header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Руси и јерес јудејствујућих
Руси и јерес јудејствујућих Штампај Е-пошта
недеља, 10 јул 2016

 Пред читаоцима „Борбе за веру“ налази се превод „Просветитеља“ Светог Јосифа Волоцког, који је учинио архимандрит др Никодим Богосављевић. Ово веома значајно дело актуелно је и данас, када јеретици хилијасти (екуменисти) проповедају миленијумско царство свих уједињених религија на земљи. Где год је хилијазам, ту је и јудаизам, настао без Христа, као нада у земног месију, који ће кренути путем Великог Инквизитора и тајну, чудо и ауторитет засноване на магијској моћи поставити као основу својој власти.   

А каква је јерес била у питању?

О томе је, још 1997, потписник ових редова писао у првој књизи циклуса „Православље и секте“.    

Ближила се година 1492 од рођења Христовог и 7000 од стварања света. Цариград, славни други Рим, пао је у руке Турака, и балканско Православље нашло се у агарјанском ропству. Далеки православни Исток Европе, Русија, стрепела је дрхтала, мислећи да ће 7000 година донети крај света, Страшни суд и „ново небо и нову земљу, где правда обитава“. Многа знамења, а нарочито пад хиљадугодишњег Константинопоља, уверавају Русе да је Господ „близу, крај двери.“

Таква, смутна и напета времена, одувек су одговарала појави јереси и секташтва. И таква времена донеше једну нову јерес у Русију, јерес чији је циљ био разарање срца руског човека – православне вере.

У Новгород, град близу границе са Литванијом, стигао је велики кнез Михаило Александрович; са пута на који је ишао довео је и свог лекара, Захарију Бен Арона Ха-Коена. Захарија је по оцу, Вићенцу де Гвизолфију, био потомак старе, традиционално римокатоличке ђеновљанске породице племића, која је од XIII века обитавала у Тамани. Од мајке Черкескиње усвојио је караимски јудаизам, а у Кијеву се упознао са Мојсејем Прогнаником, угледним представником рабинског јудаизма, који га је упутио у Талмуд. Захарија је био способан и учен: владао је италијанским, черкеским, руским, латинским, татарским, пољским, литванским и језиком иврит; био је упознат са Кабалом, магијом и астрологијом. Захваљујући брачној вези коју су успоставили његови преци, Захарија Гвизоли (који је узео јудаистичко презиме Ха-Коен), био је и кнез тамански. Новгорођани су га примили као угледног младог аристократу и човека чија се реч може слушати с пажњом.

Захарија се није толико бавио лечењем великог кнеза, колико разговорима са љубитељима библијских тема, свештеницима Денисом и Алексејем. Он им је нудио кабалистички приступ Библији, упућивао их у окултна знања и, мало по мало, преводио их на јудаизам, у чему су му помогли новопридошли јудејски теолози Јосиф Шмојло Скарјавеј и Мојсеј Хануш. Свештеници су прихватили јудаизам, и своје породице превели у нову веру. Хтели су и да се обрежу, али су им учитељи забранили, рекавши да би то изазвало нападе православних. „Тајно се држите јудејства, а јавно – Хришћанства!“, посаветовали су их. Алексеј је, ипак, променио име у Авраам, а његова жена је постала Сара (и та промена имена, међутим, била је тајна.)

Секта се ширила брзо, али скривајући своју мисију. Генадије Новгородски о томе пише овако: „Та се прелест није ширила само по граду, него и по селима. А све од попова, које су јеретици поставили… Где су православни, и они се да су такви праве. Ако ли виде неког припростог, на лов се спремају… Ко је слаб и ленив и греховноме јарму склон, они га, као слабог, одступником од вере учине и примају га у своју јерес. Ако је нешто сагрешио, лако му праштају, не следујући црквеним канонима. А ако неко од православних хоће да их због јереси разобличи, и они бивају одметницима од своје јереси, па и проклињу оне који тако чине, и одричу се без страха“ (исти концепт у савременој сектологији назива се „небеска обмана“).

Основна учења секте су била:

1. Бог је један, али није Тројичан.

2. Прави месија још није дошао, него ће тек доћи. Кад дође, он ће бити Син Божји, али не по природи, него по благодати, попут Мојсеја и Давида.

3. Христос Који је дошао био је, тобож, обичан човек, Који је умро, распет и „није васкрсао“.

4. Хришћанство је лажна вера.

Очито, јудејствујући су били секта која је исповедала чисти јудаизам, а одбацивала новозаветно Хришћанство. То се види и по литератури коју су најрадије читали: „Логичка слова“ Мојсеја Мајмонида, познатог јеврејског философа; „Тајна над тајнама“ Псевдо-Аристотела; астролошки уџбеник „Шестокрил“ Емануела бен Јакова Бонфиса, итд. Преводили су по талмудском обрасцу делове Библије Старог Завета: Данилова пророчанства, Трећу књигу Јездрину, Псалтир. Пустили су у јавност „Енохову апокалипсу“ и зборник јеврејских молитава за свакодневну употребу.

1480. године велики кнез Јован је посетио Новгород и упознао се са свештеницима Алексејем и Денисом. Свидела му се њихова начитаност и слаткоречивост, па је решио да их преведе у Москву, где је Алексеја поставио за старешину Успенског храма у Кремљу, а Дениса за настојатеља Светоархангелске цркве самог великог кнеза. У престоници јерес је имала свог моћног заштитника Фјодора Курицина, који је обављао значајне дипломатске послове; он и његов брат су били главни „спонзори“.

Секта јудејствујућих сматрала је својом обавезом ругање Христу и Хришћанству; многе ствари које су секташи чинили сасвим личе на савремене обреде сатанистичких групација. Они су, на пример, људима налагали да од плакун – дрвета праве крстове са изрезаним полним органима и да то носе око врата. Руски је народ плакун – траву сматрао светом, верујући да је она настала од Богородичиних суза на Голготи, док је гледала Распетог Сина; према томе, изрезивање „мушког и женског срама“ на крсту, било је ругање Мајци Божјој. Везивали су крстове око врата вранама и гаврановима, и пуштали их да лете. Бацали су иконе у септичке јаме, ломили их, кидали зубима, мокрили на њих. То је био саставни део иконоломачког ритуала. Шта су све чинили – не може се ни описати. Чак је и 1904. издање књиге Светог Јосифа Волоцког, борца против јудејствујућих, било лишено ових описа – да се читаоци не би саблазнили.

