А сада, да погледамо какви су ти Европљани са којима хоће да нас уједине у једну државу и Цркву.

Застрашујућа противречност карактерише Европљане: супротност између унутрашњег и спољашњег човека. Европљанин изгледа као да је једно, док је у ствари нешто друго. Он живи и креће се у лажи компромиса. Његова целокупна култура је збирка уобичајених лажи којима се прилагодио. Крајње је себичан (егоцентричан), док се у исто време понаша прилично, готово претерано љубазно. 

У "неразвијеним" земљама, где људима недостају финесе европске културе, мање-више свако изражава свој унутрашњи свет извесном једноставношћу и слободом, коју не можете наћи у Европи. Њихов начин је груб, али су људи искренији. У Европи се ово сматра недостатком културе и духовног развоја.

На овај начин се стална игра лицемерства почела сматрати културом - културом бело окречених гробова пуних смрада; културом у којој је спољашост чаше увек чиста ради изгледа пред људима.

Али, као што се догађа и са фарисејима, стална лаж у којој живе, не чини их нимало бољима. Уместо тога, њихова спољашња савршеност их чини сигурним у своју надмоћност. Најзначајнија особина Европљана је њихова сујета. Они гледају са висине на све људе које сматрају некултурним и неразвијеним.

Многи Европљани могу да буду забринути за потребе других људи, група или народа, посебно неразвијених, према којима гаје саосећања, али дубоко унутра. Такви се брину за друге као што се природњак брине за инсекте. Осећања која они гаје према другим људима су слабија од љубави коју осећају према својим псима.

Они цене своју цивилизацију исто толико високо колико и себе саме. Имајући критичке умове, не прихватају ништа без испитивања, и на то су поносни. Сматрају све вредности релативним, чак и оне које сами прихватају. Воде, наизглед, дубоке расправе о свему у шта је човечанство икада веровало.

Њихов уобичајени став је, у ствари, позиција добро утврђених агностика који су вољни да се сложе са било чим што им кажете, под условом, наравно, да разумете како нема начина да им докажете то што говорите. Зато их то оставља млаким.

Има само једна ствар у коју ови агностици никада не помисле да сумњају, а то је вредност њихове цивилизације. За њих никада није било цивилизације развијеније од њихове. Може да буде оштре критике на рачун одређених културних проблема, па чак и великих неслагања око детаља, али исправност општег правца њихове културе никада нису доводили у питање.

Цивилизација Европе се заснива на религији, али на религији коју нико неће да именује као такву, јер она не обожава једног или више богова, већ - човека.

Религија античких Грка и њихове цивилизације није била ништа друго него обожавање човека. То што је цивилизација старе Грчке наишла на тако добар пријем у срцима Европљана, може се потпуно приписати овом суштинском сродству.

Као и стари Грци, Европљани обожавају човеков разум, његове страсти, снагу и слабости његове душе - једном речју, они су учинили човека средиштем, мерилом и сврхом свих ствари. Култура Европе произилази из човека, постоји ради човека и има своје оправдање у човеку.

Може доћи до несугласица у начину постизања побољшања човековог живота, може бити разлика у начину обожавања човека, различитих закључака извучених из људског мерила, али за све и увек - човек је центар око кога се све окреће, извор њиховог надахнућа и циљ њихових акција.

То је Европљанин. Коју год религију он мислио да има, дубоко унутра, она се своди на обожавање идола "човека". Европљанин више не види лик Божји у човеку, већ једино свој.

Другим речима, религија Европе је, у ствари, стара религија човечанства, оног које је одвојило човека од Бога. Божја намера је да обожи човека. Али, преварен од ђавола, човек мисли да може постати бог без благодати свога Творца, на своју властиту иницијативу и само сопственим моћима. Пожурио је да једе са дрвета знања пре него што је довољно сазрео за такву храну.

Резултат је био да су се његове очи отвориле да позна добро и зло, да сагледа своју телесну и духовну голотињу - и био је згранут. Није више могао да поднесе сусрет са својим Господом и Богом, и побегао је да се сакрије од Његовог лица. Схватио је да је велики понор створен између њега и Творца. Тада је милостиви Отац проклео први узрок разарања - ђавола, "змију стару", и по својој бескрајној љубави обећао спасење: "И још мећем непријатељство између тебе (змије) и жене (Пресвете Борородице) и између сјемена твојега и сјемена њезина (Христа); оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати" (Постање 3:15). Да човек не би вечно живео у таквим условима духовне смрти, Он га је истерао из Раја, "да не пружи руке своје и узбере и са дрвета од живота, и окуси, те довијека живи " (Постање 3:22). Тако је из Свог саосећања и љубави Бог дозволио телесну смрт и пропадање, које је, као и духовна смрт, било резултат прекида општења са извором живота, како човек кроз векове не би носио своју духовну смрт, несрећу и голотињу. На другој страни, човек је, будући растављен од Бога и живећи у сталној стварности смрти, постао роб греху и ђаволу.

Због тога је, реагујући на искуство свог ништавила, човек почео да обожава човека, проглашавајући га за бога. Вративши се, у ствари, древној мисли да је људска душа део божанске природе; другим речима, да је божанска по суштини, па зато нема потребе за Богом.

Ова унутрашња воља човека да верује у сопствену божанственост, заједно са његовом потчињеношћу демонским силама, јесте основа сваке врсте идолопоклонства.

Религија Европе није ништа друго него то првобитно идолопоклонство у модерном облику. Папство, протестантизам, хуманизам, атеизам, демократија, фашизам, капитализам, комунизам и било шта друго европско - само су изрази тог истог хуманистичког духа.

