О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Нема дана а да се негде не појави озбиљна анализа деловања тајних служби САД и Запада у разарању земаља које се не уклапају у систем њихове моћи. Од „арапског пролећа“ до украјинских страхота свуда се виде отисци прстију вештих манипулатора, који тешке околности економије и политичке неслободе у појединим земљама користе зарад обарања власти и довођења апсолутних послушника Запада.

Петооктобарска „обојена“ револуција у Србији 2000. године, чије последице још осећамо, стално нам је на памети. Ипак и ипак, то није нови феномен; вреди се сетити револуције која је, пре скоро једног века, са пута у лепу будућност скренула царску Русију, бацивши је под власт Лењина и његових бољшевика, који су Цркву и народ довели у услове крвавих прогона, према којима су избледели ужаси Нерона и Диоклецијана. Свега се овога вреди сетити у доба кад се Русија, на удару Запада, опет налази пред многим и озбиљним искушењима, која мора надићи ако жели да јој се не понови октобар 1917. године. 

Дакле, да се сетимо заједно.

СРУШИТИ НЕПРИЈАТЕЉСКУ ЗЕМЉУ ИЗНУТРА

Иако су кајзер Вилхелм и цар Николај били рођаци, њихова царства су припадала различитим блоковима: на једној страни Беч и Берлин, на другој Лондон, Париз и Санкт Петербург. Рат који је избио 1914. године био је страшан – није било разлике између фронта и позадине, а милиони људи су гинули. Да би се остварила победа, све је морало бити бачено у игру. Употреба „сваког средства, које је у стању да нанесе штету непријатељу“ била је неопходна, тврдио је шеф немачког генералштаба Хелмут фон Молтке.

Служба благајне Рајха (министарство финансија), на располагање је ставило стотине милиона марака, како би се Мароканци, Индијци и други народи колонијалних царстава побунили против Париза и Лондона, који су са своје стране подстицали немире у Хабзбуршком и Османском царству. Поглед је пао и на Русију: „разградњу непријатељске земље изнутра“ образлагао је рајхсканцелар Теобалд фон Бетман Холвег. Револуционарни потенцијал је постојао још од 1905, а царска Русија је многима изгледала као лак плен.

Држава са преко стотину народа и етничких група била је у врењу. Пољаци, Украјинци, Естонци, Финци и други сањали су о својим државама. Због тога су, да би сломили отпор Трећег Рима, Немци првобитно осмислили стратегију „љуштења поморанџе“ – требало је одвојити граничне области од центра. Огромне паре дате су онима који су обећавали дизање националних и социјалних немира. Истовремени рат на западном и источном фронту није одговарао Централним силама – Русију је, због тога, изазивањем унутрашњих немира, требало натерати на сепаратни мир. Ипак, од планираних побуна није било ништа. Био је неопходан неко довољно снажан да изазове општи хаос.

Такав један живео је у Цириху, и звао се Владимир Иљич Уљанов. Револуционарни надимак: Лењин.     

ЕСТОНАЦ У ИГРИ

На Лењина је указао Александар Кескила, бољшевик из Естоније. Кескила се понудио немачкој амбасади у Берну да ради за победу Рајха. Желео је да се Естoнија ослободи Русије и припоји Шведској.  Иако Кескила није имао потпуно поверење у Лењина, Немцима је ипак говорио да је вођа бољшевика погодан јер је „без савести“ и располаже „најбруталнијом и најбезобзирнијом енергијом“.

За своје услуге примио је Кескила укупно 250 хиљада марака, али је мањи део стигао до бољшевика.

Ипак, Кескила није био довољно способан да Лењина увуче у причу. Касније је чак схватио да Немци немају намеру да подрже ослобођење Естоније, па је почео да сарађује са западним савезницима, и да их упозорава на опасност од бољшевика.

Његово место у немачким плановима заузео је човек познат под револуционарним псеудонимом Парвус.

КО ЈЕ ПАРВУС БИО?

