Поштовани посетиоци,

Богу смо благодарни што и у нашој Цркви светосавској нису утихнули гласови Светог Предања, који Веру бране од лажи екуменизма и издаје у име „мира светских религија“. У овом тренутку, најснажнији и богословски најозбиљнији глас припада архимандриту др Никодиму (Богосављевићу), који је већ објавио низ значајних књига о литургијској реформи, екуменизму, пацифизму. Његово најновије дело је „Свети и велики сабор 2016“, посвећено јунском догађају на Криту ове године.

Књига од скоро 600 страна посвећена је историјату припреме за овај сабор, начину организације скупа, улози Цариградске патријаршије у свему. Љубазношћу оца Никодима добили смо једно поглавље ове књиге (доносимо у два наставка), да га понудимо нашим читаоцима, којима свим срцем препоручујемо да књигу набаве и да се упознају са свиме што се припрема; у књизи су дати и преводи докумената који треба да буду усвојени. Књига се може наручити на: http://nikodimbogosavljevic.com.

Оцу Никодиму, трудбенику на њиви Господњој, Уредништво „Борбе за веру“ жели духовног успеха и благодати Божје – на многаја и благаја љета!

+++

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)

 Богословска критика саборског документа Мисија Православне Цркве у савременом свету[i]

(Допринос Православне Цркве у достизању мира, праведности, слободе, братства и љубави међу народима и уклањање расне и других дикриминација) 

На самом почетку разматрања текста документа о мисији Православне Цркве у савременом свету, морамо да се подсетимо на неколико основних чињеница везаних за природу мисије Цркве током историје и улози Сабора у њој. Током векова, и у средњем и новом веку, Православна Црква је увек, по заповести Божијој (Мт. 28, 19), вршила своју мисију објављивања Благе Вести – Јеванђеља. Она је то радила и по својој природи и по својој ипостаси, да би од сувишка своје благодати увела у благодат вечног живота што више људи, што више народа, и тиме испунила свој основни циљ – спасење што већег броја људи од вечне смрти, кроз задобијања Царства Небеског. Мисија Цркве се дели на унутрашњу и спољашњу, као и на појединачну и народну. За ову последњу врсту мисије, Црква би спремила равноапостолног просветитеља, који би привео Цркви читав један народ, често на својој христоликој жртви. Примера за ово има много. Метод свих врста мисија, кроз сва времена је била и остала иста: Јеванђеље и лично сведочење. Ово друго је небројено пута потврђено; наиме: само су Светитељи ширили границе Цркве. Дакле: Јеванђеље и Светост су два темеља мисије Православне Цркве. „Подвижници су једини мисионари Православља; подвижништво је једина мисионарска школа Православља. Православље је подвиг и живот, зато се само подвигом и животом проповеда и мисионира“[2]. Сабор има посебну улогу и однос према мисији Цркве. Сабори се никада нису бавили питањем мисије. Из два разлога: јер то никада није био повод или тема било ког Помесног, поготово Васељенског Сабора, и зато што је метод мисије Цркве био опште познат. Из ове две непобитне чињенице се у вези оних који су радили на припреми предстојећег Светог и Великог Сабора могу извести два закључка: 1. да су они превидели или заборавили да се Велики Сабори (=Васељенски) нису бавили темом мисије Цркве, и 2. да су они заборавили опште познати метод мисије Цркве, па на овом Сабору желе да обнове то знање; међутим, с овим у вези треба рећи да ако су они то заборавили, Црква није нити је могла да заборави метод своје мисије. 