На крају, прешло се на „црне мисе“: у олтарима су се ругали Причешћу, играли по Светом Престолу, имали блудне односе са женама и једни са другим, пошто се међу секташима хомосексуални однос сматрао саставним делом иницијатичког процеса. (Треба се сетити да је ред „темплара“ упражњавао иницијатички обред у коме је љубљење магистровог фалуса значило „посвећење“; сличних обреда има и код кроулијеваца.)

Наравно, и јудејствујући су хтели моћ. У секту су увукли снаху Великог кнеза Јелену Стефановну и њеног сина Димитрија, будућег престолонаследника.

Постојање секте откривено је тек после 17 година, када је епископ новгородски Генадије, учен и уман човек, сазнао за четворицу пијаних јеретика, који су се јавно хвалисали својим делима. Епископ је одмах спровео истрагу, али су секташи успели да побегну у Москву. Владика Генадије је тражио помоћ великог кнеза и митрополита Геронтија, но узалуд. Схватио је да се јерес проширила више но што би се могло слутити, и кренуо у одлучну борбу против исте.

Међутим, секташи су успели да учине велики продор у освајању духовног простора младе руске државе: 1490. године митрополит московски је постао Зосима, ревносни члан секте. Свети Јосиф Волоцки га овако описује: „Погани и злобесни вук у пастирску се одежду обуче, скрнавећи се содомским сквернима… преједајући се и препијајући и свињским животом живећи и свако безбожје непорочној хришћанској вери намећући… и говорећи: „А шта му је то Царство Небеско? А шта му је то Други долазак? А шта му је то васкрсење мртвих? Ништа од тога не постоји! – Умро неко, па умро, и шта с тим?“

Утицајни дипломата Курицин на двору је већ имао свој салон, у коме се расправљало о Светом Писму и о реформама у Цркви. Митрополит Зосима, желећи да компромитује владику Генадија, тражио је од њега да понови епископско исповедање вере, дато једном на заклетви при устоличењу. Генадије је успео да писмима и саветима увери многе епископе о потреби Архијерејског сабора на коме би било речи о јереси јудејствујућих. Сабор се састао 1490. године у Москви. Владика Генадије је молио да се ругачима под хитно стане на пут, да се њихова секта не би проширила тако да ју је после немогуће зауставити. Сам он се на сабору није појавио, али су епископи потврдили православно исповедање, и 27 људи, за које је утврђено да су секташи (од њих су 22 били свештена лица) – предати су анатеми. Велики кнез је неке секташе послао у Новгород, а неке заточио у манастире, да би се покајали. Па ипак, браћа Курицини суостали на слободи, а и сам владар је наставио да општи са јеретицима.

Сабор је донео одлуку да епископ Генадије у црквено општење прими све покајнике, што је он и учинио, мада нерадо, знајући да њихово покајање није искрено, јер им је вера омогућавала да лажу. Но, казна Божја није изостала. Летописац бележи: „Дијак Истома, пас паклени, би растргнут удицом гнева Божијег: нечисто му срце сатрули, и утроба му би предана гнијењу. И дозва себи неког лекара, а он, видевши, рече му да је то Божији гнев, и да се не може људским лековима излечити. И тако, много мучен, изврже погану своју душу… Денис, пак, поп, после проклетства и заточења би предан хулноме демону који се у њега усели, и пребуде време месечно, оглашавајући се зверским и скотским и разним гласовима птица и жгадије, и тако зло извргну погану и јеретичку душу своју. Такође и Захарије чрнац који им је слично мудровао“.

Епископ Генадије је наставио борбу с јересју: направо је пасхалију за године после 1492, пошто је постојала пасхалија само до те године (то је био један од разлога за сујеверни страх од „краја света“). Секташи су тврдили да они имају „праву“ пасхалију, која је била фалсификат чак и јудејске календарске традиције, а да православни исту немају, нити је могу имати, јер су „у заблуди“. Зато је епископ Генадије преузео на себе ову дужност, и успешно је обавио.

Ипак, јерес је наставила да постоји. Од 1483 до 1500. године са Јеврејином Захаријом дописивао се сам велики кнез, зовући га себи на службу; Курицини су жарили и палили; московски митрополит Зосима је гонио православне, рашчињавајући писмене и у вери утврђене свештенике или их шаљући у забите манастире. Пошто је Таманска област пала у руке Турцима, Захарија Бен Арон Ха-Коен, преставши да буде тамошњи владар, одлази на Крим, Татарима, на двор хана Менгли – Гиреја, где покушава (и, изгледа, успева) да у јудаизам преведе руског изасланика Д. В. Шаина.

Епископ Генадије, видевши да нема помоћи из престоне Москве, од 1492. до 1500. године настоји да своју паству заштити од погубног јеретичког утицаја: служи молебане, предводи литије, проповеда, а да би превео недостајуће делове Библије позива доминиканског монаха источног обреда Венијамина (Хрвата – глагољаша) и руског учењака Димитрија Герасимова.

Од 1492, у борби учествује и Свети Јосиф, игуман волоколамски, подвижник и теолог. Видевши да епископ Генадије не успева да убеди врховну власт да је потребно помоћи Цркви. Свети Јосиф пише епископима, свештенству, побожним мирјанима, и упозорава их на оно што се збива у земљи, молећи све да, ако треба, „посрадају за Христа и Пречисту Богородицу.“ Било је тешко Светом Јосифу, јер је знао шта јеретици раде да би се наругали вери: после блудничења са бестидницама у олтару, прали су се на лицу места, сипали погану воду у судове и слали је по црквама и манастирима. (Тако су, рецимо, следбеници јапанског секташа, вође АУМ Шинрикјо, Шока Асахаре пили воду у којој је он прао ноге и просипао своје излучевине). Код Зосиме у кући биле су оргије, где се пило и где су се упражњавале хомосексуалне гадости.

