header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow В. Димитријевић: Из историје Босне и Херцеговине или шта је било пре Радована Караџића
В. Димитријевић: Из историје Босне и Херцеговине или шта је било пре Радована Караџића Штампај Е-пошта
среда, 29 јун 2016

 Поштовани посетиоци, у недељу, на Оданије празника Рождества Мајке Божије, на Малу Госпојину, српски народ наш у Републици Српској иде на референдум, да брани дан своје државности, то јест своју народну крсну славу, Светог Првомученика и Архиђакона Стефана.

Са свих страна, непријатељи крста са три прста дижу глас и осуђују и прете. Зато ми, где год да смо, треба да се Богу помолимо за нашу браћу и сестре и да им пожелимо помоћ Бога и Светог Стефана, кога они  свим срцем истичу као свој стег у одбрани вере и имена српског. Мученичка је српска Босна и Херцеговина вековима – зато им пожелимо да успеју у одбрани себе и свога. Као подсећање, објављујемо текст нашег сарадника, г. Владимира Димитријевића, „Шта је било пре Радована Караџића“.

+ + +

         УВОДНА РЕЧ

И нквизиторски хашки суд осудио је Радована Караџића на доживотну робију. Радован Караџић је осуђен јер се борио за слободну Србску с оне стране Дрине.  И његова осуда је логична за логику оних који вековима ратују против Срба и њихове слободе.

      Овај текст, објављен у „Збиљи“ (април-мај-јун 2016), подсећање је на то каквом ценом је стварана слободна Србска с оне стране Дрине.

 Пре Радована Караџића, била је крвава и славна историја Босне и Херцеговине. Радован Караџић је осуђен тачно сто година после окончања бањалучког велеиздајничког процеса, којим је Беч на оптуженичку клупу ставио елиту целог српског народа. Ево шта о томе у својој књизи, објављеној у Бањалуци 2011, пише Маја Томашевић:“Бањалучки велеиздајнички процес, као и акција за помиловање која је услиједила након пресуде, заслужују велико мјесто у историји Бањалуке, али и у историји цијелог српског народа. Био је то највећи од седамнаест велеиздајничких процеса које су аустроугарске власти организовале у Босни и Херцеговини за вријеме Првог свјетског рата. Због дјеловања у некој од организација које су шириле српство оптужено је 156 најобразованијих, најистакнутијих и најутицанијих босанскохерцеговачких Срба свог времена.Није им било суђено за повезаност са атентатом, већ искључиво за рад у српским организацијама, те су готово сви који су писали о Бањалучком велеиздајничком процесу истакли да је циљ овог процеса био гушење српског националног покрета.            

За помиловање Срба осуђених 1916. заложио се део светске јавности, а нарочито шпански краљ Алфонс Тринаести. За помиловање Радована Караџића није се заложио нико од моћника овога света.         

Караџић би могао, скупа са Јованом Дучићем, да о судбини својој и свог народа, каже ову „Песму“ ( написану уочи Дучићеве смрти у САД, док су усташе клале Србе у родном му крају):„Мој добри роде, сви су лагали,/И твој су видик сав помрачили;/За својом срећом само трагали,/И свуда крали, и све тлачили.//И место млека, крв су сисали,/У страдањима твојим дугима,/Твоје су светло име брисали,/Да не знаш ко си међу другима.//С убицама су цркве стварали,/И с издајником горде тврђаве;/У заклетви те свакој варали,/На води дигли мосте рђаве!//На згаришту ти држе говоре,/На губилишту подло пирују,/На буњиштима саде ловоре…/И мртве уче сад да мирују.//Мој добри роде, сви су рђави,/Вапај твој не чују што тугује!/Издајник и сад још у тврђави,/С убицом жртва сада другује.//Ломан је, роде, мост на провали,/Свуд су у причест отров ставили…/С лупежом све су новце ковали,/Са кривоклетником завет правили.                                                        

Такво је, као у Дучићевој песми, било србско вођство ( и данас је такво ), када је Караџић издаван и предаван Хагу. Али, Радован Караџић је стамени Србин, који зна због чега је осуђен на четири деценије тамнице. ( Страшно је и помислити колико је то; али, вечност Христова ће бити награда ономе ко, као Христов, издржи муке овога света!)            

Године 1916, Беч је мислио да ће трајати вечно.

Принцип је умирао у тамници.               

Године 1918, Аустро – Угарске више није било.

Радован Караџић, који је, са саборцима, стварао прву србску државу с оне стране Дрине од Средњег века наовамо, зна да ће се луциферијанска Империја Вашингтон – Брисел ускоро срушити под теретом својих лажи. Зна, и у мукама је спокојан. Јер, иде богочовечанским путем о коме је певао Алекса Шантић, сведочећи да „волови јарам трпе, а не људи,/ Бог је слободу дао за човјека“.

А Караџић је Утамничени Слободни Човек.

А Караџић је Слободан Човек.  

Зато су ове слике из страшне и славне историје Босне и Херцеговине подсећање на то како је Караџић постао могућ.

СВЕ ПОЧИЊЕ ЛАЖЈУ О БОГУМИЛИМА

У Средњем веку, Босна и Херцеговина биле су србске и православне земље. Ватикан је стално настојао да их покатоличи, али су се Срби оштро опирали томе. Када су дошли мухамеданци, један део србског живља се и полатинио и потурчио. Из ових или оних разлога, углавном познатих из Његошевих стихова о „плахим и лакомим“, и из песме „Коленовић“ Рајка Петрова Нога:“Јуче је за јуче,/ а данас за данас./ Спасиоци уче/ шта је боље за нас.//Који брзо уче, први се потурче“. Али, Босна и Херцеговина су и под Турцима биле већински србске. Мухамеданци су углавном знали своје србско порекло, а „Змај од Босне“, Хусеин бег Градашчевић, своју војску водио је да „освети Косово“, борећи се против централне цариградске власти и сарађујући с Његошем.               

Међутим, хрватска грандоманија се није мирила с чињеницом да је Босна србска. Зато су кривотворили средњовековну историју устврдивши да тамо нису живели православни Срби, него некакви „богумили“, манихејци, који су имали „Цркву босанску“, о чему је писао Фрањо Рачки. То је у 20. веку Маку Диздару и творцима бошњаштва послужило као „доказ“ да се босански мухамеданци нису одрекли православља, него да су у ислам прешли из богумилства. Овој великој кривотворини допринели су и србски историчари, попут Симе Ћирковића.

Један савремени научник, историчар и канонолог, др Миодраг Петровић, успео је да објасни о чему је, заправо, реч. Он је доказао да се у српским средњовековним списима под богумилима ( који су, иначе, били двобошци – веровали су у, подједнако снажне, доброг и злог бога, а презирали Цркву и државу као ђавоље творевине ) подразумевају паписти, ти нови богумили ( тако их зове Свети Симеон Солунски ), који су увели јерес „филиокве“ ( Дух Свети исходи и од Оца и од Сина,чиме се у Свету Тројицу уводи манихејски дуализам). На фресци Немањиног сабора против богумила у цркви Светог Ахилија у Ариљу ( задужбини краља Драгутина ) види се Немања на престолу. С једне његове стране су епископи у одеждама и са ореолима око главе, с друге стране епископи без ореола. Зна се да богумили нису имали епископе, већ су презирали црквену организацију. Једини који су у Немањино време имали епископе, а нису били православни ( представљени с ореолима ) били су римокатолици. Управо против њих је Немања водио велику борбу, јер је и у то време Рим покушавао да наметне своју власт целом Балкану, па и Србији. Немања је, као и његови потомци, био спреман на политичку сарадњу с римокатоличким државама, Млецима и Угарском, али је духовно бранио идентитет свог народа, што истичу и Сава и Стефан у својим житијама оца, наглашавајући да је он крштен два пута   - први пут у Зети  латински, а затим у Расу православно. Немањићи су давали слободу вероисповести римокатолицима – Дубровчани су имали и своје храмове и своје свештенство у Србији; једино им је био забрањен прозелитизам, што нарочито наглашава цар Душан у свом Законику.                