Из наведеног се може поставити следеће питање: зашто се још Велики Сабори нису бавили проблемом мисије? Поред наведеног, треба рећи да су се Велики Сабори увек бавили догматским темама, а мисија Цркве није догматског, већ тема пастирског богословља, тј. области практичног живота Цркве, који простиче из њене вере, тј. догматског учења. Као што смо рекли, поред унутрашње, постоји и спољашња мисија Цркве. То је окренутост Цркве ка споља, ка свету, а Велики Сабори су се бавили увек Црквом, а никада светом; они никада нису били окренути ка споља, ка свету, већ су се бавили суштинским, догматским проблемима истина вере Цркве, коју је она после, као у случају мисије међу Словенима, настале после Седмог Васељенског Сабора, проповедала свету. А сада се, приликом припреме и скорашњег остваривања Сабора, дешава супротно: Велики Сабор се непредањски бави питањем мисије, и, логично, окреће се ка споља, ка свету, што, понављамо, никада није радио. И на крају је сасвим разумљиво да две грешке: постављање теме мисије на Сабор и окренутост Сабора ка свету, роде трећу: да се то саборско обраћање свету изврши на погрешан, непредањски, нецрквено-секуларизовани начин. Већ на самом почетку можемо рећи, што ћемо касније покушати и да покажемо, да по својој окренутости ка свету и својој бризи за свет (Црква се никада није бавила светом), предстојећи Свети и Велики Сабор умногоме подсећа на 2. Ватикански концил; тачније, копира га. Од многобројних докумената донесених на њему, „нашем“ документу је, по тематици и духу, најближа Пасторална Конституција „'Gaudium et spes' (Радост и нада), О цркви у сувременом свијету“[3], чак више него сам документ који је посвећен мисији Римокатоличке цркве – „Декрет 'Ad gentes' , (Народима) о мисијској дјелатности Цркве“[4]. На почетку овог приказа ћемо указати на сличност тема документа о мисији Православне Цркве и Паторалне Конституције Радост и нада. Навешћемо, најпре, напомену која је стављена уз назив Конституције, у којој је укратко описан њен састав: „Пасторална конституција Црква у сувременом свијету има два дијела, но ипак твори јединствену цјелину. Конституција се назива 'пасторалном' стога што на темељу доктриналних начела кани изнијети став Цркве према данашњем свијету и људима. Стога није ни први дио без пасторалне накане, ни други без доктринарне. Дакле у првом дијелу Црква разлаже своју науку о човјеку, о свијету у који је човјек положен и о својем ставу према њима. У другом дијелу потање проматра неке видове сувременог живота и људског друштва, и то напосе питања и проблеме који данас код тога изгледају хитнији. Зато се у овом другом дијелу градиво, проматрано у свјетлу доктринарних принципа, састоји не само из трајних него такођер из временски увјетованих елемената. Стога ваља ову конституцију тумачити према опћим нормама теолошког тумачења, водећи дакако рачуна, особито у њезином другом дијелу, о промјенљивим околностима с којима су ствари о којима се овдје ради по својој нарави повезане“[5]. Истоветна је композиција документа о мисији Православне Цркве: најпре следи кратки увод, затим су у прва два дела, А. Достојанство човекове личности и Б. О слободи и одговорности, дате основни елементи православног богословља о човеку и свету, док су у остала четири дела, В. О миру и праведности, Г. Мир и спречавање рата, Д. Однос Цркве према дискриминацији и Е. Мисија Православне Цркве као сведочанство љубави у служењу, разматрани православни одговори на питања савременог света: о миру, правдности, рату, дискриминацији, социјалним и економским неправдама и изобличењима, потрошачком менталитету, секуларизацији, екологији, научним истраживањима, биотехнологији, деци, младима, породици и легализацији противприродних бракова. Ову сличност у саставима докумената ћемо покушати да испратимо и у детаљима, посебно на предложена решења у односу на наведене проблеме савременог света. Пре тога, треба да наведемо још две напомене. Прва је да ова сличност не треба да чуди, јер је, као што смо наводили, покретач сазивања Великог Сабора, патр. Атинагора имао намеру да направи православну копију 2. Ватиканског концила. То му је, као што такође наводили, и поново ћемо навести, пожелео папа Павле 6. 1967. године: „Прва Свеправославна конференција, окупљена на острву Родос, која је у значајној мери била плод трпељивих и непрекидних усрђа Ваше Светости, постала је важна етапа на том путу, и значајно је да њен програм, иако је био донет независно и основан пре програма 2. Ватиканског Сабора, био задивљујуће сличан њему. Зар то није знак дејства Светога Духа, Који покреће наше Цркве у њиховој усрдној припреми ка обнови пуног општења...“. Патријарх је то у узвратној беседи потврдио: „Екуменистички покрет, Други Ватикански Сабор, Свеправославне конференције, Ламбертски скуп и свесветски  конгреси других хришћанских Цркава и конфесија, као и наше општење с Вашом Светошћу и с главама других хришћанских Цркава, с пуном очигледношћу су обнажили пред свима нама тешки грех раздељења Цркава и показали да свака помесна Црква, сваки хришћански пастир и учитељ, знајући своју одговорност, не може не сматрати својим насушним и неодложним задатком лечење тога зла“[6]. Позната је и благонаклоност патр. Вартоломеја према 2. Ватиканском концилу, коју је он 2012. изразио у честитки Сабору католичких епископа, поводом 50 година од тог папског сабрања: „Ми се молимо... да семена, која су посејана на 2. Ватиканском сабору узрасту... И наша молитва ће вас пратити у нади да ће хришћанско јединство доћи само у Христу и Светоме Духу, у духу братске љубави...“[7]. Плодове семена, међутим, посејаних на 2. Ватикану видимо да зру и у документима спремљених за Критски Сабор, који може бити не само критски, већ и критичан, па зато и залужује критику. На опасност да будући православни Сабор личи на 2. Ватикански концил упозорио је, такође подсећамо, митр. Филарет (Вознесенски)[8]. Осим тога, у јеку екуменистичке потраге за изгубљеним јединством, приближавање ставова, извршено међурелигијским дијалозима, неминовно се преноси и одражава у сличности погледа на актуалне проблеме и њихова решавања, претакана у одговарајућа документа. Као потврду реченог можемо навести и сличност екуменствујућег документа Односи Православне Цркве према осталим хришћанима света, са својим парњаком у документу Декрет о екуменизму 2. Ватиканског концила, о чему ће бити речи ниже. Друга напомена је да оба документа о мисији имају подударност са недавно објављеном Изјавом од стране патр. Кирила и папе Франциска, која, разумљиво, представља њихову православну-католичку, тачније, екуменистичко-папистичку синтезу. И на њега ћемо се позивати на одговарајућим местима.

