Поводом хамског иступања председника Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, митрополита волоколамског Илариона Алфејева, пред предавачима и ученицима Московских духовних школа 20. априла, којом приликом је владика себи допустио да вређа своје једноверце – мирјане и свештенослужитеље, који су се усудили да критички размишљају о „сусрету миленијума“ у Хавани, константно их називајући „фарисејима“, „псеудо-ревнитељима“, „суманутим 'ревнитељима'“, „провокаторима и букачима“ итд, што је потпуно недопустиво за архијереја Руске Цркве и противно Духу Христовом, - треба подсетити на неке чињеница везане за рад како ОВСЦ-а, тако и његовог председника – митрополита Илариона. 

Већ неколико месеци у штампи се активно разматра шпијунски скандал у ОВСЦ-у – чији је актер његов бивши службеник Евгеније Петрин, који је наводно радио за ЦИА, у корист САД. У таквим случајевима све је врло компликовано, и неисправно би било доносити коначне судове, посматрајући све са стране и немајући потпуне информације. Но, у принципу, тешко је не признати овај догађај за више него симптоматичан. Правосудни органи, али и друштвени - правослани и световни, одавно је требало пажљивије да осмотре рад ОВСЦ-а, будући да, по мишљењу многих посматрача, под окриљем ове институције често јавно делују људи који наносе озбиљну штету националној безбедности Русије.

Подсећамо да је председник ОВСЦ-а, митрополит Иларион Алфејев, носилац државне награде Литваније – ордена „За храброст и пожртвованост“ у знак сећања на 13. јануар, који је добио 1992. године зато што је својевремно подржао покрет „Сајудис“. У време јануарских догађања 1991. године у Виљнусу, млади јеромонах Иларион Алфејев, тада настојатељ саборне цркве у граду Каунас, позвао је преко радија совјетске војнике да не пуцају у људе -  иако је војник дужан да поштује наредбе, чак и ако му се не допадају (у ствари, никакве пуцњаве од стране совјетских војника није ни било; пуцали су локални провокатори-снајперисти, што су касније потврдили чак и неки литвански новинари). Уосталом, неизвршавање наредби је кршење војне заклетве.

Наког 5 година од догађаја у Виљнусу, када се већ и из уста самих представника „Сајудиса“ чуло да совјетски војници нису пуцали у демонстранте, отац Иларион Алфејев је, у духу реторике перестројке, поново оптужио СССР за „војну агресију“ („МН“, бр. 3, 21-28. јануар 2006). Свако ко има и најмање везе с рускојезичном Литванијом, зна да је „Сајудис“ не само антикомунистичка партија, већ да је била покретана антируским националистичким духом, а њена интерпретација историјске улоге Литваније слична је савременом украјинском митотворству. „Сајудис“ је литванска националистичка, односно профашистичка партија, која се за време Другог светског рата прославила колаборацијом. Она је такође тражила од Русије да изведе војску из Чеченије, призна њену независност и плати јој материјалну одштету. Иларион је тада изјавио: „Ово што се догађа у Чеченији показује да Русија нема право да се назива православном и хришћанском земљом“.

А ово су плодови хуманистичких проповеди младог јеромонаха Илариона: „империја зла“ је срушена, а по улицама Виљнуса, који је Европски парламент 2009. године прогласио за престоницу европске културе, на дан независности се отворено одржавају фашистички маршеви СС легионара, а такође и параде содимита.

У принципу, мора се рећи да је ОВСЦ расадник екуменизма и гласноговорник екуменизма и филокатоличке идеологије, крајње штетне и недопустиве нарочито данас, у време такозване толерантности према разноразним рушилачким процесима у РПЦ.

Желели бисмо да изразимо наду да ће пре или касније бити постављено питање сврсисходности постојања овакве синодалне институције, у њеном садашњем облику, која активно подржава филокатоличке и екуменистичке тенденције у РПЦ и уноси велику смутњу и дестабилизацију у руско друштво. А фактор дестабилизације руског друштва игра кључну улогу у постизању циљева САД у рушењу руске државности и коначног уништења Русије.

По материјалу са: „Благодатни огањ“

Превод и приређивање: „Борба за веру“