Уосталом, ево шта каже сам др Миодраг Петровић у свом интервјуу „Геополитици“ датом јануара 2014.године:“Наслов пете књиге мојих одабраних радова гласи „Богомилсколатинска јерес, ’Црква босанска’ и мухамеданство“, Београд, 2013, стр. 314, у којој већи део посвећујем одбрани правоверја у Србији. Наиме, кроз читав средњи век, а и данас, римокатолици у православним Србима, и не само у њима, виде шизматике које хоће да врате у „праву вјеру“. У таквом настојању много пута су прибегавали и најсвирепијим зверствима. Данас – ако иза себе оставимо Јасеновац, Јадовно, Пребиловце, Глину и друга места, па и „Олују“, у последњем рату Хрвата против православног српског живља – није им потребно да посежу за оним физичким насиљем, које је вековима трајало, јер примењују методе префињене дипломатије. Наруку им иде и то што на Богословском факултету и у врховима Српске православне цркве имају многе сараднике који по Србији и ван ње трубе о некаквом „премошћавању разлика“, о теологији „двају плућних крила“, о „екуменизму“, о изопаченом духу Миланског едикта, итд.   

 Због таквих сарадника важно је подсетити јавност како су се Срби, горостаси у вери, зналачки постављали и са великом ревношћу успешно сузбијали римокатоличке мисионаре. Наиме, постављали су својеврсне бране наспрам продора те туђе искварене вере. Не упадом на туђу територију, како они то одвајкада чине, него са свог прага. Најранија и најпресуднија брана били су Стефан Немања, потоњи Свети Симеон Мироточиви, и његов син, први архиепископ српски – Свети Сава. Пошто су Немању обавестили – прво једна девојка, кад се пожалила на веру људи у кући за коју беше испрошена, где је видела и кумире (кипове), затим један војник кад је уочио како се у Отачаству попут кукоља брзо шири нека нова туђа вера – сазвао је Сабор на којем је осуђена та нова вера, а правоверје учвршћено и потврђено. Архиепископ Сава на Жичком сабору 1221. године држи „Беседу о правој вери“, и враћа заблуделе који су попут Латина читали Символ вере са додатком filioque. А да је реч заиста о Латинима рикмокатолицима као јеретицима, то изричито сведочи Теодосије, млађи животописац Светога Саве.   

 Пошто римокатолички мисионари ни после таквих осуда нису престајали да по Србији преверавају православни живаљ, подижу се нове бране оличене у списима којима се разобличава латинска јерес. Најистакнутији и најуспешнији у томе су Никодим Химнограф, Владислав Граматик, Константин Философ Костенечки, са списима у којима се до танчина разобличава римокатоличка вера као духоборачка, бабунска или богомилска дуалистичка. А о томе да су бабуни, у ствари, богомили, сведочи једна глоса  у Законоправилу Светога Саве, о чему сам потанко писао у својим радовима.

 /…/Посебну врсту одбране православља и осуде римокатоличке вере чини Душанов законик (1349. и 1354), где се у 1. члану под хришћанима подразумевају само православни, а у члановима 6−8. говори се о Латинима искључиво као јеретицима, док се у 85. члану прописује строга казна за оне који изговарају „бабунску реч“. Та бабунска реч је само једна –filioque, као римокатолички додатак у 8. члану Символа вере. На тај начин су засведочили своје погрешно учење о томе да Дух Свети исходи не само од Оца, како пише у Јеванђељу(Јн 15,26), него и од Сина. Ето због чега су названи духоборцима, дуалистима, бабунима, богомилима, што ће рећи –јеретицима − о чему сам подробно писао у својим књигама.  Названи су и „новим богомилима“ зато што су, попут старих богомила, дуалисти, кад се ради о исхођењу Духа Светог. За разлику од таквог јеретичког учења, код православних је догматско учење да, по речима Светог Симеона Солунског (1410–1427), не може једно исто да истовремено извире (исходи) из двоје. Латини не разликују две глаголске именице: исхођење и послање, због „скучености њиховог језика“, како то Свети Сава преноси у једној (51) од трију глава (49−51) Законоправила против латинске јереси. Јер, Дух Свети исходи од Оца, а шаље се преко Сина. /…/         

У напред споменутој петој књизи мојих одабраних радова, као и у четвртој, под насловом „Србија на размеђи Истока и Запада“, Београд, 2013, стр. 225, садржана су опсежна истраживања у вези са „Црквом босанском“, „крстјанима“, „кудугерима − богомилима“. Укратко речено, резултати до којих сам дошао на основу проучавања средњовековне изворне грађе ништа подударно немају са разуђеним домишљањима о томе у домаћој и страној историографији од преко седам стотина библиографских јединица. Нико од проучавалаца до сада није могао да одговори на неколика кључна питања у вези са „Црквом босанском“, као на пример ко је њен оснивач, где јој је било седиште, зашто не постоји ниједан документ који би говорио о некаквој црквенојерархијској и духовној њеној служби, зашто се од пада Босне под Турке 1463. године уопште не помиње постојање „Босанске цркве“, која би требало да надживи пад под Турке, као што се то догодило са Српском православном црквом. /…/      

Вођен изворним средњовековним подацима, извео сам и објавио закључке о томе – ко су „крстјани“ и шта је „Црква босанска“.„Крстјани“ у средњем веку, не само у Босни, јесу хришћани Источне католичанске (не католичке) цркве. Тим именом су се распознавали и разликовали од римокатолика који нису сматрани хришћанима. Свети Сава се потписао као „молабник свих правоверних“, назвавши их „крстјанима“, тј. хришћанима.                    

 „Цркву босанску“ су чинили „поглавити крстјани“, што ће рећи – проверени и у вери учвршћени хришћани, који нису били свештеничког или црквенојерархијског реда, него световњаци (лаици). Имали су хијерархијски поредак на челу са „дједом“: гост, старац, стројник. Дјед је једном само поменут у изворима као „епископ“, у значењу „надзиратељ“, што је остало из времена кад су Византинци владали Босном. Иначе, звање „епископ“ датира још из времена много пре појаве хришћанства. Филип и Александар Велики постављали су епископе у новоосвојеним градовима, чији је задатак био да надзиру поредак.   Не само владар, него и сваки обласни господар у средњовековној Босни, имао је при двору „Цркву босанску“ као чисто световну, а не свештеничку установу. Задатак јој је био да – као дипломатско, саветодавно и арбитражно тело – штити интересе свог владара, односно господара, било да се ради о дипломатији или решавању судских спорова, око међа, на пример, било да се ради о томе да не падну под утицај римокатолицизма, ради чега су и морали бити „поглавити крстјани“.  

   Римокатоличка историографија је успела да заведе готово сав научни свет тако што је скренула пажњу са римокатолика као богомила, представљајући за богомиле и патарене крстјане у Босни. Из такве бајке поникла је нова бајка о томе да је „Црква босанска“, будући састављена од јеретика крстјана као богомила, основа за стварање данас зване „муслиманске нације“. Али у тој бесмислици нема историјског континуитета за стварање „муслиманске“ или „бошњачке нације“ зато што је „Црква босанска“ нестала кад је султан Мехмед Други 1463. освојио Босну. Нестанком „Цркве босанске“ међутим, нису нестали и „крстјани“, јер се они и после те године помињу у турским пописима. Пошто, дакле, „крстјани“ нису били богомили, онда се не може везивањем за ове стварати некаква муслиманска или бошњачка нација.

„Крстјани“, у ствари, као већинско становништво, и „Црква босанска“ не само да представљају својеврсну снагу државног уређења средњовековне Босне, него и непремостиву брану за већи успех римокатоличких мисионара. 

Ова истина се и данас прикрива од народа. Али,без ње нема разумевања   онога што се у Босни и Херцеговини збивало од 1992. до 1995, а што се збива и данас.                                                                                          Радован Караџић је, са својим сарадницима, борећи се за слободу свог народа, омогућио да слободна Србска крене у истраживање историјских истина о Босни и Херцеговини. Тај час долази, и ускоро ће настати!        

НЕМА БОСНЕ БЕЗ ЦЕЛОВИТЕ ИСТОРИЈЕ: ПРИМЕР СРЕБРЕНИЦЕ   

Шта се тамо заиста десило?   

