После пожара православних светиња на Васкрс на три континента, ових дана се десило још једно знамење. У Кијеву, храму Архангела Михајла у Октобарској Болници замиротичила је икона Светог Старца Гаврила Ургебадзеа Јуродивог.

Зашто је баш у овоме тренутку икона овога светога старца замироточила? Преподобни Гаврило, је још за живота био познат као јуродиви, прозорљив старац и  чудотворни исцелитељ.  Упокојио се 1995. године, и већ 2012. канонизован је у Грузијској Православној Цркви. Од 2014. прославља се и у Руској Православној Цркви, 2. новембра. Свети старац Гаврило је био велики борац против јереси и екуменизма као надјереси.[1]

Ево шта је Свети старац Гаврило саветовао својим духовним чедима: „Сто пута је боље бити блудиник него јеретик. Екуменизам- то је надјерес, а Црква је брод који сигурно плови по узнемиреном мору, на коме се налазе само православни. Духовника бирај према својој жељи, али када га изабереш потчини му се. Уколико он пак проповеда јерес, бежи од њега као од огња”.

Сетимо се пожара у манастиру Хиландар и погрома на Косову који је уследио након те ”случајности”, или грома који је ударио у храм Светог Саве непосредно пред пад Српске Крајине и геноцида над Србима у Хрватској који је уследио после тог знамења. Мироточење иконе Светога Старца Гаврила треба да нас укрепи и пружи нам подршку пред велика искушења и да нам снаге да се боримо за чистоту православне вере и против екуменистичких покушаја да је испрљаве јеретичким примесама који су спремили за предстојећи сабор на Криту. Знамо да када мироточи икона да је то укрепљење и духовна подршка хришћанима пред предстојећа велика искушења и изазове. Такође, православни у Украјини су пред великим искушењима јер богоборна власт на челу са америчким пијуном Порошенком отворено признаје да јој је циљ ”стварање једне националне православне цркве у Украјини” и обећава да ће (милом или силом) ујединити канонску православну цркву, расколнике и унијате. Пожари православних светиња на 3 континента и мироточење су Божија опомена пред предстојећи сабор где ће се на мала врата покушати увести јеретичка учења у православну веру и увести раскол и пометња као што се десило када је цариградски патријарх-масон Мелетије Метаксасис увео папистички календар и покушао са увођењем многих новотарија и тиме изазвао смутњу, поделу и раскол у православној васељени.

Многи у православној Цркви игноришу ова знамења и Божије опомене. Читајући коментаре једног виђеног београдског ђакона и његових истомишљеника на социјалним медијима, они виде у мироточењу знак да смо ми православни на правом путу, малтене виде у овоме догађају благослов светог старца за предстојећи сабор. Такође у коментарима на догађај мироточења, ђакон оптужује ”самозване бранитеље вере” који се усуде да повежу мироточење и пожаре са предстојећим сабором да су веома агресивни и не-Христолики, те стога моли ”бранитеље, расколнике и полурасколнике да се уздрже од неумесних коментара јер миротичење иконе је нешто лепо и велико а не повод за јед и сукобе.”

Све те ”прогресивне хришћане”, припаднике такозваног ружичастог хришћанства, позивамо да се мало замисле над скорашњим догађајима, уместо што их постојано игноришу и не налазе никакво дубље значење у њима. Господ Исус Христос је рекао за оне који много знају, и виде знамења и знаке времена, али их игноришу из разноразних разлога (пре свега због ”што је срцу мило, то му се и снило”): ”А онај слуга који је знао вољу господара свога и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен. А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.“ (Лк. 12, 42-48).

Да, по екуменистима и икуменистима разних фела ми мрачимо, ”смарамо” и нехристолики смо јер, ето увек нађемо неку фалинку и злослутимо о сваком догађају. А Господ је рекао да човеку ни длака са главе не опада без воље или допуштења Божијег, а камоли оваква велика и судбоносна знамења.

Они не желе да виде да је данас, отвореним екуменизмом, увођењем јеретичких учења и молитвеним општењем са јеретицима, чистота православне вере угрожена као никада у последњих 100 година тако да не само да смо позвани него и дужни да бранимо Цркву свим силама. Подсетимо се речи Светог Старца Гаврило: „Када се пред тобом изругују твојој вери, а ти ћутиш - ти си гори од хулитеља. Када је потребно бранити Веру, а ти то не чиниш, погубљујеш душу, али ако и погинеш бранећи је, доспећеш у Царство Небеско.“ А ми ћутимо и перемо руке као Пилат док се припрема сабор на коме се на мала врата припрема увођење јеретичких учења и даља смутња и раскол у православној васељени и међу православним црквама. Ава Евагрије је рекао: ”Прећуткивати истину значи закопавати злато у земљу. ” А сви знамо како је прошао рђави слуга који је сакрио таланат у земљу које му је подарио господар. Сама чињеница да је преседавајући припремних скупова сабора осведочени екумениста, крипто-католик , проповедник јеретичких учења и папољупац цариградски митрополит пергамски Зизјулас била би за сваког православног хришћанина са иоле здравог разума веома узнемиравајућа.

