УМЕСТО УВОДА

Док три дана славимо Духа Светога са Оцем и Сином, вреди се увек сетити шта је циљ и смисао наше вере – а она је, то сви знамо, достизање светости кроз обожење. Ако се по нечему разликујемо од инославних – пре свега од римокатолика – онда су то плодови наше Цркве и плодови њихове верске заједнице, људи које нам је Бог открио као свеце и људи који су свети међу римокатолицима.

 Много пута сам рекао, и понављам: између нас и римокатолика има низ спољашњих сличности. И они имају своје крштење, и своју мису – литургију, и своје храмове, и своје бројанице, и своје монаштво, и своју теологију, у којој има здравих и читких места, са којима се можемо сложити. И тамо има добрих људи, који искрено верују у Христа и Мајку Божју. И то никад нико није оспорио, нити може оспорити.

Ствар је, међутим, у нечем другом. Римокатолицизам је јерес, инославље, другачији начин слављења Бога, који им није Богом откривен и благословен, и који не даје обожене људе - свеце. И зато православни који одбијају екуменизам као „љубав“ без истине, и који одбијају молитву с папистима и јеретицима уопште, нису никакви човекомрсци, него људи доследни у својој вери. Наша љубав према инославнима увек би се показала у томе да им сведочимо Истину Божју, и да чинимо добра дела. Када би видели нашу доследност, многи би кренули путем Христовим и нашли Цркву од Истока, као што се са некима до сада десило и дешава. Ако им не сведочимо, него их тапшемо по рамену и кажемо да је њихова вера исто што и наша, ето нас пред Богом као лажова и покварених људи, који заблуделима повлађују у њиховој заблуди.        

ТРАГЕДИЈА ХРВАТА

Погледајмо само јадне Хрвате. Збивања на Криту затамнила су чињеницу у којој је, у најновијем броју „Печата“ ( 425/2016) уочио Филип Родић: “У Европском парламенту ове недеље отворена је изложба посвећена „блаженом мученику, кардиналу Степинцу“. Организатор изложбе је Маријана Петир, хрватска посланица у Европском парламенту испред Хрватске сељачке странке, иначе чланице Европске народне партије. Суорганизатори су Канцеларија за културна добра Загребачке надбискупије и Хрватско свеучилиште. Иако данас Хрватска демократска заједница носи ореол екстремно националистичке странке, треба подсетити да је ХСС Маријане Петир некада био носилац таквих идеја међу Хрватима. Првобитни вођа ове партије био је Стјепан Радић, којег је због његових отровних антисрпских ставова изнетих у Скупштини Краљевине Југославије убио радикалски посланик Пуниша Рачић. Творац и идеолог ХСС-а, на чије се традиције позива и данашња странка, Стјепан Радић својевремено је изјавио да су „Срби у Хрватској Цигани, Власи и Бог зна што, који су с турског коца утекли нама“, те да су Срби „влашки накот зрео за секиру“. Ово је потврдио и Радићев син Владимир, када је 1942. године, у јеку клања Срба по НДХ, изјавио да „у главним стварима, у темељним начелима, усташки наук није ништа друго него наук Стјепана Радића“, као и да се „под поглавниковим мудрим вођством изводи наук браће Радић“.“ Несрећни Хрвати, због јереси у којој живе, сматрају својим државотворним свецем Степинца, војног викара усташке војске и кривца за прекрштавање преко 240 хиљада Срба у НДХ, и отварају изложбу о њему у Европском парламенту. Рађају се и умиру молећи се Степинцу као „угоднику Божјем“!

А све је почело кад су пали у јерес римокатолицизма. Он их је довео до тог страшног стања.

У ЧЕМУ ЈЕ РАЗЛИКА?