Епископи су чули глас Светог Јосифа, и 1494. су свргли Зосиму са московске катедре, пославши га на заточење у Симонов манастир. Па ипак, јерес наставља да буја: Курицини је штите упорно и систематски, надајући се да ће ускоро на престо доћи Димитрије, син припаднице секте Јелене Димитријевне.

Игуман волоцки не мирује, и ускоро излази његова књига „Просветитељ“, у којој разобличава јерес јудејствујућих. У писању књиге су учествовали многи монаси и мирјани, тако да је ово дело послужило као изврстан темељ за борбу против духовне лажи и смрти. Бог је благословио његов труд, и 1500. године велики кнез је казнио Фјодора Курицина, 1502. под стражу ставио кнегињу Јелену и Димитрија, потенцијалног наследника престола, а 1504. одржан је сабор на коме је јерес коначно разобличена и осуђена.

Зашто је ова јерес била опасна? Митрополит санкт-петербуршки и ладошки Јован пише о томе следеће: „Чудноватости“ јереси показивале су се од самог почетка. Њени приврженици уопште се нису бринули о ширењу новог учења у народу, што би било природно за људе који искрено верују да су у праву. Па ипак, не – јеретици су пажљиво бирали кандидате за врбовање међу припадницима вишег свештенства и административних структура. Организација јеретичког друштва чувана је у тајности, мада Русија никад није знала казнене религиозне органе типа римокатоличке Инквизиције. Оно што је најчудније, следбеницима јереси је саветовано да се „тајно држе јудејства, а јавно хришћанства“. Управо је показна побожност постала узрок напредовања многих од њих.На тај начин, спољашња делатност јеретика била је усмерена на убацивање у апарат власти – световне и духовне, чији је коначни циљ био контрола деловања истих и одлучан утицај на њих. Простије речено, циљ јеретика у политичкој области био је заузимање власти. И они само што нису успели у томе.“

Срећом, другачија је била воља Божја, свеблага и свесавршена; и Русија је остала Дом Пресвете Богородице. 

 ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

+ + +

Преподобни Јосиф Волоцки

Казивање о новој јереси новогордских јеретика

Треба знати да је у разна лета и разна времена ђаво посејао мноштво јереси и расејао по свој васељени обилну кукољ богопротивних учења, ради извртања и уништавања праве вере, преко њему служећих безаконих јересијараха, које је Света Божија и Апостолска Црква предала проклетству. О тим јересима много су писали свети преподобни и богоносни оци наши, и, научивши се божанским списима, сви просветљени светлошћу Православља, знају у древности живеће јеретике, и проклињу их. Ја сам сматрао за добро да напишем и о оним јересима, које су посејани ђаволом преко безбожних јеретика у наше време, да би их одбацили и светом мржњом замрзели њихова учења.

Моје казивање је овакво.

У древности велика Руска земља је била покривена тамом силног идолопоклонства и сва се оскврњивала од грешних и безбожних дела. Али, Јединородни Син Божији, налазећи се у недрима Очевим, није могао гледати како се Његова творевина поробљава грехом, спустио се к њој у Свом милосрђу, и ради нас постао је Човек, исти као и ми, али без греха, – да би ми узишли на Небеса, уставши после древног пада и ослободили се од греха, и као раније усиновили се Богу. И, не оставивши Очев престо, уселио се у Деву и обукао у плот – исту као и наша; и примио страдање на Крсту и смрт, тајанствено сјединивши земаљско с небесним, и васкрсао је из мртвих, и са славом се вазнео на Небеса; и, севши о деснују Очеве Славе, послао, као што је обећао, Својим ученицима, сведоцима Његовог земног живота, Светога Духа, Утешитеља, у виду огњених језика; и разаслао Апостоле у све народе да просвећују оне које пребивајуу тами незнања и крсте их у име Оца и Сина и Светога Духа. Једне је Он послао у источне земље, друге у западне, северне и јужне стране и заповедио им да испуњавају дате им заповести.

У то време свети Андреј, један од дванаесточлане војске Христове, ученик Христов, брат првоврховног апостола Петра, дошао је из Јерусалима у Синоп, из Синопа у Херсон, од Херсона попео се уз Дњепар и зауставио се на брегу под горама; и, иставши ујутро, казао је својим ученицима: „Видите ли ове горе? На овим горама засијаће благодат Божија, биће град велики и подићи ће Бог много цркава“. И, поповши се на те горе, благословио их је, поставио је крст, помолио се Богу и сишао с гора на којима сада стоји град Кијев. Затим се упутио уз Дњепар и дошао на место где сада стоји Велики Новгород, а отуда је отишао к Варјазима и даље у Рим.

Проповедање речи спасења у Руској земљи апостолу је било забрањено Духом Светим, Чији судови су „бездан велики“ (Пс. 35, 7), и зато их ми не можемо разумети. У свим другим странама се чула јеванђелска проповед спасења, и сви људи су били избављени од таме идолопоклонства и озарени светлошћу богопознања. А само је Руска земља била помрачена тамом идолопоклонства и сва оскврњена нечистим делима.

Много је времена прошло после вазнесења на Небеса Јединородног Сина Божијег, већ се испуњавало хиљаду година, а од стварања света шест хиљада петсто година. Али, Света, Блажена и поклањајућа Тројица није желела да гледа творевину Своју како гине, и посетио нас је Исток с висине, и просветио светлошћу богопознања, вером, благочешћем, премудрошћу и разумом самодржца и владара све Руске земље Владимира, сина Свјатослава, унука Игора и блажене Олге, праунука Рјурика. Обратило се на њега Свевидеће Око и просветлило га божанским крштењем, и постао је он син Светлости. Владмир не само да се постарао да се сам спаси, већ се покренуо да спаси све, и свима је заповедио да се крсте у име Оца, Сина и Светога Духа.