Звао се Израиљ Лазаревич Хелфанд. Рођен је, како пише Елизабет Хереш у својој студији о немачким парама у бољшевичкој револуцији, 1867. године у јеврејској породици средњег имовног стања у Минску. Студирао је економију у Швајцарској, а затим је живео у Немачкој. Од младости се определио за рат против руске монархије и револуционарни рад; истовремено, увек је био жељан великих пара. Мењао је жене и остављао децу без алиментације, а Горки га је, у емигрантским годинама, оптужио да му је покрао хонораре.

Био је геније конспирације – један од главних покретача бољшевичке „Искре“, који ју је шверцовао у Русију. „Искра“ је прештампавана у Одеси и Бакуу, а редакција се премештала из Минхена у Штутгарт, па у Женеву и Лондон.

Почетком 20. века Парвус се упознао са Лењином и његовом женом, Надеждом Крупском, као и са Розом Луксембург. Владимир Иљич се одушевио интелигенцијом и револуционарном страшћу свог саборца. Касније су се сукобили – Лењин је настојавао на томе да професионално вођена партија гвоздене дисциплине мора да управља масом, а Парвус је био за већу самосталност револуционарно настројених маса, због чега се окренуо свом сународнику, Лаву Давидовичу Бронштајну–Троцком, пореклом из богате фамилије из херсонске области, творцу идеје „перманентне револуције“. Обојица су учествовала у револуцији 1905, па су заједно и робијали. Парвус је у револуцији био задужен за штампу. Из затвора је побегао и 1907. обрео се у Немачкој.

Хефланд је био не само револуционар, него и вешт трговац и економски маг. Помажући турски привредни опоравак, успео је, крајем 1914, да придобије султана за страну Централних сила, иако се Турска до тада држала тзв. „наоружане неутралности“. Затим је Немачкој понудио услуге у дестабилизовању Русије изнутра, тврдећи да су кајзерови интереси истоветни интересима руских револуционара.

ПАРВУСОВ ПЛАН

Крајем децембра 1914, када је постало јасно да Русија, Француска и Енглеска неће склапати сепаратни мир са Немачком, Парвус је решио да све унутрашње непријатеље Петрограда и њихове емигрантске организације удружи са војним непријатељима Русије, пре свега са Берлином. Националисти желе остварење сепаратистичких циљева, бољшевици хоће револуцију, Немачка победу на фронту – њихова мотивација није важна; важно је да, као батина, заједно ударе руску власт и сломе је, а даље ће се видети. По Елизабет Хереш, Парвус је повео акцију подржавајући грузијске и јерменске сепаратисте, а затим и Украјинце. Украјински социјалисти су у Бечу имали „Савез ослобођења Украјине“, чији је циљ био одвајање од централне власти и стварање самосталне државе. Финансијски их је подржавала Аустро–Угарска, а паре су примали непосредно од њеног министарства спољних послова.

Фебруара 1915, Парвус, на захтев немачког амбасадора у Истамбулу, добија могућност да у Берлину, у Министарству спољних послова у Вилхлемштрасе, изложи свој план за рушење цара Николаја. Сачуван је документ од 23 стране, где он подробно излаже како то може да се изведе, пре свега изазивањем штрајкова. У аналитичком чланку који је у „Шпиглу“ објављен 2007, група новинара (Клаус Вигрефе, Флоријан Алтенунер, Георг Буниш, Хајко Бушке, Владимир Пиљов, Аника Целер) тврди да је Парвус мислио на све, баш све – на  „агитацију међу радницима у индустријским регионима, везе са потенцијалним штрајкачким комитетима, комешање националних мањина. Желео је да дигне у ваздух битне мостове и запали изворе нафте код Бакуа (Азербејџан), да ослободи политичке затворенике у Сибиру, да одштампа летке и брошуре у иностранству и потом да организује транспорт ка Русији. Хелфанд је чак захтевао и „разумљива упутства за руковање“ експлозивом. Папир се завршава листом најважнијих задатака; на првом месту је стајало: „Финансијска подршка већинској фракцији социјалдемократске странке Русије (тј. бољшевицима, нап. редакције „Шпигла“)… чије „вође треба потражити у Швајцарској“. Само неколико недеља касније добио је Хелфанд захтевани експлозив, немачки полицијски пасош, који му је олакшао кретање и огромну своту новца: милион марака.“  

Део новца је, наравно, задржао за себе и уложио га у хартије од вредности.