Разлика је, поновимо, у богословљу. Православно богословље је Богом откривено преко Христа и Његових светих, а римокатоличко је измислица палог људског разума која је карикирала Откровење дато Цркви Божјој на Педесетницу. Ево шта у свом огледу „Православље и богословеље“ о томе каже грчки теолог Георгије Галитис:“Прва и основна тачка православног богословља, која га чини различитим од сваког неправославног богословља и на којој ћемо се, због њене велике важности, задржати више него на оној другој, јесте разликовање између суштине и енергије Божије. То разликовање није нека апстрактна идеја, неко чисто разумско разликовање, него као што каже В. Лоски (Мистичко богословље источне Цркве), то једогматска основа сваког истинског мистичког искуства. Суштина Божија је свакако по дефиницији непозната, неприступна и непричасна, прикривена божанским Примраком. Бог се ипак открива људима, и постаје познат, преко Својих енергија. То је једини пут познања и општења са Њим.          

За западњаке, напротив, који у овом предмету, следе старо западно предање, развијено од стране Томе Аквинског, DOCTOR ANGELICUS - а западне цркве, суштина Божија је AСTUS PURUS, чиста енергија, а енергија Божија је сама суштина Његова. Изузев Његове суштине, која се поистовећује са Његовом енергијом, NIHIL EST IN DEO - ништа друго не постоји у Богу. Поистовећење, пак, суштине Божије са енергијом има најозбиљније богословске последице, такве, да би се могло рећи, да су оне основ свих разлика између источног и западног богословља. Јер, пошто је суштина Божија, како рекосмо, по својој датости свакако непознатива, неприступачна и непричасна, онда, ако је она чиста енергија, и нестворене енергије Божије су подједнако не-приступне, непознативе и непричасне.

Један, пак, неприступачан и посве непричастан Бог је и непостојећи за човека, пошто човек не би могао да има никакав приступ до Њега. Баријера, бездан, оно што одваја човека од Бога, премошћује се, по учењу западног богословља,  створеним  енергијама  Божијим;  једино уз њихову помоћ могуће је да се спозна Бог, једино њима Бог ступа у додир са човеком. Очигледно је да се створене енергије разликују од нестворених колико и твар од Творца. Још је подједнако очигледно да створене енергије, односно нешто што је Бог створио, не могу да замене самог Бога. Јер нестворене енергије су сам Бог,наравно не неприступна и непричасна Његова суштина, него управо оно што човек може да спозна, да досегне и у чему може да учествује. Њих Дионисије Ареопагит назива "благоразумним силама које извиру из непричаснога Бога". (О божанским именима 11, 6).

То је оно што св. Григорије Палама и паламитски богослови, називају божанска благодат, која је нестворена, (насупрот GRATIA  CREATA, створеној божанској благодати код Латина), а то је нетварна светлосг, само божаство. Према светоотачком богословљу божаство није суштина Бога, који је према св.Дионисију Ареопагиту надсуштаствен и надбожански и неизрецив, него је оно резултат Његове стваралачке енергије, Њега који живи сам по себи и који је Бог сам по себи. Тако и може св. Григорије Палама да енергије Божије назове Божаствима.

Да бисмо схватили врло важан значај који има разликовање енергије и суштине Божије, узмимо за пример место из 2. посл. Петр. 1, 4: "да... постанете причасници божанске природе". Ту је срж учења Православља о обожењу човека. Како је могуће замислити обожење? Је ли оно једнозначно са моралним савршенством човека? Или можда са природним савршенством човека самог по себи? И у једном и у другом случају савршенство би било резултат покушаја човека да развије своја морална и физичка својства, а не би било дар нестворене благодати Божије.

   Како, дакле, човек постаје "причасник божанске природе"? Ако не одвојимо нестворену суштину Божију од, такође, нестворених енергија Његових и ако схватимо Бога као чисту енергију, онда остају две могућности: једна би била да сматрамо да се обожење остварује учествовањем човека у чистој енергији а сходно томе и у суштини Божијој. Није потребно, пак, да неко буде богослов да би схватио да је то неразумно. Јер суштина Божија се схвата, као што смо раније већ рекли, као неприступно и непознативо Битије и ако би било могуће да је приступна и причасна за човека, на било који начин, онда она већ не би била више божанска суштина. Независно од тога, човек би, својим учествовањем у чистој енергији те сходно томе и у суштини Божијој, постао Бог по природи. Тада или би човек престао да буде човек по природи, или би и Бог био тваран као и човек, да би могао да се сједини са њим, или би Бог престао да буде триипостасан и постао би многоипостасан, јер не би имао Три Лица него безброј, онолико колико је лица која би имала учешће у Његовој суштини (В. Лоски). А ово зато јер ниједна личност, која би била учесник у суштини Божијој, свакако не би изгубила своју личносност.

