У В О Д

Након смрти блажено-почившег патријарха Павла и све видљивијег јачања екуменистичке струје унутар СПЦ, веома сложени однос Ватикана и СПЦ свео се последњих година углавном на два отворена и међусобно повезана питања:

·  Константни покушаји римске курије да што пре обезбеди званичну посету Папе Београду и

·  Процес канонизације Алојза Степинца, загребачког надбискупа и кардинала, у време Павелићеве геноцидне НДХ.

При томе, од верујућих Срба очигледно се очекује се да ова питања третирају као део уступака и одрицања на безалтернативном европском путу, односно да наставе процес поништавања сопственог идентитета који је започела њихова политичка елита након пето-октобарског пуча 2000-те. Сам владајући политички естаблишмент свој став о овим питањима јасно је изразио позивом Папи да посети Србију, који му је током септембра 2015. и формално упутио председник Томислав Николић (уз разумљиву ограду да о томе претходно треба да се одреди и СПЦ). (1) Будући да Николићев позив није оспорен од ниједне битне политичке опције у Србији (чак ни оне која себе назива патриотском) јасно је како је политичка елита Србије, зарад сатанске илузије коју назива „напредак на европском путу“, спремна да занемари улогу коју је Алојзије Степинац имао у геноциду над српским народом током постојања злочиначке усташке државе (1941-1945).

Но, имају ли они право и мандат на тако нешто? Може ли било ко у световној или црквеној српској власти пренебрећи стотине хиљада зверски убијених и насилно покатоличених припадника сопственог народа, логоре за децу и присилне депортације, зарад било ког политичког циља или интереса, ма био он и стваран, а не илузоран као што је овај несретни „европски пут“? Које су стварне размере усташких злочина које српске „демократске“ власти потискују и релативизују на свим нивоима (од медија до званичних историјских уџбеника) и какво се јединство у Христу може тражити са Црквом која не само да није спремна конкретно осудити такве злочине и злочинце, већ је многима од њих помогла у скривању, а неке, попут Степинца, увела и у процес канонизације?

На ова и многа друга отворена питања, везана за процес канонизације Алојзја Степинца и његове узроке и последице, покушао је да одговори међународни округли сто који је водећи руски портал на српском језику, „Фонд Стратешке Културе“ из Москве, организовао дана 05.05.2016. године у просторијама „Клуба књижевника Србије“ у Београду, под називом „Канонизација Алојзја Степинца – изазови и одговори“.

У раду округлог стола узело је учешће шесторо учесника: др Ања Филимонова, главни и одговорни уредник ФСК-а на српском језику, др. Владимир Умељић, један од најугледнијих српских научника у дијаспори и творац теорије  дефиниционизма, проф.др Мило Ломпар  највећи српски експерат за рад и дело Милоша Црњанског, др Никола Жутић историчар, Ранко Гојковић, публициста и колумниста ФСК као и Владимир Димитријевић колумниста ФСК и модератор овог скупа, док је обавезама спречени историчар др Вељко Ђурић Мишина, свој реферат „Надбискуп Алојзије Степинац и Митрополит скопски Јосиф Цвијовић у Другом светском рату“, писмено приложио.

ПРЕГЛЕД РЕФЕРАТА

Уводни и по општем мишљењу најзапаженији реферат на овом скупу имала је др Ања Филимонова, главни и одговорни уредник ФСК на српском језику, под називом „Загребачки Конгрес 1900 као почетак организованог клерикализма“. Потпуно разобличујући кључна дешавања и одлуке које овај Конгрес чине темељом хрватског организованог клерикализма, Филимонова је недвосмислено указала на његову везу са геноцидним карактером касније усташке државе, јек како се изразила „геноцид који се десио у  ХХ веку у НДХ није пао са неба, већ своје корене вуче управо у тим септембарским данима 1900-те, будући да су управо тада формирани правци рада са хрватским народом, који постаје само инструмент у рукама Ватикана у геноцидном чишћењу српског народа на југословенском простору“.

На самом почетку свог излагања др Ања Филимонова нагласила је да се активности Ватикана морају константно пратити и анализирати будући да је он непомирљиви непријатељ српског и свих других православних народа, што са својом активношћу не престаје никад и што је у својој суштини много више власт него црква.

Према мишљењу Филимонове „први свехрватски католички конгрес постао је полазна тачка у организационо-идеолошком обликовању хрватског католицизма, постављајући темеље клерикалног програма за читав 20 век“. Отпочео је 03.09.1900. у згради хрватског друштва „Соко“ у Загребу, а присуствовало му је око 5.000 људи.