Овде можемо рећи о разлозима приближавања православног и папистичког богословља, с тим да, разумљиво, овим приближавањем прво престаје да буде православно и постаје папистичко. Реч је, пре свега, о комформистичком, неаскетском, антиисихастичком и академском богословљу, које се приближава западном схоластичко-научном методу: „Схоластичко 'богословље', нарочито данашња посреформистичка 'теологија', произашла од језуистичке и протестантске, несумњиво је део 'учености' овога света. И та светска премудрост је један од главних извора лажног учења екуменизма и тзв. 'источног папизма', који леже у основи програма престојећег 'Свеправославног сабора' 2016. године, и, вероватно, на њему ће бити легитимизовани... Организатори предстојећег форума желе да 'исправе' одлуке озакоњене у Цркви Духом Светим, посредством Отаца, не разумејући њихову духовну висоту и лепоту. А то значи да се они, за разлику од Светих, нису ни потрудили да 'пређу из стања телесног и душевног у духовно' стање“[9]. Другим речима, без аскетике и исихазма не може се из телесног и душевног живота прећи у духовни, па самим тим, и богословље паписта и екумениста остаје плод душевног, интелектуалног, спекулативног, релативног, светског знања о човеку и свету, односно не може да уђе у област богооткривених, апсолутних истина о Богу, човеку и свету. Коначно, реч је о секуларизованом знању, које остаје у сфери овог света, остаје хуманистичко филозофирање. О светоотачком богословском методу Цркве, сведочи митр. Јеротеј (Влахос): „За нас православне не постоје апстрактна ни мисао ни иделологија, већ Он, Који почива у живим организмима, у Светима, сагласно литургијској молитви: 'Боже Свети, Који у светима почиваш', и сагласно песми 'Боже отаца наших'. Следствено, наш Бог није Бог размишљајућих и философа, већ Бог отаца (не пост-отаца), Бог живих организама, који постоје у свакој историјској епохи... На тај начин, ради тога да би постали православни и да би имали уверење о нашем спасењу, ми се уопште не нуждавамо у неком неопатристичком, метапатристичком и еклектичком богословљу. Ми потребујемо две ствари: прво – да останемо тврди, као они који имају свој дуг, у одређењима Светих Отаца Васељенских Сабора, зато што су та одређења (терминологија) важан део Православног Предања, истинити и ауторитативни consensus patrum (сагласност отаца), али нам је неопходно да останемо тврди и у откривеној истини, која је била дата Оцима. И друго – неопходно нам је да тражимо 'живе организме', који живе у 'духу' Јеванђеља и Васељенских Сабора, тј. у своме животу живе православне основе догмата, зато да би нас истинито руководили у животу догматима. Нажалост, неки од оних који говоре о неопатристичком, метапатристичком и еклектичом богословљу, имају проблем њиховог односа према наведеним основама, тј. и с одређењима Васељенских Сабора и са 'живим организмима' црквеног живота. Ово је узрок због кога се јавља узнемиреност у богословљу, које је излагао и изражавао отац Јован Романидис, зато што је тај велики учитељ сјединио изворно православно богословље с опитом, професорску катедру с тиховањем. Ако богословље не изражава искуство, онда оно постаје расуђивање и замара људе, и ако се опит не потврђује богословљем Васељенских Сабора, онда је он лична побожност, која може да постане 'еклектички' елеменат у свим другим источним традицијама. Отац Јован Романидис је постао досадан за богослове-расуђиваче и богослове-философе, који су владали 'промишљеном аналогијом', при излагању учења Св. Григорија Палме“[10].

Наведени погрешни циљ – свет а не Црква – видимо постављен већ у уводу документа за будући Сабор. Наиме, циљ мисије Цркве није спасавање света, већ спасавање конкретних људи и конкретних народа. Полазећи од тога да је Црква у свету, али није од света, и да је она „икона Царства Божијег у историји“, каже се да она благовести „о свету у коме ће 'Бог отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више' (Откр. 21, 4)“. Овде се вешто подмеће кукавичје јаје. Неће, као што пишу састављачи текста и као што прихватају Предстојатељи Помесних Цркава, и као што треба да буде потврђено на Криту, „у свету“ „Бог отрти сваку сузу...“, већ у Светом Граду, Новом Јерусалиму. У стиховима који претходе наведеном стиху из 21. Откривења стоји: „И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видех Свети град, Јерусалим нови, где силази са неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу своему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима“ (Откр. 21, 1-3). Никакав, дакле, нови „свет“ Црква не чека, чак не ни „ново небо и нову земљу“, већ Свети Град, Јерусалим Нови, који треба да сиђе на „нову земљу“, која ће бити иста ова „стара земља“, али која, због оскрнављености мора да се очисти у огњу, да би могла да буде освештана силаском Светог Града. Не чека, дакле, Црква „нови свет“, већ „нову земљу“ – не ради земље - да на њу сиђе Свети Град, Нови Јерусалим. Ако ће Бог, према писцима документа, „отрти сваку сузу у свету“, то значи да они верују и тврде да ће се сви људи спасти. Нешто слично налазимо и у Пасторалној конституцији: „Црква кад сама помаже свијет и кад од њега много прима тежи једино за тим да дође краљевство Божје и да се оствари спасење свега људског рода“[11]. Учење о свеопштем спасењу, апокатастаза, осуђено је на Петом Васељенском Сабору.

Следећа замена теза јесте приписивање Цркви да она има за (хуманистички) циљ укидање свих разлика (расних, полних, социјалних) и насељавање у њој, а потом и у свету, измирења, мира, љубави и праведности: „Тим предокушањем 'нове твари', преображеног света, Црква живи такође у лицу својих Светих, који су путем подвижништва у Христу, већ у овом животу објавили икону Царства Божијег, доказујући и потврђујући тиме да чекање мира, праведности и љубави није утопија, већ 'остваривање чеканог' (Јев. 11, 1), достижно по благодати Божијој и посредством духовног подвига човека“. Овде се наводе две неистине: да су Светитељи чекали „мир, праведност и љубав“, и да „чекање мира, праведности и љубави није утопија“. Светитељи су чекали Христа, тј. своје пресељење, уздајући се у милост Божију, у вечни живот Царства Небеског, а населивши у себи Христа, они су собом, од себе ширили и објављивали мир, праведност и љубав. Зацарење мира, љубави и праведности чека свет, а то је највећа лаж оца лажи, спакована у хилијастичку утопију. Дакле, у наведеном тексту документа је поново Цркви приписан хуманистичко-утопистички циљ света: чекање мира, праведности и љубави. А о лажној љубави западњака и наших прозападњака пише Св. Пајсије Светогорац: „Сви говоре о љубави, миру и слози, рекох им на крају, али сви они су издељени и међу сабом и са другима. Због тога и припремају све веће бомбе. Многи који причају о љубави и јединству, сами нису уједињени са Богом, јер га нису никада заволели нити имају истинску љубав. Љубав истинску има онај ко има праву веру, живи близу Бога, и тада се Бог одсликава на његовом лицу, и други виде на његовом лицу Бога“[12]. Наводимо исправно богословствовање о љубави митр. Серафима Пирејског: „Бог јесте љубав, али љубав није Бог, не треба да обоготворујемо љубав. Љубав, такође, не треба да укида истину и побожност, треба да је повезана са истином, јер је у супротном лажна и претворна. Истинујући у љубави и љубећи у истини (2. Јн. 1, 3; 3. Јн. 1). Треба да пригрли ближњега, не само као телесну, биолошку појаву, него као духовно биће, са перспективом вечности, и да се стара пре свега, не за световно и пролазно, него за вечно, за спасење његово. Спасење ближњега не може се постићи када се он налази у заблуди и у јереси, у којој штавише егоистично истрајава. Пропада и он сам, и вуче са собом и друге у пропаст. Из љубави, дакле, а не мржњом покренута Црква, и следећи пример Христа и Апостола, забрањује општење и дружење са јеретицима и неверницима, како би и њих саме васпитно довела до свести о својој љубави, али и друге заштитила. Из љубави ка личностима јеретика и неверних одвраћамо се заблуде и јереси. Ово одвраћање испољавамо са болом у души за њих, јер су јерес и заблуда безличне. Само на тај начин можемо научити како да се приближимо једни другима са достојанством и поштовањем“[13].