Цивилизација Европе је резултат човечјег кошмарног и упорног покушаја да постави свој трон изнад Божјег.

То је, заправо, подизање нове Вавилонске куле; понекад може настати збрка око начина градње, али циљ увек остаје исти за све заинтересоване.

Идеал Европљанина је исти као и идеал Луцифера. Дубоко унутра, то је исти презир доброте Божје, иста увреда Његове љубави, иста побуна и отуђење од Његовог промисла, иста незахвалност, исти усамљени пут који, уместо да води горе као што човек мисли, води доле - у провалију и смрт.

СА КРСТОМ КАО ЗАСТАВОМ

Стварна религија Европе је прикривена и само носи маску хришћанства.

За цео свет, Европа је хришћанска земља. Ђаво је заиста лукав по превасходству и његова дела имају најтрагичније последице за човечанство.

Највеће зло које је икада спопало свет - имало је крст као стег. Аристотелство западних богослова и њихових следбеника, идолопоклоничко оживљавање рационалистичке мисли древне Грчке, преображај теологије у филозофију, издаја вере, папство, жеђ за влашћу и светском моћи, крсташи, мешање религије и политике, инквизиција, мисије као претходнице колонизаторских сила, освајања, ратови, систематско цеђење животних сокова народа, оргије, проневере, понижавања и тиранцје - све се то догађало у име Распетога.

У светлости ове трагичне кризе религије било је природно да атеизам и протестантизам изникну као тежња ка избављењу и оздрављењу.

Треба приметити да атеизам који се појавио у Европи није само равнодушност, агностицизам или једноставно епикурејско расположење. Атеизам у Европи није ни академско оповргавање. Он је снажна мржња према хришћанском Богу, онаквом каквим су Га упознали у Европи; он је јака страст, богохуљење, огорчење људске душе.

На православном хришћанском Истоку, од времена Коистантина Великог до грчке револуције, овакве епидемије се никада нису појавиле. Народи Истока су упознали потпуно другачијег Бога од онога кога знају народи Запада. Због тога Га никада нису порицали, без обзира колико били грешни. Први атеисти су дошли у Грчку из Европе. Њихово порицање, без правог познавања, било је уперено против религије какву су упознали у Европи. Њихов атеизам је био одгајан издајом хришћанске вере и грешкама хришћана које су се догодиле на Западу.

Слично томе, протестантизам може да изгледа као посебна јерес, али, у ствари, он је настао као одбацивање римокатолицизма. Протестантизам никада није имао религијску основу. Напротив, он јесте и био је релагцјско порицање. Оно чиме се он правда је постојање римокатолицизма. Када би папства нестало, протестантизам би изгубио разлог за постојање.

ПУТ КА САЗНАЊУ

Данас атеизам, као и протестантизам, може бити окренут против православља. Ово насиље се заснива на обмани. Они се гнушају православља јер га посматрају према сопственим мерилима, властитим менталитетом. Виде га као варијанту римокатолицизма, и то не због лошег расположења са њихове стране, већ због потпуне неспособности да расуђују другим стандардима и размишљају на другачији начин.

Римокатолицизам, протестантизам и атеизам су на истом нивоу, изданци су истог менталитета. То су филозофски системи, изданци рационализма, тј. претпоставке да је људски разум основа извесности, мерило истине и пут знања.

Православље је на потпуно другом нивоу. Православни имају други менталитет. Они сматрају филозофију ћорсокаком који никада није водио човека ка извесности, истини и знању. Људски разум поштују као нико други, али га не злоупотребљавају. Узимају га као један од корисних чинилаца у откривању лажи и грешака, али га не прихватају као способног да пружи човеку сигурност, извесност, да просвећује истином и води знању.

Знање је виђење Бога и Његових створења у срцу очишћеном Божјом благодаћу, постом и молитвом човека: "Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видети. "

Истина није низ објашњења, него Бог лично. Који се стварно јавио у личности Христа који је рекао: "Ја сам  Истина."

Извесност није ствар складности разума; она је дубоко уверење срца и човеку долази после унутарњег виђења праћеног топлином Божје благодати. Интелектуална хармонија, која је резултат логичког реда ствари, није никада пропраћена оваквим уверењем.

Филозофија се одликује концептуализацијом. Људски разум не може да прихвати реалност онакву каква она јесте. Он је прво претвори у појмове, симболе, са којима онда оперише. Међутим, симболи су само одговарајући изрази, појмови о стварности. Појмови су далеко од реалности као слика рибе од живе рибе.

Филозофска истина је, заправо, низ појмова и представа. Овакви симболи имају једну велику предност: разумљиви су. Изрезани су по човечјој мери и задовољавају разум. Али, такође имају и велики недостатак: немају везе са живом стварношћу.

Жива стварност је несместива у категорије људског разума. Она стоји изнад разума. Филозофија је покушај претварања надразумског у разумско. Међутим, ово је фалсификаторски, варљиви процес. Због тога православље не прихвата филозофију као пут ка сазнању.

Једини пут ка знању је чистота срца. Само она дозвољава обитавање Свсте Тројице у човеку. Искључиво на овај начин је Бог и сва Његова ствар познана а да није замишљена, концептуализована. Бог је познат онакав какав заиста јесте, иако не постаје схватљив нити умањен да би се сместио у тесне оквире људског разума. На тај начин се човечји ум, живећи и не разумевајући, сједињује са живим и несхватљивим Богом. Знање је живи додир човека са Творцем и Његовом творевином у међусобној љубави.

Искуство знања је нешто што се не може изразити људским речима. Када је апостол Павле сазнао, рекао је да је чуо речи неисказане - нешто што је човеку немогуће да изрази.

