„Тај је био код језуита, Иване!

Ах, ти, јеузито Смрадни, ко ли те

то научи!  

Ф.М.Достојевски

1.

Са наше тачке гледишта Русији припада место много више него пуко обожавање - исказивање братске љубави и поштовања. Осећања која се подразумевају, не треба стално понављати. Кад је претерано, понављање може да буде неукусно до сервилности. Али чак и кад је одмерено, понављање може да изазове сумњу у искреност наших осећања: зашто мајци стално говорити да је волимо?

За нас је Русија нешто много више од предмета братске љубави – она је наша нада! Нада, да ће се упркос свему, у овом океану хаоса који Сатана сваким даном све више и више узбуркава, сачувати од потопа ово мало острво које неки називају Православна васељена – а могли бисмо га назвати и Византијски комонвелт, као што чини Димитри Оболенски - желимо ли да му дамо цивилизацијски, културолошки и међународноправни идентитет. Приђемо ли Русији са позиције наде, то онда ствара простор за једну другачију слику, лишену сувишних емоција које, чак и кад су искрене, не доприносе бољем разумевању стварности. Тада се отвара пред нама перспектива за једно другачије промишљање које, будући да долази из позиције оних који се надају, не искључује стрепњу: неће ли се наше наде изјаловити?

Дужни смо зато да се одредимо по том питању. Али пре свега да јасно кажемо: каква је тâ Русија, пред коју полажемо наше наде? То је Русија Светих Бориса и Гљеба и Равноапостолне књегиње Олге; Светог Димитрија Донског и Светог Сергеја Радоњешког; Светог Серафима Саровског и Светог Јована Кронштатског; Рубљова, Гогоља и Достојевског; Ивана Иљина, патријарха Тихона и цара Николаја II – то је Света Русија Светог кнеза Владимира „славног од славних“, „племенитог од племенитих“ који је „заповедио својој земљи да се крсти“; и Светог Адреја Богољубског који је својом војничком храброшћу стекао ратничку славу до које није марио, а својом ученoшћу и врлином утемељио руско самодржавље на принципима византијске симфоније, које ће га надживети; и Светог Александра Невског који је одлучним отпором латинској најезди, у најтежим тренуцима по опстанак - на православљу! - заувек утемељио руски идентитет; и Ивана Грозног - кога описују као „човека чудесног ума, достојног поштовања у књижевној науци и многоречитог, у биткама веома одважног и бранитеља своје отаџбине“ (1) - који је своје царско достојанство претворио у служење очувању православног идентитета Русије - оштрим мачем и оштрим језиком. Изасланицима Стефана Баторија одбрусио је: „Не приличи вашем господару Стефану да буде у једанком братству са нама“ (2), а протестанском проповеднику Јану Рокити поручио: „А убудуће то твоје учење у нашој земљи да ниси објављивао.“ (3)... И да скратим, да не дужим више:  Света Русија - то је Русија Светог руског цара кога чекамо.  

2.

Нама, дакле, није свеједно куда иде Русија. Зато са напрегнутом пажњом пратимо збивања у свету и како Русија реагује на њих. Па кад нас сустигне каква лоша вест која подкопава нашу наду, дође нам да завапимо као паслмопојац Давид: „Господе! Буди супарник супарницима мојим“ - јер у последње време често нам стижу такве вести које радују наше супарнике и ненавиднике. Као ова на пример: „На Криму се гради забавни парк по узору на Дизниленд“. У краћем тексту који следи између осталог се каже: „Олег Зубков, власник золошког врта „Бајка“ на Јалти и парка лавова „Тајган“ у Белогорском рејону Крима гради недалеко од споменика природе Бела стена забавни парк, који ће како тврди бизнисмен, бити највећи на полуострву./.../ „Концептуално много тога смо позајмили од Дизниленда, рекао је бизнисмен. Он је додао да планира да поред забавног парка сазида /.../ арену за наступе дресираних животиња, сличну Колосеуму.“ (4) Или ова вест: „РУСКИ ЛАС ВЕГАС Овај град ће постати озбиљна конкуренција америчкој престоници коцке“. А у тексту који следи сазнајемо: „Руска пацифичка лука Владивосток /.../ мења имиџ. Упркос санкцијама /.../ рулети из торинских фабрика налазе пут до земље и коцкарнице „Tigre de cristal“ (Кристални тигар), чији је главни оперативни директор Шкот Крејг Балантајн. Балантајн ради за Лоренса Хоа, богатог власника ланца коцкарница, који је сигуран да ће руски далеки исток постати ново стециште азијских коцкара. /.../ За пет година биће изграђени још пет-шест коцкарница, аквапарк, терен за голф, спа-центри и позоришта /.../ Стотине младих Руса обучавају се за крупијее, шефове особља, рецепционере итд.“ (5)

