Колико је с једне стране ситуација тешка, а „притисак Ватикана и америчких центара моћи“ крајње непријатан, толико је с друге стране добродошао, јер је сада та ствар потпуно „транспарентна“. Игра се отворених карата и свима који хоће да виде, јасно је ко је „жито“ а ко је „кукољ“, „ко је вера а ко је невера“.

Нема, више врдања и потуљеног муљања. Све је јасно!

Јесте тужно и срамно, али је ствар очигледна

Можда је теже уочити шта се све иза тога крије (?) – упркос томе што је основна намера јасна – одн. какве све последице има овакав „обрт“.

Ја бих вам указао на неке, које верујућима треба упорно предочавати (ако у томе не грешим?).

Процес екуменизације, на чему посебно инсистира Ватикан (и папа Фрања), је процес прикривене секуларизације, свођења (искупљућег) Духовног Живота на (успешно) секуларно преживљавање. Што је поразно! То је срозавање с Духовних Висина у каљугу политичког. Свођења братског односа међу свештенством, и  свештенством  и верницима, на командну субординацију (са папом као врховним командантом).

У том чину, прихватањем папске моћи, издаје се Христ и његов подвиг у пустињи и потписује уговора са ђаволом.

То је повратак, на мала врата, у Православље нечега што је оно избацило кроз прозор, а што је и најјачи аргумент у одбијању екуменизма и његовој исправној квалификацији „римске цркве“ као јереси – проблема „filioque“.                                                                   

Пристајањем на екуменизам – посредно, прикривено – прихвата се и „filioque“ и ту онда више нема никакве разлике између Православља и осталих „хришћанских религија“.  Тада постаје свеједно да ли сте православни или нисте. А када је Истина у питању – није свеједно!

Ђаво је „свеједно“, а Христос је Истина. Према томе – не може се дозволити да нам буде свеједно!

Ако наше владике мисле да може бити свеједно (да је свима – у крајњем – Бог исти), онда је човекова Личност деградирана највулгарнијим „обоготворењем“ и доведена у ситуацију другог (социјалног) „пада“, на позицију Човекобога.  Тако се потпуно негира Богочовечанска природа, која (потенцијално) одикује сваког појединца, и то ће допринети (актуелном) испољавању оних особина на основу којих се говори о човековој грешној природи (испољавању ега, који је утемељен на ђавољској тежњи за доминацијом).

Духовност би се тако – у најбољем случају – свела на политички морализам и афектацију "истинитог, доброг и лепог...".

Спољашње онда постаје мерило религиозности (да не инсистирам сада на разлици између вере и религије... на томе да је Православње вера, а „католицизам“ религија, да је религија увек – идолопоклонство ... а идолопоклонство је неминовно клањање идолу моћи, власти ...).

Због тога што је оно спољашње (спектакл) мерило, садашњи папа Фрања се свима доброћудно смешка, све љуби, свима пере ноге, све разуме, свима опрашта и све подједнако прихвата ... а шта стварно мисли и намерава (?) ... е, то нико не зна? 

Вероватно како да свима опере и мозак?

Последица „екуменизма“ (поред неминовног прихватања „filioque“) била би одрицање од Божије Благодати (губитка Духа Светог) у корист вулгарних људских политичких амбиција. Одрицања од (Очинске) Љубави у корист личне и колективне моћи.

У таквим околностима, Дух Свети и духовност биће замењене рационализмом, јер је „римска религија“ у потпуности у утемељена у рационализму (!)

Изненадио сам се када сам – давно – у енциклики папе Лава XIII Rerum Novarum, прочитао на једном месту да је за њих („католике“) дух исто што и (људски) разум!?

Ево шта је последица прихватања „filioque“, а што и православнима следи уколико упадну у замку „екуменизма“. У Rerum Novarum, Лав XIII, на једном месту, каже: “Дух, односно разум, је оно што се у нас истиче ...“, итд, итд...

Последица ће бити да ћемо Дух свести на разум, поистоветити га с ratioм.

Важно је нагласити – а то је моја теза (а Ви то имајте у виду) – да је рационализам способност мишљења усмерена ка моћи.