СУСРЕТ С ЛЕЊИНОМ У БЕРНУ

У мају 1915, Парвус се срео с Лењином у Берну. Лењин је маштао о европској револуцији, која би пролетере навела да напусте узајамне фронтовске сукобе и окрену се против ратнохушкачке бужоазије. Првобитно је одбио Парвусове понуде, јер није смео да себи дозволи да га назову човеком који сарађује с немачким агентом.

Ипак, како кажу аутори „Шпигла“, Лењинови сарадници се нису либили да се окористе: “Мрежа коју је Хелфанд после разговора с Лењином успоставио највише говори против тезе о бољшевичкој невиности. У чворним тачкама мреже увек су се налазили водећи револуционари Лењинове партије. Мојсеј Урицки, касније шеф петроградске тајне полиције (ЧеКа), радио је за Хелфанда; такође и Јакоб Фирстенберг, један од најближих Лењинових поверљивих сарадника и после октобарске револуције шеф совјетске народне банке, или дискретни агент Мјечислав Козловски, који је био један од суорганизатора Чеке. Људи су се познавали међусобно и Парвус из времена егзила је обично у инсајдерским круговима био познат, што је спремност на лојалност и ћутање још више ојачало. За своју базу Хелфанд је изабрао Копенхаген, али је водио операције из Стокхолма, будући да су Данска и Шведска током рата остале неутралне, а Шведска је осим тога тада још увек имала границу са Русијом. Одавде се лакше могла спроводити револуција.“

И велика игра је могла да почне.

ПАРВУСОВ МЕМОРАНДУМ И „ПЕРМАНЕНТНА РЕВОЛУЦИЈА“

Иако су цар Вилхелм и цар Николај били рођаци, код Немаца је постепено расла похлепа – више нису желели само да приморају руског монарха да се повуче из рата, него и да га оборе с престола и потчине Русију. Зато су Парвуса немачки дипломатски стратези подржавали – његов план је значио комадање Русије. О томе је, међу првима, писао немачки историчар Збинек Земан, који је крајем педесетих година прошлог века, и открио „Парвусов меморандум“ у архиви Министарства спољних послова кајзерове државе. Земан изричито тврди да Парвус није био пуки авантуриста, каквим су неки настојали да га прикажу, него веома значајна фигура међу русофобним револуционарима, и да је, скупа са Троцким, формулисао теорију тзв. „перманентне револуције“.

Ево шта у фамозном меморандуму, између осталог, пише: «До пролећа у Русији треба припремити масовни политички штрајк под паролом: „Слобода и мир“. Центар покрета биће Петроград, а у њему – Обуховска, Путиловска и Балтијска фабрика. Политичким изгнаницима треба обезбедити прелаз из Сибира у европски део Русије. То је чисто новчано питање. На тај начин у центре на које смо указали можемо послати неколико хиљада активних агитатора…Истовремено је потребно давати објашњења у штампи, издавати брошуре, подржавајући правце деловања руских социјалистичких партија. Узгред, кампања у штампи може да знатно утиче на позицију неутралних држава…Нарочиту пажњу треба обратити на САД. Мноштво Јевреја и Словена (мисли се, пре свега, на Украјинце, нап. В.Д.) који су емигрирали из Русије су елемент веома пријемчив за агитацију. /…/Неопходно је да турска страна учини све да објасни муслиманима Кавказа да свети рат тражи тесну узајамну сарадњу између муслимана и њихових хришћанских суседа у борби против царизма“.                               

САЗРЕВАЊЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Сви методи који се и данас користе у рушењу суверених држава били су коришћени у рушењу Руске царевине. Парвус је, уз помоћ својих немачких „спонзора“, основао извозно предузеће „Handelsog Exportkompaniet A/S“. Парвусовим капиталом у том предузећу располагао је један од немачких агената, трговац у Берлину; а директор је био Фистенберг, Лењинов човек од поверења. Немачки амбасадор у Данској, Брокдорф-Ранцау, писао је: „Победа и као награда прво место у свету су наши, ако се успе да се Русија на време револуционише и да се тиме растури Коалиција (Антанта)“. Парвус је успоставио везе у САД, Холандији, Великој Британији и самој Русији. Делом легално, делом помоћу лажних декларација и кријумчарења, увозио је и извозио из Русије све: од обојених метала, преко лекова за сифилис, до коњака, кавијара и китовог уља.

Једина отворена веза са Русијом, која се распињала у рату на широком и развученом фронту, била је варошица Хапаранда, на руско – шведској граници, близу поларног круга. Ту су се скупљали сви шпијуни и кријумчари, јер је мост на реци Торнеелв, отворен само преко дана и добро чуван, био веза Русије са Европом. Бољшевици су туда уносили свој пропагандни материјал, кријући га код једног локалног обућара.

Елизабет Хереш истиче да је Парвус револуцију најављивао за почетак 1916, тврдећи да за 24 сата може да подигне на устанак сто хиљада радника у Петрограду. Тражио је, да би постигао циљ, да му немачка власт стави на располагање двадесет милиона рубаља (преко 130 милиона евра ) да би остварио свој циљ.

Парвус није успео да циљ  оствари те, планиране 1916. године. Али, Русија је на фронтовима крварила све више, и привреда је била у све тежем стању. Фабрике су остајале без сировина, село је остајало без стоке, градови су остајали без брашна. Незадовољство у народу је расло. Крај рата се није назирао.У руским политичким и војним врховима био је све већи број људи спремних да оборе цара као препреку „прогресу“ и поведу Русију путем западних утопија. Оно о чему је Парвус маштао почело је фебруара 1917.

МИТ О ПЛОМБИРАНОМ ВАГОНУ

Фебруарска револуција укинула је монархију, али су њени вођи били неспособни да се носе са двоструким изазовом – ратом против Централних сила и побунама у земљи. Керенски, такође западни плаћеник, политички кратковид и у пракси неспособан, водио је највећу земљу на свету ка пропасти.

Лењину су околности ишле на руку. Почетком 1917. није веровао у револуцију; чим је видео неспособног Керенског и вербалним ватрометима склону, а безвредну, Привремену владу, схватио је да му се отварају путеви ка тријумфу и да се, како је говорио, власт ваља на улицама. Размишљао је како да пређе границу. На крају је схватио – само уз помоћ немачке власти може да стигне у Русију, прелазећи, с њеним одобрењем, преко територије кајзеровог царства, и то возом.

Чувени воз је кренуо из Цириха, са тридесетак револуционара који је требало да покупе власт што се ваља на улицама. Полазак рушитеља није био непримећен: стотинак руских родољуба окупило се на перону циришке станице, протестујући против немачких шпијуна и провокатора маскираних у брижнике социјалне бриге. Немачки путници воза били су одвојени од руских револуционара. Новинари „Шпигла“ овако описују чувено путовање Лењина и његових:“Преко Берлина пут је даље водио до Засница на острву Риген, одакле се пловило фериботима до Трелеборга, шведског лучког града. Пут то балтичког острва трајао је два дана. Касније се тврдило да је вероватно најпознатији воз светске историје био пломбиран, на рачун чега се шалио и Винстон Черчил, говорећи да је Лењин био превожен „као бацил куге“. То, међутим, није тачно. Тачно је да су троја врата вагона била пломбирана, али четврта врата заштићена плочом коришћена су како би се достављало млеко за децу или куповале новине. Црта повучена кредом на поду одвајала је „екстратериторијалне“ одељке са Русима од оних с Немцима. Јакоб Фирстенберг – Хелфандов пословни партнер и Лењинов човек од поверења – примио је групу у Трелеборгу. После пар дана у Стокхолму, настављено је путовање железницом преко пограничног места Хапаранда ка Русији; упркос свим страховима, ово је привремена влада допустила. Увече 16. априла око 23 сата Лењин је стигао у Петроград. Петроградски радничко-војнички совјет приредио је величанствен дочек Лењину и његовим партијским другарима: црвене заставе, музички састави, шпалир радника и војника на окићеном перону.“

