Са црквеног становишта, целокупна православна дијаспора широм света, укључујући и српску, прелази у надлежност Цариградске патријаршије којом управљају Грци, а чије је седиште у Истанбулу.

Сабор на Криту су пратиле бројне контроверзе

Будући да није могуће одмах прећи на устројство да православно расејање буде искључиво под Цариградом, у прелазном периоду, због навика, историјског наслеђа и фазе привикавања, по иностранству ће се прво формирати Епископски сабори (скупштине) од дијаспорских владика различитих помесних цркава на челу са цариградским епископом у дотичној области. Све одлуке за православце, укључујући и Србе у расејању, доносиће се већином гласова.

Ово је једна од важних одлука недавно одржаног православног сабора на грчком Криту, а стручњак за канонско право Жељко Жугић Которанин и др Зоран Чворовић, професор историје црквеног права, сагласни су да то није у духу древних канона и предањског црквеног устројства.

– Донета одлука је канонски неисправна, јер у 28. канону Четвртог васељенског сабора из 451. године, дакле још из времена јединствене хришћанске цркве, каже се да свака Црква има право на своју дијаспору, а Цариград има право само на ону дијаспору која је од њега настала и граничи се са Цариградском патријаршијом. Ово што је сад потписано резултат је папистичких тежњи цариградског патријарха. Документ, међутим, нема правоснажност. Пошто се тиче православне васељене, тај папир ни за кога није обавезујући док га не потпишу поглавари свих канонских православних цркава. А знамо да су долазак на Крит отказали поглавари Руске, Бугарске, Грузијске и Антиохијске патријаршије који су тражили одлагање скупа. Њима су одлуке са Крита послате на увид и потпис, али још није саопштено да ли су их прихватили – појашњава Которанин.

Документ под називом „Православна дијаспора“ потписало је ипак 10 патријараха, међу њима и српски Иринеј. У том акту, између осталог, пише да „засад све дијаспорске владике остају у својим матичним Црквама“, али ће међу њима главну реч имати Сабор, односно скупштина епископа у одређеној области чије одлуке ће се доносити гласањем и којом може да председава само цариградски дијаспорски епископ. Скупштина и председник биће директно и једино у надлежности цариградског патријарха.

Епископске скупштине

У документу с Крита наводи се да ће епископске скупштине, на челу са цариградским владиком, бити формиране у Канади, САД, Латинској Америци, Аустралији, Новом Зеланду и Океанији. Затим у Великој Британији и Ирској, те Белгији, Холандији, Луксембургу, Италији, Малти, Швајцарској и Лихтенштајну, као и у Немачкој, Шпанији, Португалији и земљама Скандинавије, осим у Финској чији су православци одвајкада у надлежности Москве.

– Ова одлука је противна предањском устројству васељенског православља које чине аутокефалне националне цркве. Јер, сваки појединац, православац, припада својој националној цркви у којој је крштен, без обзира на то где у свету живи. Али, Цариградска патријаршија, иначе Црква са свештенослужитељима без народа, у Истанбулу је сведена на две улице, па хоће да себи обезбеди паству и новац, јер је велики број њихових владика без верника и само су титуларни епископи, а дијаспора је значајан извор прихода – указује Чворовић.

Чак и Свети Сава, подсећа Чворовић, „није био наклоњен Цариграду, те је после 1219. године, након што је за Српску православну цркву од Византије издејствовао самосталност, одмах, због незадовољства народа свештеницима, почео са сменом дотадашњег грчког клера и увођењем српског“.

– Цариградска патријаршија, све и да хоће, не може сама да води бригу о целокупној православној дијаспори на свих пет континената. А Срби су кроз историју слично на својој кожи већ искусили. Наиме, кад је у Србији под турском окупацијом укинута Пећка патријаршија у 16. веку, српском црквом су управљали грчки (цариградски) свештеници, тзв. фанариоти. И тада је велики број Срба из православља прешао у ислам. У садашњој ситуацији, Срби у расејању по свему судећи неће моћи самостално да одлучују о свом црквеном животу, јер ће се одлуке доносити прегласавањем на тој епископској скупштини састављеној од дијаспорских владика из свих цркава – закључује Чворовић.

Упозоравао и Велимировић

Још од завршетка Првог светског рата и времена патријарха Мелетија, Цариградска патријаршија непрекидно понавља да не признаје дијаспорске епископије других православних цркава, али да их толерише ради мира међу православцима. Својевремено је, подсећају у српском епископату, и Свети владика Николај Велимировић упозоравао Сабор СПЦ да патријарх Мелетије „покушава да прошири тумачење 28. правила 4. Васељенског сабора и обухвати дијаспоре свих цркава“.

– По први пут у историји један патријарх покушава да поведе Цариградску патријаршију у потпуно неканонски и скандалозан административни освајачки поход у туђе земље и на туђу паству – упозоравао је Велимировић.

Извор: "Вести онлајн"