Како се приближава мајско заседање Светог архијерејског сабора (црквене скупштине), највише власти Српске православне цркве, тако по већ устаљеној пракси Синоду (црквеној влади) увелико стижу свештеничке притужбе против појединих епископа или захтеви за њихову смену.

Тренутно су, колико је познато, поповима мете владика банатски Никанор Богуновић, епископ нишки Јован Пурић, који је на боловању, али и развлашћени владика Георгије Ђокић. Пурићева судбина требало би да буде решена на Сабору, од ражалованог епископа канадског Георгија ће, како је и сам патријарх недавно најавио, бити захтевано да се исели из куће у којој живи у Милтону и врати се у отаџбину јер у супротном могу уследити нове црквене санкције, док је петицију против Богуновића потписало 14 свештеника.

Ухођење као „дух времена“

За верског аналитичара Драшка Ђеновића, „занимљива је новонастала пракса у СПЦ да свештеници, потпомогнути цивилним снагама са црквених општина, елиминишу себи неподобне надлежне епископе“.

„Епископи одвајкада рукополажу и на парохије постављају свештенике, они се владикама заклињу на послушност, па је донедавно било незамисливо да се удружују и иницирају смене надлежних епископа. Али, очигледно је да се међу свештенослужитељима, и мирским и монашким, прати дух времена, да свако на сваког мотри, подмеће и лови грешке оног другог. При том треба имати у виду да су владике монаси и да су под заветом сиромаштва, целибата и скромности. Тога се многи не држе и то се види по њиховом раскошном и растрошном живљењу, док монашки завети за породичне свештенике не важе. Исто тако, велики број оних који се одлучују за теолошки факултет то чини због добре зараде и каријере, а не духовне мисије. Отуда не чуди и пошалица да у свештени клир иду они који немају петљу да се баве криминалом, а имају амбицију да се лако и брзо обогате. Али, има примера, попут случаја епископа нишког Јована, који је привремено склоњен с епархије, да креће хајка против владике ако почне да заводи ред и дисциплину. Дирне у „осиње гнездо“, па се неки свештеници острве на епископа да би сачували позиције и скренули пажњу са свог великог прихода и сумњиво стеченог капитала. Колико год да су свештеничке оптужбе против појединих владика јаке или непобитно истините, треба бити опрезан и запитати се шта је прави узрок. И да ли се у стилу „држ’те барабу и лопова“, овим тужакањима скреће пажња са сопствених недела“,  указује Ђеновић.

Ни патријарх није заштићен

„Кад су управним актом смењивали владику Артемија, већина чланова Светог аријерејског сабора је превидела да установљењем овакве праксе могу и сами постати жртве. Чак и патријарх. Опасан преседан је заживео и СПЦ прелази Рубикон. Јер, заверама и монтираним процесима против сопствених владика, а уз помоћ ниже јерархије, у неким случајевима и уз помоћ државних органа, врх СПЦ заправо руши црквену аутономију и постаје предмет разних злоупотреба од стране политичара. Свештеници могу да праве уроте против епископа и потказују их не само Синоду и Сабору СПЦ, већ и државним властима. Такође, пошто у Србији имамо послушничке марионетске власти с једне и слабост организационе структуре у СПЦ, с друге стране, отворена је могућност да светски моћници кадрирају и у СПЦ, а све то са непредвидивим последицама. Из такве перспективе ни патријарх не може бити сигуран да ће до краја живота остати на челу СПЦ „, закључује Чворовић.

Новац у позадини сукоба?

С друге стране, наставља он, „као, на пример, у банатској епархији, свештеници се жале врху СПЦ на злоупотребе свог епископа Никанора, почев од односа према потчињеној јерархији, преко самовоље и бахатости, до сумњивог епархијског пословања“.

„Свештеници владици Никанору такође замерају да им је разрезао високе намете за епархијску касу. Банат је у односу на Бачку или Срем веома сиромашан и пароси се жале да не могу довољно да зараде за себе и своју парохијску цркву, за владику и епархију, а он не смањује потраживања. Епископ банатски се такође замерио Заводу за заштиту споменика културе јер на своју руку ради преправке на Владичанском двору у Вршцу, иако је дворац под заштитом државе. Али, интересантно је и то да је међу потписницима против владике Богуновића његов свештеник за којег се на интернету може видети стари снимак, док је био парох у Мерошини (нишка епархија), како након једне сахране двојици младића говори да им не може издати потврду о наплаћених 100 евра за опело, већ само на половину те своте. Речју, у основи свих црквених сукоба је пре свега новац“,  сматра Ђеновић.

Глобална брука

„На свештеничко-владичанска трвења није имуна ни дијаспора, али то у српској јавности зазвечи тек кад је афера пред епилогом. Али, зато се црквеним проблемима широм расејања ревносно баве страни медији. Тако су се, на пример, прошлог месеца, Католичка немачка агенција (КНА) и Дојче веле бавили актуелним проблемима између неких српских пароха и њиховог епископа у Немачкој. Српске црквене размирице освањују и у медијима на северноамеричком континенту. Такође, Викиликс је својевремено на енглеском језику објавио опширно штиво о високој српској јерархији из отаџбине и расејања, обелоданивши чак и њихове везе са светским моћницима. У ово интернет доба све те написе могу видети сви и српска црквена брука постаје глобална“, објашњава Ђеновић.

Професор историје црквеног права др Зоран Чворовић тврди да је „свештеничко прављење уроте против више црквене власти један од тешких канонских преступа“.

„Нижи клир је дужан да буде одан епископу по завету који су још апостоли дали Исусу Христу, те из новозаветне перспективе завереници постају Јуде. Свештеници верност епископу исказују заклетвом на беспоговорну послушност и понизност све док се епископ не огреши о догмате или док не учини тежак канонски преступ, а то се претходно доказује на великом саборском црквеном суду. Јер, по канонима, епископ се поставља доживотно на трон епархије. Међутим, од 2010. године, у досадашњих шест случајева то нисмо видели приликом смењивања епископа, пошто су уклоњени саборским управним актима, а да суђења и правоснажне пресуде није било“,  тврди Чворовић.

Први такав случај, подсећа он, „био је са бившим епископом рашко-призренским владиком Артемијем Радосављевићем пре шест година када је установљен преседан злоупотребом нижег клира и учињено смењивање епископа саборским декретом“.

Р. Лончар / "Вести"