ЦЕНА РЕВОЛУЦИЈЕ: МИР У БРЕСТ – ЛИТОВСКУ

Лењин је, да би се одужио својим покровитељима, објавио да је борба Русије на страни западних савезника у Првом светском рату завршена; рат се мора окончати ради револуције која треба да се прошири на цео свет. Кајзерови људи су ликовали: Русија је тонула у хаос који ју је избацивао из игре на свим фронтовима. У јулу 1917. са терена су у Министарство спољних послова у Берлину стизали овакви извештаји из дојучерашње православне империје од које је дрхтала германска Европа:„Стање у снадбевању храном се само погоршава, редови испред радњи су све већи“.  Цене су, такође, биле све више. Војници на фронту су се запалили Лењиновим обећањем:“Фабрике радницима, земља сељацима!“ Изгледало им је да ће утопија тријумфовати, да је Земља Дембелија на дохват руке. Немачки амбасадор у Стокхолму је задовољно трљао руке: „Више није далеко време у коме ће Лењинова група доћи за кормило, чиме би мир био ту“. Државни секретар Министарства спољних послова Рихард фон Килман говорио је цару Вилхелму и Хинденбургу да бољшевички покрет без  подршке његовог министарства никада не би „успео да достигне обим и створи толики утицај, каквим данас располаже“.

И крај октобра 1917. године (по старом календару) довео је Лењина на чело државе. Немачка, која је држала велике делове Русије под окупацијом, обилато је слала новчану помоћ бољшевицима. „Бољшевици су величанствени момци и до сада су све врло лепо и добро учинили“, прибележио је почетком децембра 1917. дипломата Курт Рицлер, који је у то време снажно одређивао немачку политику према Русији.

Дана 25. новембра 1917. Берлину је телеграфисао један поузданик: „Садашња петербуршка влада мора да се бори с великим тешкоћама. Банке одбијају да јој пруже било какву финансијску потпору, која је влади хитно потребна да би обезбедила храну за народ и војску… Ако јој успе да кроз хитно потребан новац заузда тешкоће и своја решења  наметне народу и војсци, онда ће моћи да се одржи до закључења примирја… Ово је Лењин схватио и зато се обраћа нама… Највише војно руководство сматра то за врло пожељно, ако се успе, да се Лењиновој влади достави новац“. И новац је стизао, стизао, стизао. Кајзер није жалио да плати цену победе.                                  

И потписан је срамни мир у Брест – Литовску, који је Русију извео из рата. Лењин није жалио што се држава којом је владао одрекла територије велике као Аргентина, пребогате ресурсима. Његов циљ је био победа светске револуције. Немци отварају своју амбасаду у Москви, и настављају да подржавају бољшевике. Гроф Вилхелм фон Мирбах, први амбасадор Рајха у Москви, трошио је три милиона марака месечно да би спречио бољшевике да се окрену силама Антанте.    

СУКОБ ИЗМЕЂУ САВЕЗНИКА

Ипак, шестог јула 1918. Мирбаха су убили тајни агенти револуционарног режима. Лењин је хладно изјавио саучешће грофовим надређенима, из чега се могло закључити шта се стварно збило иза кулиса. Ипак, Немачка и даље помаже бољшевичку власт.

Зашто?

