Српски патријарх Иринеј оценио је да ће поруке Сабора православних цркава на Криту чути онај ко слуша “глас своје цркве” и додао да не верује да ће учешће Српске православне цркве (СПЦ) пореметити односе с Руском црквом.

Он је у интервју за Политику казао да се црква ником не намеће силом, нити политиком, већ да она предлаже, а од народа и од сваког човека зависи да ли ће то да усвоји или не.

Он је казао да се на Сабору говорило и о стању на Косову, као и о проблему у односу СПЦ с Румунском црквом за шта је васељенски патријарх Вартоломеј предложио да те проблеме две цркве реше саме.

На питање о опасности јавних говора неколико поглавара православних цркава о секуларизацији Европе, о томе да она губи хришћански лик и да се православна црква маргинализује, патријарх је казао да црква никада није “живела” у неком благостању и да је секуларизација присутна у “нашем животу”.

 “Покушавамо да покажемо да је оно што представља живот једне цркве нешто што је најцелисходније за један народ, да даје значаја људском животу, односима и слободи људи”, казао је Иринеј и додао да је живот незамислив без истине и морала који црква проповеда.

Управо завршени Сабор православних цркава на Криту окупио је поглаваре и делегације 10 од 14 аутокефалних цркава.

Остаје да се види: да ли ће четири одсутне цркве – Руска, Антиохијска, Бугарска и Грузинска – признати скуп на Криту за Свеправославни Сабор.

Руска православна црква је данас објавила да проучава „критске документе”.

Један од њих је „Посланица православним људима и сваком човеку добре воље”.

У Посланици се наглашава да је Православна црква једна црква: „Православне помесне цркве нису конфедерација цркава већ једна Света Саборна и Апостолска црква”.

Текст Посланице је обзнањен после заједничке литургије свих учесника у цркви Светих Петра и Павла, у граду Ханија.

У њој се наглашава да је договорено да „Свети и Велики Сабор” постане „стално дејствујућа институција”.

У Посланици се подвлачи да ће помесне цркве непрекидно радити на „реевангелизацији народа Божијег у савременим секуларизованим друштвима и на евангелизацији оних који још нису спознали Христа”.

Једно од најзначајнијих места гласи овако: „Православна црква ће водити дијалог са другим хришћанским црквама, са инославним хришћанима, али дијалог не подразумева компромисе у питањима вере”.

У посланици се размах фундаментализма, који се догађа у различитим религијама, квалификује као „израз болесне религиозности”.

Посебно се указује да Православна црква брак сматра неразоривим савезом мушкара и жене у љубави, а породица се назива „малом црквом” и сматра једином гаранцијом васпитавања деце.

Свој однос према науци Православна црква је са Крита дефинисала овако: „Црква је захвална Богу који је научницима дао дар откривања неиспитаних хоризоната Божанске творевине… Развој природних наука и технологија доноси корист, али га прати и низ негативних последица.”

У Посланици се указује на манипулације слободом, укидање вредних традиција, оспоравање моралних вредности… Уз упозорење да је еколошка криза настала из духовних и моралних разлога.

Није изостало ни одређивање према држави: „Православна црква се н меша у политику. Њена реч остаје разумна и пророчка и нужно је мешање за добро човека”.

Сабор је усвојио и енциклику, теолошки документ намењен свештенству и верницима.