Куда води еклисиологија критског „Великог Сабора“?

Околности сазива и резултати „Светог и Великог Сабора“, одржаног на Криту у јуну ове године, - који предентује на свеправославни статус, али чињенично се показаао као саветовање делегација 10 од 15 Помесних Православних Цркава, - потпуно очекивано ставили су на дневни ред зататак заштите традиционалне православне еклисиологије, пошто се пред нашим очима остварује радикална реформа у области црквеног устројства.

Из историје планова новог Васељенског Сабора

Идеја одржавања новог Васељенског Сабора почела је активно да се развија у православном свету у другој половини 19. – почетак 20. века. Многи виђенији црквени посленици како за границом, тако и у Русији били су одушевљени овим пројектом. Чинило им се да ће одржавање таквог Сабора унети струју свежег ваздуха у живот Православне Цркве, помоћи превладавању накупљених проблема, назначити нове перспективе. Међутим, ускоро је постало јасно да остваривање таквог пројекта изазива мноштво сложених теоријских питања, повезаних с тим на који је начин могуће – ако је уопште и могуће – обновити установу Васељенског Сабора у новој историјској ситуацији.

Нејасно је било и то шта може послужити као одговарајући разлог за сазив Сабора свих Православних Цркава. На пример, почетни повод – регулисање грчко-бугарског црквеног питања –у Руској Цркви није сматран довољно важним за његово решавање на нивоу Васељенског Сабора. Временски следећи покушаји били су изазвани стремљењима ка спровођењу разноврсних црквених реформи и зближавању с англиканском заједницом, све до пуне обнове евхаристијског општења с њима, што је такође ставило под сумњу успех могућег Сабора, чија би решења тешко била прихваћена од читаве црквене пуноте. Разорни неуспех првог Свеправославног саветовања 1923. године и отимање обновљенских реформи у Руској Цркви од стране појединих Помесних Цркава, брзо су отрезнили црквене реформаторе, покренувши их да се уздржавају од брзих дејстава и борења за остваривање означених промена путем сазива опште признатог и пуноважног црквеног Сабора.

Поново је дошло до враћања теоријским питањима. Али, уместо да се она озбиљно разматрају, било је одмах предложено да се договара о формату Сабора, а затим да се воде припреме на линији прихваћених договора. Важно је разумети да се до овога часа организација Свеправославног Сабора води на основу драговољне сагласности Помесних Цркава, а не на основу неких опште прихваћених канонских норми. Она се овди и на фону постојања неслагања у вези кључних еклисиолошких питања међу појединим Помесним Цркавама, и зато се модел Сабора, усаглашен на Свеправославним саветовањима, показао од почетка климав и споран, што су и показале живе расправе, које су претходиле одржавању Сабора на Криту.

Заједно с овим, грчка страна је још давно формулисала главни циљ Свеправославног Сабора: отпочетка се такав Сабор замишљао као важни елемент еклиосиолошких реформи. 6. јуна 1930. године атинске новине „Патрис“ саопштиле су у чланку „Заједнички фрон Православља“ о значају предсаборског саветовања, које је спроведено те године:

„Без сумње, Христова Црква је једна и вечна, али је њена делатност у свету обавезна да следи за тим свеопштим променама, с којима заједно еволуира човечанство. И док је Православље владало у бескрајној Русији, а православно свештенство је надничило за добробит царске династије, организовање узајамног дејства свих православних аутокефалних Цркава, под духовним вођством Васељенске Патријаршије, тог духовног врха читавог Православља, није било лако. Али сада, када је антихрист, о коме говори хришћанско предање, тај истребитељ религије, продро на територију бивше Руске империје... Православље треба поново да организује своју христоимену пуноту и да обнови духовну снагу ради својих духовних чада, којима прете напади вукова. У прошлости аутокефалне православне Цркве, исцрпљене робским служењем освајачима, нису могле да постигну договор, успоставити опште стање и устројити заједнички рад и узајамну помоћ. Али, на срећу, тај период је завршен, и већина православних Цркава се налази у апсолутној слободи за заједничко деловање“[1].