Христос је дошао у свет и решио основни проблем човека: смрт. Решивши тај проблем Он се није бавио неважним стварима; није правио социјалне програме, каритативне центре, мировне конференције, успостављао дијалоге... Христос је дошао због конкретног човека; није ишао на Крст због безличног и аморфног света који „сав у злу лежи“ (1. Јн. 5, 19). Христос је дошао због „ближњег“, а не због апстрактног хуманистичког „човека“.

У Уводу даље стоји: „Њена реч, обраћена к свету, има за циљ у првом реду да не суди и осуђује свет (ср. Јн. 3, 17; 12, 47), већ да му предложи у својству руковођења Јеванђеље Царства Божијег, наду и увереност у то да последња реч у историји не припада злу, без обзира под каквим би видом оно наступило, и да му не треба дозволити да управља њен ход“. Поново утопистичка неистина: „последња реч у историји не припада злу“; управо супротно: последња реч у историји припада злу. О овоме је Сам Христос говорио: „Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде… Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету…Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка света до сада, нити ће бити.
И ако се не би скратили дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они… И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се… и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом“ (Мт. 24, 6-7, 21-22, 24, 30). Дакле: одмах након последње речи зла покренуће се силе небеске и уследиће Христов Други Славни и Страшни Долазак, што значи да последња реч у историји припада злу. Откривење нам говори да та последња реч зла у историји припада антихристу: „И кад се наврши хиљада година биће пуштен сатана из тамнице своје, и изићи ће да вара народе што су на четири краја земље, Гога и Магога, да их скупи за битку, чији је број као песак морски. И изиђоше на ширину земље, и опколише стан светих, и град вољени; и сиђе огањ са неба од Бога, и поједе их. И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпорно, где је и звер и лажни пророк: и биће мучени дан и ноћ у векове векова. И видех велики, бели престо, и Онога што седи на њему, од чијега лица побеже земља и небо, и места им се не нађе“ (Откр. 20, 7-10). Након, дакле, последње речи зла почиње Страшни Суд.

Две утопијске тезе у Уводу документа, потврђује и трећа, закључна: „Ослањајући се на та начела, целокупни опит и учење свога отачког, литургијског и аскетског предања, Православна Црква уређује бриге и немире човека нашег времена у односу на насушне потребе, које таласају савремени свет, и жели да сарађује њиховом решавању, да би се у свету зацарио мир Божији, „који превазилази сваки ум“ (Флп. 4, 7), измирење и љубав“. Према наведеном испада да је мисија Цркве у њеној „сарадњи на решавању проблема који таласају савремени свет“, „да би се у свету зацарио мир Божији... измирење и љубав“. Из речи Јеванђеља и Откривења видели смо да последња реч у историји припада злу, па самим тим је логично да Црква не може да помогне у решавању проблема света, јер они не могу бити решени, (јер свет и људи у њему, тј. ван Цркве, не желе да буду решени), па следствено, нити да помогне да се у свету зацари мир и љубав. Све су то идило-идеалистичко-идолске утопистичке маштарије хуманиста, који су писали овај документ, али и оних који су га прихватили и који ће га на Криту, највероватније, прихватити. Наравно да речено нема никакве везе са мисијом Цркве, ни са правим темама за Свети и Велики Сабор. У прилог реченом, скрећемо пажњу на доследно нетачно и насилно примењивање речи Светог Писма, учињено и у последњем ставу. „Мир Божији, који превазилази сваки ум“, који наводи Св. Ап. Павле говори о миру који је имао он у себи, и који је пожелео да његови Филипљани имају. Тај мир је мир који обитава у изабраним сасудима Светитеља, и реткост је и за саму Цркву, а камоли да се помисли и напише да он може обитавати у свету. Како да се „мир Божји“ зацари у свету који неће Бога? Очито да би свет волео оно што је Божије, Његову силу, моћ, мир, љубав и бесмртност, али не и Њега Самог, зато што „богу“ није потребан Бог, већ само оно што је божанско.

На крају овог прегледа увода документа, у вези наведене окренутости читавог предстојећег Сабору свету, а не Цркви, указујемо на сличност са уводом у Пасторалној конституцији 2. Ватиканског концила: „Стога Други ватикански сабор, пошто је дубље истражио мистериј Цркве, управља сада своју ријеч не више самим синовима Цркве и свима који зазивају Кристово име него без оклијевања свим људима са жељом да свима изложи како схваћа присутност и дјеловање Цркве у сувременом свијету. Концил има дакле пред очима свијет људи, то јест цјелокупну људску обитељ са свеукупном стварношћу у којој живи, свијет као позорницу повијести човјечанства, обиљежен његовим потхватима, његовим поразима и побједама. Кршћани вјерују да је тај свијет, љубављу Створитељевом саздан и уздржаван, додуше доспио у ропство гријеха, но да га је распети и ускрсли Крист, сломивши моћ Злога, ослободио да се према Божјем плану преобрази и тако дође до своје потпуности“[14]. Поред сличности у обраћености свету између ова два документа, постоји сличност и у њиховој хилијастичко-утопистичкој есхатологији: „да чекање мира, праведности и љубави није утопија“ и „да би се у свету зацарио мир Божији... измирење и љубав“ из православног, одговара „да се према Божјем плану (свијет) преобрази и тако дође до своје потпуности“. Када би овај свет дошао до своје потпуности, онда би у њему Христос основао своје Царство Земаљско, о чему Он никада није говорио. А у вези окренутости оба наведена документа савременом свету, његова синтеза је извршена у Декларацији папе Франциска и патр. Кирила: „У решености да улажемо све неопходно ради превазилажења наслеђених несугласица, ми хоћемо да ујединимо наше снаге за сведочење Јеванђеља Христовог и заједничког наслеђа Цркве првог милинијума, заједнички одговарајући на изазове савременог света. Православни и католици су дужни да науче носити сложно сведочанство истине у оним областима, у којима је то могуће и неопходно. Људска цивилизација је ступила у период епохалних промена. Хришћанска савест и пастирска одговорност нам не дозвољавају да останемо без учешћа у изазовима, који траже заједнички одговор“; „У савременом свету - разноврсном и у исто време сједињеном заједничком судбином – католици и православни су позвани да братски сарађују на објављивању Јеванђеља спасења, на заједничком сведочењу о моралном достојанству и изворној слободи човека, 'да свет верује' (Јн. 17, 21). Овај свет, у коме се муњевито подривају духовна начела човековог бића, чека од нас снажно хришћанско сведочанство у свим областима личног и друштвеног живота. Од тога можемо ли ми у преломну епоху заједно унети сведочанство Духа истине, у многоме зависи будућност човечанства“[15].

