Од човека који нам је послао овај линк добили смо овакав коментар: „Какав је ово лажан, двоједушан човек: на Сабору у мају је у писменој форми бацао дрвље и камење на фанариоте и овај документ, али када дође код фанариота онда је мањи од маковог зрна; при том, доследан фалсификатор Св. Аве Јустина. Да човек не поверује да православни епископ, ученик Св. Аве, може овако да се понаша."

"Борба за веру" већ одавно зна да је овај несрећни човек главни циркузант и человођа новотарске параде у СПЦ, коме се ништа не може веровати. НА ЗНАЊЕ ПРАВОСЛАВНОЈ ВАСЕЉЕНИ!

+ + +

Обраћање (ауторизовано) Епископа Атанасија, умировљеног Херцеговачког по питању документа: „Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свету”

Колимвари, Крит, 24. јуна 2016.

Хвала Вам за реч Свјатјеши!

Јуче је један брат епископ поменуо о. Јустина Поповића. Осећам потребу да објасним. Књига ”Православна Црква и екуменизам” не изражава Светог Јустина Ћелијског. Та књига, која је изашла 1974. године чини му неправду. Бавећи се његовом архивом, нашао сам 40 бележака о Православном екуменизму. Јер ту о. Јустин говори о православном богочовечанском икуменизму. Одушевили бисте се његовим изразима: ”саборни икуменизам”, ”светотројични икуменизам целог света”, ”онтолошки икуменизам”,  итд. 

Свети Јустин наглашава молитву Господњу ”да сви буду једно”. Наводи историју Цркве, Св. Марка Ефеског, Св. Максима, али и Патријарха Германа ΙΙ (13. век) од кога је узео израз ”свејерес римокатолика” због оног што су радили на Кипру. Одатле је узео тај израз и није његов. Истовремено, упућује на Св. Максима да је правилна вера – Католичанска Црква.  Није Јустин онај кога, нажалост, фанатици користе чинћи га ”по слици и прилици својој”. Када је критиковао хуманизам, то је чинио у име Богочовечанског хуманизма. То сам хтео да кажем да не чинимо неправду великом теологу. Тако је критикујући римоцентрични и протестантски екуменизам о. Јустин истицао Православни Богочовечански Икуменизам.

Што се тиче овог текста, мислим да је он прост и прихватљив, али би било боље да је имао један еклисиолошки темељ. Православни Сабори се нису бавили Црквом и човеком. О. Флоровски са киме сам саслуживао у Атини, рекао је: ”Црква није себе дефинисала него је живела.” Можда је данас потребно да је изразимо. Да поменем да је дисертација Пергамског Јована била откривење за многе од нас. То не значи да све што је писао Јустин или Пергамски - догма! Расуђивање је једна од важних одлика православног живота.

Mислим да текст не треба одбацити. Потребан нам је један текст за дијалог. Као што је Еп. Григорије Херцеговачки у обраћању малопре поменуо Флоровског и Николаја... Григорије је мало млађи, он је и мој наследник и радост. И ту је потребно реазликовање. Године 1952. о. Георгије Флоровски и Св. Николај су учествовали у Еванстону (САД) на Скупштини Светског савета цркава. То је знао о. Јустин и није их осуђивао. У тексту бих предложио пасус 19 пренесе иза 1 и 3 пасуса. Треба иза Св. Седам Васељенски Сабора додати и VIII и IX Васељенски сабор. Писао сам студију о Осмом Фотијевом Сабору и Деветом (Исихастичким саборима) Сабору.  

Хвала за реч коју сте ми дали.