На тај начин, још 1930. године отворено се проговорило шта је циљ Свеправославног Сабора – ни мање ни више „поново организовати христоимену пуноту... под духовним вођством Васељенске Патријаршије“. О томе да се овај циљ није променио током протеклих година, сведоче речи садашњег Цариградског патријарха Вартоломеја на отварању „Великог Сабора“:

„Сазивање овог Сабора условљено је неопходношћу регулисања, поред осталог, и унутрашњих питања Православне Цркве. Она су никла, пре свега, због система канонског устројства наше Цркве, које се састоји из Аутокефалних Цркава, од којих свака сматра себе слободном у својој области да регулише унутрашња питања, доноси сопствене одлуке, што понекад усложњава сведочење Цркве у савременом свету 'једним устима и једним срцем' и рађа неспоразуме и трвења, која потамњују лик тог јединства... Међутим, иако је и такво устројство канонско и еклисиолошко правилно, опасност њеног превраћања у неки вид 'федерације Цркава', од којих свака намеће своје интересе и стремљења, не увек чисто црквене по својој суштини, условљава непоходност примене саборности“[2].

Као што видимо, Свеправославни Сабор се и сада од његових идеолога замишља као оруђе рушења створеног система „канонски и еклисиолошки правилног“ устројства Православне Цркве и формирања новог црквеног устројства на основу неке нејасно изражене „примене саборности“.

Уназад сто година формулисани програм све ове године се са завидном упорношћу методично и етапно спроводи у живот. Ево, на пример, шта је 1920. године писао часопис „Црквена истина“, званично гласило Цариградске патријаршије:

„Након што буде прихваћено да Васељенски Патријарх, као Предстојатељ федерације православних Цркава, постане виша административна глава Православља, биће неопходно основати у Цариграду виши црквени савет, састављен од представника свих Православних Цркава, патријаршијских и националних. Овај федерални савет под председништвом Васељенског Патријарха ће остваривати надзор над читавим Православљем, бавити се заједничким питањем и служиће као видљиви центар свих федеративних православних Цркава“[3].

„Саборност“ као инструмент „васељенских“ претензија Цариграда

Управо се тако замишљао Свеправославни Сабор од почетка – као стално дејствујући „виши црквени савет“ при Цариградском патријарху, који ће „остварити надзор над читавим Православљем“.

Све ове године Цариградска патријаршија је разматрала установу Свеправославног Сабора још и као начин утврђивања свога беспоговорног првенства. Један од идеолога Сабора, митрополит Јован (Зизијулас), изразио је тај програм у виду крајње кратке формуле: „Где је Сабор, тамо је првенство, а где је првенство, тамо је и Сабор“[4]. Пошто Цариградска патријаршија претендује на васељенско првенство, онда му је нужан и одговарајући Васељенски Сабор, без кога његово првенство неће имати неопходни израз. Управо тај циљ, а не процедуралну сврсисходност или сагласност историјским реалијама, протежира Правилник „Светог и Великог Сабора, који је састављен тако да су Цариградском патријарху додељене савршено неоснована права[5]. Нужно је схватити да је, под покрићем аргументације о опште црквеној користи, Свеправославни Сабор замишљен и остварује се у својству инструмента борбе за власт у Православној Цркви.

Остваривање овог програма на Криту се није дало, и тешко да ће се дати у будућности. Пунота Православља никада неће допустити узурпацију власти у Цркви. Међутим, задатак датог момента се састоји у томе да се изведе добри саборни подухват на путу строге сагласности црквене традиције и истине Православља. А то да се идеолози „Светог и Великог Сабора“ надахњују туђим учењима, може се с лакоћом видети како у прихваћеним документима на Криту, тако и у појединачним наступима његових ученика.