Формално, Конгрес је себи поставио задатак да се бори против слабљења религиозног осећања, ширења верске равнодушности и појави исте у свим областима националног живота, као и да помогне у јачању националне свести хрватског народа као предзиђа хришћанства, али амбиције су очигледно биле далеко веће будући да је прдседавајући, Мирослав Кулмир, нагласио „како је наступило време да се Црква призна као темељ државног живота, као извор из кога потичу сви државни закони“.

Идејни темељ Конгреса биле су тезе о херојској борби хрватског народа за домовину и престо чији је извор непоколебљива оданост краљу и престолу, као и посланице Папе Лава XIII, посебно енциклике „Grande munos“ о томе да без вере нема ни прогреса ни слободе, при чему се подразумевало да само католичка црква указује на пут кадар да народе доведе до остварења грађанских врлина.

Према Филимоновој, пред хрватски народ Конгрес је поставио три основна конкретна задатка:

1.                удаљавање од погибељних либералних и револуционарних токова

2.                формулисање религиозног националног програма

3.                проналазак најефикаснијих метода за организовање тог народа на принципима истините католичке вере, а ради постављања хрватског територијалног питања била је изграђена сложена идеолошка шема.

Филимонова је указала на значајну улогу коју је на Загребачком свехрватском конгресу имало иступање Босанског надбискупа Штадлера засновано на концепту „И држава и Црква су од Бога“, па пошто су намењене истим грађанима државне и црквене власти не могу функционисати независно једна од друге. Будући да држава испуњава привремене задатке, док Црква испуњава вечне, међу њима постоји веза која подразумева „да Црква може преузети неке функције државе, али обрнуто понашање није дозвољено, односно требало би га оценити као протузаконито“. На бази овог става формулисан је један од битних закључака завршне Резолуције да у случају противречности између државних и црквених закона предност имају они који проистичу из црквених канона. Штадлер је такође тада промовисао и формулу „Хрвати – то значи католици!“ што је прво званично негирање постојања Хрвата православне вероисповести и најава насилних покрштавања која ће уследити сазревањем и проширењем ове идеје.

На овом конгресу донет је и закључак о бесмислености хрватског стремљења ка стварању независне националне и државне католичке Цркве, а нарочито о бесмислености напада на необориви стуб католицизма, примат светог Петра! – нагласила је Филимонова.

У оквиру рада по секцијама, који је отпочео дригог дана Конгреса, Филимонова се посебно осврнула на значај Резолуције, донете у оквиру  секције „Католички живот“, а тицала се начина деловања клера у средњем и високошколском образовању предвиђајући пажљиви одабир катихета за средње школе и гимназије, који морају бити свештеници са високим нивоом опште културе и филозофско-религиозне спреме, потпуно посвећени ширењу идеја римо-католицизма. За загребачко свеучилиште, где је темељ религиозних предавања требало да буде енциклика Лава XIII „Eterni Patres“, Резолуција је налагала стварање посебне проповедничке службе, као и стварање посебне организације „Хришћански савез“ доступне свим католичким студентима, где би они могли усавршавати познавање хришћанских принципа, чинити дела милосрђа и учествовати у црквеним слављима и другим облицима хришћанског живота, а било је предвиђено и оснивање посебних студентских домова за католичке студенте.

У оквиру ове Резолуције донета је принципијелно важна одлука да се у хрватске земље врати Језуитски ред са центром у Загребу.

Приводећи своје сјајно излагање крају, др Ања Филимонова нагласила је да је председавајући Конгреса, Мирослав Кулмир, у својој завршној речи подвукао идеју о неопходности буђења католицизма у хрватском народу, односно уједињења свих сталежа хрватског народа око одбране свете хрватске вере која је истовремено и вера католичка, при чему је посебно апострофирао идентификацију хрватства и римокатолицизма.

Она је нагласила како је на „првом опште-хрватском католичком конгресу био разрађен метод формирања индивидуе и социума, типа друштва, погледа на свет и понашања, као и да је поново потврђен универзални карактер Римо-католичке цркве за све народе и државе света, као и њена независност од географских и временских оквира. Хрватски народ посебно је издвојен и додељена му је титула предворја хришћанства „Ante-morale Cristianitatis“

Закључујући, она је истакла како је након овог Конгреса у Хрватској примећен пораст организованог католицизма и развој хрватских католичких покрета, социјалног католицизма и свих облика хрватске католичке акције. „На њему су постављени темељи оног типа хрватског римо-католицизна који ће се касније улити у НДХ, која је од почетка била замишљена као тзв. „држава божија“, што се не би смело никада заборавити“ - завршила је Филимонова свој сјајни реферат који је разобличио и подсетио на стварне, али широј јавности недовољно познате, узроке оних појава које су довеле до великих страдања српског народа у ХХ веку.

