header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ - АКТУЕЛНО arrow Славка Којић: СПЦ нема шта да тражи на Криту
Славка Којић: СПЦ нема шта да тражи на Криту Штампај Е-пошта
понедељак, 13 јун 2016

 Учешће у Сабору на Криту отказале су Антиохијска, Бугарска и Грузијска Црква, а  како ствари тренутно стоје, по свој прилици не путују ни представници Руске Православне Цркве.

У једном тренутку изгледало је да ни представници Српске Православне Цркве неће путовати на Крит, што је изазвало радост и олакшање међу православним верницима,  јер је Синод наше Цркве затражио одлагање Сабора на Криту све док се не постигне „једномислије и консенсус“ Цркава, а то значи на дуго и  неодређено време.

Као разлоге за тражење  одлагања СПЦ је навела да ни један од њених  предлога није уважен, нити је уврштен у тематику и дневни ред Сабора, а нарочито примедбе везане за аутокефалност  Цркава, затим примедбе које се односе на право архијереја да гласају на Сабору, као и оне које се односе на признање Сабора деветог и четрнаестог века – Фотијевог Сабора и Сабора у време Светог Григорија Паламе, када је осуђена папску јерес… Суштински, разлози за одлагање кореспондирају са Порукама Светог Архијерејског Сабора СПЦ које критикују сам Правилник о раду Светог и Великог Сабора, тражећи темељну измену истог, а исто тако и измену шест докумената – припремљених текстова – чије разматрање се планира  на Криту, а за које Поруке нашег домаћег Сабора кажу да их  је неопходно допунити и дорадити.

Имајући у виду тежину и озбиљност изнетих примедби СПЦ, а нарочито потпуну бесперспективност да се у том погледу нешто на самом Сабору измени и  поправи,  јавност је била шокирана када је осванула нова вест да ће СПЦ ипак учествовати на Свеправославном  Сабору на Криту (!), где се наводно већ налази црногорски митрополит Амфилохије, чекајући да му се придруже остали чланови делегације СПЦ.  Правдајући овакву своју одлуку Црквени врх наводи да је сусрет на Криту „само фаза саборног процеса…. који ће дуже трајати“. (1)

Контроверзно понашање врха СПЦ за последицу има додатно  збуњивање већ, и без тога збуњеног и слуђеног, верујућег народа, који више не може да се снађе у лавиринту противуречних изјава и аката наше црквене власти.

Свакоме нормалном се поставља логично питање зашто бисмо  учествовали у нечему са чиме се дубоко не слажемо, ако већ ништа не можемо да променимо, а нарочито зашто учествујемо у нечему у чему по свој прилици не учествује ни Руска Православна Црква, а ни остале Православне цркве које су отказале учешће -Бугарска, Антиохијска и Грузијска?  Да ли својим учествовањем Црквени врх СПЦ суштински подупире предстојећи скуп, пружајући му  легитимитет, у смислу давања подршке у стицању својства „Свеправославности“, иако на скупу не учествују три помесне Цркве, (могуће и четири), и коначно, да ли оваквим своји понашањем Црквени врх покушава да служи два господара са намером и циљем да и даље седи на две столице, с тим да коначан исход буде „и сити вуци и овце на броју“, што је наравно немогуће у датим околностима?

Треба одмах указати на потпуно опречан став РПЦ и Константинопољске патријаршије у погледу тумачења правних аката који су донети приликом припреме Сабора и који ће бити предмет расправљања на самом Сабору.

Тако је Свети Синод РПЦ изнео свој правни став којим се указује да неучествовање на Сабору чак и једне Цркве представља несавладиву препреку за спровођење Светог и Великог Сабора, узимајући у обзир да његове одлуке могу бити прихваћене само на основу консенсуса, сходно документима донетим на Сабрању Предстојатеља Помесних Цркава , те да одсуство макар и једне Цркве представља разлог да услед којег  Сабор губи својство „Свеправославног“.(2)

Са друге стране, саветник Констатинопољског патријарха Вартоломеја, архиђакон Јован Хрисавгис, истиче да су сви документи већ одобрени на поменутом Сабрању Предстојатеља помесних Цркава, те да су они из тог разлога обавезујући за све Православне Цркве, као  и да  ти прописи   представљају део унутрашњег (црквеног) права сваке од  Помесних Цркава, које су дужне да их примењују. Надаље, поменути саветник изражава незадовољство чињеницом што поједине аутокефалне цркве себе сматрају самодовољним (слободним)  градећи своју одвојену и независну позицију када је у питању однос према неправославним, иако по том питању већ наводно постоје „свеправнославни“ прописи, који су по њему обавезујућег карактера, пошто су потписани од стране Предстојатеља помесних  Цркава, који их сада  не поштују. Он налази да су све накнадне критике на документа и текстове који су потписани од стране Предстојатеља помесних Цркава недозвољене и незаконите и не могу да утичу на правно дејство тих докумената. Зато, Јован Хрисавгис налази да ће донета решења и документи бити обавезујућег карактера за  све, неовисно од тога да ли ће све Цркве бити присутне на САбору или не, и неовисно од тога  да ли ће гласати или не. (3)

Став Руске Православне Цркве има  своје правно утемељење управо у одредбама Правилника организације и рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве, и то пре свега у одреди чл. 1 истог, која одредба дефинише да се Сабор сазива уз сагласност „свих општепризнатих Помесних аутокефалних Православних Цркава.  Са друге стране, одредба чл.  3 ст.1Правилника гласи да су „чланови Сабора архијереји, одређени од сваке аутокефалне Православне Цркве у својству њених представника.“  Наведене одредбе су начелног карактера, те су од значаја приликом тумачења и свих осталих одредаба Правилника, а нарочито оних који се тичу рада Сабор, расправе, гласања и утврђивања текстова тј. доношења одлука.

