РОЂЕНДАН ЦРКВЕ И ЊЕНИ САБОРИ

Силаском Духа Светога на апостоле, када су они говорили реч Господњу језицима свих народа у васељени, излечена је велика рана човечанства настала у доба зидања Вавилонске куле, када су народи устали против свог Творца, желећи да изграде рај без Њега и против Њега, потонувши у гордост и самодовољност. Да би спречио обоготворење греховног стања човечанства, Господ им је помешао језике и расејао новонастале народе широм планете. На дан Педесетнице, поново их је призвао у јединство Своје Цркве. Вавилон је пометња и антицрква; Црква је мир и Небески Јерусалим.

Сабори Цркве су увек били сведодуховски догађаји, који су потврђивали Свето Предање у његовом континуитету од Педесетнице до Другог Христовог доласка. На њима је учвршћивано правоверје, али су осуђиване и јереси, лажне, неспасоносне вере, које човека отуђују од вечног живота („Ако је јерес довољно јеретична, она утиче и на морал“, као што каже Честертон). Дух православне саборности је дух хармоније – једномислија, за разлику од духа вавилонске какофоније.

Сама суштина православних сабора изражена је у молитви коју архијереј чита приликом молебана у Недељу православља, у којој се, између осталог, налазе и овакве речи: “Ово је вера Апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. Од тога, ми примамо и потврђујемо Саборе Светих Отаца и њихова предања и списе, као и оне који су у сагласности са Божанским Откровењем. И премда има непријатеља Православља и одступника од промислитељског и спасоносног Откровења Господа нашег, ипак је Господ узео у обзир срамоћења слугу Својих, јер је Он оборио хулитеље и непријатеље Православља као подле и бегунце. С тога и благосиљамо и хвалимо оне који су приклонили ум свој у послушности Божанском Откровењу, и који су се борили за то, и тако, следујући Светом Писму и чувајући Предања древне Цркве, ми одбацујемо и проклињемо све који се противе Његовој Истини, ако они, док се чека на њихово обраћење и покајање, одбијају да се покају пред Господом.“

Јасно као дан. Нема ту никаквог екуменизма као покушаја да се споје истина и лаж. Православље није јерес. Сви су позвани да се спасу, али неће се спасити они који свесно одбијају Истину. Јер, она је Христос Богочовек, наш Спаситељ. 

Зато је и пропао Сабор на Криту 2016, без обзира што ће се нека врста сабрања одржати. Уместо да буде глас Свете Педесетнице, критски скуп је почео да одјекује гласовима вавилонске пометње.

Грузијска, Бугарска, Антиохијска и Руска Црква су, свака на свој начин и из својих разлога, успеле да спасу васељенско православље од наметања јересоидне идеологије екуменизма од стране Цариградске патријаршије, чији је првојерарх, из нејасних разлога, уверен да у Цркви од Истока има не само првенство части, него и првенество власти.

Као што рекосмо, један од узрока је властољубље Фанара, који је одбио да прихвати захтеве осталих Помесних Цркава за усклађивање саборских докумената са Светим Предањем.