Следећи реферат „Ватикан, хрватска католичка хијерархија и србоцид хрватске државе 1941-1945.“ изложио је др Владимир Умељић, један од најпознатијих српских научника у дијаспори, зачетник теорије дефиционизма и појма „србоцид“.

На самом почетку др. Умељић је указао да злочини НДХ над српским народом поред општих детерминанти које одговарају познатим појмовима дефиниције геноцида садрже и посебности које злочине србоцида на неки начин по бруталности и масовности издвајају од осталих злочина геноцида и то:

·  Само у НДХ је евидентан регрес у средњовековну праксу насилног покатоличавања

·  Само у НДХ је дошло до оснивања дечијих концентрационих логора

·  Само у тој држави су римокатолички клирици (свештеници и фратри) били интегрисани и у највише световне управне структуре, подстицали, упућивали или чак предводили државне или парадржавне ескадроне смрти, па чак водили повремено и концентрационе логоре, и закључно

·  Само у НДХ евидентиран је регрес убијања геноцидних жртава превасходно примитивним, атавистичким средствима (ножем, секиром, тестером, батином, мотиком, чекићем итд).

При томе – нагласио је Умељић – Ватикан је, како указују веродостојни примарни историјски извори, од оснивања клеро-фашистиччке хрватске државе био упознат са стањем на лицу места без да је икада покушао да заустави или спречи масовне злочине“.

Ову своју тезу Умељић је поткрепљивао  у више наврата током свог оргиналног излагања. Посебно је указао на историјску чињеницу да је приликом боравка у Риму ради потписивања тзв. „Римских уговора“ са фашистичком Италијом, 18.05.1941., Анте Павелић на молбу хрватских бискупа, био примљен у аудијенцију код Папе Пија ХХII, који му посвећује пола сата времена и даје благослов „иако зна да су само 4 дана раније Павелићеве пружане снаге, по наређењу и највероватније уз директно учешће хрватског министра пука, извршиле масован покољ Срба у Глини. Према подацима елитних СС обавештајних служби тада је побијено око 800 Срба (цивила)“.

Говорећи о самом Степинцу Умељић је упозорио оне његове апологете који покушавају да покажу како је он био осуђен од једног комунистичког суда који нема правно државне атрибуте, да не могу апстраховати постојање и непорециву делотворност суда просвећене историјске науке који је назавистан од било које идеологије, а који недвосмислено указује на повезаност Степинца и србоцидне усташке државе. У том смислу он је истакао три историјске чињенице које дефинишу улогу Степинца у геноцидној НДХ 1941-45:

·  септембра 1942. на адреси Каптол br.4 Загребу, што је резиденција Загребачког надбискупа откривена је спомен плоча на којој је стајало да „су овде корени усташког ослободилачког покрета и овде су основане прве усташке борбене групе.“

·  Андрија Артуковић је на свом суђењу 1986. године изјавио је како је све везано за покатоличавање препустио Степинцу, а овај то прихватио. „Ја сам ангажовао Степинца -изјавио је тада Артуковић – као једног светог човека да то уради у складу са својон савешћу

·  Током 1944. године Степинац добија највише усташко одликовање, а у образложењу хрцатског уреда за одликовања стоји „да је као надбискуп раскринкавао непријатеље у земљи и иностранству“, а он је тај орден јавно носио све до 3. февруара 1945. године.

Умељић је, такође, подсетио да су постојала два званична покушаја, две молбе Меморијалном Центру „Јад Вашем“ (Yad Vashem) да се Степинац прогласи праведником из нејеврејских народа (као неко ко је током холокауста рискирао свој живот да би помогао Јеврејима). Оба захтева, 1970. и 1994. била су одбијена „услед тежине Степинчеве кривице“ (цитат образложења).

„Ватикан упркос томе намерава да га прогласи свецем“ – нагласио је др Умељић и наставио:

„У тренутку оснивања усташке државе СПЦ је у Хрватској имала 9 епископа, а крајем 1941 била су жива само четворица, с тим што ниједан није остао на хрватској територији. Хрватска држава протерује 334 од укупно 577 свештеника, убија 187. њих, 30 монаха и два вероучитеља, а верски објекти се отуђују, уништавају или претварају у штале и клозете. Усташе потпуно уништавају 145 цркава и 43 капеле. Нису забележени протести, нити противљење ни Степинца, ни високе црквене хијерархије“!

