header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow В.Димитријевић: Честертон и Видовдан – сто година једног празновања у Енглеској
В.Димитријевић: Честертон и Видовдан – сто година једног празновања у Енглеској Штампај Е-пошта
петак, 01 јул 2016
         Ове, 2016,  навршило се осам деценија од смрти Освалда Шпенглера, писца „Пропасти Запада“ (којој присуствујемо), али и од смрти Гилберта Кита Честертона, писца „Тајни оца Брауна“, „Вечног човека“, „Шта на ваља на свету“, „Обриса здравог разума“, „Кугле и крста“, „Човека који је био Четвртак“, „Наполеона са Нотинг Хила“, „Правоверја“, „Јеретика“, „Злочина Енглеске“, „Чарлса Дикенса“, и безброј прича, песама, новинских чланака, огледа (његова изабрана дела појавила су се недавно и код нас, у врсним преводима и са сјајним илустрацијама, у издању „Бернара“ из Старих Бановаца и „Отачника“ из Београда)…

Омиљени Борхесов писац, геније парадокса,  теоретичар дистрибуционизма ( средњег пута између Сциле капитализма и Харибде комунизма),  тежак сто тридесет кила, човек који се грохотом смејао својим шалама ( објашњавао је такав поступак питањем: зашто да се не смејеш својој успелој шали баш онако како архитекта може да се моли у храму који је пројектовао? ), изгубљен у бучним просторима Лондона ( супрузи је слао телеграме с одређених тачака своје шетње да би јој саопштио где је и питао је где треба да буде ), контрареволционар који је узвикивао да жени не треба више права него више привилегија и да ће свет пропасти ако се не врати домаћем огњишту, хришћанин који је увек био спреман да се успротиви бучној пропаганди вулгарног сцијентизма…До дана данашњег објављиван, превођен, тумачен, нападан и оспораван – непревазиђени стилиста, моћно перо и дародавац бартовског „уживања у тексту“, омиљени Борхесов писац…

Баш овај човек је, за разлику од многих својих сународника, изврсно разумео Србе, и учествовао у прослави „Србског дана“, Видовдана, у Енглеској 1916, тачно пре сто година. У доба кад Енглеска плови мутним водама антихришћанства, против кога се велики писац тако борио, вреди се сетити његових речи, актуелних као да су сада писане.

 ЧЕСТЕРТОН О СРБИМА

Један од издавача Честертона на српском, Благоје Пантелић, уредник „Отачника“, у свом изврсном огледу „Срби у великом времену“ изложио је текстове Честертона о Србима писане за време Првог светског рата. Његово читање почиње  чланком ко­ји је об­ја­вљен 10. ок­то­бра 1914. го­ди­не под на­сло­вом „Ср­би у исто­ри­ји (још о Хар­на­ку и тев­то­ни­зму)“ у Il­lu­stra­ted Lon­don News. Ту енглески писац критикује не само оне који нападају, него и оне који, неумешно, бране Србе:„Ко­је год ско­ра­шње но­ви­не да отво­ри­те, без об­зи­ра на пар­ти­ју ко­ју по­др­жа­ва­ју и кон­ти­нент на ко­ме се на­ла­зе, убр­зо ће вам до­са­ди­ти ја­ди­ко­ва­ње над Ср­би­јом. По­ку­ша­ји да се ова зе­мља оправ­да до­са­ди­ће вам још ви­ше од кри­ти­ка ко­је се на њен ра­чун упу­ћу­ју. Ср­би­ји, ме­ђу­тим, ни­је по­треб­но ни­ка­кво оправ­да­ње осим оног ко­је јој при­род­но сле­ду­је. То је још увек она иста ма­ла, сна­жна, и до бо­ла ро­до­љу­би­ва на­ци­ја, ко­ја је оба­ви­ла зна­ча­јан по­сао на ко­ји се ве­ли­ке си­ле ни­ка­да ни­су од­ва­жи­ле. Тур­чин је увре­дио Беч, али Беч ни­је тра­жио за­до­во­ље­ње. Бе­о­град је­сте. И отуд ове су­зе, ове кро­ко­дил­ска су­зе по­те­кле из љу­бо­мо­ре и сра­мо­те јед­ног цар­ства. Нео­п­ход­но је, да­кле, да се про­тив Ср­ба по­тег­ну сви рас­по­ло­жи­ви ар­гу­мен­ти, са­мо да би се до­ка­за­ло да они при­па­да­ју јед­ној при­ми­тив­ни­јој или чак ра­си дивљачкијој од Ау­стри­ја­на­ца.“                        