Сходно свему томе не можемо да кажемо да човек има учешће у суштини Божијој. Ако, пак, прихватимо поистовећење ове суштине и енергије Божије, остаје још једна могућност тумачења оног места у 2. посл. Петр. 1,4. То је оно што предлаже схоластичко богословље да би савладало тешкоће које сам поменуо: Уколико би нестворене енергије Божије биле, по схоластицима, сама суштина Божија, а пошто је суштина Божија, као и Његове енергије, у сваком случају по свом назначењу и по својој датости неприступачна, човек општи са Богом посредством Његових створених енергија, а обожење се постиже натприродним, али ипак створеним даровима Божијим. То ипак није решење које се заснива на Светом Писму и на светоотачком Богословљу. Јер Писмо каже: "да постанете причасници божанске природе", а створене енергије нису божанска природа јер божанска природа не може да буде створена енергија. Оно што је божанско то је и нестворено, зато се код отаца Цркве ова два израза увек користе као синоними.

Западно Богословље дакле не може да да задовољавајући одговор на ово озбиљно питање, пуно неизмериве богословске ширине. Сасвим супротно, за православно светоотачко богословље, одговор је јасан и једноставан. Пошто је, са једне стране, Бог за човека неприступачан по суштини, а са друге стране обожења човека треба да се разуме као учествовање у божанској природи, принуђени смо да правимо разлику између непостижиме, неприступне и непричасне божанске суштине и доступних, нестворених и од Божанске суштине нераздељивих енергија, којима се открива и спознаје Бог. Божанском енергијом, која се разликује од суштине Божије а која је ипак од ње нераздељива, човек доживљава обожење, које није његова заслуга, него дар благодати Божије, односно божанска енергија. Тако је овим разликовањем сачувана и неприступност божанског Бића и стварност обожења, односно заједничарења и учешћа човека у божанској природи. Јер, као што је постало јасно, обожење је причешће не суштином него енергијом Божијом.

Ово разликовање суштине и енергије (или енергија, што је једнозначно, пошто говорећи "енергије" подразумевамо пројаву божанских енергија), развио је у 14. веку свети Григорије Палама. Наравно, оно (разликовање) ипак није његов проналазак. То разликовање је предпоставка богословља светих Отаиа источне Цркве. Као доказ наводим класично место из дела св. Василија Великог:"Док су енергије разне, дотле је суштина једноставна (једна). Ми, пак, преко енергија кажемо да познајемо свога Бога, али нисмо у стању да се приближимо Његовој суштини. Енергије, дакле, Његове силазе на нас, докле суштина Његова остаје неприступна" (MIGNE, Р. С. 32, 869 АВ. вид. 29, 648)./…/

Мислим да од онога што је изложено, најузвишенији богословски значај показује разликовање између неприступне суштине и нестворене енергије Божије. За свете оце то није било ситница него питање живота или смрти. Јер ако све борбе човека да достојно заблагодари Богу, да испуни Његову вољу, да достигне "до краја божанског узлажења" по св. Дионисију Ареопагиту (РG 3,1000-1001) и да се обожи, ако све борбе мирјанина у заједници и монаха у пустињи, са подвигом умне молитве и бројаница, имају за последицу створену божанску благодат, онда она не може да обожи човека, сав његов труд и сви покушаји били би бачени у празно, а циљ његовог живота био би пуста машта, и на крају свог пута, уместо да нађе живот, срео би се са идолом, са кумиром, са једним ништа. Један такав Бог чије су и енергије неприступне за човека, један Бог философа, који постоји само по себи самом, Који не може да говори "као онај који говори свом пријатељу" (Изл. 33,11), за нас а као и да не постоји. Само створеним благодатима и створеним средствима не можемо да досегнемо Бога, јер смо вечни заробљеници твари и не можемо да пребродимо баријеру тварности. Један такав Бог не постоји, није нам потребан. Вера у једног таквог Бога не разликује се од безбожја. Знам колико је тешко ово што кажем али то је неизбежни завршетак када се одбија могућност сједињења са личним Богом, када се заузме став који намеће један апстрактни појам, који није ништа друго него идол истинског Бога. И по томе, такозвана "теологија умрлог Бога" има право када каже да је Бог умро. У ствари, Он није умро будући да један такав Бог - идол не може да умре пошто и не постоји.