Од тог времена сунце Јеванђеља обасјало је нашу земљу и гром апостолски нам се огласио; подигло се мноштво Божијих цркава и манастира, објавило мноштво светитеља и преподобних, чудотвораца и схимника, и као што је у древности Руска земља све превазилазила својим безбожјем, тако је сада она, буквално на златним крилима узлетевши на небеса, све превазишла побожношћу. И иако је у другим државама било пуно благочестивих и праведних људи, али је међу њима живело неверних, безбожних, оних који проповедају јереси. У Руској земљи је не само неизбројиво мноштво насеља и села, већ и пуно градова, и сви су овце једног Патира – Христа, сви једно у мислима, и сви славе Свету Тројицу; јеретика или безбожног нико и нигде није видео. Тако је трајало четиристо девет лета. Али, авај, погледај шта ради и какве подвале ствара сатана, лукави ђаво, који ненавиди добро, помоћник и пожуритељ злих, одступник од Бога, уништитељ читавог свега, ненасити мрзитељ Неба и земље и жедан вечне таме!

У то време живео је у граду Кијеву жид по имену Схарија, и био је он оруђе ђавола – био је он обучен сваком злотворном изуму: чаробњаштву и црнокњижју, звездочатству и астрологији. Он је био познат у то време владајућем кнезу по имену Михаил, сину Александра, праунуку Волгирда, правоме хришћанину, мислећем по хришћански. Тај кнез Михаил 6979 године (1470. од Р.Х.), у дане кнежевања Великог кнеза Ивана Васиљевича, дошао је у Велики Новогород, и с њим жид Схарија. Жид је на почетку примамио попа Дениса и завео га у жидовство; Денис му је привео протопопа Алексеја, који је тада служио у Михајловској улици, и он је такође одступио од непорочне и истините хришћанске вере. Затим су дошли из Литве и други жиди – Јосиф Шмојло-Скаравеј, Мосеј Хануш. Алексеј и Денис су се тако трудили да се учврсте у жидовској вери, увек су пили и јели с жидима и поучавала жидовство; не само да су се сами учили, већ су и жене и децу своју учили томе истом. Они су пожелели да се обрежу по вери жидовској, али им жиди нису то допустили, говорећи: ако дознају за то хришћани, схватиће и рашчиниће вас; држите се свога жидовства тајно, а споља будите хришћани. И променили су им имена: назвали су Алексеја Авраам, а њену његову Сара. Касније је Алексеј многе научио жидовству: свог зета Ивашку Максимова, његовог оца попа Максима и много још попова, ђакона и простих људи. Поп Денис је такође многе научио да жидовствују: протопопа Гаврила Софијског, Гриђу Клоча; Гриђа Клоч пак научио је жидовству Григорија Тучина, чији је отац имао у Новогороду велику власт. И многе су још они научили; ево имана њихових: поп Григориј и син његов Самсонка, Гриђа, писар Борисоглебски, Лавреша, Мишука Пас, Васјук Сухи, зет Денисов, поп Федор, поп Василиј Покровски, поп Јаков Апостолски, Јурка Семенов, син Дугога, још Авдеј и Степан клирици, поп Иван Воскресенски, Овдоким Љулиш, ђакон Макар, писар Самухов, поп Наум и многи други; и они су чинили таква безакоња, каква нису чинили ни древни јеретици.

О, ко може оплакати ту беду, чији ће језик испричати о ономе што се догодило, чији ће слух да мирно прими ту причу? Они су назвали лажним божанско предвечно рођење Христа од Оца и исмевали се над Његовим очовечењем ради нашег спасења, говорећи, као да Бог Отац Сведржитељ нема ни Сина, ни Светога Духа, Јединосушних и Сапрестолних Њему, као да нема Свете Тројице. А када се у књигама говори да Бог Отац Сведржитељ има Слово и Духа, онда то означава изговорену реч и дисање, које се раствара у ваздуху. Онај, Кога Писмо назива Исус Христос, Син Божији, још се није родио; када се Он роди, назваће се Сином Божијим не по природи, већ по благодати, исто као и Мојсеј, Давид и други пророци. А Тај, Кога хришћани називају Христом Богом, – обичан је човек, а не Бог: Он је био разапет од јудеја и иструлио је у гробници. Зато се сада треба придржавати Мојсејевог закона.

Још су они овако говорили: зар Бог није могао спасти Адама и род његов од ада, зар Он није имао Небеске Силе, пророке и праведника да их пошаље ради испуњења Своје воље, зар је Он Сам сишао у виду нишчег сиромашка, очовечио се, пострадао и тиме победио ђавола? Не приличи Богу да тако поступа.

Они су узносили многе хуле и вређања на Божанску Цркву и свечастне иконе, говорећи да се не треба поклањати творевини руку, не треба изображавати на светим иконама Свету Тројицу, пошто је Авраам видео Бога с два Анђела, а не Тројицу. Они су забрањивали поклањање божанским иконама и Часном Крсту, бацали иконе на нечиста и скверна места, неке иконе они су гризли зубима, као бесни пси, неке разбијали, неке бацали у ватру и говорили: ругамо се над овим иконама, као што су се жиди ругали над Христом.

О безбожни језици, о мрска и гнила уста, која су говориле те богохулне речи!

Тада је дошла до краја седам хиљада година од стварања читавог света; јеретици су говорили: седам хиљада лета је прошло, и Пасхалија се завршила, а Другог Доласка Христовог нема, – значи, дела Отаца су лажна и треба их сагорети. Они су бесчастили не само отачка дела, већ и апостолска, говорећи: зашто нема Другог Доласка Христовог, када му је већ време да буде; јер су апостоли написали да се Христос родио у последња времена (1. Пт. 1, 20), и већ је хиљаду и петсто година прошло од рођења Христовог, а Другог Доласка нема, – значи да су дела апостола лажна.