ЦАРИГРАДСКИ ПАТРИЈАРХ – ИЗМАШТАНА СВЕМОЋ И СТВАРНА НЕМОЋ

Угледни руски теолог, ђакон Владимир Василик, о развоју ових догађаја каже: “Константинопољ није био кадар да усвоји ни  најскромније поправке../…/Нису хтели да саслушају савете поглавара, клирика и епископа других Цркава и одбили су да унесу поправке у предсаборске документе, па су чак одбили да разматрају ово питање./…/После таквог глувила и толико неприпремљених питања, какав је, на пример, документ о односу према остатку хришћанског света, одлазак на Сабор, из перспективе православног учења и користи за Православну Цркву, био би бесмислен. У таквом виду, Сабор не треба никоме осим константинопљском патријарху не само због потврђивања части, него и првенства власти и јурисдикције на васељенском нивоу. То сада покушавају да нам наметну, уцењују нас, притискају епископат, али притисак неће проћи, раскола неће бити.  Без обзира на све претње везане за Украјину, по мом мишљењу, патријарх Вартоломеј неће признати расколничку филаретовску цркву, или помесну Украјинску цркву, коју води Филарет. Напротив, отпадање Украјине од нас постало би права и страшна опасност да смо отишли на Сабор и признали те срамне документе. Тада би се пунота Малоруске Цркве, званичне Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, због чистоте вере одвојила од нас и тражила би од Цариграда аутокефалију или би се прогласила аутокефалном. /…/ Зато ја не видим нарочиту претњу од тога, чак и ако у крњем саставу буде спроведен сабор, чија решења за нас неће имати никаквог значаја. Нико их неће спроводити, а патријарх Вартоломеј ће се још једном обрукати. Пошто нема реалних механизама да у живот спроведе одлуке сабора, он ће личити на краља који је заповедао сунцу да сваког јутра излази у шест сати. То је пропао и узалудан посао. Патријах Вартоломеј ће разумно поступити ако објави одлагање Сабора на неодређени рок. Ако не поступи разумно и ако спроведе Сабор који ће бити само саветовање, он ће себе обрукати и дискредитовати у очима васељенског Православља као човек очито неспособан да буде на челу истог, што покушава већ много година“. (http://ruskline.ru/news_rl/2016/06/14/sobor_umer_da_zdravstvuet_sinod/)

А то није повод за ликовање, наравно. Него је повод за дубоко туговање и замишљеност над нама, слабим и маловерним православнима, у чије време је Господ допустио трагедију несаборности у Цркви од Истока.

И ми, Срби, треба да тугујемо понајвише. Јер, после свих примедаба  СА Сабора СПЦ поводом методологије скупа на Криту и докумената за тај скуп спремних, делегација СПЦ ће на тај скуп ипак ићи. За ово се, између осталог, потрудила група епископа васпитаних на фанариотској теологији која је одбила да се приклони светопредањским ставовима различитих Помесних Цркава.  

ЛИЧНИ СТАВ КАО ФОРМА ПРИТИСКА

У свом тексту објављеном у „Политици“ у рубрици „Лични став“, владика Максим (Васиљевић) је истакао да примедбе СА Сабора СПЦ из маја 2016. уопште нису значиле неодлазак на Сабор, и да патријарх Иринеј нема право да спречава епископе СПЦ да на тај Сабор оду. Он је оптужио друге помесне Цркве, које су Сабор одбациле због докумената што покушавају да „канонизују“ екуменистичку еклисологију, за извесно маловерје:“Ми желимо истаћи да је у поређењу с неким негативним ставовима, за Српску цркву изнад свега важније васељенско послање православља. Поједини, а то увек изнова бива, испољавају колебање слабашне воље и као да се одричу од смелости и активне сарадње с благодаћу Божијом.“(http://www.politika.rs/scc/clanak/357025/Vladika-Maksim-Treba-ici-na-Sabor-na-Kritu) Тешко се отети утиску да је овакво доцирање плод неувиђања једноставне чињенице да однос према скупу на Криту није плод деловања некаквих „зилота не по разуму“, „незнавених“ (како би рекао духовни отац владике Максима), него богословско сведочење низа Помесних Цркава, Руске Заграничне Цркве у оквиру Московске Патријаршије, као и великог броја најугледнијих епископа и теолога на грчком говорном подручју (од митрополита Серафима Пирејског, преко Јеротеја Влахоса, до Димитрија Целенгидиса), и, што је најважније, Свете Горе. Зар је могуће да се сви „плаше“ скупа на Криту само зато што немају вере у Духа Светога? Или је у питању нешто друго, много озбиљније – а то је порицање екуменистичке теологије, чија је саборска перјаница титулрани митрополит пергамски Јован Зизјулас, учитељ владике Максима који ревносно издаје његова дела на српском и енглеском?

