Из историје србског страдалништва

КО ЈЕ БИО СВЕТИ ВУКАШИН?

Крајем маја сваке године у СПЦ се помиње Свети Вукашин Јасеновачки, од Мандрапа родом из Хецеговине, чија је породица живела у Сарајеву и била веома угледна и побожна. Доведен је у Јасеновац да би био заклан са хиљадама других Срба. Усташе су се, једне ноћи, такмичеле у клању, и највише жртава је побио извесни Жиле Фригановић (Фрковић).

 Усташки зликовац, видећи Вукашина како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић“. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу, блажени Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља, рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!“ Овај одговор разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудео, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао и објавио.                

СУМЊЕ У ПОВЕСТ О СТАРЦУ ВУКАШИНУ

Философ Александар Пражић, у својој књизи „Национално самоубиство“ (Београд, 2009), у којој поставља питање наше склоности колективном суициду, сматра да је Недо Зец целу ову повест измислио, и то по налогу комуниста. У њој му ништа није логично: “Пре свега, зашто би усташе имале психичке проблеме због учешћа у ликвидацији Срба’?/…/Али, чак и ако је било тако, зар је хрватска држава толико оскудевала у психијатрима из властитог народа, који би на прави начин прискочили у помоћ тао где су свештеници подбацили, да је душевно здравље својих елитних бојовника, па самим тим и борбену готовост хрватске војске, поверавала бризи припадника омражене мањине?/…/Ако су у Јасеновцу ликвидиране стотине хиљада Срба, зар је било тешко уклонити и једног тако незгодног сведока какав је био Недељко Зец?/…/Али, чак и ако допустимо да се све догодило баш тако, мада нам здрав разум говори да су све то пуке бесмислице, намеће се питање да ли је могуће за неколико сати заклати хиљаду и сто људи. /…/Дакле, све су то будалаштине, у које нико разуман не може да поверује, а ако и поверује, онда је сигурно посреди нека ирационална заслепљеност.“

Пражић се пита како је Фригановић, који се у клању такмичио с другима, могао да процени душевно стање старца Вукашина као стање апсолутног мира. Клање се одвијало као на покретној траци, па како је Вукашин могао то да гледа „са стране“? Зар је могуће да је усташа запамтио личне податке старца Вукашина у заносу клања, па их после пет месеци, пренео Зецу, који их је памтио све време у логору? Зар би усташа причао Србину како је клао Србе, а затим га молио за помоћ, и то на коленима? Зар би неко, коме су сечене уши и нос, од бола могао мирно да изговори речи које су му приписане?

По Пражићу, Недо Зец је био „слободњак“ у логору, кога су усташе трпеле зато што им је био потребан. Касније је, да би избегао сумњичење комуниста, направио конструкцију о којој је рече: “При том, сигурно није био толико маштовит да измисли епизоду са Србином који кољачу каже: “Ради ти, дијете, свој посао!“ То је, без сумње, истинит догађај, а доктор Зец, који је, чини се, доста времена проводио међу усташама, вероватно је чуо како га они кроз смех препричавају као забавну анегдоту. Те речи, кроз које се огласио српски самоубилачки порив, храбрећи неког млађаног кољача коме је у тренутку слабости задрхтала рука, он је касније искористио као шлагворт за своју прилично невешто срошену конфабулацију. /…/Трагање за одговором на ова питања упућује нас на хрватске комунисте као кориснике и могуће наручиоце измишљотине доктора Зеца.“

НАРУЧИОЦИ ПРИЧЕ О СТАРЦУ ВУКАШИНУ?

По Пражићу, хрватски комунисти, којих је било мало, али су на територији НДХ били распоређени на кључна места, имали су за циљ да на све могуће начине спрече освету Срба Хрватима због усташких злочина. Они су Србе партизане усмеравали против Срба четника, као и против Италијана, који су спасавали србски живаљ од усташа. Хрватским комунистима ова је прича одговарала двоструко – показала је усташе као неспособне да реше хрватско државно питање, а Србима као узор дала неког ко је спреман да га закољу без отпора. Јер, по Пражићу, „да је искористио близину усташине главе како би му одгризао уво или кажипрстом ископао око, те тако скупо продао свој живот, то би већ било вредно пажње и похвале. Овако, он је значајан једино као жалостан симбол српског суспрезања агресивности према непријатељу и њеног окретања на себе, као конститутивне слабости која је најодговорнија за трагичну судбину целог народа у међуратном, ратном и послератном периоду“. Канонизујући старца Вукашина, по Пражићу, СПЦ је озаконила архетип „што се, ношен фасцинирајућом снагом митских представа, преко аветињског архетипског лика светог кнеза, одрицања од царства земаљског и опсесивног зова косовске раке, испољава у нама као једно од најмоћнијих оруђа националног самоубилачког порива, који нас помоћу њих хипнотише, пасивизује, заглупљује и истрајно мами ка колективној пропасти“.