Те новотарска наклапања о љубави без Истине су очигледна скретања са исправног пута ”на лево”.  Свети Оци су причали у исправном путу право, без скретања лево или десно.  Они су запазили да се може застранити и лево и десно, односно на лево у форми екуменизма и новотарија у данашње време, и скретање надесно које је најбоље представљено фарисејством, лажном ревношћу и секташким зилотизмом. ЉУБАВ без ИСТИНЕ је једнака екуменизму, хришћанском релативизму и либерализму, односно застрањивању лево. Са друге стране, ИСТИНА без ЉУБАВИ једнака је са лажном ревношћу, зилотизму и инквизицији (много је примера у хришћанској историји, од руских старовераца до српских акакијеваца).  То је очигледно застрањивање надесно. Или по речима Апостола Павла: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи...“

Једино права ИСТИНА и права ЉУБАВ заједно могу постојати и опстојати. Једно без другога и не може. Једини могући закључак је да ИСТИНА без ЉУБАВИ није пуна ИСТИНА, а ЉУБАВ без ИСТИНЕ је лажна ЉУБАВ.

”Тако је и с вером ако нема дела, мртва је по себи.” Такође, дела без вере су бескорисна. Вера је једино исправна ако је утемељена на Истини, док се дела, односно добра дела пројављују само кроз истинску хришћанску Љубав. Тако да се може рећи и да је Љубав без Истине мртва, као што је и Истина без Љубави окамењена и фарисејска.

То не желе да схвате данашњи новотарци који проповедају љубав која скрнави Истину. То би било исто као кад би хришћанима током нпр. иконоборачких времена када су јеретици покушали да наметну своје јеретичко учење Цркви и када су многи пострадали као мученици за веру, говорили: Па ви сте бре много негативни, много мрачите, пустите одбрану икона, хајде да причамо о љубави и молимо се заједно са нашом хришћанском браћом која имају мало другачије виђење наше вере. Пинк хришћани такође мисле да ако ће да игноришу проблем, да ће он нестати сам од себе. Нажалост није тако, људи не теже истини и иду линијом мањег отпора јер истина боли. Митрополит Августинос Кандиотис такође напомиње: ”А истина у овоме свету је горка. Ако имате неку рану и поспете је уљем, осетићете угодност. Али ако поспете – а потребно је да проспете- со – онда ће вас пећи... Истина боли, горка је али она спасава.”1

Када би екуменистима и новотарцима дали да прочитају житије Светог Старца Гаврила, они би закључили да је био зилот, фанатик, нехристолик, лажни бранитељ вере, ектремиста који много мрачи, неуравнотежен човек који се мешао у политику јер је палио Лењинове портрете, негативан је... Све у свему, нема у њему љубави према овоме свету... И наравно свети старац је био луд, али ”луд Христа ради” и нас данас својим мироточењем позива на исту лудост у одбрани чистоте православне вере.

Зашто је баш његова икона, икона осведоченог борца против екуменизма мироточила, а не ”икона или мошти блаженог Леополда Мандића” коме се данас митрополит Порфирије клања и диви у Загребу, престоници повампирене ендехазије ових дана? То је суштинско питање, а новотарци хоће да буде ”позитивни”, да не мраче, па чак и закључују да је мироточила да благослови наступајући сабор. Је ли то стварни разлог или да нас укрепи пред престојећа искушења? То је питање за сваког од нас, да се дубоко замислимо и помолимо Богу и Пресветој Богородици да нам отвори духовне очи, да не би били слепи поред очију и глуви поред ушију.

______________________

[1] http://borbazaveru.info/content/view/4689/1/

+ + +

Новоканонизовани свети старац Гаврило Ургебадзе, Христа ради јуродиви - житије

„Када се пред тобом изругују твојој вери, а ти ћутиш- ти си гори од хулитеља.

Када је потребно бранити Веру, а ти то не чиниш, погубљујеш душу,

али ако и погинеш бранећи је, доспећеш у Царство Небеско.“

Архимандрит Гаврило Ургебадзе рођен је 26.августа 1929.године у Тбилисију у породици окорелог комунисте. Од раног детињства био је заинтересован за веру. Једном приликом је чуо да се говори о Распетом Христу. Занимало га је ко је Христос и шта значи распеће. Послали су га у цркву где су му препоручили да прочита Јеванђеље. Од свог новца купио Јеванђеље и већ након неколико година знао га је напамет. Жеља за монаштвом појавила се код њега веома рано. Касније је говорио да „нема већег херојства од монаштва„. Може се рећи да је то сведочио целог свог живота. Иако се његова мајка оштро супротстављала овој његовој жељи, он је 30.јануара 1955. године добио чин ђакона, а 27.фебруара примио монашки постриг и добио име Гаврило, да би недуго затим добио чин јеромонаха.