СУШТИНА ЈЕ У ЗИЗЈУЛАСУ

У усијаној атмосфери уочи скупа на Криту, многи су превдидели да је на челу комисије која је скуп припремала био један од највећих идеолога екуменизма, већ поменути др Јован Зизјулас, чија је догматика одавно истиснула догматику оца Јустина са Богословског факултета СПЦ.

Ко је овај човек?

У Француској, у познатој римокатоличкој издавачкој кући „Серф“, у библиотеци „Православни“, појавила се књига бенедиктинца Патриса Мајеа, под насловом „Павао Шести и православни“ (Patrice Mahieu, Paul VI et les Orthodoxes, Les editions du Cerf, Paris, 2012). Предговор је писао галски митрополит Емануил Адамакис, из Цариградске патријаршије. Књига, на основу мноштва докумената, од којих су неки били сасвим непознати, говори о односу према православном Истоку папе – екуменисте, човека који је завршио Други ватикански концил и разорио своју верску организацију модернизмом и реформом мисе.

Овај папа је, у договору са својим цариградским колегом, патријархом – модернистом Атинагором, скинуо, 1965, анатеме које су Констатинопољ и Рим бацили један на другог 1054. године и крупним корацима кренуо ка „јединству“, кроз „дијалог љубави“, чија је прва жртва била светопредањска Истина. Дијалог је ишао до „усијања“: папа Павао Шести је, после много загрљаја и пољубаца упућених „гркоисточњацима“, који су изненада постали „љубљена браћа“, на крају дао предлог патријарху Атинагори (кога је Свети Јустин Ћелијски звао „авантуристом“) да заједно служе Литургију.

Аутор књиге „Павао Шести и православни“ истиче да се патријарх Атинагора сложио и да су формирали комисију која је требало да осмисли подробности овог „историјског догађаја“. Комисија је заседала у Православном центру Цариградске патријаршије у Шамбезију, у Швајцарској (од 27 – 29. априла 1970. и 14-15. маја), а затим у Цириху од 5. до 7. јуна. И папа и патријарх су тражили да заседање комисије буде тајно, зато што је било дошло до „крађе информација“. Комисија се потпуно афирмативно изразила о могућности саслуживања, без обзира на хиљадугодишњу јерес Рима, и закључак је био следећи: “Изгледа да је још рано, у овом тренутку, да се каже како остварити ово саслуживање. Мислимо да је довољно истаћи да треба имати два саслуживања. Ако се Свети Отац (Папа) сагласи, прво саслуживање, како из психолошких разлога, тако и да би се подвукло да иницијатива потиче од њега (што је Патријарх више пута истакао) треба обавити у православном храму, по православном литургијском обреду (у Цариграду или на Криту, на пример). Друго саслуживање треба да се обави у Риму, најбоље одмах после неколико дана, по римском литургијском обреду“. Рад ове криптоунијатске комисије био је, како рекосмо, тајни; с „православне“ стране, њени чланови били архимандрит Дамаскин (Папандреу), касније митрополит швајцарски и најјароснији екумениста из Шамбезија, који је својим текстовима и поступцима (све док га Бог није зауставио) деценијама саблажњавао пуноту Цркве, као и, у „комисијско“ време мирјанин, а сада кључни теолог Фанара – титуларни митрополит пергамски Јован (Зизјулас).

План је пропао, јер Павао Шести није хтео да постигне унију са цариградским патријархом, а да од себе одбије остале Православне Цркве. Али, остаје чињеница – Зизјулас је од младих дана био за евхаристијско општење папе и патријарха.  

ЗИЗЈУЛАС И „ЕВХАРИСТИЈСКА ЕКЛИСИОЛОГИЈА“

Да би скуп на Криту био свеправославни сабор, била му је неопходна православна теологија. Она је, међутим, у 20. веку била озбиљно угрожена захваљујући екуменистичким испадима и замагљењима, којима је веома допринео управо Зизјулас.