Кривотворење крваве и сложене историје БиХ је једна од кључних метода у рату против Срба. Тако је и у случају Сребренице. Шта се тамо десдило?  У јулу 1995. године, како резимира Стефан Каргановић у свом поговору за зборник „Сребреница: фалсификовање историје“, објављеном уз „Печат“ по Видовдану 2012, десило се ово:“Десети диверзантски одред, јединица етнички мешаног састава у којој су се налазили Срби, Хрвати, Муслимани и Словенци, и за коју се не зна од кога је примала наређења и ко је за извршене задатке (по сведочењу „крунског сведока“, Дражена Ердемовића ) њене припаднике плаћао златом, одговоран је за погубљење седам до осам стотина, а не хиљада, заробљених војника 28. дивизије Армије БиХ  после пада Сребренице 11. јула 1995. У истом периоду неколико хиљада Муслимана јесте погинуло , али то је било у оружаном пробоју из „демилитаризоване“ зоне Сребреница, а не као последица погубљења. Терен за тај смртоносни пробој још крајем 1993. почео ја да припрема Алија Изетбеговић када је донео начелну одлуку да Сребреницу и њене становнике жртвује зарад максималне политичке користи у ратном сукобу, као што из норвешког документарног филма „Сребреница:издани град“ јасно произилази. За ратни злочин који јесте био почињен не постоје никакви докази да је био извршен с геноцидном намером, што је нужан услов да би се могло утврдити постојање геноцида. Према контексту догађаја, злочин – много мањег обима него што се у пропагандној верзији тврди – могао је бити извршен само по нечијој наруџбини, и од стране плаћених убица за новац, чак не ни из освете за зверства које су претходно починиле снаге под командом Насера Орића. Плаћене, професионалне убице раде по налогу а не из сентименталности према раније побијеној нејачи. Те оружане снаге из „демилитаризоване“ сребреничке енклаве, да се потсетимо, између 1992. и 1995. разориле су око педесет српских села у близини Сребренице, побиле су око 1000 мирних житеља, а око 8000 су протерале се њихових огњишта. Све „историје“ Сребренице које битно одударају од ове – прекројене су и кривотворене“. 

Сребреница и књижевне лажи

Да је сребренички мит о геноциду над Бошњацима далекосежна кривотворина магова глобализма, показује и употреба тог мита на међународном нивоу и на просторима бивше Југославије.Примера је много, али издвајамо два. Један је француски, а други босански. Књижевница Силвија Матон,родом из земље Монтескјеа и Волтера, причи о Сребреници посветила је чак две књиге – роман „Океанија и варвари“ и монографију „Сребреница – најављени геноцид“ ( роман објављен 2003, монографија две године касније. ) Да би дошла до „геноцидних“ Срба из 1995, она је, у својој „историјској студији“, кренула од Косовског боја, у коме су Срби били „маргинална снага“ ( ту је, по њој, било више војника Влаха, Арбанаса, Мађара, Хрвата, па чак и франачких витезова). По њој, Срби су,иако маргиналци у боју 1389, ипак шест векова чекали да се освете муслиманима због Косова, и то је постало могуће кад се појавио нови месија, Слободан Милошевић, „васкрсли Лазар“, кога је пропагирала и СПЦ. У Босни, „васкрсли Лазар“ је Ратко Младић, „који ће осветити српски народ непријатељском крвљу/.../ У масовном покољу разоружаних људи у Сребреници  Младић зна да никакав политички притисак неће моћи да омете насладу његове историјске освете“.Силвија Матон је велика обожаватељка Насера Орића, кога сматра истинским херојем рата против крволочних Срба, а „међународну заједницу“, па и своју Француску, оптужује што на време нису заустављени геноцидни Лазареви потомци. Силвија Матон описује србске џелате у логору Омарска који муслиманским заточеницима уместо воде дају чаше са течним хелуциногеним дрогама, а затим,кад у баракама настане лудило, бацају димне бомбе и пуцају да их смире. Срби, поводом прославе православног Петровдана, своје логораше живе спаљују, пише Силвија Матон...А свега тога не би било да није „косовског мита“, тако исламофобичног.

Други правац коришћења хашког „наратива“ о сребреничком геноциду дат је у огледу Есада Бајтала“Горски вијенац кроз призму постгеноцидног искуства Сребренице“, и објављен је у  тузланском часопису „Разлика“ број 11 за 2ОО7. годину. У њему Бајтал доказује да је „Горски вијенац“ малтене „читанка геноцида“ јер велича истребљење потурица којих је, у Црној Гори,у време владике Данила, било свега о,86%, па ником нису представљали сметњу.Да није било Његоша, по Бајталу,  не би било ни Младића.Закључак је јасан:из видокруга читања, поготову оног школског, лектирског, треба уклонити „Горски вијенац“.

Ако се томе дода и чињеница да је србијанска власт жутокраких ЕУтописта желела да нам, и кроз уџбенике, наметне званичну верзију Империје о дођајима у Сребреници, онда нам не остаје ништа друго до да се, поред озбиљне анализе догађаја лета 1995, окренемо и историји сребреничког краја, и да се упитамо: да ли се тај догађај, који се збио релативно недавно, може разумети без додатне историјске контекстуализације? Или морамо да се понашамо као они манкурти из песме „Коленовић“ Рајка Петрова Нога:“Јуче је за јуче, а данас за данас/ Спасиоци уче шта је боље за нас/ Који брзо уче – први се потурче“? Да не бисмо постали манкурти, заронимо у историју. 

Путопис Матије Мажуранића    

Како су живели  Срби у Босни у турско доба, најбоље је описао Матија Мажуранић, брат песника „Смрти Смаил аге Ченгића“, који је, половином 19. века, у Жепачком пољу, присуствовао оним сценама што их је касније Иван Мажуранић опевао у оном делу спева који се зове „Харач“. Локални муслимани, бивша браћа по крви и вери, а касније истурчени, као „плахи и лакоми“, злостављали су рају тако што су их везивали за коње које су они, господари, јахали, и приморавали их да трче до изнемоглости; тукли су их бичевима, а затим, пошто нису имали новца да им дају харач, вешали несрећнике наопако, ногама нагоре, и испод њих ложили ватру, која их је гушила димом и мучила пламеном ( то се звало „смуђење“ ), све док родбина не скупи порез и не плати га. За то време, господари су јели, пили и веселили се. Матија Мажуранић је више него јасан: “Ондје крстјани ништа под небом неимају, ни куће, ни кућишта, ни мачке: него оно што се види, то је све агино/.../Када Турчин преко поља јаше, онда га никаков крстјанин не смије сусрести; него када крстјанин упази Турчина, онда се мора далеко уклонити с пута. Ако крстјанин коња јаше, мора одјахати пак водити коња на страну...Да Турчин гдјегод изненада сретне крстјана, одмах тргне нож/.../Дервишу је просто убити крстјанина“.

А онда је, 1878, после Берлинског конгреса, у Босну дошла „цивилизована“ аустроугарска окупација, која је 1908. претворена у анексију. Право лице бечких цивилизатора у сребреничком крају видело се за време Првог светског рата. 

Први светски рат у Среберничком крају                     

Чим је Гаврило Принцип извршио атенат на Фрању Фердинанда, почели су погроми над Србима по целој Босни и Херцеговини, па и у сребреничкој области. На Србе је, одмах по избијању рата, насрнула како војска србомрзачког Беча, тако и локални олош, маскиран у „шуцкоре“, који су, у име оданости Фрањи Јосифу, решили да се обрачунају са својим комшијама православне вере. „Црна књига“ Владимира Ћоровића пуна је страшних примера из сребреничког краја. Људи су били убијани без икаквог разлога и остављани по шумама и потоцима, да их звери разнесу. Ћоровић каже:“Светили су се чак и на мртвима, пуцајући на њихове лешине и газећи их крвнички“. Вешања тобожњих комита у Сребреници вршили су, каже он, „невешти људи свирепо и неспретно“, што је само појачавало ужасе насилног умирања.

