Неки теоретичари тврде да је у Другом светском рату фашизам поражен, али да су фашистичке идеје победиле. Први који је то уочио био је – несумњиво – Жак Елил (Jacques Ellul), професор римског права у Бордоу, социолог и (протестантски) теолог, који је још 1945. године, непосредно после немачке капитулације, то своје запажање изнео у тексту објављеном 23. јуна у часопису Réforme, под називом “Хитлерова победа”.

У еуфорији победе савезника над Немачком, у свеопштем одушевљењу због “победе добра над злом”, Елил – за време рата активни члан покрета отпора – изразио је велику резерву у погледу таквог става.

Његово гледиште о тој ствари потпуно се разликовао од тада преовлађујућег мишљења.

Изнео је тезу да је, упркос војном поразу, Немачка остварила политичку победу, и да то није први пут у историји Европе да војно поражени политички победи свог освајача. Навео је пример француске револуционарне армије а затим и армије Царства, које су –  иако поражене – окупирале Европу идејом републике и слободе, и тако покренуле “тријумфални марш XIX века”, који више нико није могао да заустави.

Хитлер је у свом освајачком походу, свима наметнуо тотални рат, који је подразумевао свеопшту мобилизацију и као последицу тога – огромно крвопролиће.

Да би победиле, у том рату све зараћене стране су биле приморане да прихвате исти начин понашања и нису могле другачије ни да поступе уколико су хтеле да победe.

Такви поступци током рата изменли су дотадашње ставове. Од тада је исказиван далеко већи презир према људском животу, упркос томе што су се и даље изговарали хвалоспеви о достојанству човека.

Сви Хитлерови противници, да би га савладали, морали су поћи његовим стопама. Немачка је давала такт, постављала стандарде ратних поступака, тако да се није могло другачије. Да би били ефикасни и савезници су морали да иду путем који је утирао Хитлер.

У тим околностима, све зараћене државе обезбедиле су себи апсолутну власт.  У апсолутистичкој држави – закључио је Елил у том тексту из 1945. – доминантну улогу имају техничари.

Све зараћене државе ојачале су своју (техничку) моћ, а када се таква ствар једном догоди, њихова доминација се више никада не умањује. Једном постављен технички стандард може бити измењен само новим, још ефикаснијим, али никада повратком на првобитно стање.

Зато је Елил изразио сумњу да ће због рата укинута слобода, после ослобођења од фашизма, бити враћена на своју предратну позицију. Губитак слободе могао је бити само још већи.

Навео је пример Француске револуције која је у име слободе устала против апсолутизма, а завршила у (Јакобинској) диктатури. Зато је сматрао вероватним да ће се и у свим другим земљама – нужно – упоставити прикривене диктатуре, као одговор на ефикасност Хитлерове.

Нико неће тражити да се надлежност државе ограничи, јер ће људима после „ослобођења“ бити мање важна стварна слобода. Елил је био уверен да ће радници први захтевати диктатуру, и залагати се за туторство државе и државно контролисану привреду.

Општа бирократизација ће се неминовно успоставити, а становништво ће према томе бити равнодушно, што је поуздан знак “профашистичког”менталиета и први наговештај појаве коју ће Пјер Паоло Пазолини, касније, седамдесетих година XX века – у својим политичким списима – назвати “фашизмом у цивилном оделу”, послератну равнодушност људи према оваквом кретању, њихов малограђански (конзумеристички) конформизам, за који је Пазолини тврдио да је далеко бруталнији од оног милитаристичког (Мусолинијевог) фашизма.

Сви су се заносили слободом док је значила ослобођење од Немаца, али после рата, захваљујући Хитлеровој политичкој победи, слобода је изгубила своје некадашње значење.

Слобода у односу на државу и њену диктатуру више никога није интересовала.

Елил је то видео као још једну Хитлерову победу.

Поред тога, Хитлер је пронашао изузетан рецепт да духовно подреди материјалном, да помоћу духовних средстава оствари материјалне циљеве – економску и војну моћ.

И други су, онда, морали тим путем, принуђени да пронађу неку нехришћански мистику, било какву (марксизам, егзистенцијализам, ситуационизам..), која ће да служи моћи, дотаћи срца људи, довести их у стање заноса и навести да се полетно жртвују.

Елил је то видео као оштар захват у правцу секуларизма.

Формално, Хитлер је поражен, али у суштини то је била његова победа. Зато после тога имамо његову диктатуру, његов мистицизам, његов тоталитаризам.

После рата, живот је наставио по стандардима који је он диктирао.

И народ је то са ентузијазмом прихватио.