Др Владимир Умељић посебно је подвукао да ни после пропасти геноцидне усташке државе није престала сарадња између хрватске римо-католичке хијерархије и усташа. У Каптолској цркви се после завршетка рата крију усташки злочинци и високи функционери (Макс Лубурић, Степинац, Минтас, Крама Миливој и др.) Ту се, поред осталог, скрива државни аехив НДХ, филмови и плоче са Павелићевим говорима као и приватне ствари неких Павелићевих министара.

Римокатоличка црква спасила је, кроз пацовске канале Ватикана, не само Павелића, већ најмање још 5.000 високо позиционираних припадника усташког режима, а познато је и то да је Павелић велики део отетог плена оставио у Ватикану. У међувремену сазнало се шта се са тим пленом десило, као и са пленом отетим од Јевреја. Заобилазним путем, преко САД, њујоршки кардинал Спелман послао је то Ватикану који је пољском синдикату „Солидарност“ даривао око 100. микиона долара за рушење комунизма и Совјетског Савеза – завршио је др Владимир Умељић наглашавајући на тај начин континуитет анти-православне политике Ватикана.

 ПРЕГЛЕД РЕФЕРАТА (наставак)

Указујући на до сада недовољно познате или занемариване ставове Мирослава Крлеже проф. др Мило Ломпар је у свом реферату „Крлежа и Magnum Crimen“ јасно и доследно је указао на чињенице које побијају уврежено мишљење о Крлежи као непријатељу и највећем критичару хрватског клерикализма. Пажљиво пратећи његов однос према монументалном делу Виктора Новака „Magnum Crimen“(1), Ломпар је у свом излагању разобличио Крлежине двојне стандарде и покушаје да заправо релативизује хрватске злочине почињене над српским, јеврејским и осталим становништвом.

Подсећајући да су још у првом издању Magnum Crimen-а из 1948. године из књиге уклоњена најмање два суштински битна поглавља, а можда и више, Ломпар је навео мишљење познатог историчара Милорада Екмечића да је у то време ову врсту редактуре у комунистичкој Хрватској вршила група интелектуалаца окупљена око Мирослава Крлеже. Па, ипак, истински однос Крлеже према Magnum Crimen-у, најбоље се може пратити из његових „Маргиналија“ што су белешке које је овај хрватски књижевник водио у деценијама настајања Енциклопедије Југославије и из којих се види мера и степен његовог стварног утицаја „на идеолошку и културно-политичку свест титоистичке Југославије.

Указујући на изразито негативан став који Крлежа има према Виктору Новаку, писцу Magnum Crimen-а Ломпар га илуструје цитатом из „Маргиналија“ где Крлежа критикујући Новаково унитарно југословенство и анти-клерикализам, каже: „национални одроди типа Виктора Новака“, при чему истиче да „тих клерикализама има код нас неколико врста и није католички једини“. Дакле, евидентно је да Крлежи смета јасна критика хрватског клерикализма изнета у Magnum Crimen-у и да покушава да га релативизује правећи лажну симетрију са наводним другим клерикализмима у Титовој Југославији, што је у стварању Енциклопедије Југославије имало и практичне реперкусије (рецимо не помињање у Енциклопедији хрватског милитантног клерикалца фра Дидака Бунтића, о чијем се србофобству опширно пише у Magnum Crimen-у).

Поред познате Крлежине тезе о „неколико камиона усташа“ који нису имали ширу подршку у хрватском народу, о покушајима релативизације хрватских злочина говори и Крлежин став о реактивном карактеру хрватског национализма, чиме се он приближава Франу Супилу у његовим ставовима да хрватски национализам није плод организоване политике већ само реакција на друге национализме, пре свега српски. Буквално са оваквим ставом Крлежа је изашао пред Тита 1974. године приликом службене делегацијске посете о чему постоје стенографске белешке.

На крају излагања др Мило Ломпар је направио поређење између Крлежиног и Андрићевог антиклерикализма, при чему Крлежину тезу „није тај клерикализам једини“ пореди са Андрићевим ставом изреченим отприлике у исто време, пола године пред Андрићеву смрт: „Посебно је опасан хрватски шовинизам и то због снаге која стоји иза њега – Католичка црква, моћна, са неисцрпним средствима и образованим и дисциплинованим кадром“.

Поредећи ставове два велика књижевника, оба изречена 1974. године, у размаку од пар месеци, др Ломпар је ефектно указао на двојност Крлежиних стандарда и његов лажни антиклерикализам.