Једна друга значајна последица неразликовања суштине и енергије у Богу, од стране Латинске цркве, је FILIOQUE. Православно богословље тумачи Свето Писмо на основу отачког предања и живота у заједници Цркве, верује да се израз "Дух Свети" односи на личност трећег лица Свете Тројице, а понекад на Његове нестворене енергије. Дух Свети у изразима: "кога ћу вам послати", "примите Духа Светога", благодати Духа Светога, Дух Свети, "којега изли на нас обилно кроз Исуса Христа" (Тит. 3,6). Дух "који станује у нама", Дух за кога се молимо да дође и да " се узвиси у нама", све се то наравно односи на енергијеДуха Светога а не на Његову личност. Дух као личност происходи само од Оца, док као благодат и енергије шаље се од Сина и дарује се Њиме. Када, пак, не разликујемо суштину и енергију, природно је да тумачење свих места заврши са латинским FILIОQUE-ом.“   

Тако нам је Галитис обзанинио суштинску разлику између нас и паписта: они, једноставно не знају за обожење, и зато га не достижу.

Надамо се да је читалац из ових чистих и јасних речи могао да уочи основно: ми не бранимо православну веру од екуменизма као лажног учења зато што мрзимо римокатолике и протестанте ( не дао Бог), него зато што на њиховом путу нема истине. Они не опитују енергије Божје нестворене, и њихови свеци нису обожени Богом, него су обични људи; макар и морални и добри ( и из те категорије испада Степинац, наравно), они нису обожени.          

Најновији случај који то показује је канонизација Терезе Калкутске као светице, који је обавио папа Фрањо.

СЛУЧАЈ КАНОНИЗАЦИЈЕ ТЕРЕЗЕ ИЗ КАЛКУТЕ

Руски теолог и сектолог, др Александар Дворкин, у свом огледу „Хероји нашег доба и бог хуманитаризма“, о новоканонизованој римокатоличкој часној сестри писао је, још пре двадесетак година): “Покојница је била у дубокој старости, тихо се угасивши после дугог и врло плодног живота. Била је хришћанска монахиња, оснивач прослављеног реда који се посветио служби ближњем. То је била права хуманитарност – мајка Тереза и њене часне сестре нису пред ТВ-камерама и пред свима чиниле то што су чиниле, него су заиста помагале угњетенима, служећи им читавим својим животом и не разликујући их по религији и националности. И свет је оценио ту делатност: мајка Тереза је постала носиоц Нобелове награде за мир, а сусрет с њом, простом албанском сељанком чекали су најугледнији људи наше планете; да је приме и да се фотографишу с њом настојали су најпознатији политички, религиозни и културни посленици.Заиста, њена самопожртвована делатност је у највећој могућој вери била племенита и достојна најискренијег усхићења. Па ипак, може ли се она назвати специфично хришћанском? Хуманом? Да! Човекољубивом? Да! Самопожртвованом? Да! Али исто тако чине и нерелигиозне хуманитарне организације „Лекари без граница“, Црвени Крст, млади добровољци из „Корпуса мира…“