Све оно што је Достојевски презирао у руском ћифти, сва та смердјаковштина коју су презирали и други – оно folie pour ľ Europe које од доба Петра Великог добија свој наказни облик имитације доведене до ропског самопонижења – овде, у оних неколико штурих новинарских редова, избија у својој пуној снази и наготи. Остварлило се предвиђање Ивана Карамазова: наступа њêгов тренутак! Смердајков се умножио, усавршио се – „месо је напредовало“ – постао је „бољи“ у смислу вештији, окретнији, софистициранији. (6) Он више не убија физички него духовно; не убија појединачно, старца по старца, него глобално – en général. Читави тимови смердјакова вршљају данас православним светом – убијају православни идентитет свуда где он још постоји. Савршени злочинци – савршени јер убијају без јасног мотива; убијају тек онако, будзашто – само да би показали свету да су разумели ту велику масонску идеју „дилајектику светског духа“ која се ево доврашава као синкретичка смеса - а по њима, требало би да буде синтеза Истока и Запада. Читаву прегршт самоубилачких идеја просули су пред лице данашњих смердјакова. И они, ти модерни смердјакови, као мајмуни узимају са те синкретичке гомиле један по једнан „концепт“; навлаче на себе харлекинску одећу шарену од позајмљених идеја и почињу да имитирају светски дух „врлог новог света“. Тако настају: коцкарнице у Владивостоку и „Београд на води“; г-дин Балантајн који ће препородити далеку руску провинцију и „Црни арапи“ који препорађају српску привреду; млади Руси који се обучавају за крупијее и млади Срби који се обучавају за робове; младе Рускиње које се обучавају за анимир даме – јер какве су то коцкарнице ако нема проституције; и младе Српкиње које се обучавају за спонзоруше – јер какви су то бизнисмени ако немају „пословну пратњу“. Тако настаје оптимизам „Врлог новог света“: „Лепа времена стижу за ретке срећнике у Владивостоку“ – поручује смердјаков у лику новинарског „благовесника“, сада из обрнуте перспективе где више није јасно: да ли је слика стварности изокренута или је сама стварност изопачена? Наступио је њихов тренутак!

3.

Тако настаје Колосеум на Криму, са дресираним медведима, са лавовима и, у будућности можда – зашто да не? – са дресираним гладијаторима који ће у арени убијати хришћане који се опиру дресури. Тако „паметни“ Рим побеђује „глупо“ хришћанство! – тако смердјаков затвара цивилизацијски круг: пагански Рим на почетку и на крају европске цивилизације! Тако окултисти отварају нови „цивилизацијски круг“: наслојавањем профаног садржаја на сакрални простор обележен хиљадугодишњом православном традицијом. Тако настаје Дизниленд на Криму, на Белој стени, близу античког Херсона – можда управо на оном месту где је „во времја оно“ Свети кнез Валдимир седео, можда управо на овој глаткој и млакој стени; погледом шарао по хоризонту, чежљиво тражећи на видику бела једра византијске лађе која довози принцезу Ану са којом ће се оженити. И ту, пред само крштење, долазе му латински изасланици; нуде ласкаве титуле и траже само једно: да га крсте у папино име. А он их одби одлучно, као што је и Господ одбио лукавога: „иди од мене сотоно“! Али авај! Он се вратио. Хиљаду година и мало више након што је Русија примила свој православни печат, Сатана се вратио и нуди опет исто: земаљске чари, богатства и благослов папе. Сатана се увек враћа на она места са којих је некада истеран тамњаном. Он воли света места - јер једино ту има шта да обесвети; воли цркву и верни народ који се окупља око цркве - јер једино ту има шта да поквари. Не треба га, дакле, тражити тамо где је све већ обесвећено и покварено – међу латинским јеретицима, на пример; треба га тражити тамо где истински света духовност још снажно исијава – у Светој Русији, на пример. Овде, на Криму, на пример, где се лукаво прикрада са образином Дизниленда – што није ни прва ни последња његива маска. Ономад се појавио у Сочију у лику младе весталке, са високо подигнутом олимпијском бакљом у руци; сутра ће се појавити у лику Великог брата – у Београду, Москви или Софији; наксутра можда у Кијеву, Букурешту или Атини – у лику неке Нове Кончите, са фалш сопраном у ритму Евросонга. Али какво год обличје да задобије, он остаје заувек оно што јесте: кваритељ истинске православне духовности!