Свакако највећи научни ауторитет на пољу откривања идентитета Срба католика у Хрватској, др Никола Жутић на овом округлом столу наступио је са рефератом „Степинац и Католичка акција“. Он је хронолошким прегледом деловања Алојзија Степинца између два светска рата, показао како је „Католичка акција“, као кровна организација хрватског католичког прозелитизма, сво време деловала под његовим надзором.

На самом почетку излагања Жутић је истакао да је „Католичка акција“, као социјални, неполитички, облик римокатолицизма, успостављена у време папе Пија XI, инспирисана енцикликом Ubi arcano Dei. Замишљена као својеврсни одговор цркве на појаву либерализма  она је требала да обухвати друштвени глобал и буквално прати католике од колевке до гроба, а идеолошко-политички била је блиска италијанском фашизму. У то време у Хрватској је деловала још једна организација сличног типа, „Католички покрет“, и између њих је постојао одређени ривалитет,  а јачање „Католичке акције“ поклапа се са доласком Степинца на место загребачког надбискупа, будући да је његов претходник Бауер више пропагирао „Католички покрет“.

Осврћући се, укратко, на успон Степинца пре доласка на место загребачког надбискупа Жутић је поменуо два битна детаља. Први је његово јављање као добровољца у Југословенску легију, која је знатно допринела да Степинац од Краљевине Југославије добије подршку приликом избора за надбискупа. Жутић је нагласио да се Степинац у добровољце пријавио како би се ослободио заробљеништва код италијанске војске у које је доспео као војник Аустроугарске и да је на Солунски фронт стигао тек децембра 1918, када је рат већ био завршен и није се заиста борио на страни Срба, о чему је писао и хрватски историчар Љубо Бобан.

Други битан детаљ је да се, између два рата Степинац пријавио за студије у језуитски колегијум свеучилишта „Грегоријана“, где борави од 1924 до 1931, чиме практично постаје језуитски штићеник. Тек након тога он долази у Загреб код тадашњег надбискупа Бауера где креће његова убрзана каријера под патронатом језуитског реда. Приликом избора Степинца за загребачког надбискупа од краља Александра скривана је чињеница да је Степинац био језуита, као и да језуити управљају хрватским католичким епископатом, пре свега кроз утицај сарајевског надбискупа Шарића.

Будући да су језуити форсирали „Католичку акцију“ као начин продора у масе, било је логично што је Степинац након избора практично преузео вођство овог пројекта. За веома кратко време у оквиру „Католичке акције“ формирано је неколико организација (Орлови, Крижари, Хрватски јунаци, Хрватски соко, Католички мужеви, СКОМ, Католићке жене и др.) које су покриле различите сегменте хрватског друштва, а Хрватски јунаци који су активности отпочели 1936. представљали су милитантну, националистичку, организацију која је реториком о националној чистоти заправо зачетак клеро-фашистичког деловања у Хрватској, које ће своју кулминацију достићи у НДХ.

Као један од облика масовног деловања „Католичка акција“ користила је тзв „зборовања“ која је у неколико наврата предводио сам Степинац.

Степинац је имао веома добре односе са намесником, Кнезом Павлом, а иако се о конкордатском питању формално није изјашњавао из Степинчевог дневника види се јасна осуда спречавања овог чина, као и подршка уобличавању Хрватске као бановине 1939. године.

Из Степинчевог дневника можемо видети и изузетно негативну, готово бесну, реакцију на београдске догађаје од 27. марта 1941, када је рекао како је „шизма највеће проклетство Европе, скоро веће и од протестатизма. Ту нема морала, нема начела, нема истине.“

Завршавајући своје излагање освртом на Степинчево деловање током постојања НДХ, др Никола Жутић је казао како је Степинац „био инспиратор и пропагатор геноцида“, и указао на нарочиту активност „Католичке акције“ у том периоду кроз неколико њених организација (Крижари, Домагој итд). Он је подвукао да се пред папом Степинац хвалио како је покрстио преко 240.000 Срба и завршио констатацијом да је својим деловањем између два рата, а поготово усмеравајући делатност „Католичке акције“, Степинац припремио „жетву српске народне њиве“.

Православни публициста и стални сарадник ФСК-а, Ранко Гојковић, у упечатљивом реферату „Лажно хришћанство и србоцид у Херцеговини“ изнео је мноштво конкретних чињеница о страдању херцеговачких Срба, међу којима је било и чланова његове породице и кроз конкретна имена показао директну везу католичког клера са извршеним србоцидом у Херцеговини током II Светског рата.