Прво што на себе скреће пажњу у саборским документима јесте неосновано зближено схватање „саборности“ (католичности) и „синодалности“ (саборности). Идеја Сабора као установе заједничког одлучивања опште црквених питања долази од Светих Апостола (Дап. 15) и, несумњиво, је ауторитативна. Међутим, принцип „синодалности“ се никада не јавља као део догматског учења о Цркви. У Символу вере се говори о јединству, светости, апостолскости и саборности (католичности) Цркве, али не и о њеној „синодалности“.

Грчи израз „καθολικὴ ἐκκλησία“ („католичка Црква“) је вишеструк и сложен за превод (није се случајно латинска традиција задовољила његовом простом транскрипцијом). Израз „католички“, који долази од синтагме „καθ’ ὅλου“ („у целом“, „уопште“), указује на целосност њиме описаног предмета, његову свеопштост. У оквиру 4. века, када овај термин улази у еклисиолошку традицију, идеја католичности се супротстављала пре свега расколима и јересима сваке врсте. Управо одавде добија свој почетак западна традиција именовања ортодоксне и једине Цркве као „католичке“. Једна од објава „свеопштости“ јесте начело организационог јединства, на које подсећају источне титуле Предстојатеља Помесних Цркава – „католикоса“, као и грчки термин за означавање катедралног храма – „καθολικὸς ναός“ (католикон, отуда руски „саборна црква“, „собор“). Ушавши у словенски превод Символа вере израз „саборна Црква“ (у почетку – „сборна“) скреће пажњу управо на целокупност, јединство Цркве, сабраној из многобројних заједница, повезаних јединством вере и тајни и сачињавајући једно мистично Тело Христово.

Саборност (католичност) се зида на реалном евхаристијском и догматском јединству Православне Цркве и уопште не потребује формалне „манифестације“ кроз неке допунске процедуре или институте. Што се тиче Сабора, они су се у двехиљадегодишњој канонској традицији уобличили у један од важнијих института црквеног управљања, али – подвлачимо – искључиво на помесном новоу! Сабори се сазивају и спроводе под председавањем првих епископа (патријараха, митрополита, архиепископа) и с учешћем осталих епископа те или друге области (провинције, државе, народа). Управо постојање општег Сабора епископа на челу с првим епископом јесте главно формирано обележје Помесне Цркве.

На тај начин, речи „сабор“ (σύνοδος) и „саборност“ (καθολικότης) су појмови савршено различити по садржају и значењу. Међутим, у критским документима се утврђује фактичка истоветност ова два појма. На делу смо сведоци покужаја увођења у црквено сазнање новотарског постулата о томе да саборност Православне Цркве не може бити остварена другачије него путем формалног института – Сабора: „Православна Црква, - говори се у „Посланици Светога и Великог Сабора“, - изражава своје јединство и саборност у Сабору. Саборност одређује организацију, прихватање одлука и избор свога пута“ (т. 1). У „Окружној посланици“ критског форума изјављено је да „Православна Црква, у њеном јединству и саборности јесте Црква Сабора“ (т. 3).

Еклисиолошке новине: „синодалност“ као замена католичности

Друга мисао, која је била објављена на Критском саветовању, на први поглед звучи просто шокантно: испада да Православље до овог часа није постигло одговарајуће црквено устојство! По речима Цариградског патријарха Вартоломеја, „канонско устројство наше Свете Цркве“ још се није „утврдило коначно“. Ово тврђење се образлаже тиме што до овог часа не постоји регуларни Сабор читаве Цркве, који, по речима идеолога Критског Сабора, јесте апсолутно неопходан за проглашавање јединства Православља.

У свом иступу на отварању Сабора патријарх Вартоломеј је изјавио: „Саборност (синодалност, συνοδικότης) прожима собом све основне видове живота Цркве, од њене месне до васељенске пројаве... Древна Црква је установила институт саборности (синодалности) у својству врховног и последњег суда свога живота, не само у ванредним условима спорова и конфликата, већ и када је реч о начину управљања њоме на сталној основи“.