Још су они ружили дела светог Јефрема, говорећи: његова су дела лажна, јер је он писао да ево већ иде Господ наш Исус Христос да суди живима и мртвима и да је наступио крај, – али, после његових дела прошло је хиљаду година, а Другог Доласка нема. И бесчастили су они не само дела светога Јефрема, већ и сво Свето Писмо (Јеванђеља и дела апостола) и дела отаца Цркве. Они су вређали монашки лик и монашки живот, говорећи да су монаси одступили до пророчког, јеванђелског и апостолског учења, својевољно, по своме разуму, измислили себи живљење и, оставивши Божије заповести, живе по учењима људским. Други су јеретици говорили  да ако би монашки живот био богоугодан, онда би и Сам Христос и божији апостоли били у монашком лику, али Христос и свети апостоли пишу о мирском лику, а не монашком. Други су говорили да монашки лик, схима, није била дата Пахомију од Анђела. Када би то био Божији Анђео, он би се јавио сватао, али он се јавио као црн, што је био знак ђаволског дејства. Други су јеретици извртали речи светога апостола Павла, које он пише Тимотеју: „А Дух изричито говори да ће у последња времена одступити неки од вере слушајући духове преваре и науке демонске, у лицемерју лажљиваца, чија је савест спаљена, који забрањују женити се, и траже уздржавање од јела која је Бог створио да их са захвалношћу узимају верни и они који су познали истину“ (1. Тим. 4, 1-3). Јеретици су говорили да је свети апостол Павле рекао то о монасима, пошто им је забрањено женити се и заповеђено да се уздржавају од јела, и као да је о њима написано: „Проклет сваки који не подигне семе у Израиљу“ (в.: 5. Мој. 25, 5-9).

Али, ни на томе се нису зауставили скверни и нечисти јеретици. Они се опијају и преједају у светом Великом посту и у све свете постове, у среду и петак једу месо и оскврњују се блудом, и, оскврњени, иду у божије цркве и савршавају свету литургију.

Како да се не дивимо Твоме неизрецивом, о Слове, дуготрпљењу, како говорити о дубини неисказиве Твоје благости? Ти скверни језици су се осмелили да и на друге свете произнесу велике и лажљиве хуле. Они су бесчастили Саму Деву Богородицу, великог Претечу Јована, свете апостоле, свештене светитеље, преподобне и богоносне оце наше – све су то чинили првенци сатанини Алексеј и Денис у Великом Новгороду.

6988.         године (1480. од Р.Х.) Велики кнез Иван Васиљевич је дошао у Велики Новгород. Тада је он узео у Москву попа Алексеја за протопопа цркве Успења Пречисте Богородице, и Дениса попа у цркву Арханђела Михаила. Ко без суза може говорити шта су чинли ти скверни пси са својим помоћницима? Одмах по доласку у Москву, велики и многољудни град, они нису смели рећи нешто неодговарајуће, већ су се тајили, као змија у рупи: људима су се представљали као свети и кротки, праведни и уздржљиви, али су тајно сејали семена безакоња и погубили многе душе, завевши их у жидовство, тако да су неки отпали од Цркве и обрезали се у жидовску веру; међу њима и Ивашка Черни, црни како именом, тако и делима, и Игнат Зубо, његов саучесник.

6989.         године (12. децембра 1484. од Р.Х.) у архиепископији Великог Новгорода и Пскова био је постављен пресвештени Генадиј; као свећа на свећњаку био је он постављен Божијим судом. Буквално лав, бацио се он на злочинце – јеретике, искочио је он из честара Свештеног Писма, с високих и прекрасних гора пророчких и апостолских учења, и својим канџама покидао њихове нечисте утробе, напојене отровом жидовства, својим очњацима их је растргао и уништио, разбивши их о камен.

Јеретици су се дали у бекство и стигли у Москву, где су себи имали већ спремну помоћ – протопопа Алексеја и попа Дениса, који су успели да многе преваре и ставе на службу својој безаконој жидовској вери. Међу монасима они су преластили проклетог Зосиму – назваћу га не архимандритом, већ осквнитељем, који се радује блату идолослужења, слично првом јеретику Зосиму Црном. Затим су они привукли у своју јерес монаха Захара, потом, Федора Курицина са двора Великог кнеза, непостављене писаре Истома и Сверчка, а од трговаца Семена Кленова. А Федор Курицин, Истома, Сверчок и Семон Кленов су и многе друге научили да жидовствују.

У то време протопоп Алексеј и Федор Курицин имали су такав утицај на Великог кнеза, као нико други. Они су се бавили астромонијом, астрологијом, чаробњаштвом и црнокњижјем и другим лажним учењима. Због тога су им се многи придружили и огрезли у дубине одступништва.

Тако је на земљу дошао прескверни сатана, и код многих нашао земљу срца обрађену и смекшану животним задовољствима, таштином, среброљубљем, сластољубљем, неправдом, и посејао свој гнусни кукољ преко порода јехидиног, безаконих убица, јеретика, који су се осмелили да хуле Милостивог и Сладког мога Владику. О земљо, о сунце, како ви трпите! Јер нема такве хуле и таквих погрда, које не би избацивали ти нечисти јеретици мрским својим језицима на Јединородног Сина Божијег, на Пречисту Његову Мајку и на све свете.

Све се то догодило у годинама архијерества митрополита Геронтија. Он сам, иако је и исповедао хришћанство, другим хришћанима се није бавио – што због свог незнања, што не радећи око њих, што бојећи се Великог кнеза. А у то исто време овце Христовог стада – авај мени! – гинуле су од јереси.

Ускоро, не много времена после смрти Геронтија 6997. (1489. од Р.Х.), ученик Алексеја ђакон Истома, сарадник ђавола, пас адов, био је прободен копљем Божијег гнева: његово гнусно срце, сместиште седам лукавих духова, и утроба његова су загнојили. Он је познао к себи неког лекара, и овај је, погледавши, рекао да је његова болест Божији гнеб, и зато неизлечива човечијим средствима. Тако је у тешким мукама Истома испустио своју нечисту душу.

Убрзо је и проклети поборник сатане, дивљи вепар ђавољи, који је дојурио из поља и опустошио виноград Христов – говорим о протопопу Алексеју – испустивши душу, пао у шапе сатане. Њега је стигао Божији суд: разболео се од тешке болести и био поражен мачом Божијег суда.