Од убиства краља Александра и краљице Драге 1903, енглеско јавно мнење Србе сматра варварима. Честертон им одговара, подсећајући на херојски Балкански рат 1912, којим су Турци најзад отерани из Европе:„При­ча се да сло­вен­ске прин­че­ве уби­ја­ју њи­хо­ви по­да­ни­ци, док се, са дру­ге стра­не, про­све­ће­ним не­мач­ким прин­че­ви­ма мо­же пре­пу­сти­ти да се уби­ја­ју са­ми. Украт­ко, од нас се тра­жи да за­бо­ра­ви­мо из­не­над­ни три­јумф по­след­њег кр­ста­шког ра­та ко­јим су Тур­ци про­те­ра­ни из Евро­пе, са­мо за­то што је овај из­у­зе­тан ви­те­шки под­виг из­ве­ден од стра­не на­ро­да чи­ја је исто­ри­ја су­ро­ва и кр­ва­ва. Сва­ко ко има­ло по­зна­је исто­ри­ју, мо­ра­ће да се на­сме­је ова­квој при­мед­би. Ми са­ми, чи­ни­ли смо под­јед­на­ко ве­ли­ка зло­чин­ства у вре­ме ка­да смо би­ли спо­соб­ни за под­јед­на­ко ви­те­шка де­ла. Пре­ма мно­гим ства­ри­ма ко­је смо ми чи­ни­ли, срп­ска кра­љо­у­би­ства у ства­ри из­гле­да­ју још и вр­ло при­стој­но./…/Не­ћу се са­да освр­та­ти на по­дру­гљи­ве осме­хе и ко­мен­та­ре оних сит­них ду­ша, та­ко за­о­ку­пље­них уби­ством у срп­ској кра­љев­ској па­ла­ти. /…/У од­бра­ну Ср­ба и оста­лих Бал­ка­на­ца до­вољ­но је са­мо ре­ћи да су они би­ли та­мо где ми ни­ка­да ни­смо сме­ли да по­ђе­мо и да су се усу­ди­ли да ста­ну на че­ло у тре­нут­ку ка­да се Евро­па ни­је усу­ди­ла чак ни да сле­ди: и да се за­хва­љу­ју­ћи њи­ма свет из­ме­нио./…/Сло­ве­ни су за­слу­жни за све што је по­стиг­ну­то у по­след­њих сто­ти­нак го­ди­на: они су прог­на­ли Ази­ја­те из оку­пи­ра­них зе­ма­ља, они су уз­не­ми­ри­ли спо­кој­ство тла­чи­те­ља.“  КО ЈЕ КРИВ ЗА ПОЧЕТАК РАТА?                                                       

Године 1915, Честертон објављује текст „Прави пруски официр“, у коме коментарише оновремене, иначе лицемерне, немачке понуде да се склопи мир. По Благоју Пантелићу, „Че­стер­то­но­ва ана­ли­за „бри­ге“ Не­ма­ца за пра­ва ма­лих на­ро­да до­во­ди га до за­кључ­ка да је по­ро­бља­ва­ње тих на­ро­да упра­во на­чин на ко­ји их тре­ба за­шти­ти­ти, од­но­сно, љу­бав Не­ма­ца пре­ма тим на­ро­ди­ма се ма­ни­фе­сту­је та­ко што их пот­чи­не се­би.“

Ироничан какав је умео да буде, енглески полихистор запажа да је  „Ау­стри­ја би­ла та­ко при­ја­тељ­ски на­стро­је­на пре­ма свим ма­лим кра­ље­ви­на­ма, да је же­ле­ла да осло­бо­ди си­ро­те Ср­бе од те­шког за­дат­ка упра­вља­ња соп­стве­ним су­до­ви­ма и по­ли­циј­ским ста­ни­ца­ма.“                          

Честертон се жестоко обрушава на аустро-немачку верзију почетка рата, за који је, тобож, крива Србија:„Ни­је, да­кле, би­ло про­во­ка­тив­но на­ре­ђе­ње ко­јим се од Ср­би­је зах­те­ва­ло да, у име ау­стриј­ског бе­за­ко­ња, пре­кр­ши од­ред­бе ко­је срп­ски за­кон сма­тра не­пре­кр­ши­вим. Не мо­же се сма­тра­ти про­во­ка­ци­јом то што се од кра­ља Пе­тра тра­жи­ло да као ау­стриј­ски слу­га учи­ни оно што му као срп­ском су­ве­ре­ну ни­је би­ло до­пу­ште­но. Ни­је би­ла про­во­ка­ци­ја на­ре­ди­ти јед­ном устав­ном мо­нар­ху да у ро­ку од два­де­сет и че­ти­ри ча­са по­га­зи свој устав. Ср­би су тре­ба­ли да при­хва­те све ово као нај­при­род­ни­ју ствар на све­ту./…/Тре­ба­ло је да Ру­си­ја, као ода­ни за­штит­ник сло­бод­них бал­кан­ских др­жа­ва, при­хва­ти као нај­при­род­ни­ју ствар на све­ту ово на­сил­но ва­ђе­ње утро­бе јед­ној од њих.“