Судећи по овоме, патријарх Вартоломеј развија мисао да је и на „васељенском нивоу“ у Цркви такође потребно да постоји Сабор, који је позван да у својству „врховне и последње“ инстанце управља Црквом „на сталној основи“.

Такав стални Васељенски Сабор не треба просто да постане „врховна инстанца на плану живота и вере чланова Цркве“, већ и „повезујућа карика у општењу Помесних Цркава... на светком плану“. Без таквог Сабора у Цркви тобоже неће бити стварног јединства. Утврђујући да се „јединство... јавља као трочлано: јединство у Тајнама, у вери и у канонском устројству на помесном или регионалном нивоу. Црква је једно тело у читавом свету, обједињено у једној вери, у једној Божанској Евхаристији и тајинском животу, и зато се нуждава и у саборности (синодалности) и на васељенском плану“. У првих хиљаду година „јединство свих Поменсих Цркава“ на том плану „обезбеђивали су“ Васељенски Сабори, а у садашње време овај задатак је позван да испуни „Свети и Велики Сабор“.

Очито је да овакво богословље на отворени начин изврће традиционално схватање црквеног јединства и значење саборног института у животу Цркве.

Јединство Цркве се увек сматрало као духовно јединство. Ево шта пише о јединству Цркве у Православном катехизису: „Црка је једна по томе што је она једно духовно тело, има једну Главу – Христа и надахњује се једним Духом Божијим“[6]. „Црква је једна, међутим, постоје многе Цркве одвојене и самосталне... То су посебне Цркве, или делови Једне Васељенске Цркве. Самосталност њиховог видљивог устројства не спречава их да духовно буду велики делови једног тела Васељенске Цркве, да имају Једну Главу – Христа и један дух вере и благодати. То се јединство изражава видљиво једнаким исповедањем вере и општењем у молитви и Тајнама“[7].

Познати публициста Александар Стурдза писао је, штитећи православну еклисиологију од приговора паписта: „Јединство Цркве је свецело духовно и не одређује се ни местом, ни временом. Ето зашто нас апостол Павле позива да 'чувамо јединство духа у савезу мира, чинећи једно тело и један дух' по јединству призвања и уздања, памтећи да је 'један Бог, једна вера и једно крштење'“[8]. Покушаји замене неизрецивог духовног јединства неким формалним механизмима, посебним личностима или институтима јесте саблазан: прво је њему подлегао римски католицизам, а сада се њима искушава и православна свест.

Говорити да без сталног свеопштег Сабора Црква нема пуноважно јединство, значи отворено признавати да такво јединство није постојало никада: јер пошто древни Васељенски Сабори нису били стални институт, онда то значи да и нису могли „да обезбеде јединство“ на сталној основи. И ево управо сада Цариградски патријарх позива, коначно, да објави стварно јединство Цркве, кога су, показује се, били лишени наши Свети Оци и учитељи.

Патријарх Вартоломеј тврди да Саборе треба сматрати „у својству врховног и последњег суда“, „врховног ауторитета у Цркви“, „врховне инстанце на плану живота и вере чланова Цркве“. Њихове одлуке, „као богонадахнуте, носећи печат Духа Светога“, треба да буду „обавезујући за све чланове Цркве“, тако да „они, који одбијају да их прихвате... остају ван Цркве“. Међутим, ова идеја јавно преувеличава улогу саборног института у Цркви.

Овде је умесно присетити се и упозорења мученика Михаила Новоселова: „Црква Христова је по својој суштини савез узајамне љубави, и непогрешивост... припада само једном савезу узајамне љубави. И то непосредно значи да се познавање истине одузима свакоме ко искључује себе из тог савеза, тј. ставља себе изнад њега, наметајући своје мишљење, на основу сопственог свог ауторитета свима другима. Ако ово чини једно посебно лице, онда се познање истине одузима том лицу, а ако то чини заједница лица, онда се познање истине одузима од те заједнице, без обзира каквом би се титулом та заједница украшавала, макар и титулом Васељенског Сабора. Зато што је истинити Васељенски Сабор такво сабрање, које сведочи о вери не од себе, већ од Цркве... И није важан Сабор, већ је важна саборност“[9].