Пред своју смрт он је замађијао Великог кнеза, и овај је поставио на велики епископски престо гнусног поборника ђавола, кога је Алексеј напојио отровом жидовства, – нечистога Зосиму. Ускоро, 26. септембра 6999. године (1490. од Р.Х.), Зосима је постао митрополит.

Не много времена касније преосвештени архиепископ Великог Новгорода и Пскова Генадиј послао је Великом кнезу и митрополиту Зосими – пошто злочињење нечисте душе Зосиме још није било откривено – мноштво истинитих сведочанстава против новгородских јеретика, који су оставили Новогород и побегли у Москву, саопштавајући о хулама и поругама над божанским иконама и Часним и Животворним Крстовима. По заповести кнеза 17. октобра 6999. године (1490. од Р.Х.) сабрали су се епископи: Ростовски архиепископ Тихон, Суздаљски епископ Нифонт, Симеон Рјасански, Васијан Тверски, Прохор Сарски, Филотеј Пермски, као и архимандрити, игумани и сав свештени сабор Руске митрополије. Они су дошли код митрополита Зосиме, још не знајући поуздано да он и јесте глава и учитељ јеретика.

Зосима, притворни хришћанин, заповедио је да се прокуну јеретици: новгородског протопопа Гаврила – пошто је већ умро телом протопоп Алексеј, давно мртав душом, – попа Дениса архангелског, попа Максима ивановског, попа Василија покровског, ђакона Макара николског, писара Гриђу борисоглебског, Васка, зета Денисовог, Самуху, писара диколског, и све јеретике који исто исповедају.

Неке је кнез послао у Велики Новгород архиепископу Генадију. Овај је наредио да се четрдесет попришта (60 километара) од града посаде на коње, на самаре, леђима ка глави коња, да би гледали на запад у за њих спремљени огањ, наредио је да им одело обуку позади напред, а на главе је наредио да им поставе заоштрене брезове кациге, као бесовске; значке на темену кацига су биле од влакана лике, венци – од сламе помешане са сеном, на кацигама је био натпис: „Ево сатанске војске“. И заповедио је архиепископ да их воде по граду и свима који би их сретали заповедио је да их пљују и говоре: „Ово су непријатељи Божији и хулитељи хришћана“. Затим је наредио да се спале кациге, које су им биле на главама. Тако је поступио тај добри пастир, да би заплашио непобожне и безбожне јеретике; и не само њих да застраши, већ и свима да покаже призор, испуњен ужасом и страхом, да би се они који га виде укрепили у правој вери. Друге је јеретике кнез слао у заточеништво и у изгнанство.

Поп Денис се после анатеме и протеривања предао усељеном у њега бесу хуле: месецима је он безпризорно кричао гласовима звери, стоке, птица и гмизаваца и у ужасним мукама истустио свој нечисти јеретички дух. Исто тако је ужасно умро и монах Захар, који је исповедао жидовство. После посечења и растрзања тих стремећих ка аду паса, синова погибели, храњених отровом жидовства, још је остао велики следбеник ђавола, угарак содомског огња, змија многохиљадоглава, храна генском огњу, нови Арије, гори од Манеса, првенац сатанин, гнусни злочинац Зосима – он је, као што је раније било речено, био посађен на свети престо.

Ускоро и он није могао да издржи отров жидовства у свом нечестивом срцу и, изливши га на многе, оскврнуо је велики епископски престо у цркви Успења Мајке Божије. Храм је тај могуће назвати небом на земљи: он, као велико сунце, дивно украшен, сија посред Руске земље чудотворним иконама и моштима светих. Тако, када би Бог пожелео на живи у Својој творевини, онда би живео ту, а не на другом месту. Зосима, боравећи у тој цркви, као црни гавран који кљује очи оних који су упили овдашњи сујетни живот и заспали смрћу душа. Пошто су одлетели од нас доброгласни појци, чудногласни славуји, слаткоречиве ластавице – божански светитељи и велики чудотворци Петар, Алексеј и други православни светитељи, који су усред црквеног врта испуњавали уши слушаоца учењем Православља. Одлетели су крилати орлови, који су својим канџама кљували очи оних који су неправедно гледали на Христово очовечење, одлетели су ка Христу они, који су покривали крилима мноштво верних, и оставили нас сирочад.

Гнусни идолопоклонички вук, који се облачио у пастирско одело, напојио је отровом жидовства просте људе, који су му долазили, а друге је та погубна змија оскврњивала содомским развратом. Преједајући се и опијајући, он је живео као свиња и на све начине бесчастио непорочну хришћанску веру, уносећи у њу повреде и саблазни. Он је хулио Господа нашег Исуса Христа, говорећи да је Христос Сам Себе назвао Богом; он је узносио многе хуле и на Пречисту Богородицу; божанске крстове он је бацао на нечиста места, свете иконе палио, називајући их идолима. Он је одбацио јеванђелско учење, апостолска правила и дела свих светих, говорећи овако: нема ни Царства Небеског ни Другог Доласка, ни васкрсења мртвих, ако је неко умро, значи да је потпуно умро, до тог трена он је само и био жив. И с њим многи други – ученици протопопа Алексеја и попа Дениса: Федор Курицин, писар Великог кнеза, Сверчок, Ивашко Максимов, Семен Кленов и многи други, тајно придражавајући се разноврсних јереси, учили су жидовству по десетослову Мојсејовом, држали се садукејске и месалијанске јереси и уносили многе смутње. Оне који су знали као брагоразумне и осведочене у Светом Писму, они нису смели да обраћају на жидовство, али, лажно им тумачећи неке главе Светог Писма Старог и Новог Завета, наводили их ка својој јереси и учили различитим измишљотинама и звездочатству: како по звездама одредити и устројити рођење и живот човека, – а Свето Писмо су они учили презирати као празно и непотребно људима. Људе мањег образовања они су непосредно учили жидовству. Нису се сви приклањали жидовству, али су се многи научили од њих да поричу Свештена Писма, и на трговима и у домовима су се спорили о вери и сумњали.