Биле су затиране целе породице: на Пашином Брду убијена су браћа Игњат, Пера и Живота Милошевић, чији је отац интерниран у логор у Араду где је од туге умро. У Братунцу су погубили Милана Дурлића јер се „истицао као добар Србин“. Ћоровић записује:“У кафани Јове Раичића јавно су се хвалила два војника, да су само једног дана на своју руку убили шест тежака“. У то време, новине „Хрватска“, у броју 892, писале су:“Код нас је у Сарајеву све у реду, а храбре наше чете чисте сада наш погранични териториј од ове погане српске и црногорске гамади, која се могла са својим комитаџијама увући у Босну само зато јер ју воде и подпомажу по својој лојалности развикани домаћи „Срби“. Тај се коров сада млати и треба га посве умлатити“.То је на својој кожи осетио студент Јован Живановић из Брчког, кога су, као србијанског добровољца, заробили војници бечког цара, па га живог спалили у Сребреници.   Србско становништво сребреничког краја, укључујући чак и трудне жене, морало је да кулучи за војску. Многи су, без хране и одела, кулучећи помрли, а стражари су их повремено убијали без икаквог разлога, кад год би се чуло за неки успех српске војске на фронту. Велики број Срба је интерниран у Мађарску, најчешће у Арад. Ћоровић наводи случај свештеника из Сребренице, Драга Урошевића, који је у Арад одведен са своје парохије. К und K цивилизатори робљу нису давали одмора, возили су их сточним вагонима и отварали вагоне да би светина могла да их пљује. Становници Арада су их гађали камењем и циглама. Утамничили су их у тврђавским тунелима, без покривача и сламњаче. У Араду је било и око 400 србске деце, од којих је преживело њих 30-40. Многим дечацима између 10 и 20 године биле су ампутиране руке и ноге, јер су, због влаге и хладноће, добијали туберкулозу костију. Због услова живота у интернацији, Сребреничани Мирко Поповић и Цвјетко Томић умрли су кад су пуштени кући ( Томић се, у повратку, најео хлеба и – умро ).

Пљачка је била саставни део борбе против „злочестих Срба“. Војници цара Фрање убили су трговца Гашу Јованића и радњу му опљачкали. Хасан Диздаревић из Сребренице подјарио је војнике да траже новац од Крсте Петровића и његовог стрица Манојла. Новца нису имали и – убијени су. Сребренички хоџа Кланчевић, са својим саборцем Мушаном, отео је овце Митра Мирковића, Миће Рончевића и Цвјетка из Глине, а затим ову тројицу убио... 

Други светски рат у Сребреници и околини   

По попису из 1931. године, срез Сребреница имао је 17776 православних и 17322 становника исламске вероисповести. Десет година касније, кад је Сребреница постала саставни део Павелићеве монструм - државе, одмах су почели покољи, еда би се број православних смањио до ишчезнућа. Свештеник села Кравице, крај Братунца,Србислав Блажић, сведочио је, марта 1942. године, пред Недићевим Комесаријатом за избеглице, да су у лето 1941. усташе у јаму у Рашићевом Гају бациле осамдесетак највиђенијих Срба из Власенице. Он је сведочио и о злочину усташа над свештеницима архијерејског намесништва власеничко – сребреничког Епархије зворничко – тузланске: убијени су Милош Савић, парох милићки, Драгомир Маскијевић из власеничког села Дервенте, Љубомир Јакшић, парох у Хан Пијеску и Јанко Савић, парох кнежински. Блажић је изјавио:“Гледао сам леш почившег брата, јереја Маскијевића. Страшан је био. Очи извађене, уши одсечене, а са леђа кожа згуљена“. Прогнаник Бранислав Беатовић који је, из Братунца, добегао у Љубовију, сведочио је:“У мом селу било је око 2000 Срба од којих су усташе убиле око сто, нагонећи их у цркву, где им је неки Исмет, син хоџе Хамета Ефендића, гулио кожу, а затим са својим оцем убијао их. Мога рођака Ратка Беатовића су убили на месту коцем по глави.“Међу усташама се нарочито истицао Мехмед Арпаџић, бивши порезник, један од команданата „Црне легије“ Јуре Францетића која је направила невиђени покољ на Дрини 1942. године. Жарко Јовановић,такође  један од избеглих сведока покоља, причао је 18. фебруара 1942 да је Србима било добро док су у  Сребреници били Немци. А онда су дошле усташе, које је поздравним говором у Сребреници дочекао Исмет Бекташевић, а у Братунцу Јусуф Верлашевић, који је рекао да су „босански муслимани кроз 20 година у време Југославије стењали у ропству, а сада им је хрватска војска донела слободу.“ Хрвати су одмах наоружали муслимане, и покољ је могао да почне. Додуше, било је и часних муслимана, попут котарског предстојника Салиха Реџеповића, који је Србе штитио. Ипак, већина је била на другој страни. На Духовски понедељак 1943., кад су партизани напустили Сребреницу, одмах су дошле усташе, да се свете. Христа Марјановић, избеглица, сведочила је 23. августа 1943:“Овај су покољ извршиле усташе са стране, родом из Лике и Загреба, а помагали су им притом домаћи муслимани. Огромна већина муслимана из Сребренице и околине били су у усташким редовима“. Покољ је водио усташа Јосип Курелец, студент из Огулина, који је прво наредио убијање Срба у Братунцу, па онда и у Поточарима. У селу Залазје побили су све које су затекли ( између осталог, четрдесетак  деце ). Покољ је извршен и у Сребреници. Масовни злочини су вршени и у србском селу Бањевићи и Јежештица, а село Жедањско, које је било пола православно, пола муслиманско, истребљено је сасвим од Срба.

 

 

Сведочење Јездимира Дангића           

Командант Југословенске војске у Отаџбини у Источној Босни био је мајор Јездимир Дангић, кога су 1942. ухапсили Немци и одвели у логор, одакле он бежи и придружује се, 1944. године, пољским антифашистичким устаницима Бора Комаровског. Совјети га, иако се и у Пољској борио против хитлероваца, хапсе и испоручују Титу, и Дангић бива стрељан 1947, због „противнародног деловања“. Из ратног периода у Босни, остало је његово писмо хрватском команданту у селу Мемићи, у коме Дангић јасно описује узроке србског устанка у том крају: “Убијали сте наш беспомоћни народ на најјезивије начине. Наишли смо на непокопана тела мученика и плакали. Ноге и руке су им пребијене, очи ископане ножем, језик, усне, нос и уши одсечени, кроз главу су им пробијане гвоздене шипке, а у лубање забијани клини. Многи су живи огуљени до појаса, потковани коњским потковицама и тестерани живи или им је срце живима извађено. Посипани су кључалом водом да им лакше кожу огуле, браде и бркови су почупани, прсти на рукама одсечени да би све мученике натерали да сами пију из рана крв своју. Многоме је месо сечено на коцке, а да не говоримо о безброј силованих жена и девојака, које су после распорили преко целог тела, пресецали им дојке и испод њих подвлачили руке са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина да служе за доказ свега што је досада српски народ преживео. А да и не говоримо о броју наших домова запаљених са укућанима изнутра.“ Дангић је нарочито био огорчен чињеницом да су Срби, после свих злочина хрватских и муслиманских шуцкора у Првом светском рату, све опростили и, како каже, „примили крвнике своје за браћу, наивно верујући да ћете то разумети и заједнички прегнути на унутрашњем уређењу наше заједничке, нове државе, а за бољу и лепшу будућност свих нас./.../ Они који су по пет пута дневно клањали и молили се Богу и они који су клечали по црквама и читали безбројне литаније, показаше да немају ништа заједничко ни са Богом, Христом ни Мухамедом. Многи притворни јагањци посташе преко ноћи најкрволочнији вукови, а дојучерашња назови браћа показаше се као највећи затирачи свега што је српско.“ Зато Дангић поручује хрватском официру да Срби више никад неће бити наивни.

Титоистичко скривање злочина

А онда је,ипак, дошло братство и јединство, које је,како рече Броз, Дангићев ликвидатор, требало чувати као зеницу ока, прикривајући ко су у рату били џелати, а ко жртве. Тако је СУБНОР у Јежештици подигао споменик на коме је писало: “Палим и умрлим борцима народнослободилачког рата и жртвама фашистичког терора село Јежештица. Изгинули од 1941. до 1944.“ На споменику се, наравно, није видело ко су били погинули борци,с пушком у руци, а ко жене, деца и старци. Није се знало које су нације, нити ко је спроводио „фашистички терор“. Али, са споменика се читало да је Јежештица остала без 18 Лакетића, 16 Милановића, 12 Богичевића, 11 Млађеновића, 8 Стјепановића...Мали број је ту био бораца, наравно (ако их је уопште и било). Већином нејач. Требало је, безличном причом о „жртвама фашистичког терора“, прикрити стварне чињенице.