Рационална свест не сазнаје стварност, него у њој прави ред. Објективна слика света није резултат сазнајне, него законодавне активности. Њу не занима Тајна Живота, него начини Његове контроле. Циљ „рационалног притупа стварности“ није јасно виђење ствари, него моћ доминације над њима. Када објективна свест некога посматра, гледа не да би га упознала у његовој јединствености (да би за прихватила као Личност), него да види шта ће с њим (где да га хијерархијски смести и како да га најефикасније употреби).

„Смисленост“ коју објективност „открива“ спада у домен посредованог знања, апстракције и класификације, а не реалног (непосредног, посебно не духовног) искуства. Она није одраз стварности, него његове организације.

Основно обележје објективног виђења света, одн. ове рационализације свести, је хијерархијска структура и централизовано управљање.

Православна Црква ће рационализацијом Духа (изједначавањем духа с ratioм) тако престати да буде духовна („небеска“) и постаће морализаторска институција овог света. Истину (Живе) Вере замениће привид лицемерне религиозности.

Само ће изгледати да јесте, оно што у ствари није.

Искључивања духовности, води још нечему, негирању човека, који је духовно биће – Личност.  Јер ако је „хришћанска религија“ само морални став („ствар моралног карактера“), онда уопште и нема потребе за Богом, него само за „чврстим (људским) моралом“ (да подсетим  на јеретичку заблуду Лава Толстоја) ... 

Неминовно би и православни екуменизмом – посредно –  „прихватили“ све оне последице које проистичу из признавања „filioque“, обоготворења људске природе, која би се онда ваљала у греху, пропадала без Бога, без Духа Светога. Духовни слом био би прикривен кулисом световног хуманизма (највиши домет такве религиозности је ситуација у којој Папа радо пере ноге свима, чиме је ствар завршена).  

Одбацивање Духа Светог, имало би за последицу губитак (Живе) Вере и неминовно би водило у секуларизам, некакав секуларни  хуманизам (преко синкретизма, одн. екуменизма ...). Све религије, или верске заједнице би се тако сматрале једнаким, без обзира на Истину. Синкретизам, прогуран кроз екуменитзам, постао би „опште место“. То би – заправо – било срљање у секуларизам приривен свештеничким велом.

Такве су – тако то мени изгледа – наше „политички подобне“ владике, које су се окренуле  највулгарнијем материјализму (довољно је видети какви их, бесмислено луксузни аутомобили, привлаче), што је показатељ преовлађујућег „духа светске малограђанштине“ у Патријаршији и који их – логично и неизбежно – води у „екуменизам“.

Екуменизам није ствар политичког договора, него свеопштег покајања.  

Данас „религиозна вера“, одражава захтеве модерног, секуларног света, нашег масовног (потрошачког) друштва. Екуменистичка вера је  индивидуализована и ствар је  свачијег „слободног избора“ (као што се бира роба  у супер-маркету). Екуменизам – иако нас не поштује као људе и третира као „људске ресурсе“, лицемерно – „поштује“ наш људски потрошачки избор. Сваки појединац може да изабере „веру“ по свом укусу (о укусима се не расправља), из широке понуде религиозних веровања. Религија се екуменистички прилагођава верницима-конзументима. Свако пазари религију по укусу и задовољава своју “глад за Богом”, без обзира на Истину, која је потиснута у корист свачијег нарцисоидног самозадовољства.

Не треба никада сметнут с ума да Бог пребива у Срцу човека, а да се Ђаво сместио у људском егу.

Бар би то владике требало да знају! И да се према томе равнају.

Литургија је сведена на повремени друштвени догађај, један вид “рекреационе активности”,  можда “групне терапије”...

Религија тако постаје нешто што је потпуно прилагођено човековим тренутним потребама, нешто што иде наруку његовом самозадовољству, нарцисоидности и ситничавом ћару.

Да скратим. Иако слушамо како је екуменизам некакав  „Гордијев чвор“ кога треба пажљиво и постепено размрсити, али обавезно размрсити, мислим да се ради о једној једноставној и опасној ствари, која се мора једним ударцем пресећи. И никада се више на то не треба враћати.

Ко тако уради – спашће се .