Такво је и дубље хришћанско богословље - неизрециво. Догме су помоћни обрасци. Оне, у ствари, нису знање; водиље су и заштита од грешака. Човек може да има знање а да не познаје догме. Такође, може да познаје и прихвата све догме - а да нема знање. Због тога су, иза потврдног богословља догми, Оци поставили дубоку тајну одречног богословља - где ни једна дефиниција није прикладна, где разум ћути и престаје да дела, где срце отвара своја врата да прими Великог Госта "Који стоји на вратима и куца , и где ум види Онога Који Јесте.

Нека нико не мисли да је ово истинито само када је у питању надразумско знање као покрет Бога ка човеку. Човек својим разумом не може имати право знање ни о чему, нити може да буде сигуран у ишта: ни у себе, свет, или у најобичније ствари.

Искрено, ко је икада чекао да чује Декартову изреку: "Мислим, дакле, постојим", како би био сигуран да заиста постоји? Ко је чекао на филозофе да докажу како је свет око нас стваран да би у то веровао? Осим тога, доказ о томе никада није постојао, нити ће постојати, и они који се баве филозофијом то добро знају. Нико никада није био у стању да стварно докаже својим разумом како наше мисли и ми сами, као и свет око нас — нису машта. Па, чак, ако би неко и успео да пружи разумне чињенице, такав логички доказ не би никога уверио.

Ако смо сигурни да постојимо и да наши пријатељи нису само уобразиља наше маште, то није због филозофских доказа, већ због унутарњег знања и (опет унутарње) свести која нам даје сигурност и уверење о свему – без силогизама и доказа.

Ово је природно знање. Знање срца, а не мозга. Оно је чврста основа за сваку мисао. Разум може да гради на њему без страха да ће се мисао срушити. Без њега, разум зида на песку.

Ово природно знање је то које води човека путем Еванђеља и оспособљава га да разликује истину од лажи, добро од зла. Оно је први корак који уздиже човека ка Божјем престолу. Када се човек својом слободном вољом успне на први степеник природног зиања, онда се сам Бог сагне и дарује га небеским знањем тајни "које није слободно човеку говорити".

Проповед Апостола, Отаца, и Пророка, Еванђеље и саме Христове речи су упућене човечјем природном знаљу. То је област догми и потврдног богословља. То су јасле у којима је рођена вера.

Почетак вере је способност срца да схвати како истина говори кроз малу књигу звану Еванђеље, да на то заједничко место - Цркву сиромашних и верних - Бог нисходи и ту пребива. Када страх обузме човека што је ступио на тле које је рука Божја поставила, када се загледа у широко и огромно море, тада његове очи почну да лију сузе - сузе покајања, љубави, радости, и он почиње да осећа прва миловања неизрецивих тајни.

Природно знање постоји у свима, али није код свих једнаке чистоте. Љубав према задовољствима има моћ да га помрачи. Страсти су као магла, и зато само мали број људи налази пут до истине. Колико људи се изгубило у лавиринту филозофије тражећи мало светла које никада неће угледати?

У тој замршености није важно да ли је неко хришћанин или атеист, протестант или римокатолик, платониста или аристотеловац. На свима њима постоји један заједнички знак распознавања - тама. Ко год уђе у пећину рационализма, престаје да види. И какав год огртач носио, сви добијају исту тамну боју. У својим дискусијама они разумеју један другога врло добро, јер имају заједничке премисе, претпоставке таме. Њима је немогуће да разумеју оне који нису у лавиринту и који виде свстлосг. Без обзира шта им се споља говори, они поимају само својим претпоставкама, па не могу да виде на који начин други могу да буду у предности.

ЗАПАДНЕ ШКОЛЕ

Расправа која је почела пре неколико векова на Западу, води се зачуђујућом лакоћом, јер учесннци, мада имају различите погледе, припадају истој школи.

Веома је тешко Европљанима, посебно протестантима, атеистима и равнодушнима према религији - да схвате колико дубоко је њихов менталитет обележен печатом папства и разумеју да су њихови одречни судови одређени одговарајућим позицијама паписта.

Паство је било велики васпитач Запада. Научило их је првим словима и увело у рационализам који је, преко Рима, наследило од старе Грчке.

Рационализам је био душа свих јереси које су ратовале против хришћанства. Све богословске битке су вођене против њега. Јерес је одбијање постојања надразумног и покушај да се оно претвори у нешто разумно. То је порицање живе стварности и прихватање појма само зато што је појам нешто разумљиво, док жива стварност није.

Западна црква је била проткана рационализмом далеко пре расцепа. Папство и различите јереси које сада красе Римску "цркву" - имали су рационализам за оца. Из њега су рођени и постепено расли кроз векове.

Удаљеност Рима и слабе везе су доприниле чињеници да прва одступања нису била откривена у почетку. Студенти историје могу да виде како је за хришћанство Запад увек био духовна провинција. Готово сва духовна и богословска питања рођена су на Истоку и њихова решења су такође нађена тамо. На Истоку су хришћани били под сталним духовним напоном. Све јеретичке струје су туда прошле и духовне борбе се тамо одиграле. Западњаци су живели у срећи; били су "резервисти" и "позадина" хришћанства.

Болести Истока су биле акутне - онакве какве стварају антитела и имунитет. У међувремену, на Западу је почело хронично обољење, које, полако али сигурно, води у смрт.

Рационализам доноси собом самообману, а самообмана отуђење; отуђење расте са свстском моћи. У време када је више нео икада Западу требала духовна помоћ и вођство са Истока, појавио се расцеп, застрашујући свачијим очима.