Тако је никла смутња међу хришћанима, какве није било од времена када је у Руској земљи засијало сунце благочешћа. Многи из монашког чина, у манастирима и пустињи, као и благородни и христољубиви светски људи су се скрушавали срцем. Не трпећи погубну буру богохулства, они су са сузама молили Бога да Он прекине ту смртоносну зиму жидовства, загреје срца сећањем на Јединосушну Тројицу, просвети истином и упали сунце побожности. Свако од њих се по својој моћи старао да искорени погубни кукољ жидовства, заједно са њиховим гнусним епископом Зосимом. И они су разобличили његово одступање и содомски разврат.

И он је отпочео протов њих жестоку борбу: једне је лишио божанског причешћа, свештенике и ђаконе одлучивао од чина, говорећи да не треба осуђивати ни јеретика, ни одступника. Он је такође говорио: чак ако епископ или свештеник буде јеретик и одлучи неког или не благослови, тако ће бити и на Божијем суду. Неупућени у свете књиге бојали су се да разобличе његово одступништво; они који су читали свете књиге знали су да треба не само осуђивати јеретике и одступнике, већ их и проклињати, и не само проклињати, већ и предавати на љуте казне. Они нису престајали да разобличују митрополита и свима су говорили о његовој јереси и о гнусним делима, а митрополит их је опет клеветао пред Великим кнезом.

Ускоро је кнез послао недужне у изгнанство, и они су претрпели многе муке: окове, затворе, одузимање имовине. Други нису с њима страдали у прогону, већ су их тешили писмима и помагали свим неопходним; из светих књига они су бирали обличавања против јеретичких речи и слали их изгнаницима, укрепљујући их против јеретика.

Ове невоље ради и ја сам изабрао из Светог Писма и светоотачких дела нека обличења против речи јеретика. И мада сам необразован и неук, али сам и ја, по мојим силама, дужан да се позабавим обличавањем јеретика. Тако је и Антиох, живећи у лаври светога Саве, био сведок напада звероликих персијанаца, видео у томе повод за састављање велике књиге извода из светих књига. Такође је и свети Никон, живећи у Антиохији, у Црној Гори, видећи јарост безбожних турака, сабрао мноштво сведочанстава светих књига, на корист читалаца. Сада не персијанци, не турци, већ сам ђаво и сва његова војска, уставши против Христове Цркве, буквално дивље звери, не једу човеково тело и крв не пију, већ губе душу, које је читав свет недостојан.

Нека ме нико не осуђује за то што у сваком Слову понављам имена јеретичествујућих, исповедајућих жидовство: говорим о протопопу Алексеју, Федору Курицину, попу Денису и о њима сличним. Управо тачно онако како су свети божански оци наши писали против првих јеретика у прошлости, много пута понављали њихова имена и јереси, да би било познато и следећим поколењима да су та учења изуми ђавола. Сакупио сам у једно сведочанства из различитих светих књига, да би они који знају, прочитавши, подсетили се, а они који не знају, прочитавши, разумели. Свако ће, с помоћу Божије благодати, без муке наћи у следећим главама све неопходно за разобличење јеретика. Главе ове књиге су ове:

1.                Слово против нове јереси новгородских јеретика, који говоре да, пошто у Бога Оца Сведржитеља нема ни Сина, ни Светога Духа, Јединосушних и Сапрестолних, онда нема ни Свете Тројице. Овде се наводе докази из Светог Писма да Бог Отац Сведржитељ има Сина и Светога Духа, Јединосушне и Сапрестолне Њему, и да је Света, Животворна и Свемогућа Тројица још од давнина била посведочена од патријараха, пророка и читавог Светог Писма.

2.                Слово против јереси новгородских јеретика, који говоре да се Христос још није родио, већ ће доћи време када ће се Он родити; а Онај, Кога хришћани називају Христом Богом је обичан човек, а не Бог. Овде се наводе докази из Свештеног Писма да је Христос Бог Онај Који се родио у Витлејему Јудејском од Деве Марије у дане цара Јудејског Ирода и нашег ради спасења добровољно претрпео распеће, васкрсао из мртвих, вазнео се на Небеса и поново ће доћи да суди живима и мртвима.

3.                Слово протов јереси новгородских јеретика, који говоре да се треба придржавати Мојесејевог закона, чувати га, вршити жртвоприношења и обрезивати се. Овде се наводе из Светог Писма објашњења тога да је Мојсијев закон био дат до Доласка Христа; јер у почетку Бог није хтео жртвоприношења и допустио их је по неопходности и не свуда, већ само у једном храму у Јерусалиму; и после Доласка нашег Владике Христа Мојсејев закон је завршен, а жртвоприношења и обрезање су укинути.

4.                Слово против јереси новгородских јеретика, који говоре: „Зар Бог није могао спасити Адама и његов род јер није имао небеска војинства, пророке, праведнике да их пошаље ради испуњавање Своје воље, већ је Он сам сишао у виду нишчег сиромашка, очовечио се, пострадао и тиме победио ђавола? – не приличи Бог да тако поступа!“ Овде се приводе из Светог Писма сведочанства да је за Бога све могуће, нико се не може противити Његовој Божанској власти; али из дубине Своје мудрости и човекољубља, ради нашег спасења Он је изволео Сам да се очовечи, пострада, сиђе у ад, васкрсне из мртвих, изведе из ада Адама и његов род, и тако је Божанском мудрошћу победио ђавола, спасао свет и до овог часа спашава.

5.                Слово против јереси новгородских јеретика, који говоре као да не треба изображавати на светим иконама Свету и Јединосушну Тројицу, пошто је речено у Писму да је Авраам видео Бога са два Анђела, а не Тројицу. Овде се наводе из Светог Писма докази да је Авраам видео Свету Тројицу и да треба изображавати на свечесним иконама Свету и Животворну Тројицу.