За следећи исказ у уводу документа који разматрамо, у коме се говори о саосећању Цркве према болу света, налазимо паралеле у ватиканској конституцији: „Налазећи стално надахнуће у том чекању и предокушању Царства Божијег, Црква не остаје без учешћа према проблемима човека у свакој епохи, већ дели његову забринутост и насушне проблеме, примајући на себе, слично своме Господу, бол и ране, чији су узрок зло, делујуће у свету, и, слично доброме Самарјанину, речју 'трпљења и утехе' (Рим. 15, 4; Јев. 13, 22) и делотворном љубављу излива на његове ране уље и вино (Лк. 10, 34)“. Паралела гласи: „1. Радост и нада, жалост и тјескоба људи нашег времена, особито сиромашних и свих који трпе јесу радост и нада, жалост и тјескоба такођер Кристових ученика, те нема ничега уистину људскога а да не би нашло одјека у њихову срцу“[16].

Први део је насловљен са Достојанство човекове личности, или: „Његово величанство човек“. Већ први став говори о самообожењу човека у његовим сопственим очима: „Достојанство човекове личности, које проистиче из стварања човека по лику Божијем, ради учествовања у испуњавању Божанског замисла о човеку и свету, било је извор надахнућа за Оце Цркве, који су се удубљивали у тајну Божанског домостројитељства“. Никада за Оце Цркве „достојанство човекове личности“, макар оно извирало из створености „човека по лику Божијем“, није, нити је могло бити „извор надахућа“, за њихово удубљивање „у тајну Божанског домостројитељства“. То је могло бити, и јесте и биће само достојанство Личности Богочовека Исуса Христа. „Вечно жива личност Богочовека Христа и јесте у самој ствари Црква. Црква је увек личност, и то богочовечанска личност, богочовечански дух и тело. Дефиниција Цркве, живот Цркве, циљ, дух, програм, методи Цркве – дати су у чудесној личности Богочовека Христа. Отуда је мисија Цркве да све своје верне органски и лично сједини са личношћу Христовом, да њихово самоосећање учини – христоосећањем и њихово самосазнање – христосазнањем, да њихов живот буде живот – Христом, да њихова душа буде душа – Христом, да њихова личност буде личност – Христом, да у њима живе не они, већ Христос (Гал. 2, 20)“[17]. Извор достојанства личности човека је у Личности Богочовека Исуса Христа, Који је у себи обновио човеков лик и подобије Божије. „Овде се као спорни моменат јавља то што се утврђује и намеће верницима нека уопштена идеја достојанства и величине човека, а такве идеје су својствене хуманизму. Црква прави јасно разграничење између човека у Христу и човека ван Христа, и њен систем вредности, будући да је христоцентричан, на коренит начин се разликује од антропоцентричног система вредности гуманизма“[18].

Начелна примедба у вези овог документа од стране митр. Јеротеја (Влахоса) јесте коришћење израза, који „су дошли из савремене егзистенцијалне философије и немачког идеализма“. Нарочито се то односи на коришћење израза личност: „Реч је о изразима 'достојанство човекове личности' и 'заједница личности', које треба заменити изразима 'достојанство човека' и 'јединство међу људима'“[19]. Након богословске анализе значења израза личност, човек, природа, воља, жеља код Светих Отаца и савремених богослова, закључује: „Тако, док схоластичко богословље изједначава енергију са суштином, савремене персоналистичке теорије спајају енергију-вољу са личношћу и уводи се један волунтаристички (вољократорски) персонализам“. Зато у закључку упозорава да, ако се прихвати овакав документ од стране Сабора, онда ће се он „разликовати и супростављати одлукама Васељенских Сабора, од Четвртог па надаље“[20].