За то време, у свом напору да "христијанизира" народе Европе који су још увек варвари, Латинска црква је, уместо да их уздигне на висине хришћанске вере и живота, покушала да представи хришћанство као нешто лако што пружа задовољства, надајући се да ће тако варваре брже привести Христу. Тако је уместо да подигне варваре, понизила Цркву. Разврстала је њено учење, систематизовала га и учинила академским, разумљивијим за варварске умове. На овај начин је почела да шири рационализам и кривотворење хришћанске вере. Од тајне и живота у Духу Светом, хришћанство јс постало етичко-филозофски систем. који је касније најбоље изражен у кљизи Summa Theologica Томе Аквинског.

Они који су касније одбацили римокатолицизам, примили су културу од њега. У њој су одрасли и она их је научила како да мисле и филозофирају. Протестанти, хуманисти, атеисти - булумента европских филозофа - сви они су дипломирали у школи римокатолицизма. Због тога говоре истим језиком, језиком рационализма, и зато, упркос свим различитостима, тако добро се међусобно разумеју.

ЗАСТРАШУЈУЋЕ ТАЈНЕ

Дискусија између римокатолика и атеиста је могућа јер они говоре са истог филозофског становишта, чињеницама истог порекла. Али, расправа између атеиста и православних је немогућа, јер православље говори језиком који је атеизму потпуно неразумљив. Православље разуме језик атеизма врло добро, али ако би оно говорило истим језиком, престало би да буде оно што јесте.

Узмимо, на пример, дискусију о човековој природи. Римокатолицизам верује да се човек састоји од душе и тела. Атеизам не прихвата постојање душе и учи да човек једино има тело.

Ово одрицање атеиста је у ствари одговор на римокатоличко виђење човека. У покушају да изразе дубоку тајну људске природе на једноставан начин, римокатолици позајмљују грчке идеје о телу и души које су биле лако разумљиве. Дали су дефиниције тела и душе на потпуно разумљив начин. Као и стари Грци, описали су душу као независну, самопостојећу суштину која првенствено чини човека. Понизили су тело до нивоа непотребног терета који, као што су и Грци веровали, заробљава душу и спречава је да се слободно развија.

На овај начин је тајна човечјег постојања срозана на навни ниво филозофске дефиниције. Ту је атеизам њу нашао и почео да води јавне расправе, пошто се и сам креће на нивоу филозофских дефиниција. Тако је отворена бескрајна дискусија филозофско-научним аргументима која ће трајати до краја света и која неће успети да докаже ништа, јер тражи доказ у области разума, а не у ономе што је превазилази. Разум има вредност једино као помоћно средство; сам за себе не води ни знању нити извесности.

Како онда православље може да узме учешће у детињасто наивној дискусији а да се не спусти иа исти ниво наиве? Православље одбија да пружи филозофске дефиниције о томе шта је човек и шта је тело или душа. Оно зна да је човек више од онога што је очигледно, а такође добро зна како не може да опише ни дефинише душу, нити је у стању да сматра тело или материју нечим што је потпуно разумљиво људском уму. Колико год људски разум анализирао ствари, он може једино да разуме симболе које сам ствара, а не суштину.

Ево шта св. Григорије Ниски каже о човеку: "Стварање човека је било величанствено, чудесно и необјашњиво: осликавало је многе скривене тајне самога Бога."

Православље употребљава речи "душа", "тело", "твар", а да не подразумева увек исте ствари под истим изразима. Оно се служи речима преузетим из људског речника да би се изразило, али никада не затвара у уске оквире људских појмова целу тајну, која ни анђелима није доступна. Не пристаје да дели човека на херметички изоловане коморе тела и душе, или - као неки модернији јеретици - тела, душе и духа. Не придаје минималан значај телу, већ често говори о њему као о целој људској природи: "И Логос постаде тијело " (Јов. 1:14).

Али, ово за сада није наша тема. Православље је духовно искуство, живот у Богу, низ личних, суштинских додира, не систем људских закључака. Његови закључци постоје и они су најлогичнији, али су само помоћна средства. Основу нема на закључцима и филозофским испитивањима, већ на живом доживљају Божанске енергије у чистим срцима Светитеља. Како онда атеизам може да води дискусију са православљем?

СВЕТЛОСТ

Било је православних (само по имену!) који су улазили у расправе са атеистима и филозофима уопште. Научници из разних хришћанских организација покушавали су годинама да докажу како наука такође прихвата постојање Бога, али упркос свим њиховим дискусијама, успели су једино да покажу колико је велико њихово поштовање науке и филозофије, као и непознавање православља. Као живи примери европеизације којој смо подвргнути у својој земљи (Грчка), нисмо били у стању да исцрпимо довољно снаге из православља како би оповргли било коју филозофију. И поред свег свог теоретског православља, остали смо прави западњаци.

Православни су у стању да логички докажу филозофима како филозофија, ако жели да остане рационална, може да заврши једино у агностицизму - одрицању сваког знања. Свака њена друга тврдња била би нерационална. То је отуда што иако изгледа да произилази из разума, филозофија се ипак заснива на имагинацији.

Само је један пут ка знању, једини који је Бог показао кроз векове. То није пут логичких појмова, већ пут живота, јер истина није систем филозофских теорија, него лично постојање: "Ја сам Пут, Истина и Живот!"

Да би неко ишао овим путем, није довољно да каже или само верује да је хришћанин: "Неће свако ко ми каже: Господе, Господе - ући у Царство небеско." Нешто друго је потребно: човекова борба целог живота, која очишћава срце и чини га достојним да прими просвећење од Духа Светога. Све моралне и подвижничке борбе хришћанства имају за циљ чистоту срца - да би се Света Тројица настанила у човеку: "Ако ме неко љуби,  ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити" (Јн. 14:23).