За све је, по Честертону, крива германска воља за моћ, јер Пруска „ви­ди са­му се­бе као не­ку вр­сту но­вог Ри­ма ко­ји по­ла­же не­ко тран­сцен­дент­но пра­во на сва кра­љев­ства овог све­та и има ми­си­ју да пре­о­бра­зи чо­ве­чан­ство.“

СРБИЈА КАО СИМБОЛ  

У тексту „О спасавању Срба“, из априла 1916,  Честертон каже да је „Ср­би­ја је сим­бол ско­ро свих основ­них иде­ја овог су­ко­ба.“ Срби су поступили као слободан народ кад нису прихватили понижење 1914; тако би урадили и Енглези, сматра овај књижевник. По њему, Ср­би­ја је „сим­бол у ди­пло­мат­ској де­ба­ти, бу­ду­ћи ма­ла на­ци­ја ко­ја је са­мо за­то што је ма­ла на­ци­ја, до­би­ла од ве­ли­ке им­пе­ри­је увре­ду ко­ја је би­ла још гну­сни­ја од обич­не анек­си­је./…/Јер је­дан Ен­глез би сва­ка­ко ви­ше во­лео да Ен­гле­ска бу­де отво­ре­но на­пад­ну­та и осво­је­на, не­го да до­пу­сти да не­мач­ки по­ли­ца­јац сто­ји на ћо­шку и не­мач­ки су­ди­ја су­ди Џе­ку Тр­бо­се­ку./…/До­каз да не­мач­ка по­ли­ти­ка пред­ста­вља смрт за ма­ле на­ци­је мо­же­мо про­на­ћи у про­стој чи­ње­ни­ци да ул­ти­ма­тум по­ста­вљен Ср­би­ји из­гле­да ко­мич­но ка­да по­ку­ша­мо ма­кар и да за­ми­сли­мо да је исти упу­ћен ве­ли­ким на­ци­ја­ма.“

Срби су народ економски слободан, сасвим у складу с идејама Честертоновог дистрибуционизма. Благоје Пантелић каже:“По­ред на­ве­де­ног, Че­стер­тон сма­тра да је „Ср­би­ја етич­ки и еко­ном­ски сим­бол за ве­ће европ­ске др­жа­ве ко­је уче­ству­ју у ра­ту.“Кључ­ни раз­лог на­ла­зи у то­ме што је њен нај­ра­зви­је­ни­ји дру­штве­ни слој та­да био сло­бод­но се­ља­штво. Та­ко струк­ту­ри­ра­на Ср­би­ја, по ње­го­вом ми­шље­њу, „пред­ста­вља нај­ста­ри­ју и нај­и­страј­ни­ју пре­пре­ку по­ку­ша­ји­ма Пру­сије да свет пре­тво­ри у др­жа­ву по­слу­шни­ка. Ова пре­пре­ка ле­жи у чи­ње­ни­ци да, упр­кос пра­зно­сло­вљу пру­ских ети­мо­ло­га, Сло­вен ни­ка­да ни­је био роб.“ Као што је по­зна­то, по­ре­кло ре­чи „Сло­вен“ је не­по­зна­то, тач­ни­је, по­сто­ји ви­ше об­ја­шње­ња. Ети­мо­ло­зи ко­је по­ми­ње Че­стер­тон сма­тра­ју да реч во­ди по­ре­кло од „sla­ve“ („роб“)/…/Но, ва­жни­је од ових иде­о­ло­шких су­ко­ба у обла­сти лин­гви­сти­ке је­сте пи­та­ње за­што Че­стер­тон ве­ли­ча та­да­шње еко­ном­ско уре­ђе­ње Ср­би­је. /…/Ди­стри­бу­ци­о­ни­сти се про­ти­ве кон­цен­тра­ци­ји ка­пи­та­ла и тен­ден­ци­ји ус­по­ста­вља­ња мо­но­по­ла. Сто­га је сло­бод­но се­ља­штво мо­дел ко­ји се мо­же сма­тра­ти при­род­ни­јим и пра­вед­ни­јим од ве­ћи­не дру­гих.“