Недореченост израза „тако је и у новом Адаму сабран читав људски род“, који без додатног објашњења да се у новом Адаму може спасити, односно да је у Њему потенцијално „сабран читав људски род“, дала је повода о. Б. Главеву да у њој види погрешну основу за православну мисију: „То што је Слово примило људску плот, уопште не значи да су само снагом те чињенице сви постали једно у Христу (зато што се на тај начин поништава слободна воља човекова), а управо то изазива горе показани текст, у делу 'као што се у старом Адаму садржавао читав човечији род, тако је и у новом Адаму сабран сав човечији род'. Обратимо пажњу на пасивни партицип прошлог времена 'сабран', који означава свршену радњу. Међутим, сабирање људи у Христу уопште није завршена чињеница, већ се циљ Христовог Оваплоћења остварује у времену после Оваплоћења. У томе се управо и састоји мисија Цркве: извлачити људе из света, који лежи у злу, и придодавати их Цркви и божанској благодати, предаваној у Тајнама Цркве, сједињујући из управо на тај начин са Христом“[21]. А. Буздалов говори да у овом документу „доминатна идеја 'апокатастасиса'... добија јасне оригеновске (ако не и кабалистичке) црте“ и додаје: „Другим речима, читаво човечанство јесу прото- и криптохришћани ('људи добре воље'), које је неопходно историјски 'обновити у јединство', зато што је мистички (после Богооваплоћења) јединство читаве разумне ствари у Христу већ актуално. Такво учење (пре, или у Свештеном Предању, сматра се оригенизмом, а сада, или после Другог Ватиканског сабор, постало је 'патристика', обнова 'учења древне цркве') постоја могуће као резултат спекулативног поистовећивања целе мисије (или воље Божије о спасењу свих) и њених реалних плодова (обожења хришћана, као оних који добровољно траже своје спасење у покајању грехова, Светим Тајнама Цркве и подвижничком животу по Духу)“[22]. Он указује на чињеницу, коју ми овде такође показујемо и доказујемо, да је овај документ, као и читаво богословље саборских докумената, на трагу богословља 2. Ватиканског концила: „Као што показује предисторија питања, представљено у документу еклисиолошко учење о 'обнови јединства хришћана' постоји у богословљу пресаборског процеса, минимум пола века и, опет има директну узрочно-последични однос према христологији и сотириологији 2. Ватикана (оригенистичка концепција 'Оваплоћења у свима')“[23]. У прилог реченом, наводимо и мишљење митр. Серафима: „Догматска вера Цркве, захваљујући Светима, није нешто чему се тежи, него нешто што постоји. Светитељи, обожени, имају међу собом јединство догматске вере, захваљујући обожујућој, нетвореној енергији Светога Духа, док остали верници поседују непогрешиву једниствену догматску веру Цркве кроз послушање Светим Оцима, следујући божанственим Оцима. Насупрот јединственој догматској вери, догматском сагласју Цркве, вера као целина, као поверење у Бога, разликује се међу верницима, па и међу Светима, по мери напретка свакога. Благодарећи тој чињеници – што је заправо догматско јединство дато а не задато (тј. оно постоји, а није нешто ка чему се тежи) – Црква се не моли за зацелење неке непостојеће поделе Цркве, него се моли за повратак заблуделих, као што је посведочено у њеним богослужбеним текстовима. Насупрот томе, пракса Екумениста је да под изговором ове фразе предузму спајање разноверних деноминација“[24].

У вези реченог, наводимо место из ватиканске конституције које наликује нашем документу: „Човек, дакле, као нешто једно и цијело, с тијелом и душом, срцем и савјешћу, разумом и вољом, бит ће средиште свега нашег излагања. Зато Свети Сабор, признавајући високи човјеков позив и тврдећи да је у човјека усађена нека божанска клица, пружа човјечанству искрену сурадњу Цркве да се оствари оно братство свију које одговара човјекову позиву“[25].

Затим се „достојанству“ човека додаје и његова „величина“: „Ово учење Цркве јесте извор сваког хришћанског стремљења ка очувању достојанства и величине човека“. Нису Свети Оци говорили овако. Они су говорили да је човек без Бога прах и пепео, земља, и да његово достојанство није у њему самом већ у његовом назначењу да може да буде син Божији, бог по благодати, а о величини човека никада нису, нити су могли говорити, већ су говорили о величини и достојанству његовог назначења. Још су Свети Оци говорили да пут до усиновљења, тј. до обожења, води човека преко самоунижења, до самосвести о сопственој ништавности, немоћи и непотребности. „Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк. 18, 14); „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити“ (Лк. 17, 10). Парњак у ватиканској Конституцији гласи: „Међутим расте увјерење да човјечанство не само може и мора све више учвршћивати своје господство над створеним свијетом, него да поврх тога мора успоставити такав политички, социјални и економски поредак да све боље служи човјеку и помогне појединцима и групама да афирмирају и развијају себи својствено достојанство“[26].

И пошто је за почетни, што значи и главни, циљ мисије Цркве проглашено очување „достојанства и величине“ човека, онда је разумљиво да се оно и објави као „неопходно“: „На овој основи неопходно је у свим правцима развијати међухришћанску сарадњу ради заштите човековог достојанства и очување мира, да би миротворска усрђа свих хришћана постала значајнија и делотворнија“. И гле чуда, „неопходност“ мисионарске „заштите“ „достојанства и величине човека“ се остварује управо путем „развијања међухришћанске сарадње“, „да би миротворска усрђа свих хришћана постала значајнија и делотворнија“. Нетачно наведен циљ мисије Цркве, морао је добити и одговарајући, тј. неправославни метод његовог остварења, кроз „међухришћанску сарадњу“. Једино што је тачно у овој конструкцији јесте да је циљ мисије „тих других хришћана“, које су Свети Оци називали јеретицима, заиста „заштита достојанства и величине човека“. Циљ је поново исти: да се заменом теза „међухришћанска сарадња“, која се зове још и екуменизам, прогласи за неопходну. Светски, секуларизовани циљеви, па онда и светски, секуларизовани методи.

