header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АНТИЕКУМЕНИЗАМ arrow Ђакон Иља Маслов, „Кружна посланица“ с Крита – постмодернистички „месиџ“[1]
Ђакон Иља Маслов, „Кружна посланица“ с Крита – постмодернистички „месиџ“[1] Штампај Е-пошта
понедељак, 04 јул 2016

 „Кружна посланица“ критског „сабора“, уз сву своју богословску разводњеност и неопредељеност, има јасне одлике посмодернистичког текста. Изобилујући наводима из Светог Писма, Светих Отаца, позивањем на саборност, објављиваној верношћу апостолском духу, овај документ показује само „фасаду“ Православља, не за превише искусне вернике, већ шаље сигнале „газдама“ неолибералног западног света. Суштински, ова посланица се обраћа постмодернистима политике, културе и „осталог хришћанског света“. Три кључне позиције постмодернистичког либерализма су уплетене у тканину „Кружне посланице“, која тежи да буде „символички текст“ савременог Православља.

Прво, у 10. тачки документа непосредно се говори да „поистовећивање Цркве с конзерватизмом, неспојивим с прогресом цивилизације, јесте произвољно и злоупотребљиво“. Конзерватизам је појам вишезначан и ни један традиционалиста не ставља знак једнакости између њега и верности Цркви. Конзерватизам служи само као једно од средстава за чување Свештеног Предања Цркве, и ништа више од тога.

Међутим, идеја прогреса – покретачка сила модерне и постмодерне – неспојива је с православном есхатологијом, с нашом вером у крај времена, с апостасијом и „умножавањем безакоња“. За либерале прогрес је порицање сваке традиције, јер ће „сутра бити боље него јуче“: још више модернизације, још више секуларизације, још више либеризације. По овој логици се развија, заправо боље рећи, руши савремени Запад. Зашто онда треба тим током да плови црквена лађа спасења, чија лука није у „овом свету“?

 

„'Сабор' на Криту је положио заклетву секуларној идеологији“ 

За нас православне, либерална идеја прогреса у духовном смислу поистовећује се пре с доласком антихриста. Испада да је „сабор“ на Криту положио заклетву на верност секуларној идеологији, саопштивши пре тога о њеној опасности.

Друго, 16. тачка „Кружне посланице“, која се тиче црквено-државних односа, као нехотице „благосиља“ „нови облик конструктивне солидарности са светском правном државом, у оквиру нових међународних односа“. Сматрам излишним питати ко данас тежи хегемонији у међународним односима и спреман је рада „права човека“ да уништи читаве државе. Грађанско друштво, права човека и нови светски поредак су објављени од аутора саборског документа нормативним за Цркву. Привиђење Византије оцртава се све јасније: нова „симфонија“ васељенског патријарха и америчког председника, на пример.

И последње. Нема постмодернистичког света тамо где се макар на неком плану чува јерархија вредности, где је макар и далека успомена о Истини с великим словом. Постмодерна у хришћанству отпочиње с екуменизмом, а само екуменистичко богословље отпочиење с милом и поверљивом речи „дијалог“. Христос је рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот“ – то је био Његов монолог, монолози су била пророчка откривења, апостолска проповед, поучавања светих.

Глас Цркве је монолог, уистину саборни монолог, ма како то парадоксално звучало. Јер Црква зна Истину, и зато је не може чинити предметом „дијалога“, тј. нечим што још није разјашњено и тражи разматрање. Није чудно што се критски „сабор“, поставивши за један од својих циљева озакоњење екуменизма, не збуњује таквом формулацијом као „сведочење кроз дијалог“. А 20. тачка „Посланице“ тврди о томе да је „Православна Црква одувек придавала огроман значај дијалогу, нарочито с инославним хришћанима“.

 

„Глас Цркве је моног, уистину саборни монолог, ма како то парадоксално звучало“ 

Древност и екуменизам – то није сарказам, просто „перформанс“ речи за „православне“ постмодернисте. О томе што никаквог сведочанства о Православљу у екуменистичким дијалозима нема, већ се дешава разводњавање традиционалног вероучења (како православног богословља, тако и инославних учења), писало се и говорило довољно много.

Ако традиција „монолога Цркве“ не би уступила место „дијалозима цркава“, онда се посматрачи из Ватикана и других конфесија не би осећали тако самоуверено на православном сабору. Истина, онда би и посланица таквог сабора била православни символички текст, а не постмодернистичко бунцање.

______________  

[1] Диакон Илья Маслов, “’Оружное послание’с Крита - постмодернистский ‘месседж’”, http://amin.su/content/analitika/9/4598/ (01. 07. 2016.).

Превод: архим. др Никодим (Богосављевић)

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.