Ова непосредна заједница са Светом Тројицом, овај додир са Божанством, Божје откривење - то је у ствари знање. Само оно просвећује човека. Даје му да разуме шта је Бог и Његова творевина. Омогућава човеку да продре у суштину ствари и види шта је он сам, иза појава и филозофских дефиниција.

У светлу овог знања, шта филозофи и атеисти могу да кажу? Хоће ли га порицати? Слеп човек, који никада није видео светлост, може да пориче како светло постоји, али ово порицање нема никакву тежину за било кога који види.

Не може се доказати постојање светла слепом човеку, али, ако је слепи човек добре нарави, он ће веровати и пожуриће да падне ничице пред Христа, молећи Га да му подари вид. Ако Му не верује, остаће слеп заувек и нико никада неће бити у стању да га увери у величину његовог недостатка.

Ово је однос православних према филозофима, однос некога ко види према некоме ко је слеп. И као што није могуће за некога ко види да води расправу са слепим о лепотама земље, бојама и светлости, тако је немогуће православном да филозофу говори о величанствености знања.

Знање је нешто што се мора најпре окусити да би се разумело. Нико не може да говори или разуме оно што му говорите без одговарајућих предуслова.

Да ли онда сваки дијалог православних са рационалистима треба да се прекине? Наравно да не. Дијалог ће се наставити толико дуго докле год слепи и они који виде живе заједно. Слеп ће увек говорити као слепи, али они који виде не би требало да говоре као први. Иначе, како би онда слепи постали свесни свога слепила? Они који виде морају да говоре као људи који виде, чак и ако (вероватно) неће бити схваћени. Бар ће на овај начин моћи да разумеју један другога, и ко зна - можда ће неко од слепих чувши, разумети да без очију нико не може видети светлост.

СПАСЕЊЕ

Многи такозвани православни са великим задовољством узимају учешће у дискусијама између римокатолика и протестаната, у којима слепац води слепца.

Узмимо, на пример, питање оправдања: тј. да ли вера или добра дела спасавају човека?

Римокатолици уче да се човек спасава бројем и квалитетом добрих дела које ће показати на крају живота. За извесно време папе су чак прогласиле да су добра дела светитеља много већа него што је било потребно за њихово спасење, и да заслуге које преостају могу да буду расподељене грешницима - ако ови плате одређену цену.

Одбацујући став римокатолика, протестанти уче да добра дела не стварају заслуге и да се "човек не оправдава делима закона", него га само вера спасава.

Расправа траје већ вековима, непрекидном разменом све већег броја образложења која не уверавају никога, већ се врте у зачараном кругу човекоцентричних појмова који су врло карактеристични за рационализам.

Какав је став православних када се суоче са оваквим расправама Запада? Осећање инфериорности и дезоријентације обузима наше теологе који стоје узбуђени, дивећи се сложености аргумената њихових западних колега, не знајући шта да кажу. У себи, они прекоревају православље што није заузело јасан став према овом проблему. Неки од њих се придружују римокатолицима уз неколнко ограђивања, а други покушавају да помире два различита погледа. Апостоли и Оци им уопште не помажу: они изгледају као да противрече једни другима, па чак и сами себи.

Заиста, колика је тама у коју рационализам води човека! Како рационалисти могу да разумеју Апостоле и Оце, када Апостоли и Оци, који нису били рационалисти, говоре језиком њима непознатим?

За рационалисте, Свето Писмо, најјаснија књига на свету, пупо је противречности. Свака реч и сваки израз за њих имају предодређено значење. Или је апостол Павле у праву када учи да се човек оправдава вером, односно апостол Јаков, који пише: "Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар Га може вјера спасти? ... И ђаволи вјеруј, и дрхте" (Јак. 2:14,19). Због тога су многи протестанти рекли за Јаковљеву посланицу да је као трице и да није вредна да се уброји у књиге Новог Завета. Али, чак и апостол Павле изгледа као да противречи сам себи када на једном месту говори о оправдању вером, а другом приликом о надокнади "свакоме по његовим дјелима". Због тога су неки протестанти почели да говоре о "два оправдања".

Мисао Апостола и Отаца је тако јасна и једноставна, али се у рукама рационалиста испуни маглом и тамом, јер они хоће да хришћанство буде систем. А систем не трпи супротности. Све мора бити на свом месту, правилно поређано. У њиховој ограниченој мисли свака супротност је у исто време и противречност. Међутим, стварност је пуна супротности. Тек када човек почне да прихвата супротности онаквима какве оне јесу, без покушаја да их изглади - он се приближава истини.

Православни треба да славе Бога, јер се овакви проблеми никада нису појавили у Православној цркви. Расправа о оправдању човека која се води вековима на Западу је без икаквог смисла и садржаја. Спасење се не даје као награда за неко добро које је човек постигао, било вером или делима. Спасење није награда, нити је проклетство казна. Овакав појам (као и сви рационалистички појмови) јесте човекоцентричан. То је пренос у духовни свет онога што се догађа у друштву, у коме се добре речи и дела награђују, а лоше кажњавају законима које је човек прогласио.