А онда је дошла нова стара историја.Већ почетком новембра 1991. општинске власти Сребренице забрањују кретање јединицама ЈНА преко своје територије. На питање пуковника Миленка Гаврића која би им војска била пожељна, ако ЈНА то није, добија одговор: „Овдје је пожељна једино војска са зеленом звијездом и полумјесецом“. У књизи Момира Крсмановића, „Страдање Срба у Источној Босни и Херцеговини 1992 – 1995“ читамо, опет, сведочење Славке Матић којој муџахедини Насера Орића убијају две ћерке и мужа, уз 59 других сународника, па како су Милици Димитријевић орићевци убили двоје деце у наручју док је из Скелана бежала према Бајиној Башти, а њен малолетни син возио ауто...Орићевски муџахедини праве покоље, због којих ће Орић у Хагу бити осуђен као да је убијао комарце.И кад се деси 11. јул 1995, почиње прича о „геноцидним Србима“.

Ко не жели да се удуби у крваву историју Босне и Херцеговине, унапред је стао на страну зла.  Јер, тек ако се сагледа целина проблема, може се говорити и о злу и о злочинцима. За које, наравно, нема оправдања.

МЛАДА БОСНА И БОРБА ПРОТИВ ТИРАНИЈЕ

Дешава се да сав човек стане у једну песму; али, то онда није обична песма – то су оне хомеровске „крилате речи“ које, из века у век, сведоче о непропадљивости људскости и о жртви као темељу заједнице. Таква једна песма припада и Гаврилу Принципу, и настала је у доба када је млад и свестан своје судбине, и да жив неће изаћи из тамнице, робијао. Куцкао ју је, каже предање, шифрованом робијашком азбуком у зид, као поруку осталим заточеницима. 

Дакле, ево стихова под насловом „Сарајево, 1914“: „Тромо се време вуче/ И ничег новог нема,/Данас све ко јуче/ Сутра се исто спрема.// И место да смо у рату/ Док бојне трубе јече,/Ево нас у казамату,/На нама ланци звече.// Сваки дан исти живот/Погажен, згњечен и стрт./ Ја нијесам идиот –/ Pa то је за мене смрт.// Ал право је рекао пре/ Жерајић соко сиви:/Ко хоће да живи нек мре,/ Ко хоће да мре нек живи!“Сав живот тог тихог, скромног, из сиротињске куће, дечака врапца (херојског српског врапца којег је опевао Матија Бећковић ) стао је у ту песму: безнађе једног, на први поглед узалудног доба; казамат и окови уместо бојног поља борбе за слободу; покушај окупатора (који је, како би се аустрохрваштином рекло, дошао да Босну и Херцеговину освоји у име „уљудбе“) да од окупираних начини идиоте, згњечених и сатрвених душа… И само на крају кликтај једног претходног сивог сокола српске историје – Богдана Жерајића, кликтај који јасно каже да је ропска свакодневица свагдашње умирање, а да је смрт за слободу капија живота. За оне који су заборавили, Жерајић је био млади Херцеговац који је 1910. године, приликом посете цара Франца Јозефа, желео да изврши атентат на њега, а кад му то није пошло за руком, пуцао је у гувернере Босне, Фрањиног оданог генерала Варешанина. Није га погодио, па је пуцао у самог себе. Генерал Варешанин изашао је из кола и дивљачки шутирао мртво тело Жерајићево. Виктор Ивасјук, зликовац са Украјине, шеф криминалне полиције у Сарајеву, дао је да му од Жерајићеве лобање направе мастионицу, којом се хвалио посетиоцима. Године 1914, показивао ју је ухапшеним младобосанцима, и претио: „Од свих ваших глава направићу овакве тинтаре…“ И тако долазимо до почетка – жеравичног Жерајића, кога ће следити принципијелни Принцип.

Ко су?

Упочетку, била је Гимназија у Мостару, а у њој Димитрије Митриновић, Богдан Жерајић, Владимир Гаћиновић, Перо Слијепчевић, Љуба Мијатовић и Шпиро Солдо. Ратко Парежанин, познати србски балканолог, чијег су оца, Видака, у Требињу обесили Аустријанци после Видовдана 1914, а који је, као малолетник, осуђен на концлогор у Араду (иначе пријатељ Гаврила Принципа), каже да је Жерајић био „морална снага овог нараштаја“, који је национално-ослободилачке идеје спајао са борбом за социјалну правду:„Њега су тиштале патње сељака кмета, оног тврдог мученика из поробљене Херцег-Босне, који је у оскудици и сухе коре хлеба морао да напушта свој завичај и да се сели у далеке крајеве и нове светове преко Великог Океана/…/Карактер Жерајићев био је чврст као камење његовог сивог завичаја, а уверења и идеје били су за њега ВЕРА И АПОСТОЛАТ“.

О Жерајићу ће његов саборац, Владимир Гаћиновић, написати брошуру „Смрт једног хероја“. Гаћиновић је био следећи надахнитељ Гаврила Принципа, с којим се момак срео 1912. године у Србији. Конспиратор и револуционар, надахнут Бакуњином, Гаћиновић се сретао с руским реметницима, пре свега есерима; упознао је и Троцког, коме је из своје перспективе писао о узроцима Сарајевског атентата. Зна се да му је Троцки замерао да је превише национално оријентисан. (Баш због тога, Гаћиновић је одбио да крене с Лењином у Русију, јер је пломбирани вагон којим су се бољшевици пребацивали на руску територију био немачки; кајзер Вилхелм је преко грофа Мирбаха желео да Русији „подари“ револуцију и грађански рат, да би је избацио с антигерманског фронта.) Ипак, и за Гаћиновића, као и за Жерајића, социјално и национално су били нераздвојни. „Младој Босни“ је припадао и загонетни Димитрије Митриновић, Митриновић који је маштао о месијанском југословенству као почетку Новог доба, Митриновић опијен Мештровићем и, касније, окултизмом, један од идеолога Уједињене Европе, маштар о синтези Истока и Запада, зачетник наше уметничке авангарде… И Митриновић је сањао о праведнијем устројству света, о некаквом мистичком социјализму који ће значити нови корак у еволуцији човечанства… И други, многи други, занесени дечаци о којима, пред крај свог монументалног сведочења о тајни нашег поднебља, „На Дрини ћуприје“, пише бивши конспиратор, католик српске и југословенске визије, и сам затваран као младобосанац, Иво Андрић. Дакле, младићи окупљени око „Младе Босне“ (а било је, ма како би то данас желели да прецртају, поред Срба, и муслимана и Хрвата) нису били никакви примитивни шовинисти који су сањали о „Великој Србији“ као тамници за несрпске народе (за то их је оптуживала бечка пропаганда). Већ поменути Ратко Парежанин, у свом огледу „Неколико речи о Жерајић-Принциповом нараштају“, управо то и истиче: „Национализам ове омладине није више онај меланхолични национализам, пун романтизма и сладуњавих речи, којим су се заносили старији нараштаји. Њен је национализам много реалнији, он је и социјалан. Првих дана по атентату Принцип је изјавио да је у престолонаследнику Фердинанду пуцао не само у злотвора свога народа, него и изразитог представника империјализма уопште/…/ Истински национална, та је омладина била у својој суштини и интернационална у смислу велике идеје о слободи и једнакости свих народа и класа шара земаљског“.