Његова тзв. „евхаристијска еклисиологија“ није православна, него криптопапистичка, и на њу је утицао познати кардинал, отац Другог ватиканског концила, Анри де Либак. Да је „евхаристијска еклисиологија“ дубински неправославна, доказао је највећи грчки богослов данас, верни син Светог Предања, митрополит Јеротеј (Влахос), својом студијом „Јерес која се уноси у Цркву“. По њему, зизјуласовско учење да је Црква Божја имала „исправну“ еклисиологију само у прва три века, а да је после цара Константина изгубила истинито учење о себи самој, јесте јерес, јер пориче обећање Христово да ни врата адова неће надвладати Цркву, која је и данас, као и у доба Светог Игнатија Богоносаца, иста онаква каквом ју је Христос утемељио. „Евхаристијска еклисиологија“, својим пренаглашавањем „заједничарења“ и сваколитургијског причешћивања као „чланске књижице“ Цркве, својим настојавањем на епискополатрији (где епископ постаје микропапа, „намесник Христов на земљи“, а паства треба само да зине, причести се и ћути док епископ води стадо у Рим, у коме, по Полу Мек Партлану, римокатоличком теологу и писцу књиге о Зизјуласу и Анри де Либаку, живи „чувар Евхаристије“, мегапапа), својим протеривањем истинског подвижништва (очишћење – просветљење – обожење, без кога нема сјединења с Христом) постала је метод да се поруше Аутокефалне Цркве као народне Цркве („национална Црква, а не национална вера“, рекао би Владика Николај) и да, у некад православним земљама, остане американизована пустош по којој се крећу самовољни „евхаристијски еклисиолози“ са својим докторским титулама и гордошћу олимпских богова, исто тако страсни и исто тако гневни као и њихови антички праузори. 

ПРАВОСЛАВЉЕ И ПАПИЗАМ ПО ЗИЗЈУЛАСУ

Још у свом раном тексту о православљу, писаном за Католичку енциклопедију, као мирјанин, Зизјулас је исповедио своју неоправославну еклисиологију (Види: Јован Зизјулас, Православље, Богословски факултет СПЦ, Београд, 2003.)

Текст је написан врло замагљено, али из њега се види да он не схвата само Православну Цркву као UNA SANCTA: „Црква је свуда где посебна историјска заједница показује и пројављује, самом својом структуром и вером, есхатолошко назначење света садржано у ДОГАЂАЈУ Христа” (то значи да и римокатолици и „традиционални“ протестанти, као и монофизити, који су „историјске Цркве”, на неки начин јесу причасне UNA SANCTA). Православна Црква је UNA SANCTA под условом да „своју структуру и веру прилагођава есхатолошким критеријумима датим догађајем Христа”, да не сматра да су сви елементи њеног Предања „суштински за присуство UNA SANCTA”; мора да тежи јединству с другим Црквама – иначе није UNA SANCTA.

Дакле, да би Православна Црква била UNA SANCTA, она мора да се мења у складу са „есхатолошком визијом” (Чијом? Теолога попут Зизјуласа?) и да учествује у екуменском покрету. Иначе ће да „издахне”.

Примену овог трећег критеријума (ниси UNA SANCTA ако ниси екумениста), Зизјулас у тексту „Православље” разјашњава говорећи о односу православних и римокатолика.