Као и стари Грци, Запад је створио бога сличног човеку. Они га виде као судију који суди и кажњава према постојећим законима. Али, Божја правда нема у себи правничког или осветољубивог значаја. Бог не кажњава да би задовољио властиту правду. Овакав појам је потпуно нехришћански. Бог не кажњава никога; Он једино прекорева, као што отац кори сина да би га васпитао. Чак и Генна (пакао) није место мучења, већ самоизгнанства - далеко од Божјег присуства. То је стање самовољног слепила, место где сунчеви зраци никада не долазе. Бог је праведан, то јест добар, и због тога Њему нема места или заједнице са неправеднима, тј. рђавима. То није зато што Бог не жели да се приближи грешницима, већ зато што зли људи одбацују праведност Божју и не желе да буду у заједници са Њим: "Он никада није непријатељски расположен, него смо ми. Бог никада није одбојан." (Св. Јован Златоусти, Омилија 9. на 2. Кор.)

Спасење, исто као и знање, ствар је заједнице са Богом. Вера и дела, врлине и трудови - то су средства која отварају врата нашег срца ка Богу. Оно што доноси спасење нису дела, ни вера, нити врлине, ни трудови, нити све ово заједно. Неко може да има све ово а да не буде у заједници са Светим Духом, нити да буде обитавалиште Свете Тројице. Спасење, као и знање, јесте оживотворавање човека благодаћу Божјом и виђење - гледање Бога, чега се удостоје чиста срца још у овом животу, према мери њихове чистоте. Спасење није награда изнуђена од Бога трудовима и радом, који су могли уопште да не очисте срце, нити је оно награда за интелектуалну веру, која је могла да уопште не промени човеков живот.

ВЕЛИКИ ПОНОР

Католицизам, протестантизам и атеизам, као и све друге филозофије, говоре истим језиком. Једни разумеју разлоге  других и, упркос свим противречностима, могу да опште међу собом. Али, велики понор дели православље од свих ових система, јер је оно суштински различито.

Сва погрешна веровања Запада и исушивање његове духовности настали су као последица рационализма. Европљапи суде о небеским стварима земаљским мерилима и сведоче своју религију по узору и виђењу овога живота. Може се набројати мноштво примера којима би се испуниле многе књиге. Али, два примера које смо поменули (тајна човека и спасења), довољна су да се схвати како разлика између Цркве Истока и оних на Западу није само у одликама, већ у суштини.

Чак, да претпоставимо како постоји наклоност код дела Запада да се приближи и живи православно (што се не показује, осим можда у случају старокатолика), она им не би омогућила да разумеју и живе православно. Толико много вскова отпадништва нису могли да прођу а да не оставе печат на души ових људи. Овај траг је тако дубок да га ништа, осим благодати Божје, не би могло избрисати, а и тада једино из кротких срца.

Последњих година су многи у Европи узели име "православни" и били крштени у Православној цркви, али је врло мало њих заиста постало православно. Већина њих је прихватила православље интелектуално, очарана богатством знања које оно пружа и задивљена новим познањем хришћанства које премошћава празнине остављене у њиховим умовима под утицајем осакаћеног хришћанства Запада. Али, пре него што су уопште примили прво Причешће, пре него што су пролили иједну сузу због својих грехова, пре но што су кроз унутрашњу борбу у тишини и труду тражили благодат Христову - сматрали су својом првом дужношћу да поучавају православне православљу. Саблажњени незнањем и несналажењем православних у теоретским питањима у којима су они блистали, презрели су, потценили православне народе који су, иако у незнању, живели православљем својих отаца и били спремни да умру за њега. Међутим, Бог не пребива у поносним умовима. Њихова теоретска спрема није била у стању да их сачува од грешака, и као када слепац води слепца - они унадају у јаму јереси, одводећи такође и друге за собом, или се враћају "као пас на своју бљувотину", својим пређашњим светским путевима.

Да би неко разумео Светитеље и Оце Цркве, није довољно само да чита њихова дела. Светитељи су говорили и писали тек пошто су живели Божјим тајнама и лично их искусили. Да би их неко разумео, он такође мора да узнапредује до извесног степена упућености у Божје тајне, лично их окусивши, омирисавши и видевши. Свете Оце можете читати и постати "врло добро упућени" у њихова дела "разумским" знањем, а да уопште нисте окусили то што су пробали Светитељи који су писали такве књиге кроз своје лично искуство. Да би суштински разумели Светитеље, а не само интелектуално, морате имати прикладно искуство у свему о чему они говоре; морали бисте окусити, бар делимично, исте ствари које и они. Неопходан је живот у жаркој средини православља, узраст у њој. Потребно је бар мало од вежбања, напора и борбе за хришћанско савршенство. Треба се сагнути врло ниско да би се ушло кроз уска врата која воде у Царство небеско. Морате постати смирени и кротки, ослобођени терета таштине људских вредности, и одлепити своје срце од онога што људи сматрају великим и вредним поштовања. Човек мора да пролије сузе због таштине у којој је живео, сузе дубоке понизности пред Богом, да би га Он избавио из таме и ниспослао зраке Светога Духа у његово срце.

Читав нови свет мора да се роди у срцу западњака да би он разумео ишта од православља. Како може неко ко је од колевке удисао суви ваздух рационализма и научио да обожава људску мудрост као идола - бити смирен и постати једноставан и кротак као дете? Како може неко ко је научен да стреми за стварима које се сматрају ''високе и вредне по човеку" а "гнусне пред Богом", и ко је научен да сматра окретање према унутрашњем човеку за "зурење у пупак" - бити спасен од трња светских брига? Да ли може онај који је научен да сматра сујету за вредност - лити сузе због таштине живота?