Видовданска мотивација         

Франц Фердинанд је дошао у Сарајево на Видовдан, да би пљунуо у лице „реметилачком фактору“, босанским Србима, и да би најавио да ће ратовати против Србије. Његови једини пријатељи у Бечу, који га никако нису волели били су ратоборци, попут милитантних аристократа Бертхолда, Фон Хецендорфа и других, који су сматрали да је Краљевина Србија стални извор опасности по бечке планове на Балкану. Поред тога што је био незаинтересован за музику и поезију, са повременим наступима неконтролисаног беса, Франц Фердинанд је крволочно убијао животиње из „спортских“ разлога. Његов пријатељ, Рудолф Кислинг, каже да он није мога да ужива у обичном лову – правио је покоље животиња: само приликом лова са кајзером Вилхелмом у Конопишту убио је 3.200 фазана. Фердинандов лекар, др Виктор Ајзенбергер, каже да је у једном налету, у Блумбаху, будући цар убио 52 јарца, и до 1913, на разним местима, преко 5.000 јелена. На списку трофеја недостојали су му само Срби, та дивљач за одстрел свих империјалних ловаца. У Сарајево је дошао са жељом да покаже спремност аустријске војске за обрачун са њима, кривима што су шизматици и што не верују у „еуропске вредноте“ које им нуди католички престо Хабзбурга. У Бечу и Пешти новине су припремајући се за будући велики лов објављивале овакве популарне песмице: „Ој, ти поред Дрине гаде,/ Да ублажиш своје јаде,/ Ову причу утуби!/ Знај да час далеко није,/ Кад ће ти мач Аустрије/ Мрску главу да сруби!“

Године 1913, појавио се роман једног аустријског официра, који је писао о покрету „свете силе“, К und К монархије, ка Солуну, при чему су Србија и Црна Гора називане „псеудо-државама“ и „дрским псинама“,које ће на том путу бити збрисане. Фон Хецендорф је, као мозак војне будућности Беча, сматрао је да је Србија исувише плодна и богата земља „чија блага не треба пустити да их опљачкају друге државе“, док је министар спољних послова, Бертхолд пред целом Европом у новембру 1912. изјавио да Срби не смеју добити никакав излаз на Јадран. Убиство надвојводе у Сарајеву, дакле, било је само повод за оно што се дуго спремало, и оно за шта је био и сам надвојвода.

„Лове, а уловљени“, рекао би Принципов друг из Београда, песник Момчило Настасијевић. Иако није било никаквих доказа да је држава Србија стајала иза атентата, ратоборци из Беча су ово једва дочекали (као што су Американци напали Ирак због Садамовог „оружја за масовно уништење“, које никад није нађено, јер га није ни било.) Ако се ово зна (а зна се), онда је јасно зашто се Гаврило Принцип, до саме смрти (а умро је 1918, пред крај рата, у тврђави Терезин, кроз коју је Хитлер, за Друге светске војне, ка логорима за истребљење спроводио Јевреје) никад није покајао због свог хица. Кад је председник суда тражио да устану сви који жале због атената, Принцип је остао да седи. Судија Пфефер у својим успоменама каже да је Принцип изјавио „да је њему жао што су деца изгубила оца и мајку, и жао му је што је убио војвоткињу Софију као Чехињу, јер је никако није канио убити, будући да је тај хитац био намењен Поћореку; али да му није жао што је убио аустријског престолонаследника Фердинанда, јер га је хтео убити“. Говорио је: „Пуцајући, ја сам чак и главу окренуо. Опалио сам двапут узастопце, али нисам сигуран да ли сам двапут или више пута пуцао, јер сам био веома узбуђен“, рекао је Принцип на суду… Јови Драгићу, Србину жандарму из Власенице, који га је пратио у Терезин, на питање о убиству Софије Хотек, одговорио је: „Ко би убио мајку деце? Знам ја добро шта је мајка деце. И ја имам мајку. Случај је хтео да се тако догоди. Зрно не иде увек тамо куда је намењено, и њу сам прву погодио. Наслонише се једно на друго. Он је крив што је хтео да пороби наш народ и све Словене“.           

Принцип је пуцао ПРИНЦИПИЈЕЛНО: „Личност престолонасљедника као човјека није код мене играла никакву улогу, него је играло само национално осјећање“. A разлози су поред националних били и социјални: „Сељак је осиротио, упропастили су га потпуно. Ја сам син сељака и знам како је на селу. Зато сам хтио да се осветим, и није ми жао“. Сви младобосанци су се позвали на право које је легло у темеље модерне демократије, право да се дигне буна против владара – тиранина. A под тиранијом Беча стењала је босанска раја скоро као и под Турцима.

Срби под Бечом           

Угледни србски историчар Милош Ковић о томе каже у свом огледу о Принципу:“Босном и Херцеговином владала је бирократска, туторски расположена елита, углавном страног порекла, која је унутар себе неговала посебан, кастински однос према локалном становништву. Била је примарно католичке вере и јачала је систематским колонизовањем страних католика, које је постепено претварала у Хрвате; њен циљ био је да у Босни и Херцеговини учврсти „Хрватство и то као противност Српству и као потпору католичко-клерикалног духа Аустро-Угарске“.    

Осим католичке цркве и државних чиновника, режим се нарочито ослањао на полицију и војску. Један енглески политичар рекао је Цвијићу, пошто је пропутовао Босну и Херцеговину: „Аустро-Угарска је употребила скоро мало мање војничких средстава да држи у покорности народ Босне и Херцеговине од 1,5 милиун, него Енглеска у Индији, где има скоро 300 милиуна становника.“

   Највећа материјална средства режим је улагао у систем војних и жандармеријских утврђења и касарни, у репрезентативне фасаде по градовима и нарочито у државне хотеле. Они су одржавани у беспрекорном стању, да би у њима одседали гости из иностранства; путницима са Запада власти су неуморно приказивале доказе својих успеха у доношењу европске материјалне цилилизације на Исток. Аустро-Угарска се дичила и изградњом железничких пруга, али Цвијић је истицао да је она интензивирана на целом Балкану, па је тако дужина пруга у Босни и Херцеговини, које је ова европска империја иначе градила са јевтинијим, уским колосеком, била мања него у Бугарској, па и у Србији, уколико се рачунају и пруге које су биле у изградњи.            

За „колонијално стање“ је, уз сјајне, репрезентативне фасаде и хотеле, карактеристично и намерно одржавање локалног становништва у стању образовне и материјалне запуштености. Цвијић наводи да је, за тридесет година своје управе, Аустро-Угарска на свом новом поседу, у Босни и Херцеговини, основала 253 државне основне школе, при чему је ту постојале и верске школе – 70 православних и 31 католичка. Национална држава Србија (која је имала мању површину и више становника), поређења ради, у том тренутку имала је 1272 основне школе; само у четири округа, ослобођена 1878, било их је 227. Више основних школа него у аустроугарској Босни и Херцеговини било је чак и у Старој Србији и Македонији под турском влашћу. Само српских школа тамо је било 240, при чему им треба додати и грчке и бугарске основне школе. У Босни и Херцеговини Аустро-Угарска је тада имала 3 државне гимназије и једну реалку, док је Србија имала 20 гимназија и реалки, 4 учитељске, 4 трговачке, ратарске и виноградарске и 3 школе за образовање девојака. Високо образовање у Босни и Херцеговини није постојало, док је Београдски универзитет у том тренутку имао око 80 професора и око 1000 студената.

Колонијална, али и феудална суштина аустроугарског режима видела се и из очуваног османског феудалног система, у коме су већину сељака чинили кметови без земље. Убедљивом већином они су били православни. У Србији и, рецимо, Бугарској, феудални односи су били ствар прошлости. Тек 1911. у Босни и Херцеговини се започело са тако постепеним откупом кметова, да је један бечки професор израчунао да се, тим темпом, коначно укидање кметства могло очекивати 2025. године.

После деценија апсолутизма и идентитетских експеримената, устав је октроисан 1910, али Сабор, изабран недемократским, сложеним изборним системом, није имао утицаја на извршну власт и није слао представнике у бечке Делегације. И после смрти Бењамина Калаја (1903), Босном и Херцеговином управљало је бечко заједничко Министарство финансија, на челу са Стефаном Буријаном (до 1912) а потом Леоном Билинским. При томе, Босна и Херцеговина је клизила у стање отворене војне диктатуре, јер су њом, из Сарајева, владали генерали огромних овлашћења, од поглавара Босне и Херцеговине и команданта свих трупа генерала Маријана Варешанина (1809-1911), до његовог наследника на том положају генерала Оскара фон Поћорека, за кога је сам Билински писао да је гајио личну мржњу према Србима. То се јасно показало у мају 1913. када је Поћорек завео „изнимне мере“, укинуо све политичке организације и цивиле подвргао војним судовима. У овим људима материјализовала се мржња колонизованог становништва. Жерајић је 1910. покушао да убије Варешанина, пошто претходно у Мостару није успео да пуца у цара Франца Јозефа. Гаврило Принцип је рекао доктору Папенхајму у терезинској болници да је Поћорека хтео да убије још у октобру или новембру 1913. године; познато је да је Принципов метак који је погодио надвојвоткињу Софију био намењен Поћореку.