Срби су за Честертона били и изузетан пример храбрости и борбене спреме; по њему, то се видело 1914. године - „иа­ко се то че­сто за­бо­ра­вља у ла­мен­ти­ра­њу над при­вре­ме­ним срп­ским по­ра­зом, Ср­би су пот­пу­но са­ми по­ти­сну­ли Ау­стри­јан­це пре­ко Ду­на­ва и по­но­во ис­та­кли на­ци­о­нал­ну за­ста­ву чак и на опа­сно ис­ту­ре­ном по­ло­жа­ју у Бе­о­гра­ду.“     

ЧЕСТЕРТОНОВ ВИДОВДАНСКИ ОГЛЕД

О Видовдану 1916. године, десило се нешто необично за ледену империју засновану на голом интересу: читава Велика Британија обележила је Видовдан као „Serbian Day“. Од англиканских прелата до угледних интелектуалаца, многи су се утркивали у одавању почасти Србима који су у то време крварили више него ико у Европи. У новинама „Дејли Њуз“, Честертон је  објавио оглед „Оно што се назива нацијом“, посвећен малом великом народу: „Пре пет стотина година, наши савезници Срби пошли су у Косовски бој, који ће представљати крај њихових победа и почетак њихове славе. Управо онда када је српско царство било смртно рањено, српска нација је добила прилику да докаже сопствену бесмртност; јер се бесмртност може открити тек у смрти. Тако је ужасно жива та хришћанска ствар коју зовемо нација, да је чак и њена смрт – жива.“ Србско осећање победе у поразу могуће је само зато што су Срби хришћани, јер, како рече овај енглески хришћанин,„постоји само једна војска која носи слику свог команданта, не како седи на престолу или јаше на коњу, већ како издише на крсту.“         

То је, наравно, војска Христа Распетог и Васкрслог.    

СРБИ И ТУРЦИ КАО ДИВЉАЦИ

Честертон указује на чињеницу да тешко греше они који, због наводног дивљаштва, изједначавају Турке и Србе; јер се,каже он,  „управо у самим основама људске философије налази  разлика између православних, предвођених храбрим и несрећним српским народом, и азијатске империје која их је поробила. То је суштинско питање које раздваја нацију која више није царство од царства које никада није било нација.“ По Честертону, идеја нације је „сакрални осећај границе, утемељеност у једном скоро религијском значају пољопривреде, у идеју имања дома на овој земљи“; он сматра да се „арапским пустињским војскама не може ни пребацити да су нарушиле ову идеју, јер заправо оне никада нису успеле ни да је схвате.“

СРБИ СУ ГРАНИЧАРИ

По Благоју Пантелићу, Честертон понавља своју стару тезу да је захваљујући ратоборности Срба Запад вековима живео у миру. Енглески писац додаје да се критика српског карактера која долази од западњака може окарактерисати једино као највиши ступањ покварености:„Јер у светлу историјских чињеница постаје савршено јасно да смо управо због њихове ратоборности ми могли себи да дозволимо да будемо мирољубиви. Уколико су они ватрени, такви су зато што је искључиво храброст која се граничи са фанатизмом била у стању да сачува границе хришћанства пред најездама непријатеља, у време када смо ми бирали своје прве парламенте и градили своје прве катедрале. Док се градило све оно што називамо светом, они су представљали зид тог света.“ Срби су, увек и свагда, били граничари, без којих Европа не би опстала.

КОСОВО И СВЕСТ О ИЗДАЈИ   

Честертон је открио да србска косовска свест о опасности издаје није нимало случајна, и да је она жива и у Првом светском рату: „Жива и опипљива представа издајника чини основну мотивацију Србије у рату. Срби гаје нарочито осећање према улози коју је одиграла Аустрија, и ми на Западу никада нећемо моћи то осећање у потпуности да схватимо. Да је Аустрија једини и потпуни кривац за свађу која је изазвала овај рат, то признаје свако са зрном памети у глави. Може се чак рећи да је то признала и сама Аустрија, с обзиром на то да је одбила сваку арбитражу и разговор. То признају и многи Немци, који додуше на рачун Аустријанаца као и на рачун остатка света желе да докажу беспрекорност сопствене врлине. Али Србин има нерешено питање са Аустријанцем које је утолико злокобније тиме што је духовне природе. За Србина, Аустријанац је хришћанин попут Јуде Искариотског. Он је хришћанин који му је забио нож у леђа док се он још борио лицем окренут невернику. И његов праведни гнев пун је пет векова сакупљеног једа и мрачан као онај дан жалости када је крв његових светитеља и јунака узалуд проливена на Косову Пољу.“

Тако је писао Честертон. Сто година после прославе Србског дана у Великој Британији, када тешки мрак пада на негда хришћански Запад, вреди се сетити ових светлих речи.

Објављено у „Печату“ 24. јуна 2016.

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 83 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.