Иако је доживео пораз, његова победа је у цени коју за то плаћамо.

Хитлер, као ђаволов изасланик на земљи (који је прихватио ђаволову понуду и пристао да моћ буде у основи свих његових поступака), није измислио ништа ново, него је у једном историјском тренутку до врхунца довео оно што је већ постојало. А то што је постојало је технички свет (свет утемељен на моћи доминације, управо ономе што је Исус у пустињи, искушаван од тог истог ђавола, одбацио).

Жак Елил ће, десетак година касније, овај почетни увид до краја развити у свом сигурно најзначајнијем делу, под називом Техника или изазов века (из 1953. године), социолошком класику (једнако актуелном и данас као и у врме када се појавио!), у коме је већ на самом почетку указао на чињеницу да је технички феномен вероватно најслабије схваћена тема на овом свету, најважнија, а најмање уочена.

Техника – по њему – не означава машине, технологију или одређену  процедуру за постизање извесног циља. Она није нешто што човек само користи, на овај или онај начин, на „добар“ или „лош“. Техника је свеукупност рационалних метода који су развијени, на одређеном степену развоја, да би се остварила апсолутна ефикасности у свим областима људског деловања.

Техника нису машине, иако је машина идеал коме она тежи, него је то свеукупна организација нашег свакодневног живота.

Технику човек не може да користи онако како он хоће, него само, по њеном диктату, на један једини – ефикасан начин.

Није капитализам створио технички систем, него је капитализам једна фаза, метастаза, у развоју техничког света.

Елил је у “Хитлеровој победи” – да се подсетимо – нагласио да је Хитлер, у једном историјском тренутку само унапредио („до врхунца довео“) оно што је већ постојало (технички систем) и тиме се уврстио у ред великих (епохалних) техничара власти, као што су били Макијавели, Ришеље, Наполеон, Бизмарк, Лењин ...

Они су – сваки у своје време – успоставили епохалне техничке стандарде (епохалне, по критеријуму ефикасности, којим су јачали технички систем ), после чега у свету ништа није било исто.

Иза таквих „техничких иновација“ више се није могло назад.

Тако је друштво „напредовало“. И то је једини могући смисао онога што се назива прогресом.

Техника је напредовала, а људски елемент је – због тога – назадовао.

Што је техника била ефикаснија и моћнија, човек је био све немоћнији и у стању све веће унутрашње ентропије.

Временом, она је постала толико доминантна да је деловала тако као да има своју сопствену вољу, сводећи људе на средство свог деловања, чак пуки „ресурс“, стављајући их у функцију сопственог „перманентног раста“ (јачања своје моћи).

Шта онда можемо урадити у таквим околностима када је техника постала свеопште људско окружење, наш једина животна средина, у ситуацији када смо масовно претворени у слуге технике, јер беспоговорно и безусловно радимо све оно што она од нас захтева?

Елил се још тада питао, да ли ћемо повити кичму пред тим подивљалим техничким светом, и дозволити му да нас савлада?

Одлучно је рекао не.

„Наравно, не“.

Ово је рекао, иако је био свестан да за то „не постоје никаква политичка и техничка средства којима би се тај процес могао да спречи“.

Таква врста отпора била би још једна постхумна Хитлерова победа.

Овој бујици, која уништава духовне вредности и унутрашње биће човека – веровао је Елил – могу се одупрети само они који јесу и желе да остану људи и не пристају да буду претворени у пуке човеколике аутомате, који би само радили неуморном рутином.

Можемо се одупрети само тако што ћемо потпуности бити људи, што нећемо дозволити да нас до краја упије ова техничка цивилизација, перманентно одбијајући ропство које нам је одавно наменила.

Али како, питао се Елил, да људи – у својој слабости и греху – пруже отпор и одбране се „од тог мравињака“ који ће нам будућност донети?

Једини начин отпора и одбране Елил је видео у томе да се буде Човек и чврсто је веровао („живом Вером“) да само Човеку то може успети.

„Ево човека“, каже на крају Елил, подсећајући да нам је једина шанса ослањање на  Човека (Богочовека) Исуса Христоса, који је изменио судбину света, ућуткао Молоха, и сутра ће ослободити људе од ропства, за које нас овај наш (технички) свет одавно припремио, а данас већ увелико масовно поробио.

Jедини начин да се техника анализира и истински разуме je тачке гледишта која се налази је изван технике. А то је једино Вера. Хришћанска Вера.

Вера (православна) је једини начин да јој се одупремо и сачувамо свој Богочовекански Лик усред тоталитаризма техничког света.

Све док тако поступамо „Хитлерова победа“ неће бити коначна.