Средњовековна суштина режима у Босни и Херцеговини видљива је и из огромних контраста у сачуваним описима двораца и стила живота Франца Фердинанда са једне стране, и куће у Обљају у којој је Принцип рођен, уствари колибе, без прозора и светла, са утабаном земљом уместо пода. Принципи су били кметови бега Сијерчића; Гаврило Принцип по први пут је видео град у тринаестој години, када га је отац послао у Сарајево да се школује. О средњовековном хабсбуршком свету из кога су Младобосанци покушавали да се ишчупају, говори и одсецање главе мртвог Богдана Жерајића и њено показивање, усред мучења, похапшеним средњошколцима./…/

С друге стране Дрине налазила се, међутим, земља слободних сељака, власника своје земље, општег права гласа, парламентарне демократије. Београд је зрачио социјалним и политичким слободама, ратним победама из 1912-1913, интелектуалним достигнућима своје грађанске елите – Јована Скерлића, Јована Цвијића, Милана Ракића, Слободана Јовановића, Стојана Новаковића и многих других.           

У томе се крила права привлачност српске националне идеје. Како су Србију видели Младобосанци најбоље је описао Ратко Парежанин, који се у Београду нашао као одбегли ђак мостарске гимназије, да би се, заједно са Принципом и Грабежом настанио на Палилули, у Цариградској улици број 23: „Све нам је у Београду изгледало лепо, ведро, радосно. На улици људи су корачали уздигнуте главе, по каванама су гласно разговарали, смејали се. Био је то друкчији свет од онога што смо га ми у нашем завичају доживљавали. По гостионицама и каванама гледали смо како за истим столом седе официри са обичним грађанима, сељаци у народној ношњи и опанцима са господом, са високим чиновницима, народним посланицима, чак и са министрима. То нам је изгледало чудно, али нам је и импоновало – тако се нешто није могло ни замислити у Мостару, Сарајеву и другде у оквиру Аустро-Угарске.“

 Са свог првог боравка у Србији 1911, на Жерајићев гроб, место својих редовних хаџилука, Принцип је донео „прегршт слободне српске земље“. Његова мајка сведочила је да јој је, када је последњи пут дошао у Обљај, у јануару 1914, „причао дуге приче о Србији, о српском демократизму, о једнакости, о краљу Петру, о парламенту, о томе да земља припада сељацима, о српским победама, итд.“ Принцип је, у разговорима са доктором Папенхајмом, Србију, а не Босну, називао „Отаџбином“.

Порекло и идеали Гаврила Принципа не могу се тражити само у Европи или Босни и Херцеговини. „Мој српски народ“ о коме је говорио Папенхајму, обухватао је Србе, без обзира на то да ли су живели у Србији, Црној Гори, на територији Аустро-Угарске или Османског царства. Принципов прави завичај била је српска национална идеја/…/ Један од Сарајевских атентатора, Цветко Поповић, у својим доцнијим сећањима описивао је како су, поводом прославе десетогодишњице српског културног друштва „Просвјета“, у септембру 1912, сарајевски средњошколци у цркви за време службе „посматрали старог Стојана Новаковића као неко више биће. А кад је Николај Велимировић почео своју проповед речима ‘Браћо, доносим вам поздрав с оне стране Дрине’, у цркви је завладала таква тишина да је свако могао чути своје срце како снажно лупа у грудима“.

Тако каже  др Милош Ковић.     

Наравно, данас се то заборавља. Хоће се рећи да је Принцип обичан злочинац, који пуца у невиног човека и његову жену (а не у Поћорека, окупацијског управитеља Босне, кога је случајно промашио.) Словеначки писац Драго Јанчар је у том смислу јасан до краја: „Зар не видимо необичну сличност између Гаврила Принципа, заједно са његовим уротничким друговима, и данашњих терористичких фанатика?/…/ Јесмо ли кад помислили да је Сарајево више од седамдесет година славило терористички чин?“ A чувени монтенегрински Максим Горки, постмодерниста на привременом раду у пропаганди дукљаноидства, Андреј Николаидис, каже да је Принцип пуцао у „Фројда, Музила, Крауса, Тракла, Кокошку, Витгенштајна“… То јест, дивљи Принцип је пуцао у „уљудбу“, у само срце западне цивилизованости (која се, наравно, одмах после Принциповог пуцња пројавила у крвавим погромима усмереним против Срба; погроме је, наравно, организовао „цивилизатор“ Поћорек, уз помоћ протоусташке муслиманско-католичке, старчевићевске руље, и они су, као таласи крви и ужаса, прекрили Босну и Херцеговину.) Не, Принцип је пуцао (ма колико да је истина да било који пуцањ у историји није једнозначан) у једног новог Мурата, који је, вековима после првог Видовдана, Србима претио да ногом стане у подгрлац, позивајући их да пију шербе покорног ношења јарма, или, што рече онај у „Вијенцу“, да чекају „сјекиру међу уши“, ако одбију да буду робље. Зато је адвокат др Цистлер, који је једини искрено бранио младобосанце на процесу тврдио да младићи нису могли починити акт велеиздаје, јер Босна и Херцеговина, иако насилно и противно међународном праву, анектирана 1908. године, није својина династије Хабзбурга, и не припада „црно-жутој“ монархији.

Заветни чин      

Опет Видовдан… Колико год се трудили да га заборавимо, то је немогуће. Не заборављају га ни наши непријатељи, попут Аустријанке Ане Шуценбергер, која је на Трећем конгресу психијатрије у Бечу, новембра 2002, читавом нашем народу дала дијагнозу, рекавши: „Срби су 28. јуна 1389. убили турског султана Мурата на спавању. Србин Милош Обилић је потегао нож на неког ко је на спавању, па је тако модел српског понашања постао убијање./…/Аустријски престолонаследник Франц Фердинанд никако није смео 28. јуна 1914. да оде у Сарајево. Морао је да зна „датум српске трауме“ који се несвесно преноси/…/ Истог дана, 1989, Србијом је почео да влада Слободан Милошевић, и Срби су наставили да убијају на Косову“.

Један од атентатора, онај што је бацио бомбу, Недељко Чабриновић, био је радник у кога су другови помало сумњали; да би се доказао, први је смело кренуо на надвојводу. У писму пријатељу уочи тог дана, каже: „Сутра је Видовдан. Сјећаш ли се Милошева завјета? Сјећај се и Ти мене и не заборави ме!“ A на суду је рекао: „Када сам у Сарајеву прочитао у новинама да ће престолонасљедник доћи баш на Видовдан, који је за нас Србе највећи национални празник, ја и Принцип смо о томе посебно разговарали. Та околност ме је особито подстакла да извршим атентат. Народно предање казује да је уочи Видовдана јунаку Милошу Обилићу речено да је издајник, на шта је он одговорио: „На Видовдан ће се видјети ко је вјера, а ко ли је невјера“, и Обилић је био први атентатор, јер на Видовдан је отишао у непријатељски табор и убио цара Мурата“.

