Опрез, секта!

           Предајем црквену историју на Московској духовној академији и студенти ми често постављају питање о епохи Ивана Грозног. На то питање одговарам: то је епоха митрополита Макарија. Што се тиче израза “епоха Ивана Грозног”, то није епоха, јер се епоха увек односи на неку целину. А у овом случају не може се говорити о целовитости.

Иван Васиљевич Грозни је – руски владар. Нема никакве сумње да треба извршити историјску анализу личности Ивана Грозног, његових заслуга, итд. Али, они који се залажу за његову канонизацију, не чине то због његовог нарочитог црквеног благочешћа. Овде је пре реч о канонизацији монархије. Наравно, уколико се говори о могућој пројекцији небеског света на земљу, знамо да у небеском свету царује монархија а не демократија. Став наше Цркве по том питању је познат, али он не занима ”ревнитеље”. Не занима их, јер личност Ивана Грозног данас добија другачији, посебан митолошки смисао.

Какви се митови при томе стварају? Прво: чини се да је Иван Васиљевич већ канонизован! Основни аргумент, који потврђује ту наводно већ извршену канонизацију, односи се на изображење Ивана Васиљевича са ореолом на косини североисточног прозора Грановите палате. Пошто је последњи пут насликано 1892. године, то изображење се сматра чином канонизације. Но, када би заиста постојало интересовање за црквену науку уместо за стварање митова, може се отићи у синодални архив РГИА (Руски државни историјски архив)… Уколико сте посетили Грановиту палату, онда знате да je на такав начин изображен читав низ московских владара. Изображавање владара са ореолима – представља византијску традицију, која сведочи о поштовању владара као помазаника Божијег. Али то никада – ни за Византијце ни за Русе – није био знак личне светости. Постојећи архивски подаци не потврђују канонизацију Грозног ни у XVII ни у XIX веку.

Истраживање места погреба руских митрополита умногоме је допринело разумевању проблема односа Ивана Васиљевича и Цркве. То је веома сложено питање. Као што знате, у периоду опричнине, престало се са писањем летописа, и ми смо приморани да у другим изворницима тражимо податке о месту где почивају поједини митрополити. Напомињем да је за време владавине Ивана Грозног, једини митрополит који је скончао природном смрћу, оставши на челу Цркве, био светитељ Макарије. Сви остали митрополити или су сами напуштали престо или су их са тог положаја збацивали. О каквој онда светости можемо говорити после тога?

16. јануара 1547. године, одржало се крунисање првог и у то доба јединог православног владара. Обративши се владару, митрополит Макарије му је рекао да треба да буде послушни син Свете Цркве. О каквом послушању се може говорити при таквом односу према предстојатељима Цркве? Ми не знамо много о томе шта се тада догађало са епископима и игуманима, али знамо како је страдао преподобни Корнилије, Псково-печерски чудотоворац. Данашњи ревнитељи канонизације првог руског цара савршено произвољно тумаче речи службе које говоре да је земаљски цар “послао” преподобног Корнилија небеском цару. Они то представљају као благодатни чин, о коме је иначе немогуће другачије мислити осим као о богохулству.

Још једна слаба тачка у разговорима о канонизацији Ивана Васиљевича јесте његово многоженство, иако новинари, који се залажу за његову канонизацију, покушавају да оповргну ту чињеницу. Тумачење опричнине као неког монашког реда такође је врло проблематично. Уколико се уопште може говорити о благочешћу која је применљива на опричнину, то би у суштини било наметање неправославног облика благочешћа.

Не треба заборавити ни то да је митрополит Макарије иступао против опричнине – о томе се говори у 34-ом тому руских летописа. Сви ти покушаји "канонизације цара" Ивана Васиљевича смућују обичне вернике. А видимо да се све то намеће уз помоћ појединих средстава јавног информисања.

Извор: "На путу за Емаус"