Не настојим да умањим подвиг мајке Терезе или да оцрним њу саму. Као деветнаестогодишња девојчица она је стигла из родне Албаније у убогу Индију и почела да чини оно што је знала и умела и што јој је срце заповедало. Она се наизглед руководила добрим начелом: прво треба нахранити људе, а затим им говорити о Христу. Ипак, замислимо да су апостоли, дошавши у Лиду или Филипе, почели да тамо организују за сиромашне пагане јавне кухиње и болнице, да би тек после тога почели да проповедају. Тада би се, сигурно, и њихови следбеници бавили само хуманитарним акцијама, зато што се број гладних у свету није смањио, и људе је потребно хранити, као и некад. Што значи да им је, као и некад, прерано говорити о Христу. Свет, на радост кнеза овога света, тако никад не би чуо Радосну Вест, а хришћанство би се претворило у филантропски хуманитарни покрет, чији би чланови упражњавали неке езотеричне обреде.Али сви ми знамо да су апостоли на други начин схватили последњу заповест коју им је дао Спаситељ: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…(Мт.28,16).

Међутим, управо такву, хуманитарну верзију хришћанства свет је спреман да прими са радошћу: то је хришћанство које прећуткује Христа, хришћанство сведено на своје социјалне доктрине, које не прелази границе истих.Свет је спреман да иде и даље. Сада, у веку свеопште толеранције, тоталног узајамног поимања, уважавања према свим вредностима у исти мах, он је спреман да прими и хришћанство са магловитим границама. Илустрација таквог хришћанства је, авај, заједница мајке Терезе. Римокатоличка црква се поодавно руководи принципом да је, ради успешне мисије, неопходно маскирати се локалним обележјима, па тек онда, испод жита, обраћати људе у своју веру.

Тој „маскаради“ нису умакле ни сестре мајке Терезе. Али, Далеки Исток је ствар суптилна, и са далекоисточним религијама се обично збива обрнута појава. Што се хришћанство њима више маскира, то се више раслабљује идејама и концепцијама које су са њим неспојиве. Оне нису обукле само сарије, нити су само запалиле индуске миришљаве штапиће, стилизујући своје богослужење према локалном обичају, него су усвојиле и многе индуистичке технике вежбања и медитације.И заиста, није случајно што је мајка Тереза била један од лидера покрета који је захтевао од Римске цркве да Дјеву Марију прогласи саискупитељком и саспаситељком (скупа са Њеним Сином) читавог човечанства.   

И очито, такође није случајно што је мајка Тереза подржавала лидера једне од најдеструктивнијих секти нашег времена: Шри Ћинмоја. Додуше, тај леполики Индус тако умилно и течно говори о миру, љубави и хармонији. И увек је спреман да жртвује лепу свотицу на хуманитарне активности. И кога занима то што паре које Шри Ћинмој даје долазе од ученика које је он „обрадио“, претворивши их у робове? Кога занима то што они проповедају по улицама хришћанских градова и одводе људе од Христа и спасења? Кога занима то Што се за том сектом вуче дуг реп људских суза, разорених породица, уништених живота? И кога занима то што ће Шри Ћинмој, уз помоћ успешно објављене сопствене фотографије са мајком Терезом, канонизован још за живота, моћи да заврбује још хиљаде нових жртава?

Не будимо ускогруди фанатици! Како је могуће одрећи се сусрета са таквим човеком, ако он служи успеху хуманитаризма? Хуманитарност постаје највиша, самодовољна вредност и од својих слугу тражи све нове и нове жртве.“

Из ових Дворкинових речи схватамо да је папизам хуманизам,  и његови свеци су свеци хуманизма, а не вере Христове која је богочовечанска, благодатна, обожујућа. Папизам је хуманизам са хришћанским премазом, али, ипак и ипак, хуманизам. А  „homo“ је „humus“, земља, прах и пепео…

О ПРАВОСЛАВНИМ СВЕЦИМА

За разлику од римокатолицизма, где је канонизација посао јуридичке природе, па блаженик може да постане и Алојзије Степинац, у Православној Цркви извор прослављања светитеља је Дух Свети, Који у народу Божијем буди срца за молитвено обраћање пријатељу Господњем, јер Му је овај послужио мишљу, речју и делом. Светац се не одређује административном одлуком: Сабор епископа само „прибраја лику светих“ некога ко је већ одавно доживљен као угодник Божији у народу. Наш народ је цара Душана звао Силним, али га никад није осећао као свеца. И Милоша Обилића сматра јунаком над јунацима (чак му и фреска постоји у Хиландару), али му се није молио за заступништво пред Господом.

