Као што сте, сигурно, приметили, последњих година сам се на све начине клонио писања о дубоким религиозним темама. Као прво, зато што су духовна питања основна питања у људском животу и потпуно је неправилно да се о њима пише у пролазу, публицистички. Као друго, зато што не сматрам да сам велики ауторитет у овој области, могу да изложим само строго приватно мишљење, а приватних мишљења различитог степена интелекта имамо више него довољно. Као треће, најзад, – то је, наравно, и главно, – желео сам ћутке да посматрам шта се дешава у нашој Руској Православној Цркви. Да не доносим исхитрене закључке.

Нисам почео ништа да пишем ни одмах после сусрета патријарха Кирила са римским папом Фрањом у Хавани – иако се већ ту у круговима православних традиционалиста подигла права бура. Све у свему, направивши паузу, изложићу неке мисли на ову тему, пошто проблем већ очигледно излази из чисто богословског оквира.

Као што се многи, наравно, сећају – пре око 10-15 година неки православни верници, који су очекивали да ће лично видети благотворни утицај оживљене цркве, РПЦ, на руско друштво, и пошто га нису видели или опазили, почели су појединачно и у групама да одлазе из РПЦ МП – неко у Зарубежну цркву, неко у катакомбе, неко код старообредника. Нисам видео, а ни данас не видим у томе велики смисао. Све црквене организације, по мојим запажањима, пате од готово једних те истих болести. Велике од великих, мале од малих болести. Али ми треба да поимамо Цркву као тело Христово – а не као клир ове или оне деноминације. У таквој Цркви нису важни само епископи или свештеници, већ у не мањој мери и свако од нас, мирјана и верника, као и наше мишљење, став. И најважнији је, наравно, наш начин живота. «По делима њиховим ћете их познати».

Велика је штета што покрет за очишћење руске цркве, које су својевремено отпочели епископи Диомид Анадирски и Иполит Брацлавски, није наишао на масован одјек. Нису имали не само снаге или подршке, већ просто људске храбрости и мудрости. Али основне слабости, од којих данас пати Руска Православна Црква (и уопште не само РПЦ МП), су биле тада правилно дефинисане – екуменизам и сергијанство. Нажалост, сергијанство, као директно потчињавање црквених власти властима државе РФ и њихово остваривање свих хирова ове државе, цвета и дан-данас као раскошан цвет. Цвета скоро свуда, где има много православних цркава, укључујући и Украјину. Поштовање према претпостављенима, клањање претпостављеним, додворавање јакима и тиранија слабог. Ту би се могло рећи – па шта, ако руска национална власт замени данашњу власт у Русији, црквени апарат ће исто тако беспоговорно извршавати њену добру вољу. Уосталом, управо у то уопште нисам сигуран. Та навикнутост на зло је опасна ствар. А клањање пред државом је несумњиво зло, које човека лишава слободе воље и духа.

А сад о главном. Као одговор на питање – а зашто је био потребан сусрет у Хавани? – руководство РПЦ МП и патријарх Кирил лично су више пута одговарали да је сусрет био организован за заштиту хришћана, које муслимански фундаменталисти данас масовно кољу у Сирији и Египту.

Циљ је добар. Али ако је сусрет био организован због тога – његов резултат је требало да буде макар заједничко обраћање православаца и католика руководиоцима РФ, САД, европских земаља – са захтевом да се геноцид заустави на било који начин. Јасно упозорење оним муслиманским проповедницима, који распаљују џихад и газават («свети рат») – да хришћани немају само молитву, већ и мач. И, најзад, апел хришћанима из целог света да самостално штите своју браћу по Вери – ако државе то не почну да чине. Све то – широко, јавно и у писменом облику.

Међутим, ништа слично није било учињено. И не чини се. То побуђује сумњу у искреност мотивације, која се може чути из Чисте улице[i].

Са своје стране, римски папа се, по свему судећи, и не брине баш много за хришћане, које убијају на Истоку. Напротив, сасвим недавно, после тек одржаног сусрета у Хавани, он је заједно са Цариградским патријархом потписао један одвратан документ, који је истински мучно читати.

