ЧЕСТИТЕ ВЛАДИКЕ БУГАРСКЕ, ВЕЛИКА МЕТАНИЈА ОД ПРАВОСЛАВНИХ СРБА!

Томе је претходила исповедничка иницијатива ловчанског епископа Гаврила и пловдивског епископа Николаја са свим њиховим свештенством. Овај документ је обавезујући и коначан. Доносимо став отаца бугарских, и узносимо славу Богу, молећи се да их Бог поживи на многа и блага лета, и недајући се да ће бар један једини епископ СПЦ имати снаге и мужаства за овакав исповеднички став: 

 „Поводом тачке 4. документа „Односи Православне цркве са остатком хришћанског света“. У Православној Цркви се, под појмом „сједињење свих“, увек подразумевало да они који су отпали кроз јереси или расколе, најпре морају да се врате у православну веру, доказавши послушност Светој Цркви, да би их касније Црква прихватила кроз покајање.   

Што се тиче тачке 5.: "Циљ савремених билатералних богословских дијалога је... да обнове «изгубљено хришћанско јединство»»Треба да се прецизно каже да Света Православна Црква, која је  јединствена и јединита, никада није изгубила јединство у вери и заједници Светога Духа међу хришћанима, и да ће као таква постојати до краја света, по речи Господњој да је «врата адова неће надвладати» (Мт. 16,18), што значи да ће оваква заједница вечно постојати.

Поводом тачке 6., тачке 16. и осталих: Осим Свете Православне цркве не постоје друге цркве, него само јереси и расколи, и називање истих «црквама» је богословски, догматски и канонски потпуно погрешно.

Поводом тачке 12.:У тачки 12. речено је да је «приликом вођења богословских дијалога заједнички циљ свих коначно васпостављање јединства у правој вери и љубави», што је потпуно неправилно и неприхватљиво, зато што треба да се прецизно каже и подвуче да се враћање правој вери односи на јеретике и расколнике, и ни на који начин се не тиче Православне Цркве.  

Слава Богу да је Бугарска Православна Црква 1998. изашла из Светског савета цркава чиме је исказала своје неслагање са његовом делатношћу, јер она не може бити припадница организације која је третира као «једну од многих или као огранак Јединствене цркве, која тражи начин и бори се за васпостављање исте преко Светског савета цркава».

Један је Господ, једна је Црква, како се каже у Символу вере.

АМИН И АМИН!

ПОСТ СКРИПТУМ       

Потписник ових редова осећа се и радосно и тужно: радосно зато што после једне Помесне Цркве, Грузијске, друга Помесна Црква, Бугарска (а обе су ван Светског савета који, како би рекао владика будимски Данило, већ одавно цркава, мада никако да цркне!) диже свој глас у одбрану Светог Предања; тужно зато што у СПЦ нема носилаца панагије да дигну свој глас, него појединци, попут митрополита загребачко – љубљанског, брукају свету православну веру, дочекујући лажне мошти лажног свеца лажне „цркве“ (о чему ћемо, ако Бог да, подробније писати). Народ који има толике Новомученике пострадале од усташких претеча данашњих загребачких „екумениста“ дочекао је да нема бар неколицину епископа – исповедника, а камоли исповеднички Синод и Сабор. Али, жив је Господ и жива ће бити душа наша! Господ неће оставити нас, ако ми не оставимо Њега!

Хвала још једном оцима и братији Бугарима који су укрепили веру нашу у непобедиву Цркву Христову!

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