Шта су римокатолицизам или протстантизам заиста урадили да заштите свет од немилосрдног вртлога у који је пао? Зар није баш религија Запада била та која је послала човека да трчи без даха како би достигао све оно што је Христос прогласио сујетним? Монаштво, срце религије - римокатолицизам и протестантизам су напустили или изменили у утилитаристичке (користољубиве) редове који су, било преко своје делатности или своје мисли, узели себи за задатак да служе земаљском благостању људи и светској мудрости која је "пред Богом лудост ". Учннили су да политика буде област хришћаиског делокруга, уздрмавши царства и проливајући крв да би освојили власт и богатство. Употребили су мисионаре као мамац да би покорили обојене народе нечовечном влашћу Европе. Тежили су задовољствима и удобности, учећи да је богатство дар Божји. Дали су хришћанству користољубиву, друштвену сврху, проузрокујући да људи верују како је Христос био учитељ морала Који се највише бринуо о уредном функционисању друштва, а да је Црква превасходно чувар људских закона и надзорник њихове примене. Створили су узор фарисејског хришћанина, доброг грађанина, који мисли да је на домаку савршенства јер никада није повредио никога, или зато што је поклонио новац хуманитарним организацијама.

Како може да се појави скроман човек, који тражи просвећење одозго, из цивилизације којом владају тежња за људском удобношћу и сатански понос због победа и достигнућа њене науке?

Како се може човек који претражује дубине свог срца да би нашао унутра, у тишини и миру своје "ризнице", "драгоцено зрно бисера" - појавити из цивилизације коју одликује непрестани немир у трагању и бризи за спољашње?

Тако нешто би било једнако највећем чуду.

Ако је укус православља тако тешка ствар за једног западњака, како ће тек целокупна Римокатоличка "црква", или све протестантске "цркве" заједно, да га задобију? Милиони људи на Западу и не знају да православље постоји. Како је онда могуће да се после једне или више конференција представника разних "цркава" постигне колектнвно враћање истини душа које су ходале у тами већ вековима?

Да ли можда они који говоре о јединству цркава мисле да имају посла са политичким питањима у којима владари нација воде потчињене као целину у рат или мир? Људи не долазе Христу и Његовој Цркви у великим масама, већ као слободне личности.

Међутим, претпоставимо да папа изненада одлучи да постане православан и поведе све римокатолике у православље. Уз такву спољашњу појаву, да ли би иједан од милиона римокатолика заиста постао православан? Чак и када би сви они имали најбоље намере да упамте и поверују све што учи православље, не би били у стању да преузму ниједан корак према њему, јер православље није само систем доктрина или низ обичаја, него нешто много дубље и суптилније. Оно је целокупна настројеност живота и мишљења. Православље је дух, дух Предања који не може да се добије из књига, него се преноси од живога живоме, од оца сину, од мајке ћерки, од брата брату, од пријатеља пријатељу, од свештеника свештенику, од монаха монаху, од духовног оца духовном дстету - "не преко мастила и папира, већ од уста до уста", од душе до душе. И све ово у живљењу Светим тајнама Цркве, временом, мало по мало, постепеним развитком живог бића.

Али, они који говоре о јединству нису наивни. Они добро знају да римокатолици, као ни протестанти, никада неће постати православни као целина. Уосталом, то њих и не брине. Њих не интересује враћање изгубљених оваца стаду Христовом, већ рачунају на нагодбу и задовољавају се вештачким споразумом. Осим тога, они су већ дуже време престали да буду православни. Не секирају се за истину и живот у Христу. У њима већ делује тајна Антихриста и они немају мира док се не оствари.

ОТПАДНИШТВО

О, несрећни грчки народе! Ти, који си дао толико Отаца и Светитеља Цркви Христовој, који си просветио толико варвара и учинио их децом Божјом, ти који си исквасио ово камење сузама покајања и скрушености из којих је процветала башта православља, ти који си својим молитвама довео Бога да хода овом земљом - зашто сада са узбуђењем окрећеш своје очи онамо одакле сунце никада није излазило? Ти, који си од давнина био слуга Божји, зашто сада услужно падаш на колена пред слугама Луцифера?

Зар си толико поражен знацима и чудесима прогреса, да си спреман да паднеш ничице и обожаваш тог блиставог и празног идола? Зар не видиш таму иза ватромета? Зар не видиш очај смрти иза вештачког осмеха? Зар не видиш како се сиромаштво крије иза краљевског изгледа?

Чему си позавидео? Папској моћи? Јеси ли заборавио Божанску моћ која ти је дала да сачуваш своју веру неискварену до данас?

Шта си пожелео? Знање? Да, треба да желиш знање, јер оно почиње опасно да ти недостаје. Али, тамо где га тражиш - оно не постоји; само замена за знање се тамо може наћи: академски филозофи и академски теолози. Они ће ти само напунити стомак а да те не нахране, јер немају живота у себи, они су мртва слова. Проучавају сенке ствари. Не проучавају Бога и Његова створења, већ идеје о Богу и Његовим створењима, испитују појмове нашег мозга.

Али, ако желиш лак живот, ако те Европа привлачи обећавајући ти удобности и телесна задовољства, онда иди тамо. Она ће ти сигурно дати то задовољство и удобност. Међутим, заједно са њима, даће ти празнину и смрт, духовну и вечну смрт коју она данас осећа.

 САБРАЊЕ КУЛЕ ВАВИЛОНСКЕ

Не варајмо се. Грчка нација, као и остале, наставиће својим путем. То је пут маса, пут многих, који је увек најлакши. Пут маса је увек онај који води удобности и задовољству. Можемо рећи или урадити било шта - нећемо постићи ништа због стања у које је свет доспео. Зло је неопозиво.

Најтрагичније је то што зло изгледа за људске очи као нешто добро. Осуда, која није наметнута од Бога, него у коју човек сам упада - неће бити некакво уништење или нуклеарно разарање као што људи замишљају. У ствари, смрт тела би била врло мало зло за човечанство. Оно што наилази биће нешто незамисливо окрутније и нељудскије. Биће то ремек дело ђаволске маште, највећа подвала која се икада догодила. Уништење ка којем иде човечанство - имаће изглед његовог највећег успеха. Биће то сабрање Куле вавилонске, врхунац људске сујетне славе, круна човечје самообмане.