«Ми, Папа Фрања, Васељенски Патријарх Вартоломеј и Архиепископ Атински и целе Грчке Јероним, сусрели смо се на грчком острву Лезбос да бисмо изразили нашу дубоку забринутост због трагичних услова, у којима се налазе многобројне избеглице, мигранти и молиоци за азил, који су стигли у Европу… Ова фундаментална хуманитарна криза изазива одговор солидарности, саосећања, великодушности и што бржег практичног обезбеђења ресурса.

Хитно су потребни широки међународни консензус и програм за помоћ, како би се подржало право на заштиту основних људских права у овој неподношљивој ситуацији, ради заштите мањине, борбе против трговине људима, отклањања путева који нису безбедни, као што је, на пример, пут преко Егејског и Средоземног мора, као и да би се разрадиле безбедне процедуре селидбе.

Док год постоји потреба за тим, апелујемо на све земље да продуже привремени азил. Желимо заједно да допринесемо томе да мигранти, избеглице и молиоци за азил буду достојанствено примљени у Европи (Екуменистичка повеља, 2001). Штитећи фундаментална људска права избеглица, молилаца за азил и миграната и свих маргинализованих елемената у нашем друштву, тежимо да као Цркве мисионарски служимо миру».

Ако се ово високопарно бунило преведе на руски, испоставиће се да папа Фрања и његове грчке колеге позивају Европу да прими што више муслиманских избеглица из различитих региона Азије, и то што је могуће пре. А све то треба да плате хришћанске (по саставу становништва) државе. Притом они не говоре о заштити хришћана. Римски папа нема руску паству која би му поставила питања «А зашто су они кренули овамо?». И он се изражава отвореније, не осврћући се.

Најзад, ломећи копља око тога шта је то била Хавана, треба да се погледа декларација, коју су у Хавани потписали папа и поглавар РПЦ. Цитирамо: «срели смо се као браћа по хришћанској вери, видевши се да бисмо «из уста говорили» (2 Јн, 12), из срца срцу, и да бисмо размотрили узајамне односе између Цркава, насушне проблеме наше пастве и перспективе развоја људске цивилизације.

Надамо се да ће наш сусрет допринети постизању оног јединства, које је Бог заповедио, и за које се Христос молио.

Желимо да објединимо наше напоре како бисмо сведочили о Јеванђељу Христовом и заједничком наслеђу Цркве првог миленијума». А, ето, ми, православни хришћани, смо увек сматрали да је «наслеђе цркве првог миленијума» управо наше Православље, од којег су се католици једноставно, у једанаестом веку по Рођењу Христовом, одвојили. Међутим, у хаванској декларацији ништа није речено о томе да католици остављају своје заблуде и враћају се у православље. А ако црквени јерарси РПЦ виде неке друге путеве уједињења, онда је то, наравно, јерес. И ми јој се нећемо потчињавати.

Вероватно неки највиши јерарси РПЦ МП, као што је, на пример, гласноговорник Чисте улице Иларион Алфејев, отворено сматрају  православне вернике будалама. Наступајући јавно, већ је више пута рекао да су се после сусрета поглавара цркава Фрање и Кирила у Хавани САД и РФ «договориле о Сирији». Такве изјаве не издржавају критику, пошто су сви споразуми о Сирији били потписани пре тог сусрета, а не после њега. Усуђујем се да вас уверим да православци нису будале. Кад се људима лаже, они то схватају и виде много више него што то изгледа у кабинетима Одељења за спољне црквене везе (ОВЦС).

Практично сам уверен да главни покретач црквеног екуменизма у нашој земљи уопште није патријарх Кирил, па чак ни митрополит Иларион. Они су само на високој позицији, па чак, може да се деси, да нису баш ни активни извршиоци. Главни екуменистички центар, ван сваке сумње, се налази у Администрацији председника РФ. Управо из овог центра поглавар РПЦ и МП је добио «ударац», који га је добацио, владиним авионом, до Хаване, а затим до Антарктиде. Због тога ће, наравно, сви црквени функционери и политичари, који су навикли на раскош и «државни» положај, морати јавно да направе не тако једноставан избор. Многи су, наравно, у себи овај избор већ направили.

Са своје стране још једном ћу поновити. У Русији се веома много људи неће потчинити никаквим одлукама епископата, које Православну цркву, под било којим изговором и у било ком облику, потчињавају међународном екуменизму, и они ће томе пружити активан отпор.

[i] Адреса Патријаршијске резиденције у Москви

Извор: http://artemov-igor.livejournal.com/625323.html