Сама мисао о томе да је било који Сабор правоснажан да наступи у својству коначне инстанце и да је управо сазив Сабора начин испољавања истине, на одлучан начин противречи црквеном искусту, сагласно коме се тражење истине и познање воље Божије увек схватало као тежи духовни подвиг, а не као испољавање неких простих формалних процедура. Саборни суд се увек сматрао само као један од начина сведочење истине, који сам по себи још тражи рецепцију црквеног сазнања, а уопште не као непорецива истина у последњој инстанци.

Стални Свеправославни Сабор – разарање принципа аутокефалије

Нечувено новачење јесте и сама идеја стално делујућег Свеправославног Сабора. Крајеугаони камен читаве православне еклисиологије јесте учење о једнакости Светих Апостола, који су од Господа Исуса Христа добили иста пуномоћја. На том је принципу основана и канонска норма истог достојанства и суверенитета аутокефалних Помесних Цркава. Њихови Сабори су се увек сматрали као више и самодовољне судске и административне установе. Црква је вековима израђивала заштитне механизме, који спречавају упад једних Цркава у унутрашње послове других. Безусловно, у канонском праву постоји принцип апелације „вишем Сабору“, али се и такав Сабор такође сматра у оквиру Помесне Цркве.

И ево, на фону такве многовековне канонске традиције, 2016. године на Криту се прихвата епохално решење: „основати Свети и Велики Сабор у својству регуларно делујућег Института“ (Посланица Светог и Великог Сабора Православне Цркве, т. 1).

Иако црквено-правни статус сличног Сабора остаје непрописан ни у каквим уставним документима (а чување сличне неопредељености иде очито на руку црквеним реформаторима), савршено је очигледно да се он схвата управо као стално делујући надцрквени орган при Цариградском патријарху. Док је Свеправославни Сабор било још могуће схватати као проширено свеправославно саветовање, неопуномоћено за прихватање општеобавезујућих одлука, институт тог Сабора није рађао посебну узбуну, већ напротив, чак је изазивао симпатије и одређене наде. Али када њега почињу отворено да позиционирају у својству регуларног Сабора свих Цркава и под тим декларацијама да уводе спорну канонску, чак и догматску базу – све то постаје изазов православној традицији, јер ће прихватање идеје сталног Васељенског Сабора значити нарушавање читавог система канонског права и корениту ревизију православног учења о Цркви.

Следећа спорна ставка критске еклисиологије јесте тврдња о неопходности светског („васељенског“, οἰκουμενικό) нивоа црквеног управљања, која се замишља као дејствујућа димензија црквене структуре, са својим формалним институтима – Саборима и престојатељем. С овим циљем се активно искориштава – а суштински, превратно изокреће – титула Престојатеља Цариградске Цркве, који се од почетка 6. века назива „васељенским патријархом“. Овај почетни епитет указује на посебно место у црквеној хијерархији архиепископа катедре Новога Рима – престонице Римске (Ромејске, Византијске) империје. Приметимо да су се као „васељенски патријарх“ могли титулисати престојатељи свих пет главних престоница Царства. Иако се ова титула сачувала само за Цариградског архиепископа, његов носилац се никада није сматрао у Православној Цркви као „патријарх читаве васељене“. Ради поређења је умесно сетити се да се титула Александријског патријарха „Судија васељене“ никада није схватала, и сада се не схвата, у том смислу да је читава васељена дужна да се обраћа Александријском патријарху код спорних питања, рачунајући да се управо од њега добије непогрешива одлука последње инстанце. Али околности су се измениле, и у садашњем упорном именовању Цариградског патријарха не другачије до „Васељенски“ открива се јасан еклисиолошки програм.