Уништење ће бити испуњење жеља масе, када ће свака страст и свако зло пливати слободно и неометано. Биће то потпуно испражњење срца, отупелост, поништење осећања, досада неиздржива, другим речима - духовна и вечна смрт.

Тада више неће бити места за Бога у људским срцима: "И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих" (Мт. 24:12). Извору живота неће више бити места код већине људи. Јеванђеље ће бити проповедано целом човечанству "за сведочанство људима". Сви ће га знати и сви ће га суштински одбацити.

У раскоши градова, усред достигнућа људског мозга, и знакова и чуда Антихриста, кружиће беживотни људски створови, мртве душе које ће мислити да живе најсадржајнији живот који је икада постојао, и који ће се заузврат бесомучно уједати за месо.

 ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Кажу да је Папа оптимиста што се тиче будућности човечанства. Он то и треба да буде! Човечанство је постало оно што је он вековима сањао да ће постати. Нека се онда диви делу руку својих.

Сви ови учени, паметни и поштовани људи су његови ученици. Он их је први научио аритметици и словима. Упознао их је са Аристотелом, научио их филозофији још док су били варвари. Њему дугују своју цивилизацију.

Папство није проповедало хришћанство, није имало ни у изгледу нити у учењу ништа заједничко са рибарима из Галилеје. Оно је Европљанима донело цивилизацију. Ако ико има право да говори о грчко - хришћанској цивилизацији - онда је то папство.

Али, каква је веза између хришћанства и цивилизације? Какву везу може да има религија, која каже да "овде немамо града који ће остати, него чекамо онај који ће доћи " - са цивилизацијом, то јест, са човековим напорима да утврди себе што је могуће удобније у земаљском граду?

Ако пажљиво посматрате беседе и тежње већине "хришћана", видећете да оно што они траже и чему се надају - није толико на славу Цркве, већ на славу цивилизације.

Такве "хришћане" свет тражи и прихвата, јер у суштини они имају исте циљеве. Али, остале, који не говоре о хеленско-хришћанској (или, чак, по некима јудео-хршћанској) цивилизацији, већ о монаштву, борби, молитви, који имају као свој насушни хлеб непрестано стремљење ка будућем граду - свет мрзи, јер их не распознаје као своје. О првима говори као о истински религиозним људима, а о другима као претерано ревноснима, религиозним фанатицима, онима који одбацују живот.

Сродство које постоји између оних који говоре о грчко – хришћанској цивилизацији и паписта је запањујућа. Они имају исти менталитет, исте циљеве, исту равнодушност према истини и мистичном животу. Њихово "хришћанство" је маска, светски поглед који испуњава празнине у њиховом уму и чини им земаљски живот много удобнијим.

Оваквих "хришћана", који су увек спремни на нагодбе и компромисе са циљем да имају већину на својој страни, неће никада нестати.

Они су такође, као и Папа, оптимисти по питању будућности човечанства и за то имају оправдања, јер се труде да изграде цивилизацију која се чини бољом свакодневно, на њихову велику радост. То ће бити епоха која ће поштовати вредности, пошто је цивилизација без вредности немогућа, и зато што су оне то што јесу - управо због тога што су употребљиве за друштво. Али, такве вредности неће спречити да смрт не испуни људска срца. Јер су оне жртве принете идолу Човеку, а не обожавање принето Богу.

ТЕЖАК ПУТ

Све што је овде написано - није упућено свету или овим "хришћанима". Упућено је неколицини изабраних, који ће и сами бити у опасности да буду преварени када дођу последња времена.

У хришћанским организацијама, у папизму и протестантизму, има душа које искрено желе Бога и траже будући град. Али, њихова средина и њихови учитељи их неће пустити да нађу пут који њихово срце тражи.

Ова неколицина изабраних мора бити опрезна, врло опрезна. Ђаво не изгледа увек као ђаво; у већини случајева се показује као светли анђео. Он проповеда хришћанство само мало друкчије од правог, и овом замком хвата много више људи у његову мрежу него да је послао читаву војску атеиста или диоклецијанаца.

Сатана жигоше вернике карактеришући их као нетрпељиве, ускогруде, фанатике, буквалисте. На овај начин је подигао против Христове Цркве најбеспоштедније гоњење до сада. Људи се често плаше карактеризације која умањује њихову част и добар глас - више него гониочевог мача. Мало је оних који могу да прихвате жртву да их сматрају глупима. У данашњем свету је неизбежно да сваки прави хришћанин буде сматран за будалу, или најмање за ускогрудог и затуцаног. Мало њих има храбрости да напредује са таквим изгледима који воде мучеништву. Због тога већина људи више воли лакши пут компромиса, нагодби које се фанатично проповедају.

Пагани никада нису мрзели хришћане толико колико их данас мрзи "хришћански" свет. Званична попустљивост је лажна. Свет трпи само такозване хришћане који иду у корак са њима, оне који покушавају да приме "друштвено" хришћанство и настоје да увек буду савремени. Друге, који не пристају на нагодбе у њиховој вери, свет мрзи. Али, мржња света је за нас мерило да знамо да ли смо прави хришћани: "Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас" (Јн. 15:18).

(наставиће се)

Извор:  Др Александар Каломирос, Против лажног јединства, Хришћанска мисао, књига 10,  Београд – Ваљево – Србиње, 1998., стр. 45 – 69.