Гојковић је излагање почео објашњавајући због чега је римокатолицизам лажно хришћанство и зашто он уз римокатоличка увек употребљава термин „тзв. црква“., истичући да оно што је написано у догматима Првог Ватиканског концила увелико превазилази све оне јереси осуђене на седам Васељенских сабора. Он је указао да прогон српског народа до истребљења од тзв. римокатоличке цркве није престајао од мисије нашег духовног створитеља, Светитеља Саве, до данашњег дана и да је „Ватикан вековима баштинио и свесрдно подржавао концепцију ксенофобне великохрватске србоцидне идеје. Та расистичко-патолошка идеја велике, католичке, етнички чисте Хрватске, захваљујући пре свега Ватикану, надживљавала је све државе које су пропадале, и расистичко хрватско државно-историјско право као феникс је, уз логистичку подршку Ватикана, оживљавало са истом силином у новим државама независно од политичког и друштвеног система. Србоцид се, значи, спремао и спроводио како у римокатоличкој аустроугарској монархији и клеро-нацистичкој НДХ, тако и у комунистичкој Југославији, Туђмановој Хрватској, све до данашње Хрватске под влашћу Грабар-Китаровић.“

Прелазећи на србоцид учињен током II Светског рата Гојковић је нагласио како је он у клеро-нацистичкој НДХ практично обухватао биолошки, културни и духовни геноцид, што је академик Динко Давидов назвао „тоталним геноцидом“. Постоје бројна, необорива сведочанства, да је он спровођен у потпуном сагласју световне власти и хрватског католичког клира. Хитлеров специјални опуномоћеник за Балкан, др Херман Најбахер, процењује да је број закланих Срба, без одбране, износио око 750.000.

О страдању Срба у Херцеговини сведочи близу 110 пронађених стратишта, а у Херцеговини је забележено улешће католичког клира у свим видовима геноцидних злочина који су вршени над Србима, рачунајући и директно учешће у убијању, а посебну свирепост показали су према працославном свештенству. Као илустрацију тежине усташких злочина Гојковић је прочитао писмо италијанског генерала Алесандра Лозана у коме описује стравичан злочин у селу Пребиловци.

У наставку Гојковић је именовао припаднике клира који су директно учествовали у злочону србоцида (фра Лео Петровић, секретар мостарског католичког бискупа, фра Радослав Главаш, фрањевац, дон Босиљко Вукојевић, фра Боно Јелавић из Витине, фра Јуро Врдољак, Симон Бунтић, фра Срећко Перић и многи други). Римокатоличка тзв. црква никада се није оградила од деловања херцеговачких бискупа.

Гојковић је описао и злочин у селу Придворица, где је за православни Божић 1942. убијено преко 160 мештана, од којих је према списку било 46 Гојковића, најближих рођака његовог покојног оца.

Закључујући излагање Гојковић је, обраћајући се као верујући православни хришћанин, нагласио да Срби немају само огромне градове зверски убијених Срба под земљом, већ и грандиозне градове живих душа на Небесима. „Срби морају извлачити поуке из своје историје, ако не желе да им се она понови, морају знати своју историју и поштовати своје умрле који су били убијани само зато што су били православни хришћани“ – истакао је Гојковић, нагласивши да то мора пратити и сазнање да смо ми, православни хришћани, светлост свету и да је боље страдати за Христа, него бити убица Хришћана.

Завршни реферат под називом „Дејан Медаковић о развоју култа Алојзија Степинца у Хрвата“ поднео је мр Владимир Димитријевић, медијатор овог скупа, чији су надахути уводи и коментари допринели сјајном утиску овог округлог стола.

На почетку он је изнео пар података о познатом српском научнику, академику Дејану Медаковићу, наглашавајући да је он био потомак угледне српске породице из Хрватске, да му је отац био на челу хрватског Сабора у доба Аустроугарске, да је стекао изузетно образовање почев од католичке гимназије до највиших академских титула, као и да је спадао у људе који су веровали у неопходност искреног дијалога Срба и Хрвата. Па, ипак, будући да је морао да бежи из Хрватске пред усташама, Медаковић је са пажњом пратио процес канонизације Степинца и своје импресије о томе износио у дневнику „Дани сећања“, обимном делу од осам томова.

Будући да је у свом раду обрадио свих осам томова Владимир Димитријевић је у излагању изнео само део Медаковићевих  импресија о процесу канонизације Степинца, најавивши да ће се остало моћи прочитати у најављеном зборнику радова.

