Паралелан свет или свет као илузија је идеја о којој су промишљали многи филозофи. Тако се Кант бави феноменом и стварима по себи (Ding an sich), Платон такав свет обрађује у својој „алегорији о пећини“, а Декарт се тим питањем бави у својим „Медитацијама“. Основна идеја свих тих размишљања је да се истински свет налази у некој другој стварности, а да је све оно што се налази око нас плод наше искривљене перцепције. Стога је било сасвим очекивано да једна таква тема, на крају модерне, своје место нађе и у Холивуду, који је на идеји виртуелног света створио „Матрикс“.

То је свет састављен искључиво од информација. То је свет у којем је логос сакривен у бројеве, личност је сведена на 0 и 1, радње су преведене у кодове, а рацио и логика су врховни господари. То је свет лишен било какве неизвесности јер све је испрограмирано, али је и све дозвољено и допуштено. Све што се у њему одвија је илузија, и рађање и живот и смрт. Сви ликови (јер личности не постоје) су робови своје свести, односно заробљеници сопствених умова. Њихови животи немају никаквог смисла, јер им је једина сврха да служе машинама које такву стварност и стварају. То је један circulus vitiosus, бесмисла, технизације, лажи и „пустиње реалног“. Укратко, „Матрикс“ је свет пролазности, операционализованости, механичности. То је аутентична симулација симулакрума и као такав идеалан за описивање и света у којем ми живимо. Јер откако је скраћеница www. изашла из Швајцарског ЦЕРН-а, „Матрикс“ је престао да живи у оквирима ТВ форме, и разлио се свуда око нас.

Пут човека до информације, некада је трајао сатима, данима, месецима, годинама. А информације су биле похрањене у тачно одређеним местима,  манастирима, црквама, универзитетима... Био је то свет, који се полако и потајно, откривао само одабранима. И језик, састављен од таквих информација, је био сликовит, пун смисла. Корен тих речи био је дубоко похрањен у метафизику, јер се у њима очитовао смисао. Књиге су читали они који су схватали шта у њима пише. Те књиге није могуће превести на данашњи језик, због тога, како Бела Хамваш каже: „Не зато што би постојале граматичке сметње, него зато што речи древне књиге сасвим недостају европским језицима“. Међутим, тај језик се губио временом, а информације у њему су лишаване било какве сакралности. Тако смо доспели у еру „светске мреже“, која је својом количином информација, ослободила „информатичког Левијатана“. То чудовиште постало је свеприсутно, а човекова мисао, прикључена је на „веб“. Изгубљена је слобода, када је човек био тај који је тражио пут, када је он био тај који је  кројио свој свет, када се откривајући тајну, непрестано подвизавао и кретао, иако је то чинио не напуштајући свој дом.  Данас, пут је тај који проналази човека. Човек није слободан у његовом избору, већ му се он нуди као једини могућ. И иако се, путевима „клика“ креће далеко од своје куће, он остаје у месту.  На сваком том путовању, он наилази на информацију. Он је сваког тренутка „online“, он је сваког тренутка у машини.

Како онда створити „Хајдука“,  који ће се побунити против ропства информатичког доба? Пре свега, Хајдук се рађа, и он се рађа у нама. Дакле у нама, у том дубоком свету лишеном „лајкова“ и „шерова“, уколико се  заметне клица Истине, Пута и Живота, човек ће престати да буде роб машине. Када се ту роди Хајдук, односно, „онај који је скренуо са правог пута“, срушиће се зидови испрограмиране стварности. Тада почиње подвиг, истинско кретање и учење. Одбацујући скраму виртуелног света, Хајдук прогледава и почиње борбу за Реч. У тој борби, он мора прећи пут од информације до речи, од кода до логоса, од бесмисла до смисла. Он се мора отргнути од окова свеумрежености и он мора поново пронаћи душу. Мора схватити да се пут до спознања налази у њему, а не око њега.  Његови јатаци, постаће његове мисли, сакривене од потере бар-кодова и биометријских ознака. Јатаган ће бити његов ум, а поприште борбе он сам. Дружину ће чинити његови пријатељи, са именом и презименом, а не са „профилом“. Бежаће од оног машинског у себи, а не од хајки. Постајући “offline”, он ће бити прикључен на извор живота, и поново ће задобити лик човека. Наравно, он не сме пасти у замку фундаментализма и тако одбацити оруђа за вођење борбе. Он у свом „offline”, статусу мора црпети енергију и логосност, за ступање у борбу на умреженом пољу. Он мора бити способан да се прилагоди условима мегдана, користећи поље мреже које је на располагању, како би на њему извојевао победу логоса над информацијом, управо служећи се оним средствима којима се служи и „матрикс“.

Време нове хајдучије, биће време психолошког ратовања. У том рату, водиће се ратови за људске умове и душе, а не за нафтна поља и тржиште. Циљ ће бити са једне стране заробити човека у раље матрикса, ухапсити Хајдука, не остављајући му простора да постане личност, да постане слободан. Са друге стране, циљ ће бити не допустити то, већ ослободити човека невидљивих ланаца и пустити га из кавеза информатичког доба. Биће потребно подизати нове видове устанака, јер ће и борба која стоји пред Хајдуком бити борба смештена у пост-модерну, у пост-хришћанско доба у којем ће се човек сукобити са самим собом и у томе ће се огледати сва  апокалиптичност тог сукоба. Тако, ако су хајдуци некада војевали за слободу пушкама и кубурама, данас ће хајдуци за слободу ратовати, речју и словом... Њихова побуна биће против пљачкаша душа, а не тела. С` тим што данашњег Хајдука чека знатно тежа борба, него она на друмовима, јер се у wifi ери непријатељ крије свуда око њега.

Аутор је студент на мастер студијама Правног факултета Универзитета у Београду