Што се тиче става саветника Константиноопољског патријарха, он се темељи на тези да је потпис Предстојатеља на документима довољан да се исти већ  сматрају обавезујућим, и да мишљење и реакција верног народане не може бити ни од каквог утицаја на евентуалну измену акта. Ради се о отвореном покушају примене принципа – Црква то сам ја – и наметања неправославних решења са врха на доле, најпре према Помесним Црквама тј. према Предстојатељима истих, а затим даље према свештенству, монаштву  и  верницима, од којих се очекује апсолутнаи слепа послушност, под претњом изрицања строгих црвених казни и прогона свих који се усуде да   дигну свој глас против.

Кроз наведени концепт Константинопољски патријархат покушава да наметне своју вољу свим осталим Помесним Црквама, о чему пише и Наталија Нарочницкаја у свом тексту „Циљ Фанара – утвдити право диктирања своје воље“ (4). У тексту се каже да је Васељенски Патријархат, који последњих деценија зависи од Запада, последично био склон екуменизму и као такав је промовисао идеју свеправославног сабора ради поновног утвђења своје хегемоније. При томе се иде на то да се угуши воља и самосталност Помесних Православних Цркава, а исто тако да се угуши и улога Руске Православне Цркве у светском православљу, а што чини основи и битан  елемент антируске политике данашњих противника Русије.

У наведеним околностима, нама православним Србима се намеће питање који је  уопште смисао одласка делегације СПЦ на Крит и шта се тиме жели постићи?

Јасно је да је Правилник одредбом чл. 11 зацементирао све текстове и решења донета у предсаборској фази, те да је илузорно очекивати да наша делегација издејствује да се Поруке помесног Сабора СПЦ узму у обзир и уграде у постојеће  текстове, у виду измена  или исправке истих. Да се и не говори о томе да је било неопходно да и верни народ учествује у расправи о усвојеним текстовима, и то пре стављања потписа на исте и пре него је одржан Помесни Сабор, а што се није догодило.

Уколико се било који од шест објављених текстова, међу којима и Однос православна Цркве према осталом хришћанском свету, Мисија Православне Цркве у савременом свету, Света тајна брака и препрке за њега и др.,  ставе на гласање, према већ изнетом тумачењу Председавајућег – Васељенског Патријарха, одсуство појединих делегација или уздржаност присутних не би била препрека да се документи усвоје и касније  насилно наметну ради даљег спровођења у Помесним Црквама.

Како би се то евентуално могло спречити?

Једино, и искључиво на један начин – отвореним и јасним  гласањем „ПРОТИВ“.

Једино одречним гласањем српски Патријарх (или архијереј који је овлаштен да га замени) би верно и доследно изразио став Српске Православне Цркве тј. спровео би у дело Поруке помесног Сабора СПЦ. У противном, не дај Боже, гласањем  „ЗА“, или ћутањем и пасивним држањем приликом гласања на Сабору,   наш Патријарх би показао да  свесно саучествује и дозвољава изгласавање текстова и одлука које су као такве одбачене  на Помесном Сабору. То би даље значило да се Патријарх одметнуо и узурпирао власт над Црквом, отворено   се супротстављајући одлукама помесног Сабора Цркве, на чијем се челу налази.

И на крају, не можемо а да се не запитамо, како је дошло до тога да Предстојатељи свих Помесних Православних Цркава потпишу и усвоје спорне текстове, чија садржина потреса цео православни свет, изгласавајући једногласно  на крају и  Правилник који је затворио сва врата било каквим изменама усвојених докумената? Да ли су Предстојатељи Цркава уопште прочитали то што су потписивали, да  ли имају било какве саветнике, и ко су ти људи који су их упутили да се сагласе са документима чија улога је више него јасна: афирмација јереси екуменизма и отворања врата за продирање папске јереси у православни свет, а тиме и  потчињавање православља  од стране западних центара моћи.

Одреднице:

·  http://borbazaveru.info/content/view/8803/1/

·  http://ruskline.ru/news_rl/2016/06/10/mitropolit_volokolamskij_ilarion_ne_poehal_na_krit/

·  http://www.odigitria.by/2016/06/09/bogoslovskij-sovetnik-konstantinopolskogo-patriarxa-varfolomeya-dal-intervyu-katolicheskomu-sajtu-crux/

·  http://www.odigitria.by/2016/06/10/cel-fanara-utverdit-pravo-diktovat-svoyu-volyu/

 

Извор: Фонд Стратешке Културе

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 13 јун 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 88 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.