Односи православних и римокатолика оптерећени су, сматра он, „сумњичавошћу православних” због њиховог историјског искуства с Римом. То је „психолошка клима”. Велико растерећење у узајамним односима Рима и Цариграда била је одлука патријарха Атинагоре и папе Павла VI  да повуку анатеме из 1054. године, и да православни и паписти почну да се узајамно називају „сестринским црквама”. Без те „корените промене психолошке атмосфере” био би немогућ савремени теолошки дијалог. Али, није се (у XX веку) мењала само психологија! У помоћ је прискочила и методологија! И у тој области дошло је до „раскида с прошлошћу!” У средиште пажње постављене су Свете тајне, и тиме су постигнуте две ствари: дијалог се више не бави, као некад у Фиренци и Ферари, питањима која нас раздвајају, него онима која нас уједињују; договори теолога одмах се спроводе у пракси, у литургијском и духовном животу, итд (рецимо, ако и ми и паписти на сличан начин доживљавамо „евхаристијску еклисиологију”, онда паписти могу да окаче понеку византијску икону у свом храму, а православни могу да уклоне иконостас и Часну трпезу изложе погледу свију.)

Наравно да је овај пут теолошког дијалога лажан. Јер, православно хришћанство и римокатолицизам се не разликују толико по форми (између нас и њих има много тога заједничког, чак и у догматици), колико по благодатној светодуховској садржини. Код њих су свеци, ти плодови црквеног живота, у најбољем случају у прелести, а у најгорем слуге ђавоље (попут Јозафата Кунцевича и Алојзија Степинца.) Зато је заобилазна стратегија савременог цариградског екуменизма, коме је митрополит Зизјулас челник, штетнија од свега што се у наше време нуди на тржишту „размевања”, „праштања”, „толеранције” и „љубави“ без Истине.

ЗИЗЈУЛАСОВИ УЧИТЕЉИ И ФАНАРИОТСКА ИДЕОЛОГИЈА

Уосталом, Зизјуласова теологија се, умногоме, уобличила под снажним утицајем римокатоличке теологије која је довела до Другог ватиканског концила што се јасно види из студија папистичког теолога, Пола Мек Партлана, члана Мешовите комисије за православно – римокатолички дијалог, аутора књига „Евхаристија гради Цркву / Анри де Либак и Јован Зизјулас у дијалогу” и „Света Тајна спасења / Увод у евхаристијску еклисиологију”. Пишући предговор за књигу „Евхаристија гради Цркву”, сам митрополит Зизјулас је истакао утицај теологије кардинала Анрија де Либака на његову сопствену мисао, и устврдио да је поновно уједињење између православних и римокатолика могуће само у оквирима „евхаристијске еклисиологије”.

Попут фанариотског канонисте Василија Фидаса, који свагда брани не само првенство части, него и власт Цариграда над осталим Помесним Црквама и православном дијаспором, догматичар Зизјулас своју ученост користи да би оправдао фанариотско властољубље. Он је својевремено, у интервју енглеском католичком листу „Таблет”, изразио забринутост због пораста национализма у Русији и на Балкану – и то у помесним Црквама. По њему, пораст национализма плод је утицаја Запада. Он није део „историјске структуре” Православне Цркве: он се јавио у XIX веку, када су се у „аутокефалним Црквама појавиле снажне везе с појмом нације”, што је био део западног менталитета. Зизјулас сматра да је „та опасност на Балкану сада смањена због Европске уније, али да у Русији и даље постоји чврста сарадња између Цркве и државе, што ствара проблеме”. Што се Грчке Цркве тиче, он ту не види никакве проблеме (мада је у Русији Црква, званично, одвојена од државе, а у Грчкој је Црква – државна): “Грчки приступ је гибак. Црква је спремна да буде део државе ако је држава позива да учествује у управљању, али подједнако је спремна и да буде независна од државе.“

Зизјулас сматра да је, у Православној Цркви, „пуритански однос према хомосексуализму” такође плод „западног утицаја”, док је првобитни однос Грчке Цркве према том проблему био „гибак и неосуђивачки”. Он је тему „неосуђивања“ хомосексуализма покушао да наметне и свеправославном сабору, али је у томе спречен, пре свега одлучним ставом Руске Цркве (http://православнапородица.орг.срб/ctenie/vera-svetih/800-zizjulas-namece-homoseksualnost)