Том магијом изокренутих вредности, Сатана „кади“ православну васељену; прекрштава православље уметањем бласфемије, светогрђа, јереси. Идеја је да се православни свет репаганизује низом поступних корака какви су и овај Дизниленд, и овај Колосеум, и ова арена на Криму; и низом паганских ритуала каква је и ова олимпијсака бакља и читава та олимпијсака представа са паљењем олимпијске ватре. Кад се тамо негде у XVIII веку, по ко зна који пут поново појавио у лику Мефистофела - Сатана је наступио са извесним рафирманом, са пристојном интелигенцијом и манирима енглеског џентлмена. Имао је известан шарм, образовање и готово префињени уметнички укус. Коначно, како би завео најснажније умове тога доба, да и сам није поседовао нешто од њихове надарености и ерудиције. Али данас, он више ништа од тога нема. Истрошио је све залихе своје глумачке притворности – данас наступа са позиције сасвим огољене приземности. Нуди кич, лажни сјај, трице и кучине – шири затуцаност, непристојност и простачку сексуалност. Уочени тренд опадања у начину деловања сатанске силе у савременом свету - са позиције високе европске културе на ниво европске подкултуре – још је један јасан симптом апокалиптичког краја света: јер шта после свега? „После овог раздобља више ништа не следи. Срозати се ниже није могуће. То је апокалипса...“ (7) Па ипак, греши Бела Хмаваш кад то каже. Сатани преостаје још једна могућност: силазак на још нижи ниво – испод нивоа земаљске равни, у подземни свет, у свет таме – у ад! Управо оно што је Откривењем и пројављено: „И ухвати аждаху, стару змију, која је ђаво и сотона, и свеза је на хиљду година. И у бездан баци је, и затвори је, и запечати над њом...“ (8)

4.

На линији тог опадања настао је и сусрет у Хавани. Екуменизам је израз немоћи а не духовне снаге. Кад један организам расте, цвета и рађа богате плодове нема потребу да се сједињује са организмима који му нису компатибилни. Али кад почну да му опадају виталне генеричке снаге, воља за самоодржањем и отпором „паметним нацијама“, настају хибриди и монструми – настају смердјакови. У XIX веку, они су туговали што Наполеон није успео да пороби Русију 1812. – „и камо среће да су нас покорили баш ти Французи: паметна нација покорила би веома глупу, и присајединила би је себи.“ (9) Данас, после сусрета у Хавани, они могу себи да допусте гордо ликовање: „паметна нација“ је коначно покорила „веома глупу“ нацију. Линија опадања ближи се свом климаксу. Остао је само још један мали корак: да „паметна нација“ присаједини себи „веома глупу“ нацију. Истовремено кад и Достојевски, и Константин Леонтјев уочио је овај процес и дефинисао га као закон развоја и пропадања. (10) То је општи, универзални закон који подједнако важи за органски као и за неоргански свет. „Он је можда својествен и небеским телима – каже Леонтјев – и историји развоја њихове минералне коре, и људским карактерима; он је присутан и у развоју уметности, сликарских школа, музичких и градитељских стилова, у филозофским системима, у историји религије и, на крају, у животу племена, древних организама и читавих културних светова.“ (11) Могли бисмо себи да представимо овај закон, поједностављено наравно, као графички приказ параболе. На почетку: „постепено кретање од простог ка сложеном“, постепена индивидуализација – „увећавање унутрашњег богатства и, истовремено, постепено јачање јединства“ (12); на највишој тачки параболе: „највиши степен сложености, коју обједињује чврсто унутрашње јединство“ (13); на њеном крају: поновно „упрошћавање саставних делова, смањивање броја симптома, слабљење јединства, снаге и, заједно с тим, стапање. Све се постепено смањује, меша, стапа, а тек после тога се распада и нестаје, прелазећи у нешто опште, што више не постоји само и ради себе.“ (14)

