Био је леп, сунчан дан и старац је копао башту, желећи да посади неколико струкова парадајиза. Пролазио је туда неки човек па упита старца.

- Шта радите оче?

- Ево, исповедам моју баштицу.

- Како то – зачуди се пролазник - Зар и башта треба да се исповеда? То први пут чујем.

- Треба, наравно да треба - одговори старац. - Ја сам уверен да ако добро очистим земљиште од каменчића, трња и корова, да ће поврће кад израсте бити лепо и здраво. Да ће тај парадајиз бити једар и црвен као јабука. У супротном, ако не исповедим башту, то јест ако је не очистим, онда ће она рађати мале, жуте смежуране плодове.

Човек настави својим путем. Старчеве речи га натераше да се замисли о својој души, о камечићима и корову који се у њој накупио.

Са руског превела: Јагода Милета

Извор: „Видовдан“