Пражић је, иначе, изразити критичар култа Светог кнеза Лазара: “Издавши овоземаљско (и, самим тим, једино могуће) српско царство да би себи обезбедио место у анационалном небеском поретку, Лазар је стекао не само ореол српског светитеља, него и статус архетипског лика у болeсном делу расцепљеног националног бића“.

ОДГОВОР НА ПРАЖИЋЕВЕ КРИТИКЕ

Шта рећи на све ово?

Наравно да су усташе имале психичких проблема због клања. Зато су непрестано пили и опијали, и живели у сталном страху. Ђорђе Милиша, аутор књиге „У мучилишту – паклу Јасеновац“, објављеној о сопственом трошку 1945 (забрањена 1946. на захтев Ватикана) прича да је Макс Лубурић стрепео од сопствене сенке. Том Милиши, касније новинару загребачког „Вјесника“, усташа Маричић, кољач, када се разболео од тифуса, био је присан; са њим је разговарао, призивао га, причао му о својој заљубљености. И претио му, повремено, да ће, кад се опорави, убити из револвера (што се није десило). И Милиша је био незгодан сведок, па је остао жив.   

Да ли је за неколико сати могуће заклати хиљаду и сто људи, у шта Пражић такође сумња? Ако се узме у обзир вештина клања, специјална сечива „србосеци“ израђена у Немачкој, која раде „брзо и ефикасно“, и демонска опседнутост кољача – то је могуће. Није свако клање извршено тако да коначно убије жртву, нарочито кад су у питању биле масовне ликвидације. Не треба заборавити да су у јаме често бацани полуживи и недоклани људи, који су данима умирали у највећим мукама, затрпани у хумке са лешевима.

У тренуцима крволочног заноса, довољно је угледати једну личност која делује мирно и сталожено, па да се сав занос, заснован на уживању у страху и мукама жртава, одједном сруши. Старац Вукашин је био ту негде, можда баш у реду за клање, а својим небеским, Христовим миром, сасвим одсутан. Фригановић му је, као таквом, име запамтио јер је Новомученик потпуно изашао из режима уобичајеног умирања логораша – његова неовдашња сталоженост је изговорила своје име које се заувек урезује у душу. И то је било зато што је Фригановић, видевши га и чувши, престао да буде машина за убијање, и дошао до прага људскости, које нема без савести. Као што смо рекли, неке усташе (не све усташе, наравно, али ипак) су осећале своје злочинаштво, па су тражиле помоћ – Фригановић не приступа Зецу као Србину, него као лекару, у ванредним условима логорског живота ( као што се десило Маричићу са Милишом).  

Владко Мачек, који је и сам био заточен у Јасеновцу (у бољим условима него обичнин логораши, наравно), помињао је једног усташу који му је рекао да зна да ће за својен злочине горети у паклу, али да ће горети за Хрватску.

ХРИШЋАНСКИ СМИСАО СВЕТОГ СТРАДАЛНИШТВА

Како је Свети Вукашин могао да изговори своје речи у најужаснијим боловима? И то није могуће другачије до дејством натприродне благодати Божје која је деловала код Мученика Христових од раних дана Цркве до данас – сетимо се само мучења Светог Ђорђа и других, који  су страдања подносили као у туђем телу. По речи Светог Максима Исповедника, мученици су више били повезани са Христом путем божанске благодати него што су њихови удови били повезани с њиховом главом. Зато су се они радије одрицали своје главе него Христа.

Став старца Вукашина није никакав израз србског самоубилачког порива, него реч свеколиког трпљења у Христу и веровања у коначну победу правде Божје, која је, после свега што се десило 1941-1945, казнила папине следбенике у Хрватској најтежом казном – непокајивошћу. Огроман број њих и даље верује да је усташтво било права ствар, и поистовећује се са злочинцима, чиме душе заувек губе – а има ли страшније казне од те?     

Такође, ни то не смемо заборавити: поступак Светог Вукашина није био једини „модел“ деловања Срба у НДХ: огроман број њих није се дао клати – они су се против усташа борили са пушком у руци. Јер, и јунаштво и мучеништво су део нашег народног предања. 

Хрватским комунистима могло је, из њима знаних разлога, да одговара да се прича о старцу Вукашину, али они ту причу нису схватили из дубине њене хришћанске сложености, нити су је могли схватити – јер, били су безбожници. Њу, можда, ни Недо Зец није схватио – он ју је само пренео. А Срби, који су страдали и умирали вековима, нису то чинили због „самоубилачког“ култа Лазаревог, него зато што су знали да, осим овог, постоји и вечни живот, и да је земна отаџбина, за коју се треба свим срцем борити, ипак само припрема за живот у небеској  Отаџбини, са Светом Тројицом.

Извор: „Фонд Стратешке Културе“