Наравно, ствар није у атентату, него у спремности на ЖРТВУ, у ономе лазаревском „умримо да свагда живи будемо“, у ономе да је царство земаљско пролазно, а Царство Небеско вечно, у ономе да се не размишља против какве силе се иде, него каква се светиња брани, у најдубљој смелости да се искорачи из себе ка Вечном. Иако пуни револуционарне реторике, начитавши се Бакуњина и Кропоткина, ови дечаци били су само Лазареви Срби („Сарајевска завера изведена је необично примитивно. То је била права заседа босанских хајдука, тих древних аграрних терориста“, каже Владимир Дедијер, подсећајући да је породични надимак Принципових био „Чеке“, јер су у заседама чекали моћнијег непријатеља, да га науче да не може тек тако да отима туђе.) ЖРТВА ЈЕ, НЕ ЗАБОРАВИМО, ТЕМЕЉ СВАКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ, а трагедија је, изворно, ОДА У СЛАВУ ЖРТВЕ КОЈА ЈЕ УТЕМЉИЛА ЗАЈЕДНИЦУ. Зато су Принцип и другови на суду свим силама настојали да одбране своје помоћнике, српске сељака из Босне, тврдећи да су им дотични помагали само случајно, или под претњом; правдали су друге, желећи да жртвују једино себе, а не и своје сународнике. И зато је Васов брат, Вељко Чубриловић, читајући Еванђеље по Јовану пре погубљења, подвлачио она места која су се односила на смисао жртве у Христу, почев од речи Распетога да је Он Пастир добри који душу полаже за овце, до онога да „Исусу ваља умрети за народ“, да „расејану децу Божју сакупи у једно“.А нарочито је подвукао еванђељске речи по којима зрно пшенице, да би многи род донело, мора пасти у земљу и умрети… И зато је аустријски џелат, професионалац Алојз Зајфрид, који је вешао Вељка Чубриловића, Мишка Јовановића и Драгутина Илића, записао: „Ја вам овдје – као Аустријанац који воли свог владара – кажем да храбријих и мирнијих делинквената у својој пракси нисам имао“ („Храбро мрите кад мријет морате“, рекао је Његош. И они су га, наравно, чули, као што је Гаврило, пореклом из Црне Горе, а предака досељених у Босанско Грахово чуо речи Старца Вујадина, и држао их се на суду, и касније, до смрти, не одајући јатаке свог чина ).

О видовданској мотивацији младобосанаца пише и Милош Ковић: “Гаврило Принцип, бар по исказима на суђењу, није био побожан, за разлику од свог оца Петра Принципа, и сасвим је могуће да му је измицао хришћански смисао поруке да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Сигурно је, међутим, да је као дете био изложен утицају српске епске поезије и да није могао да избегне утицај епског, јуначког схватања Косовског завета. Знамо да је, још као основац, за одличан успех у школи добио збирку српске јуначке поезије и да ју је наглас читао пред оцем и његовим пријатељима. Ратко Парежанин, син свештеника, Видака Парежанина, чувеног по јуначкој смрти на аустроугарским вешалима, оставио је убедљив запис о томе како се, у патријархалним сеоским заједницама, преко цркве и гусала ширио култ Косова и Косовских јунака. У Београду су, као гимназијалци, Принцип и Парежанин волели да, са пријатељима, слушају познатог гуслара Петра Перуновића. Станислав Винавер сећао се како су, на протестима због анексије Босне и Херцеговине, Перуновићеве гусле њега и његове пријатеље гимназијалце довеле „у присни додир са својом древном и неумитном песничком прошлошћу, која је, правом власника, затражила: да је признамо за нашу једину и неумитну историјску прошлост.“ Милан Ракић, који је Косовском завету дао модернистичку форму и боју, био је, уз Симу Пандуровића, Принципов омиљени песник. У свом једином сачуваном новинарском чланку, из 1913, Принцип је са симпатијама пренео како су, на изборима у Хаџићима код Сарајева, Срби поредили кандидате са Милошем Обилићем „који је знао погинути за славу и величину српског имена“ и Вуком Бранковићем, и како су се чак служили Кнежевом клетвом. Уочи самог атентата разговарао је са Чабриновићем о увреди која је Србима нанета маневрима и доласком надвојводе у Сарајево баш на Видовдан.Сарајевски атентат ће име Гаврила Принципа заувек спојити са Косовским заветом и Видовданом“.

Слажемо се са др Милошем Ковићем.

Вера у Југославију

Младобосанци су пореклом били углавном православни Срби, али било је и муслимана и римокатолика. Без обзира како то изгледа данас, у оно време се веровало у Југославију, насталу на ослободилачкој акцији Срба из Србије и Црне Горе. У то време, завереник и песник Тин Ујевић, један од кључних људи „Младе Хрватске“, још пре Првог балканског рата, пише:„Тко хоће да одахне, нека дође у Београд./…/ Наши људи у монархији не слуте колико је наша Србија наша, како је Србија сто пута нећу рећи српскија него хрватскија од саме Хрватске, и они то морају да дознају, чују и виде“. А после Првог балканског рата, ево опет Тина: „Није се варао народ у вјери Маркова васкрса. /…/Од крша Дурмитора до плаве Авале затресла се у неболноме потресу цијела земља напаћенога српскога рода… Двије су се српске државе, Карађорђева Србија и Његошева Црна Гора, загрлиле у братству оружја у намјери ослобођења, да уз помоћ југословенске Бугарске и хришћанске Грчке… искују бољу будућност браће и извојују права потлачених“. И додавао је:„Наш је народ, у српској Србији и српској Црној Гори, доказао своју способност за живот приправношћу за смрт, и нема ниједне честите душе српске или хрватске, која у овим тренуцима, свечаним по славама без броја и гробиштима без мјере, не би била потресена у свом дну, у самим коријенима бића“. А 1913. Ујевић опет кличе Србији: „Против воље Европе, Балкан је спасио европску част, као што је некад чувао Запад без учешћа и без захвалности западњака/…/ Ми не кажемо да су Срби Хрватима браћа, него да су Срби Хрвати и Хрвати Срби“.     

   Веровало се и живело се за будућу заједницу људи исте крви и језика; али, показало се да су империјалне силе и верске разлике јаче од потребе да се живи по начелу: „Брат је мио које вере био“. Ипак, не сме се заборавити на племенитост намера оних који су животе дали за један човечнији свет.Међу њима је био и Гаврило Принцип из Обљаја код Грахова.  

Андрићева молитва     

Док је трунуо у затвору у Терезину, гладујући, мучећи се, распадајући се од туберкулозе костију, Гаврило Принцип разговарао је с доктром Папенхајмом, и излагао му своје предсмртне мисли – почев од тога да му је тешко јер му не дају да чита, преко бриге за напаћени народ, до објашњења своје националне и социјалне мотивације. „Он није мислио да постане херој. Хтео је само да за своју идеју умре“, каже Папенхајм. И умро је, али да живи. И његова смрт била је његова молитва.

Пишући о већ поменутом Драгутину Илићу, учитељу обешеном због младобосанске борбе за слободу, Андрић је, у његово име, али и у име свих тих несрећних, занесених дечака, аскета који су себе прегорели ради среће свог народа, Богу упутио једну молитву: „Господе, који си над световима и владаш и знаш, погледај, молимо те, и на ову брдовиту земљу Босну, и на нас који смо из њена тла никли и њен хлеб једемо. Дај нам оно за шта те, дан и ноћ, свак на свој начин, молимо: усади нам мир у срце и слогу у градове. Не дај да нас туђин више злим задужује. Доста нам је крви и ратничке ватре. Мирног хлеба смо жељни“…Но, молитва ова дуго није била услишена: лов на Србе, пре свега Србе (али и југословенски оријентисане Хрвате и муслимане) наставио се. У Босни и Херцеговини организовано је мноштво суђења омладини и ђацима, масовно сумњивима због српске и југословенске занесености. На бањалучком велеиздајничком процесу, Поћорек је, у име „ЕУропе“, судио 156-орици Срба, „велеиздајника“, од сељака до интелектуалаца, а за то време је његов шуцкорски олош убијао широм Принципове отаџбине, невине људе, жене и децу, или их слао у концлогоре, типа Арада и Нађмеђера. У Требињу обесише осамнаестогодишње чобанче, Гаја Гудеља, који је, тражећи овце, употребио фењер-неко га је доставио да шаље сигнале непријатељској војсци. Ћирилица је била забрањена, а српске конфесионалне школе укинуте. И, наравно, ми сада, по наређењу ЕУ комесара, све то треба да заборавимо, и да пљунемо на гробове својих предака, да би нам опет натакли јарам на врат, и да би нас спречили да будемо са Принципом, а натерали нас да се миримо са Муратом и Фердинандом, маскираним у ЕУ плаветнило попрскано жутим звездицама.

 Ко зна, можда бисмо тако и могли, али нам мртви, поготову о Видовдану, то не дају. Руски философ, Семјон Франк, у свом тексту „Мртви ћуте“ јасно каже: „Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла на митинзима, не пише резолуције. Pa ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих поколења. За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање. Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе… Њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, о части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљивања родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је да пажљиво ослушкујемо тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања“.

Последњи пут ажурирано ( субота, 24 септембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.