ЗИЗЈУЛАС НИЈЕ ГЛАС СВЕТОГ ПРЕДАЊА ЦРКВЕ

Највећи православни теолог француског говорног подручја, Жан – Клод Ларше, у интервјуу датом потписнику ових редова јасно је рекао да је Зизјуласово учење – јерес: “Персонализам Зизјуласа, као и Јанараса, се представља као утемељен на учењу светих Отаца, нарочито Кападокијских. У ствари, то је само привид који му је био дат a posteriori, а који озбиљни патролози поричу. То је у ствари једна теорија која потиче од модерне персоналистичке руске филозофије (Берђајев), јеврејске (Бубер и Левинас) и римокатоличке (Муније и Недонсел) и од егзистенцијалистичке хришћанске филозофије (Берђајев) и атеистичке (Хајдегер, Сартр), са којима је тесно повезана. Основна идеја те теорије је да личност онтолошки претходи есенцији или природи, што изражава чувена Сартрова изрека: ”Егзистенција претходи есенцији”. У почетку, Јанарас, и затим Зизјулас, који је њима био надахнут, су представили ту теорију као православну противтезу западној теологији, која тобоже даје предност есенцији или природи на штету личности. Али та концепција је убрзо постала један затворени систем, готово једна схоластика, у коме је личност прецењена, украшена свим позитивним особинама, док је есенција или природа била веома потцењена. Између осталог, Јанарас и Зизјулас претварају личност у синоним слободе, док је природа синоним нужности (такође и у Богу). Може се констатовити да се све јереси које се односе на Свету Тројицу или на Христа, одликују, без изузетка, губљењем равнотеже између личности (или ипостаси) и природе (или суштине, есенције). То је, међутим, једна суптилна равнотежа коју је цело православно Предање старало да одржи кроз векове по цену тешких теолошких борби и чак мучеништва. /…/Укидајући ту равнотежу – дајући предност личности на штету природе – Јанарас и Зизјулас су развили једну нову, модерну, јерес: јерес ”усиомаха” (противника природе). Али, како нас учи историја Цркве, свака јерес квари равнотежу у догми, и ланчаном реакцијом дохвата све што се на њу односи. Другим речима, свака јерес садржи мноштво других јереси (које једна другој понекад противрече!). На тај начин, више православних теолога је у Зизјуласовој мисли открило монархијанство, тритеизам, несторијанизам, докетизам, моноенергизам и монотелитизам (јереси из прошлости хришћанства, нап.В.Д.) Испоставља се такође да он пориче православну теологију божанских енергија а да подржава, као што је недавно изјавио на скупу посвећену Максиму Исповеднику одржаном у Београду, известан број католичких теолога, који у име томистичког учења помешаног са персонализмом, одбацују православни појам обожења. Зизјуласова теорија је у садашње време наишла на критике од стране већине православних теолога и патролога, и остало је само неколико српских епископа као и неколико америчких теолога који је подржавају. Један од ових је недавно употребио Зизјуласов персонализам да би оправдао неступање у брак и да би отворио врата хомосексуалности, сматрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам. Из овога се види докле може да доведе једна таква теорија.“(http://borbazaveru.info/content/view/8086/1/)

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Дакле, ето зашто скуп на Криту не може да успе: вавилонска какофонија теологије туђа Црви од Истока, поред претензија Цариграда да буде „православни“ Ватикан, кључни је разлог. Ипак, треба да благодаримо Господу Који брине о Цркви Својој, и који није дозволио да се неправославни ставови прихвате као обавезни међу оним што на Богом благословени начин исповедају Истину Која је Христос.

Борба за веру се наставља, и трајаће до Другог Доласка Оног Који је већ сатро грех, смрт и ђавола, и сјединио нас, Духом Светим, са Оцем Небеским. У Његовој војсци, Светој Цркви, ваља остати до краја, јер је, вековима, њен стег – стег победе и радости.

Извор: „Фонд стратешке културе“