Пратећи кривуљу ове параболе стиче се утисак да су народи православне васељене већ одавно проживели највишу тачку својег процвата - својег духовног богатства и чврстог унутрашњег јединства. У Византији то је период од победе над иконоборцима 843. до пада Константинопоља у руке крсташа 1204; у Србији то је доба Немањића, од Стефана Немање до смрти Цара Душана 1355; у Влашкој и Молдавији то је време од успостављања Влашке митрополије 1359. до смрти Стефана Великог 1504; у Русији  то је она сјајна епоха од победе Светог Александра Невског на Чудском језеру 1242. до смрти цара Ивана Грозног 1584. Свуда видимо: да највиша тачка на овој параболи траје у просеку око три века. И свуда исте последице: након периода тихог и успореног опадања кривуља добија облик експоненцијалне једначине – све се нагло убрзва и стропоштава. Крајем XVII и кроз читав XVIII век синхронизованим дејством: реформизмом Петра Великог, просветитељством Катарине Велике и продором барокне уметности у византијски културни образац, започиње суноврат православног идентитета. А све, међутим, изгледа као напредак „пошто наука непрекидно говори још, с аутоматизмом достојним сажаљења, о напретку и снази човековог ума, моћ утонула у политику избезумљено јурца за решењима, сметена маса сањари о богатству и светском миру – за то време традиционално знање види да је ситуација безнадежна и да је окончан један велики светски период.“ (15) Настаје мешање и стапање протестанског духа са православним предањем: либерализам, капитализам и матерјализам као најнижи облици упрошћавања, мешају се и стапају са духовним богатством и органским јединством у православној  саборности. Чврсто унутрашње јединство се распада. Све се постепено смањује и нестаје снага народне традиције и православног предања. Настаје синкретичка каша - духовна храна свих смердајакова, данас као и јуче. А почетком XX века у ту кашу убачен је један нови зачин – екуменизам. Са њим, православна васељена долази до најниже тачке својег пропадања - до оног стања када православље, по закону развоја и пропадања, нужно прелази „у нешто опште, што више не постоји само и ради себе.“ Кривуља опадања долази до дна и сада не преостаје ништа друго него да почне усправљање - да се вратимо нашим духовним изворима. Једном у историји Европе учињен је такав напор, само у погрешном правцу – у доба Ренесансе. Православним народима предстоји један такав судбоносан корак: вратити се хиљаду година уназад - али не у пагански Рим него у златно доба Византије! Или да издахнемо у чврстом загрљају Новог светског поретка.                            

1. У временима какво је и ово у коме живимо, које сумануто јури „напред“, часније је бити сидро него мотор на броду ове цивилизације која се попут Титаника приближава својој „санти леда“ - свом Армагедону; са њом и они православни народи који чине православну васељену – „наивно, поштено, уз победоносне покличе, са развијеним заставама наде“ (16) – у чврстом екуменистичком загрљају јуре низбрдо, ка својој коначној трагедији. Конзервативни мислиоци не могу да зауставе овај процес али могу да га успоре – „они врше своју дужност и, колико могу, успоравају пропадање, враћајући нацију, понекад и уз примену силе, на култ државности, која ју је створила.“ (17) Будимо, дакле, кочничари а не погонитељи, не би ли, ако Бог допусти, успорили ово погубно кретање, таман толико колико је потребно да правоверни народи заксне да се укрцају на овај полудели „Титаник“ - кад већ није у нашој моћи да га  мимоиђе „санта леда“ која му иде у сусрет.        

_______________

(1)               Лав Тихомиров: Монархија – Београд, 2008, стр.233

(2)               Исто, стр.235

(3)               Одговор Ивана Грозног Јану Рокити – www.sloven.org.rs

(4)               www.rs.sputniknews.com

(5)               www.blic.rs

(6)               Ф.М.Достојевски: Браћа Карамазови – Пирот, стр.102

(7)               Бела Хамваш: Генон и метафизика друштва – www.standard.rs

(8)               Откривење по Јовану: 20; 3

(9)               Ф.М.Достојевски: Браћа Карамазови – Пирот, 2010, стр.172

(10)            Константин Леонтјев: Византизам и словенство – Београд, 2005, стр.71-134

(11)            Исто, стр.76

(12)            Исто, стр.72

(13)            Исто, стр.72

(14)            Исто, стр.75

(15)            Бела Хамваш: Генон и метафизика друштва – www.standard.rs

(16)            Константин Леонтјев: Византизам и словенство – Београд, 2005, стр. 89

(17)            Исто, стр.88