Зато што је почела западна интервенција против бољшевика, са циљем довођења на власт оних који би могли да у Русији заштите интересе Англоамериканаца. Цар Вилхлем се уплашио да ће Лењин изгубити позиције, па је почео да финанасира и Лењинове противнике, попут белих козака. Важно је било само да се Русија не дигне, и да Немачкој остане територија добијена после Брест – Литовског мира. Ипак, на крају су Немци остали уз Лењина, обећавајући да неће напасти Петроград, због чега је Лењин могао да пошаље трупе на фронт против страних интервената и домаћих белих.

Вилхелм је одбио да стварно помогне у спасавању царске породице, иако је царица Александра била Немица. Бринуо се само о томе да западни савезници његову државу не оптуже да је крива за цареубиство због сарадње с бољшевицима, која је, узгред буди речено, почела да улази у своју „минус-фазу“. Тако је немачка Врховна команда одбила захтев бољшевика да добију 20.000 митраљеза, 200.000 пушака и 500 милиона комада муниције јер би то оружје, како је писало у једном од њених извештаја, „можда касније могло да буде употребљено против нас“.                                    

Кајзерова обавештајна служба је, у међувремену, открила да Лењин новчано помаже немачке комунисте.                                                  

Петог новембра 1918. цар Вилхелм је прекинуо дипломатске односе са Совјетском Русијом. Шест дана касније његова делегација је потписала примирје са западним савезницима, којим је признат пораз германске ратне машинерије. Уместо да добије територије царске Русије, на основу Брест-Литовског споразума, Немачка је у Версају изгубила седмину својих области.

 НИЈЕ ТО БИО САМО ПАРВУС

Парвус је био важна фигура у револуцији, али у Совјетски Савез није одлазио. Лењин је крио везе с њим као змија ноге. Било му је веома важно да се револуција не повезује с немачким непријатељима Русије. Сам и омрзнут, пријатељ Троцког умро је у Берлину 1924. године. Његово велико богатство, које је стекао, између осталог, увлачећи Турску у рат на страни Беча и Берлина и тргујући руском револуцијом, једноставно је нестало.

Дакле, није ни било његово, него оних за које је радио, и који су желели нестанак православне хришћанске Русије.

Као што ни паре Ђерђа Сороша нису толико његове, колико Ротшилда за које ради. (Види: http://documents.tips/documents/vladimir-dimitrijevic-djerdj-soros-veliki-mestar-sviju-hulja.html)

Чувени амерички историчар, Ентони Сатон, у својој студији „Вол Стрит и успон бољшевика“, указао је на учешће америчких капиталиста у довођењу Лењина на власт. Наравно, Сатон зна и за улогу Немачке у овом процесу, и каже: “Немачко министарство спољних послова оценило је да се намеравани Лењинови послови у Русији поклапају са њиховим сопственим циљевима да се разори структура руске власти. Обе стране су имале и скривене циљеве: Немачка је хтела приступ послератном тржишту Русије, а Лењин је у Немачкој желео да успостави марксистичку диктатуру“.

Сатон, као што рекосмо, има ту још неког, поред кајзерових планера. Рецимо, не сме се заборавити улога политичког врха САД. Лав Троцки, Парвусов близак пријатељ, није стигао у помоћ Лењину с немачке стране. Сатон за њега, на основу архивских докумената, јасно каже:“Историчари никад не смеју да забораве да је председник САД, упркос противљењу британске полиције, дао Лаву Троцком могућност да оде у Русију са америчким пасошем“. Тако је, по речима руског рецензента Сатонове књиге, С. Малугина, „сукоб америчких и немачких интереса довео до парадоксалних последица. Бољшевици, који су по својој природи били непријатељи било које капиталистичке државе, одједном су постали неопходни обема сукобљеним странама као једина сила која је могла да се супротстави удруживању патриотских снага и рестаурацији монархије“.