6.                Слово против јереси новгородских јеретика, који говоре као да се не треба поклањати рукотвореним предметима. Овде се приводе из Светог Писма сведочанства да су се и у Старом закону људи поклањали рукотвореним стварима, које је Господ Бог заповедио да се направе у славу Своју, а у наше време тим више се треба поклањати рукотвореним предметима, тј. светим иконама, Часном и Животворном Крсту и другим божанским и освештаним предметима, које је Господ Бог наш Исус Христос заповедио да се направе у славу Своју.

7.                Сведочанства светих књига о томе како и зашто треба хришћани да се поклањају божанским иконама и поштују их, и Часни и Животворни Крст Христов, и Свето Јеванђеље, и Пречисте Божанске Тајне, и освештане сасуде, у којима се савршавју Божанска Тајинства, и чесне мошти светих, и Божије цркве; а такође и о томе како нам приличи поштовати један другога, и како доликује поштовати цара или кнеза и служити му, и како доликује сада поклањати се Господу Богу и Њему Јединому служити.

8.                Слово против јереси новгородских јеретика, који говоре да је седам хиљада година прошло од стварања света и Пасхалија се завршила, а Другог Христовог Доласка нема, – последично, дела светих отаца су лажна. Овде се наводе из Божанског Писма сведочанства о томе да су творевине светих отаца истините, јер су оне сагласне са писањима пророка и апостола.

9.                Слово против јереси новгородских јеретика, који говоре: „Зашто нема Другог Христовог Доласка, иако је његово време већ наступило? Јер су апостоли написали да се Христос родио у последња времена, и већ је хиљаду петсто лета прошло од Рођења Христовог, а Другог Христовог Доласка нема; последично: писања апостола су лажна“. Овде се наводе из Светог Писма докази да су писања светих апостола истинита, зато што су побуђени Светим Духом.

10.              Слово против јереси новгородских јеретика, који хуле дела светога Јефрема и говоре да су његова дела лажна. Овде се приводе докази из Светог Писма да су дела светог Јефрема истинита и да одговарају пророчким, јеванђелским и апостолским списима.

11.              1. Слово против јереси новгородских јеретика, који хуле на монашки живот и говоре да су иноци одступили од заповести Божијих и од пророчких, јеванђелских и апостолских писања, по својој измишљотини и самоучењу устројили себи живот и држе се предања људског.

12.              2. Други говоре да, када би монашки живот био угодан Богу, онда би Сам Христос и божански апостоли живели у монашком образу, но сада ми видимо Христа, као и свете апостоле, изображене у мирском образу, а не у иночком.

13.              3. Трећи говоре да монашки образ-схима није био предат Пахомију од светог Анђела: када би то био Анђел Божији, он би се јавио као светао, међутим, он се јавио црн, а то је знак ђаволског деловања.

14.              4. Четврти изврћу речи светога апостола Павла, које је он написао Тимотеју: „А Дух изричито говори да ће у последња времена одступити неки од вере слушајући духове преваре и науке демонске, у лицемерју лажљиваца, чија је савест спаљена, који забрањују женити се, и траже уздржавање од јела која је Бог створио да их са захвалношћу узимају верни и они који су познали истину“ (1. Тим. 4, 1-3). Јеретици су говорили да је свети апостол Павле рекао то о монасима, пошто им је забрањено женити се и заповеђено да се уздржавају од јела, и као да је о њима написано: „Проклет сваки који не подигне семе у Израиљу“ (в.: 5. Мој. 25, 5-9). Овде су сабране речи из Свештеног Писма, које оповргавају и разобличавају све те јеретичке речи.

15.              Слово против новгородских јеретика, који говоре да, тобоже, ако епископ јеретик и не благослови или прокуне неког од православних, онда Божији суд следи његов суд. Овде се наводе сведочанства из светих књига да, ако јеретик, чак и будући епископ, не благослови или прикуне неког од православних, онда Божији суд не следи суд јеретика.

16.              Слово против новгородских јеретика, који говоре да не треба осуђивати ни јеретика, ни одступника. Овде су сабрана сведочанства из светих књига о томе да јеретика и одступника не само треба осуђивати, већ и проклињати, царевима и кнезивима и судијама доликује да их шаљу у затвор и предају љутим казнама.

17.              Слово против новгородских јеретика, који говоре да не треба посебно много сазнавати, откривати и распитивати се о јеретицима и одступницима, ако сами не исповедају своје јереси и одступништва. Овде су сабрана сведочанства светих књига о томе да сви који љубе Христа треба да се наоружају сваким старањем, усрђем и благоразумном довитљивошћу у распознавању јеретика, њиховом налажењу и откривању, и сазнавши – не утајивати; онај пак, ко се труди да сакрије јеретика јесте саучесник јеретика.

18.              Слово против новгородских јеретика, који говоре да ако се јеретик и одступник покаје, онда он ускоро може ићи у свету цркву и причешћивати се Божијим Тајнама. Овде су сабрана сведочанства светих књига о томе којим јеретицима и неверницима, ако се покају, приличи ускоро да иду у свету цркву и причешћују се Христовим Тајнама, и који јеретици и одступници, ако се и покају, не треба да улазе у свету цркву и причешћују се Божјим Тајнама, док не буде учињено над њима све што у том случају заповедају божанска правила; као и о томе да су сада јављени новгородски јеретици и одступници гори и нечистији од свих јеретика и одступника који су живели под небесима.

19.              Слово против јереси новгородских јеретика, који говоре да ако јеретици или одступници, разобличени у својим јересима и одступништву и осуђени, почну да се кају, онда им треба примити покајање и удостојити их милости. Овде су сабрана сведочанства светих књига о томе да ако јеретик или одступник почне да се каје не по својој вољи, већ само зато што је разобличен и осуђен, онда такво покајање не треба примати; јер и лопови, и разбојници, и убице, и разоритељи гробова, и други злочинци се кају онда када бивају разобличени и осуђени, али њихово покајање се не прима.

Преп. Иосиф Волоцкий, „Просветитель“, превод с древноруског Е. В. Кравец и Л. П. Медведевой, у: Преподобный Иосиф Волоцкий, Москва 2010, 231-249.
Превод с руског: архим. др Никодим (Богосављевић).

Извор: „Фонд стратешке културе“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 10 јул 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.