Медаковић, пратећи писање познатог католичког гласника “Глас Концила“, бележи да је питање могуће канонизације Степинца први пут поменуо кардинал Фрањо Кухарић приликом ходочасне посете Папи 1979. године, када је Папи изнео списак хрватских светаца које треба канонизовати, при чему је посебно апострофирао оснивача „Крижара“, Ханса Ивана Мерца и Алојзија Степинца.

У дневнику Дејана Медаковића нашло се места и за текст познатог српском интелектуалца Жике Стојковића о Степинцу писан за лист „Православље“ који на интервенцију тадашњег патријарха Германа није објављен у овом листу (Герман се је  уплашио могућих последица). У том тексту Стојковић истиче да не постоје никакви трагови било какве интервенције папе Пија XII против злочина у НДХ и наглашава да је он ванредно примио у личну аудијенцију Павелића и његове усташе маја 1941. Стојковић такође наглашава да је управо папа одабрао Степинца за главног викара злочиначке усташке војске, а помиње и писмо Степинца поглавнику Павелићу у коме тражи да се православни манастир Ораховица, из кога су српски калуђери протерани или побијени преда на употребу католичком монаштву.

Медаковић је у својим дневницима, 15.02.1980, поводом задушница организованим за Степинца у Загребу забележио следеће: … „упорно припремају терен за његову беатификацију и темељно, плански, граде његов култ. Нико то не спречава, а сутра то више неће бити могуће. И ко ће онда из глава овог лаковерног света избити уверење да је он мученик и светац. Чак и са доказима у руци људи ће се окретати од истине. Још један фалсификат се неометано зграђује у нашу будућност … А само је питање времена када ће се и формално обавити Степинчева беатификација“

Све речено, указао је Димитријевић, илуструје да је Медаковић сјајно и међу првима, осетио у ком правцу римокатолицизам иде када је у питању беатификација Алојзја Степинца и да је на последице благовремено упозоравао сматрајући да ће „канонизација Степинца трајно загадити односе између Срба и Хрвата“.

Завршавајући излагање Димитријевић је нагласио да је изнео само део свог обимног рада који обухвати свих осам томова Медаковићевог дневника и да ће целокупан садржај бити публикован у Зборнику.

Иако организатор није предвидео панел после изложених реферата, на захтев присутних учесници су одговорили на низ питања и саслушали неколико иницијатива, спонтано продуживши рад за више од 30 минута, што врло упечатљиво илуструје сјајну атмосферу коју су компетентни излагачи успоставили са слушаоцима.

Такође, ваља истаћи да је у оквиру овог Округлог стола др Владимир Умељић имао мини промоцију своје нове књиге „Окцидентално-европска културолошка традиција, велики геноциди у Европи средином и балкански ратови крајем XX века (Континуитет историје у призми теорије дефиниционизма)“ у којој је кратко упознао присутне са садржајем овог двотомног дела.

ДОМЕТИ ОКРУГЛОГ СТОЛА „КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА – ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ“

Након неколико сати упечатљивих излагања која никог у сали нису оставила равнодушним, након више десетина изнетих чињеница и закључака од којих неки бацају потпуно нову светлост на значај и улогу католичког клера како у чињењу, тако и у покушају прикривања злочина геноцида над српским народом у Павелићевој НДХ (1941-1945), нема сумње да ће материјали са овог округлог стола представљати значајан научни допринос, ако не и својеврсну прекретницу, у даљем изучавању феноменологије геноцидне природе усташтва и хрватског клерикализма, бар за православну историјску науку.

Пре него што укажемо на неке конкретне домете овог скупа који ће се свакако памтити и помињати у даљим истраживањима, као његову посебну вредност вреди истаћи мултидисциплинарност у приступу теми, као и спремност и снагу дискутаната да их у изношењу чињеница и доношењу закључака  не води национална пристрасност, већ аргументи и способност објективног садледавања чињеница.

А сада о конкретном на шта је указао округли сто ФСК-а, а није било  довољној мери познато у широј јавности:

Пре свега, овај скуп је недвосмислени указао да милитантни хрватски клерикализам и усташтво нису сплет случајних историјских околности, како је рецимо тврдио Крлежа, већ пажљиво усмераван и развијан пројекат Ватикана (Римокатоличке цркве) који је активиран када су се за то стекли услови. Рад са хрватским народом у том смислу отпочео је Првим свехрватским католичким конгресом 1900-те, када су постављени темељи органитованог хрватског клерикализма а практично траје и данас, што се показало како у ратовима 90-тих, тако и у најновијем бујању хрватског клерикалног национализма.