„Вредност“ човека код писаца текста расте из става у став: „Свеопште признање високе вредности човекове личности може бити предуслов шире сарадње у области миротворства. Православне Цркве су призване да помажу међурелигиозном дијалогу и сарадњи, а захваљујући њему – превладавању било каквих појава фанатизма, ради укрепљења пријатељства међу народима, победе слободе и мира у читавом свету на добро сваког човека, независно од расе и религије“. „Достојанство и величина“ човека у претходним, сада су нарасли до његове „високе вредности“ у овом. „Признање“ ове „високи вредности“, разумљиво, треба да буде „свеопште“, да нико не би остао а да се не поклони идолу званом „човек“: „Човек, како то гордо звучи“. Наведено је повезано са сарадњом „у области миротворства“; у обрнутом правцу то значи: сва борба против рата, за мир мора бити у служби очувања „достојанства, величине и високе вредности“ човекове личности; сва мисија, сва енергија, сво хтење мора бити усмерено на заштиту ове вредности, која је, почевши од Вавилона, преко Рима, до Брисела у средишту свих хуманизама. Заштита достојанства, а не рад на његовом вечном спасењу; а и зашто би када ће, као што смо видели, по писцима овог текста, мир, љубав и праведност, а са њима и спасење, сићи на свет одозго. Даље, из друге реченице сазнајемо да се једино путем „међурелигијског дијалога“, једино „захваљујући њему“, може: а) превладати „било каква појава фанатизма“; б) укрепити „пријатељство међу народима“ и в) омогућити „победа слободе и мира у читавом свету на добро сваког човека, независно од расе и религије“. Као у бајци! Само још да човек поверује у њу и све ће постати стварност! Стварност је, међутим, језиво сурова: „међурелигијски дијалог“ није у служби укидања фанатизма, укрепљења пријатељства међу народима, ради победе слободе и мира у читавом свету, већ ради зацарења антихриста, које ће уследити управо после уједињења свих религија, „независно од расе“. Сличан позив и веру у дијалог налазимо у ватиканској Конституцији: „Црква, снагом свога послања да освијетли читав свијет еванђеоском поруком и да све људе било којег народа, расе или културе сједини у један Дух, јест знак онога братства које дозвољава и јача искрен дијалог“[27]. Наведеном ставу готово у потпуности одговара 13. тачка Хаванске декларације: „У ово немирно доба неопходан је међурелигијски дијалог. Разлике у схватању религијских истина не треба да спречавају људима разних вера да живе у миру и слози. У садашњим условима религиозни лидери носе посебну одговорност за васпитање своје пастве у духу уважавања према убеђењима оних, који припадају другим религиозним традицијама. Апсолутно су неприхватљиви покушаји оправдавања злочиначких дела религиозним паролама. Никакав злочин не може бити извршен у име Божије, „јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1. Кор. 14, 33)“.

У вези реченог, митр. Серафим се обраћа једном од највећих „миротвораца“ међу православнима, патр. Вартоломеју: „Заборавили сте, међутим, Ваша Светости, да наведете да Васељенска Патријаршија, по директивама 'подземних струја' из Америке, организује повремено међурелигијска саветовања са темама – мир, укидање насиља, сиромаштва и мирног сапостојања народа са различитим веровањима. Супротставили смо се нашим текстовима овим међурелигијским сусретима, који су стигли до тачке да захтевају брисање свих елемената насиља из Светог Писма хришћана и телошких текстова јудеја и ислама. Указали смо чињеницама да Свето Писмо нема такве елементе, и да је хула на Светога Духа тврдити да Нови Завет садржи ратоборне елементе мржње и насиља. Нагласили смо такође да ми православни не признајемо 'свете' књиге муслимана и јудеја, јер представљају богохулне анти-тројичне текстове, те би по истој логици требало да прихватимо 'Талију' Аријеву, или 'Стражарску кулу' и 'Пробуди се' псевдосведока Јехове, или текстове хришћанске науке!!! или мормона самоназваних 'Светитељима Исуса Христа Последњег Дана'!!!До данас међурелигијски сусрети нису помогли човечанству. Јер и даље имамо и терористичке акте од стране не-хришћана у свим деловима света, и грађанске ратове имамо, и ратна дејства имамо и невиђене прогроне православних и заблуделих хришћана имамо итд. И поред свега тога Ви, Ваша Светости, остајете упорни при продужавању спровођења међурелигијских сусрета и дијалога“; „Свјатејши Владико, схватате да је став, који влада, о мирном сапостојању религија погрешан. Мирно сапостојање религија значи престанак проповедања Еванђеља и укидање хришћанства као једине истините Цркве. Мирно сапостојање религија значи сарадњу Православне Хришћанске Цркве, ради избегавања идеолошких сукоба, са оруђима мрака, која унижавају Богочовечанску личност оваплоћеног јединог Спаситеља. Мирно сапостојање религија значи хармонично сапостојање истине са заблудом, обманом и лажју, светлости са тамом, мраком и гробном тишином; Христа, Који је Светлост истинита, са ђаволом, који је таме заштитник. Такво, међутим, сапостојање није замисливо, него представља ђаволски предлог“[28].

Последњи став овог првог дела документа потврђује наше тезе о човекоцентричној идолатрији, која се њиме претвара у култ: „Ми смо убеђени да као 'сарадници Божији' (1. Кор. 3, 9), можемо јачати заједничко служење на добро човека са свим људима добље воље, устремљене к богоугодном миру, на месном, националном и међународном нивоу. Ово служење јесте заповест Божија (Мт. 5, 9)“. Култ подразумева служење: и ево: овде се уводи култ „заједничког служења“ „добру човека“, у који могу бити укључени „сви људи добре воље“. „Добро човека“ је идол, постављен у средиште велелепног хуманистичког храма, који се зове свет, и њему су „сви људи добре воље“ позвани да се поклоне кроз обред звани „заједничко служење“. Наравно да човекослужење није заповест Божија. Наведено место гласи: „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт. 5, 9). Миротоврство је могуће само у Цркви, а ван Цркве само православним хришћанима, зато што „мир“ није „лепо расположење“, „нирвана“, „нахрањене страсти“ или „сеоска пасторала“, већ Божанска сила која се излива из Божанске суштине, и преко Божанских Ипостаси Свете Тројице ипостасно се предаје личностима, крштеним у Православној Цркви. Другим речима, Божанска благодат, која обитава у Цркви и у живим храмовима православних хришћана не може бити у служби хуманистичког идола „добра човека“, већ само у служби задобијања Царства Небеског за оне који га поседују, и за призивање некрштених да поверују у Јеванђеље и Царство Божије и уђу у Цркву да се роде Духом Светим. У Цркви је све лично, а ван ње све безлично, уопштено, аморфно.