Као дете волео је да прави макете храмова и још тада се заносио мишљу да једнога дана сагради цркву. Једном приликом отишао је на рушевине оближње цркве у чијем рушењу је учествовао и његов отац и очистио је од смећа и прљавштине, молећи се за душу свог тада већ упокојеног оца. Његова жеља се остварила и он је у свом дворишту направио цркву са четири куполе. Градио ју је сопственим рукама и завршио је око 1962.године. Власти су биле запањене овим што је урадио, јер су у то време храмови били затварани, а ето, један монах се усудио да сам подиже цркву. Чак су му и неки архијереји говорили да „није време за градњу цркава и да је најбоље да се храм сруши„. Монах Гаврило је прихватио послушање и разградио предњу страну храма. Ипак, након два дана је опет саградио рекавши: „Испунио сам послушање, а сада је време да је поново подигнем„.

Иконе за свој храм отац је сакупљао по сметлиштима. Према речима његове духовне кћери, схиигуманије Јоване, он је то радио свакодневно. Још као дете прилазио би познаницима и говорио им: „У вашој кући налази се икона. Или јој укажите дужно поштовање или је дајте мени, а ако некада опет пожелите да је имате, ја ћу вам је вратити„. Многи од њих су тада почели поново да поштују своје иконе, а они који нису давали су их њему. На првомајској паради 1965. године, јеромонах Гаврило је на улици спалио дванаест метара висок Лењинов портрет и људима проповедао Христа. Том приликом је био претучен. Тада је предсказао: „Сами ћете једног дана склањати споменике Лењину„. Био је ухапшен, а на испитивању је рекао: „То сам урадио јер сматрам да не треба обоготворавати човека. Тамо где стоје Лењинове слике, треба да стоје иконе Господа Христа. Зашто говорите „слава Лењину“? Ми не треба да славимо људе. Треба написати: Слава Господу Исусу Христу. “ Године 1965. одведен је у психијатријску болницу. Хтели су да га после војске ожене на силу, али он је то одбио и постао је Христа ради јуродиви.

Манастир посвећен преображењу Господњем у коме је боравио о.Гаврило, подигнут је у првој половини једанаестог века, а саграђен је на рушевинама цркве из IV века. Ту се налазе мошти св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије, као и мошти светог равноапостолног цара Мариана. Први пут је о.Гаврило дошао у Самтавријски манастир са 12 година. Монаси су га примили, али му нису дозволили да остане. На вратима манастира провео је ноћ у молитви, молећи Мајку Божију да му допусти да буде у манастиру. Након много година његова молитва је услишена. Много пута је био у овом манастиру, а 1987.године населио се умалој кућици, која је пре тога била живинарник. Године 1990. преселио се у манастир Шиомгвиме. По благослову патријарха Илије II коначно се преселио у Самтавријски манастир.

Отац Гаврило био је велики подвижник. Понекад би старац своју духовну децу, ради смиравања, водио да просе. За прикупљени новац куповао би храну потребитима. Сваки пут када би учинио добро дело, правио би се јуродив. Врло често претварао би се да је пијан и носио би бокал вина или вотке. О својој јуродивости старац је говорио: „Господ унижује и узвисује. Када почнем да се сматрам бољим од других, на своју главу стављам тијару и излазим на улицу босоног. Људи ме гледају и смеју ми се и ја видим како сам ништа„. Отац Гаврило уснуо је у Господу 2.новембра 1995.године. Сахрањен је 4.новембра, а о смрти је говорио: „Смрт- то је преображај. Не бојте се смрти, бојте се суда Божијега. Замислите трему коју имате када сте пред професором на испиту. Колико је тек онда страшније стајати пред Богом на суду„.

Старац је сахрањен по древном монашком обичају, без ковчега, умотан у простирку. Нико се није усудио да на његово тело набаца земљу, већ су је набацивали по крајевима гроба, тако да је она сама полако клизала преко тела. Гроб старца Гаврила налази се на месту гдје се некада молила света равноапостолна Нина.

Архимандрит Гаврило канонизован је 20. децембра 2012. године. На његов гроб долазе верни са свих страна молећи његову помоћ и заступништво. Овај свети старац оставио је за собом бројне поуке, а био је и борац против екуменистичке јереси. Према његовим речима „Сто пута је боље бити блудиник него јеретик. Екуменизам- то је надјерес, а  Црква је брод који сигурно плови по узнемиреном мору, на коме се налазе само православни. Духовника бирај према својој жељи, али када га изабереш потчини му се. Уколико он пак проповеда јерес, бежи од њега као од огња“.

Превод житија – ФБ страница „Православље живот вечни“

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

1. „Хајде, ја ћу тебе сада излечити...“ – о (још) једном чуду старца Гаврила (Ургебадзе)

2.  Поуке грузијског старца Гаврила Ургебадзеа о последњим временима

3.  "Одведите ме на гроб старца Гаврила" - о чудесним исцељењима по молитвама старца Гаврила Ургебадзеа

4.  Васкрсење наркомана или о (још) једном чуду Преподобног Гаврила Ургебадзеа (фото)

5.   Чудо: У манастиру Самтавро у Грузији појавио се лик преподобног Гаврила