Реч „васељена“ (οἰκουμένη) уопште се често среће у текстовима, прихваћеним на Криту. На пример, у „Посланици Светог и Великог Сабора“ речено је да Црква „доноси дарове Божије читавој васељени“, да „учествујући у Божанској Евхаристији“ ми се „молимо за васељену“, да је „Свети и Велики Сабор открио нове хоризонте у савременој многоликој васељени“. Овде се говори и о „васељенском плану“ у Цркви (т. 11). И управо у тој „многоликој васељени“ и на „васељенском плану“ црквене организације Критски „Сабор“ проглашава постојање „Васељенског патријарха“, који сазива Васељенске Саборе и председава на њима, док у исто време остали „Блажењејши предстојатељи“ само дају своју „једномислену сагласност“ (ὁμόφρονη γνώμη) одлуци „Његовог Божанског Свесвјатејства“. Све те претензије на јавни начин понављају тужни пут западног папизма.

На путу ка истинитој саборности

Прикривајући се расуђивањима о црквном јединству, идеолози Критског „Сабора“ воде у катастофе и расколе. На речима осуђујући еклисиолошке јереси и бринући се о чистоти Православља, на делу они намећу Цркви нечувена канонска новачења, иза којих стоји измењена догматика. Самом чињеницом одржавања „Светог и Великог Сабора“, без обзира на одсуство неколико Помесних Цркава, Православље је постављено пред опасним изазовом. Какав ће бити излаз из настале кризе, тешко је предвидети. Јасно је једно: сагласити се с пројектом „Светог и Великог Сабора“ у садашњем виду и прихватити његове документе, значи поћи путем деформације традиционалне еклисиологије, што ће, несумњиво, имати најозбиљније последице за црквено јединство.

Међутим, и одрећи се од идеје учвршћења јединства православног света – рачунајући ту и помоћ свеправославних института – такође није благоразумно. Неопходно је само вратити ту идеју у корито отачке традиције, да нови по облику, али традиционалан по својим канонским принципима, општеправославни институт не би изазвао спорове и раздвајања.

Пре свега, нужно је одбацити идеју сталног Васељенског Сабора као свесветског органа, који стоји изнад Помесних Цркава. Следи одлучно пресећи покушаје Цариграског или било ког другог престола да утврди васељенско првенство путем присвајања неких посебних права и надлежности.

____

_{[1] Ἑνιαῖον μέτωπον τῆς Ὀρθοδοξίας // Πατρίς. 06.06.1930. Ἀρ. 809. Σ. 1.}

_{[2] Уводна реч Његовог Божанског Свесвјатејства Васељенског Патријарха кира Вартоломеја на седници отварања Светог и Великог Сабора (20. јуна 2016. године), http://www.ec-patr.org/docdisplay.php?lang=gr&id=2178&tla=ru.}

_{[3] Lουκαρᾶς E. Ποῖον τὸ ρόλον τοῦ μέλλοντος Οἰκουμενικοῦ Πατριαρχείου // Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια. 1920. Ἀρ. 46. Σ. 428–429.}

_{[4] Ὁ Συνοδικὸς Θεσμός: Ἱστορικά, Ἐκκλησιολογικὰ καὶ Κανονικὰ Προβλήματα // Θεολογία, 80, 2 (2009). Σ. 40.}

_{[5] В.: Кнутов А., иерей, [Ермилов П., диакон], Кузенков П.В. Размышления о регламенте «Святого и Великого Собора», намеченного на Пятидесятницу сего года // http://www.bogoslov.ru/text/4914016.html.}

_{[6] Питање 256: Зашто се Црква назива једна?}

_{[7] Питање 259: Како се јединственост Цркве односи према постојањем многих Помесних Православних Цркава?}

_{[8] Стурдза А. Ручная книга православного христианина / Пер. с греч. С. Дестуниса. Одесса, 1849. С. 110–111.}

_{[9] Новоселов М.А. Письма к друзьям. М., 1994. С. 139.}

Превод: архим. др Никодим (Богосављевић)

 Извор: "Православие.ру"