Римокатоличка црква никада није осудила усташке геноцидне злочине, нити је покушала да их спречи, иако веродостојни историјски извори показују да је са њима била упозната, али је зато отворено помагала у њиховом заташкавању и спашавању преко 5.000 усташких злочинаца након слома злочиначке НДХ-а, рачунајући и самог Павелића.

Хрватски католички клер није био само духовни ослонац усташким легијама већ и директни инспиратор, покретач и непосредни учесник у вршењу злочина, посебно над православним свештенством.

Иако су по бруталности на терену били познати припадници фрањевачког реда, Округли сто ФСК-а указао је да су организацију клерикалних активности на вишем нивоу, у усташкој Хрватској, држали чланови језуитског реда, који су у Загреб доведени по једној од одлука поменутог „Првог свехрватског католичког конгреса“, након чега су преузели формирање и контролу пројекта „Католичка акција“, а затим и убацивање свог штићеника Алојзија Степинца у близину остарелог бискупа Бауера, а затим и његово устоличење као новог бискупа загребачког. Иако је Краљ Александар лично дао пристанак за Степинчев избор, он у том тренутку није знао да је Степинац припадник језуитског реда. Ове чињенице веома су значајне у контексту  данашњих сазнања о методологији деловања Језуита и њиховој улози у стварању Новог светског поретка.

Не постоји ниједан званични документ који би доказивао да је Степинац осудио или покушао да се супростави Павелићевој политици геноцида над српским, јеврејским и ромским народом, као ни процесима насилног покрштавања православног живља. Изјаве неких његових пријатеља, попут Мештровића, како је умео да „укори“ Павелића не могу се сматрати историјски веродостојним. Али, зато, постоји мноштво доказа да је Степинац директним или индиректним деловањем био саставни део србоцидног механизма НДХ, а чији је део изнет на овом скупу.

У погледу веродостојности веома су прецизни, педантни и објективни немачки војни и полицијски извори који су своје команде обавештавали о усташким злочинима.

Беатификацију Степинца као први корак његове канонизације формално је учинио Папа Павле II, 03.10. 1998. године, али на томе се стрпљиво радило од 1979. године када је кардинал Фрањо Кухарић приликом ходочасне посете Папи први пут поменуо такву могућност. У то време било је српских интелектуалаца, попут Дејана Медаковића или Жике Стојковића, који су сагледали тежину овог процеса по српски народ, али због двојних стандарда које је Титова Југославија имала према верским конфесијама није било званичних реакција ни интелектуалаца ни СПЦ.

Сама беатификација Степинца може се сматрати новим антисрпским и антиправославним пројектом римокатолицизма, јер је јасно да његово проглашавање за „светог“ мења и фалсификује геноцидни карактер злочиначке усташке државе. Отуда овај процес за Србе и православце уопште није само порука из прошлости, већ и порука за будућност. Порука да се морамо окренути себи и учити из своје историје и својих националних искустава, а не из онога што нам нуде наши вековни и непомирљиви непријатељи.

У том смислу Округли сто ФСК-а „Канонизација Алојзија Степинца – изазови и одговори“ могла би бити инспиративни извор генерацијама. Зато са нестрпљењем очекујемо најављени Зборник који ће нам донети и онај део садржаја који, због временског ограничења дискусија, нисмо чули у излагањима. А до тада свакако погледајте видео преглед овог Округлог стола у продукцији ФСК, на Ју тјубу и самом порталу

Одреднице:

·  - http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:566847-Poziv-papi-u-Srbiju

https://www.youtube.com/watch?v=ULRQ-e9It6c (Излагање др Ање Филимонове)

https://www.youtube.com/watch?v=mfaIC9ve7BA (Излагање др Владимира Умељића)

·  - Magnum Crimen: Пола вијека клерикализма у Хрватској (лат. magnum crimen — велики злочин) је књига о развоју клерикализма у Хрватској од краја века до краја Другог светског рата, др Виктора Новака (1889—1977), хрватског католичког свештеника и професора Универзитета у Београду, шефа Историјског института Српске академије наука и уметности и почасног члана Југословенске академије наука и уметности,^[1] која је први пут издата у Загребу 1948. године. Новак је на 1119 страница (у 18 поглавља) представио развој клерикализма у Хрватској од почетка 20. века (Википедиа)

https://www.youtube.com/watch?v=1C00IOMFfRs (Излагање Мила Ломпара)

https://www.youtube.com/watch?v=x2T8Nx1yozo (Излагање Николе Жутића)

https://www.youtube.com/watch?v=5csePLnLZC4 (Излагање Ранка Гојковића)

Извор: "Фонд стратешке културе"