Човекоцентричном поимању света, као главној идеји овог првог дела документа, одговара следећи став из Конституције: „По готово истом увјерењу вјериника и невјерника све на земљи треба бити уређено према човјеку као свом средишту и врхунцу“[29]. И она позива на „заповест Божију“: „Зато порука Еванђеља, у складу с вишим тежњама и идеалима човјечанства, у наше вријеме блиста новим сјајем кад проглашује блаженима ствараоце мира, 'јер ће се звати синовима Божјим' (Мт. 5, 9)“[30].

Други део документа носи назив: О слободи и одговорности.

У првом ставу се каже: „Један од већих дарова Бога човеку, и као конкретном носиоцу лика личног Бога, и као члану заједнице личности, у јединству људског рода по благодати одражавајући живот и општење Божанских Лица у Светој Тројици, јесте дар слободе“. А у Пасторалној конституцији: „Никада људи нису имали тако изоштрени смисао за слободу као данас, док у исто вријеме настоји нови облици друштвеног и психичког ропства“[31].

Други став гласи: „Последица тог зла у савременом животу јесу преовладавајуће несавршенство и недостаци: посветовњачење, насиље, распусност морала, такве негативне појаве као наркоманска и други видови зависности, који се запажају међу делом савремене младежи, расизам, трка у наоружавању, ратови и као њихове последице ничућа социјална сиромаштва, угњетавање појединих социјалних група, религиозних општина и читавих народа, социјална неравноправност; ограничавање права човека у области слободе савести, посебно религиозних слобода, дезинформација и манипулација друштвеним мнењем; економска заосталост, неравномерна расподела или пуно одсуство неопходних животних добара, глад милиона људи, насилно пресељавање становништва или трговина људима, прилив избеглица, рушење животне средине, неконтролисана примена генетичких биотехнологија и биомедицинских процедура у односу на почетак, продужавање и крај човековог живота – све то уноси бескрајни немир у живот савременог човечанства“. Поново видимо изразе и стил политичких безличних прогласа. Осим тога, стиче се утисак да навођењем дугог списка недостата овог света, писци хоће да кажу како су ово нова зла, особена за савремени свет, различита од оних у древним и средњовековном свету, па зато треба размишљати о новим методама мисије Цркве. Не. Тако размишља свет. Он себе гледа и види кроз бескрајне промене и развој. Није реч о изумљивању нових зала, већ о његовим новим облицима и његовом увећању. Црква не гледа тако. Она не гледа форму, она гледа суштину. А суштина је да између проблема древног, средњовековног и савременог човека нема разлике, и да је то, као што смо рекли, у суштини проблем смрти. Стари проблем, који је Христос решио, па, према томе, и стари, тачније универзални метод мисије Цркве објављивања Јеванђења. Другим речима, Црква, па, самим тим, ни будући Сабор, не треба да се бави насиљем, расизмом, трком у наоружавању, угњетавању, бедама; тиме се бави држава. Она треба да се бави оним чиме се не бави држава, а то је задобијање вечног живота у Царству Небеском. То не значи да Црква не треба да упозорава на проблеме, да даје богословска тумачења угрожавања човекове личности, као биоинжињеринг, клонирање и сл., већ значи да то није њена главна мисија и да то нису теме за Велики Сабор. „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте шта је најпретежније у закону: правду и милост и веру; а ово је требало чинити и оно не остављати“ (Мт. 23, 23).

Овом ставу је сличан део из Конституције: „Никада човјечанство није располагало толиким богатством, могућностима и економском моћи, па ипак још огромни дио пучанства у свијету трпи глад и оскудицу као и потпуни аналфабетизам големог постотка људи. Никада људи нису имали тако изоштрени смисао за слободу као данас, док у исто вријеме настају нови облици друштвеног и психичког ропства. Свијет тако живо осјећа своје јединство и узајамну овисност појединаца у нужној солидарности, а ипак је због сила које се међусобно боре тешко растрган; још трају оштри политички, друштвени, економски, расни и идеолошки раздори а стално пријети опасност посвемашњег свезаторног рата. Истина, расте измјена мисли, но саме ријечи којима се изричу врло важни појмови у различитим идеологијама попримају врло различито значење. Напокон, марљиво се настоји остварити савршенији временити поредак а да се не постизава једнако духовни напредак. У тако замршеној ситуацији многи наши сувременици нису у стању право распознати вјечне вриједности нити су их способни ваљано ускладити с новим. Отуда их спопада немир и они се трзају између наде и тјескобе кад се питају о садашњем току догађаја“[32]. Међутим, Конгрегација је те 1965. г. зрачила хуманистичким оптимизмом: „У цијелом свијету све више расте смисао за самосталност и уједно за одговорност, а то је од врло велике важности за духовну и моралну зрелост човејчанства. То бива још очитије ако имамо на уму сједињавање свијета и послање које нам је задаћа: да изградимо бољи свијет у истини и правди. На тај смо начин свједоци рађања новог хуманизма у којем се човјек дефинира прије свега по одговорности према својој браћи и према повијести“[33].

Наставиће се...

_____________

[1]Η αποστολή της Ορθοδόξου Εκκλησίας στο σύγχρονο κόσμο, (Η συμβολή τῆς Ὀρθοδόξου Ἐκκλησίας εἰς ἐπικράτησιν τῆς εἰρήνης, τῆς δικαιοσύνης, τῆς ἐλευθερίας, τῆς ἀδελφοσύνης καί τῆς ἀγάπης μεταξύ τῶν λαῶν, καί ἄρσιν τῶν φυλετικῶν καί λοιπῶν διακρίσεων), http://www.romfea.gr/diafora/6180-i-apostoli-tis-orthodojou-ekklisias-sto-sugxrono-kosmo (15. 03. 2016.); Миссия Православной Церкви в современном мире, Вклад Православной Церкви в достижение мира, справедливости, свободы, братства и любви между народами и устранение расовой и прочих дискриминаций, https://mospat.ru/ru/2016/01/28/news127353/ (29. 01. 2016.). Језго овог поглавља чини наш допис СА Сабору бр. 15., 24. 03. 2016.