Дочекали су их радосно, дали им најлешу келију да се одморе, а за трпезом најлепша места.

Али Евгарије се стално мрштио и није могао да сакрије своје разочарање.

И ово су ми неки подвижници - мислио је он у себи. На столу пред њим било је разног поврћа, воћа, рибе, лепиња и свега у изобиљу. Када су донели и вино Евгарије је љутито рекао:

- Људи су нас слагали. Јосиф није испосник!

И његов друг је био разочаран, па је и он гласно рекао:

- Ето нама нашег Јосифа, који само хлеб и со једе!

Преподобни Јосиф је ћутао као да није чуо њихове речи, наставио је обед.

Сачекаћу да видим каква им је молитва - помисли Евгарије.

И ту га је чекало разочарање. Вечерња служба је била кратка, а ујутру су звона звонила када је сунце већ било на небу. Тужног срца напустио је манастир. Жалио је за изгубљеним временом, а да никакве душевне користи није добио.

Нису далеко одмакли од манастира када их је густа магла зауставила. Није се видео ни прст пред оком, а камоли пут којим треба да иду кући. Морали су да се врате у манастир код преподобног Јосифа. Када су пришли вратима зачули су певање - монаси су служили Богу.

- Јуче у ово време они нису певали – рече Евгарије – па ништа, сачекаћемо поред врата, нећемо им сметати. Службе су им ионако кратке.

Међутим, чекање се одужило. Толико да Евгарије не издржа већ закуца на врата. Један монах им отвори и ћутећи их одведе у трпезарију где ће доћи монаси после службе. Шта су видели на столу?

За сваког монаха је постављено парче хлеба и две урме.

- И то је све – зачуди се Евгарије.

У том дође преподобни Јосиф и све им разјасни.

- Не чудите се браћо. То је наш свакодневни живот. А то што сте јуче видели то је наше гостопримство, наша љубав према ближњем. Наш подвижнички живот ми не откривамо пред другима. То је наше скривено благо.

Постиђен Евгарије паде на колена:

- Опрости ми оче што сам лоше говорио и мислио о теби. И нисам видео скривено благо. Нека је слава Богу, јер Господ ме је уразумио. Добио сам лекцију за цео живот.

Превела с руског: Јагода Милета

Извор: „Видовдан“