Преко клана Моргана и Рокфелера, амерички владари из сенке су непосредно подржавали бољшевике. Сатон пише да је Макс Меј из Рокфелерове фирме Гаранти Траст био укључен у незаконито скупљање помоћи за Немце и немачку обавештајну мрежу у САД. Посредно је био повезан и са бољшевичком револуцијом, а непосредно са стварањем „Роскомбанке“, прве Међународне банке СССР-а. Сатон додаје:“Директор Банке федералних резерви САД Томпсон активно је помагао бољшевике неколико пута: објавио је књигу на руском, финансирао операције и наступе бољшевика, послао (скупа с Робинсом) бољшевичке револуционарне агенте у Немачку (а можда и у Француску) и са партнером Моргана Ламонтом вршио притисак на Лојда Џорџа и британски ратни кабинет да промене британску политику (према бољшевицима, нап. В.Д.). Уз то, француска влада је послала Рејмонда Робинса да помаже руске бољшевике у припремању револуције у Немачкој“. Пошто је циљ био растурање Русије ради пљачке, Моргани и Рокфелери су помагали чак и белом адмиралу Колчаку, а Британци Дењикину на Украјини. Ипак, главна пажња је била посвећена бољшевицима.                      

Сад, кад знамо да обавештајне службе користе и хуманитарне организације за своје операције, није нам тешко да појмимо оно што је Сатонове читаоце шокирало средином седамдесетих година прошлог века – да је амерички Црвени крст кнезу Љвову, једном од вођа фебруарске револуције, давао новац за помоћ револуционарима (четири хиљаде ондашњих рубаља!)                            

Због своје помоћи Лењину и његовима, тридесетих година 20. века Моргани и Рокфелери су добили награду – учестовали су у извођењу совјетских петогодишњих планова. И зарађивали, наравно.     

ЗАКЉУЧЦИ ЗА ДАНАС

Следеће, 2017, навршиће се тачно сто година од када су бољшевици, уз помоћу немачке државе и Вол Стрита, дошли на власт у Русији, чега се последице и данас осећају. Русија је већ дуго у необјављеном рату, рату ниског интензитета, у коме нема средства која неће бити употребљена да би се циљ (опет и опет: разарање највеће државе на планети) коначно постигао. Ко зна колико Парвуса ради на дестабилизацији руског света који може бити алтернатива Вол Стриту и Ситију (и данас, као и онда, заинтересованима да пљачкају и харају тамо где осете да су противници слаби).                                                                              

Православни хришћани знају да би пад Русије значио тријумф антихриста, и скори крај историје.                                                                  

Слободољубиви људи широм света знају да би пад Русије повукао са собом нестанак могућности да се изгради свет у коме нечовечност канцер-капитализма не би била једина мера и провера људских могућности.                                                                                    

Зато се надамо да садашња руска власт себи неће дозволити ни фебруар, ни октобар 1917. Владимир Путин и његови сарадници воде политику која успешно парира свим покушајима Запада да дестабилишу њихову земљу споља и изнутра. Велика игра геополитичких карата довела је до тога да Путин има многе адуте у својим рукама. Па ипак, што неко боље игра, то је ближи тренутак кад ће играчи који губе разбити светло у кафани и почети тучу. Верујемо да ће руски председник, мајстор многих борилачких вештина, имати одговор и на то.   

Са срдачном благодарношћу г. Драгану Шљивићу за помоћ око превода

                                                                                                                                                                  КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:

1. Наталья Корнелюк: Русская революция стоила 60 миллионов немецких марок (рус.) // Профиль:

Журнал. — 2005. http://web.archive.org/web/20070522213517/http://www.profile.ru/items/?item=11037                                                                                  

2. Anthony Sutton: Wall Street and the Bolshevik Revolution, http://www.voltairenet.org/IMG/pdf/Sutton_Wall_Street_and_the_bolshevik_revolution-5.pdf

3. Элизабет Хереш: Купленная революция. Тайное дело Парвуса –  http://www.e-reading.club/book.php?book=1009748            4. Die Deutschen und die Revolution: Lenin und Kaiser, http://www.spiegel.de/spiegel/spiegelspecialgeschichte/d-54841257.html

Извор: „Фонд стратешке културе“