У Православној Цркви, рекосмо, канонизација није ствар јуридичка, спољашња, него светодуховска. Неки подвижници су у раним данима Цркве још за живота сматрани свецима, и у њихову част су подизани храмови (тако је цар Маркијан подигао храм у част преподобног Васијана још док је овај био жив). Пошто се број светих увећавао, од IV и V века епископи настоје да надзиру изградњу и посвећење нових храмова, да случајно не би почели да се поштују јеретици и лажни свеци. Светитељи су се прво поштовали локално (на нивоу манастира, храма или епархије), а затим су уздизани за свеправославно поштовање. Крајем X и почетком XI века, Свети Симеон Метафраст и Јован Ксифилин написали су житија светих који су чествовани широм Византијског царства. Из историје прибрајања светима великог Григорија Паламе очито је да је византијски поредак био веома једноставан. Патријарх Филотеј, који је прибрајање обавио, каже да свештеници Солуна, договорно и у братској слози, износе Григоријеву икону, савршавају празновање на дан његовог уснућа и подижу му храм, не чекајући велике Саборе и општа решења, него су задовољни што им је о томе објављено од Бога. Патријарх Филотеј истиче да је таква пракса за многе упокојене побожне људе и жене, истакнуте светим животом, које верници празнују, иако Црква још није званично рекла своју реч.     Народ их осећа Духом Светим, и зна да су њихове молитве аутентичне. (Зато су штетне вештачке „канонизације“, што је покушано са Његошем, генијалним песником, али не и свецем.)

Говорећи о Светом Никодиму Агиориту, чувеном богослову са Свете Горе (XVIII век), који за живота није чинио чуда, али је увршћен у календар целокупне Православне Цркве, један савремени светац, Јован Јаков Хозевит (Румун), чије мошти целокупне почивају у Светој Земљи, каже: „Преподобни Никодим Агиорит није творио знаке и чудеса у животу, али цели његов живот је био истинско чудо, кроз плодове доброте који су испунили свет. Његова учења су озарила хришћански народ и укрепила су Православну Цркву у најтежим временима. По сведочењима Светих Отаца човекова светост се не пројављује у чињењу чудеса него у врлинском животу. Чудеса су Божије ствари и творе се више ради просвећења неверника и ради окрепљења слабих у вери, а врлинска дела јесу плодови по којима се препознају светитељи. Ево шта казује Свети Григорије Богослов у „Слову на погребењу Светог Василија Великог“: „Чудеса су за невернике, а не за оне који верују. Знаци светих мужева јесу њихов живот по Богу и њихово свето стање.“ А Свети Јован Златоуст казује: „Врлина је изнад чудеса.“ Исто он пише и ово: „Светитељи су они који имају праву веру и чист живот, чак ако и не творе знамења, чак ако и не изгоне зле духове, као што се за Јована, највећега од свих рођених од жене, нигде не помиње да је творио знамења“ /…/ Свети Јован Крститељ није чинио чудеса у животу, али је живео као анђели на земљи и удостојио се да крсти Спаситеља света у водама Јордана. Исто тако ни преподобни Никодим није творио чудеса, али његов живот је био анђеоски, и он је крстио милионе душа свештеном светлошћу свога учења. Његове књиге су као горуће воштанице које обасјавају хришћанство.“                   

У Православној Цркви, дакле, Дух Свети објављује свеце, и показује их као руковође народу Своме као људе обожене у Христу.Тога се данас, на други дан Тројица, вреди сетити кад год неко покуша да нас убеди да је римокатоличка јерес наша „сестринска црква“. Она то није, и не може бити. Јер, Црква је Једна, Саборна и Апостолска – и Духом Светим света, од постања до краја.