Изаћи на улицу с «чирокијем» или у поцепаним фармеркама, или с минђушом у носу, или..., или... све донедавно је било немогуће. Већина људи би пропала у земљу од срамоте. И друштво је осећало да има права да фркће и да шишти, да пљуне и да се мршти на чудаке, који су дрско презирали просечне стандарде. То време је прошло. Његовом одласку људи су се прво радовали као лаком поветарцу слободе. Сад радости има мање, пошто је поветарац слободе често весник буре самовоље. Ја тако хоћу! Мени се тако свиђа! Није ваша ствар! Ове реплике се чују често и свуда. Желим да их оспорим. Не желим да их уништим, већ да покажем где им је место. И пре свега треба пронаћи ово место.

Сложићемо се да постоји извесна музика у речима «није ваша ствар» и «ја тако хоћу». Нека то не буде музика, али неки акорд. Овде постоји истинска слобода или неки њен део (човеку није дата апсолутна слобода). Не можемо да видимо идеал у свеопштем калупу и монотонији. Зато нисам против ове музике, али сам против кад је неко укључи на максимум после 23:00. Мојој и твојој слободи су потребна ограничења. Желиш да пушиш? На здравље, ма колико смешно то звучало. Али кад пушиш не треба да закопаваш пикавце у песак на плажи и да стрељаш њима кроз прозор кола. Такође не треба да пушиш у затвореној просторији поред непушача. Ако мало наставиш овај низ ограничења добићеш узду на њушки лепог коња који се зове «Слобода». Тако треба поступати у свему.

Понекад ми се уопште чини да нема личних ствари које не би имале друштвеног одјека. Ево, ја сам, на пример, дебео. Дијетолози грде, другови се смеју, ја нисам задовољан собом, али се у присуству других кочоперим. Свима кажем: шта се то вас тиче? И да «ми је тако згодно» и «пазите на себе» и тако даље. Заиста, моја телесна дебљина је мој и само мој проблем. Па, добро, можда је још проблем моје жене и мог кројача. Да ли је то истина? Јесте, истина је. Али само док не седнемо у исти линијски аутобус. Чим смо постали сапутници у аутобусу или тролејбусу моја дебљина није само мој каприц, него и ваш проблем. Покушајте да оспорите. Недавно сам летео авионом поред једне даме којој би и три седишта био мало, а не само једно. А летели смо за Хабаровск кроз осам или више временских зона. Озбиљно искушавање љубави према ближњем. Нисам имао и немам ништа против ове даме. Али мислим да бих, да ми је у одговор на прекор због дебљине рекла «шта вас брига?» лично имао шта да кажем.

Или још један пример. Човек има ружан рукопис. И шта кога брига за то? Он није калиграф и није војвода који ставља историјске потписе на папире са жигом. Да, није војвода. Али пише цедуљицу у храму с молбом да се помолимо за живе и покојне. Он пише, а ја ни реч не могу да прочитам. Немам представу кога треба да помињем. Сваки свештеник ће вам рећи да често мора да дешифрује имена која су записана с подједнаком брижљивошћу с којом кокошка «пише» ногом по песку. Зар је то лична ствар? Па ваши рођаци могу остати без молитве. И зар твоја (моја) неуредност не превазилази границе личног и не подиже се на ниво друштвеног увек изнова, дан за даном и годину за годином?

Ватра која није угашена, пољане са смећем после пикинка, гласна музика после поноћи, свакодневна прљавштина и дрскост свуда унаоколо скривени су иза примитивне фразе «ја тако хоћу» или «шта вас брига?». Демократске слободе у њиховом најгорем обличју. Јер, наћи ће се и концептуални мислиоци-адвокати, који размишљају о кошмару Совјетског Савеза и радостима либералне слободе. Али свих нас се тиче ако се возите трамвајем с ташном пуном папира или кофом фарбе. И имамо право да не уживамо у вашем изгледу ако далеко превазилази границе здравог смисла. А да вас не примећујемо, опростите, не можемо. Куда да скрећемо поглед са голих тела на летњим улицама, с галерије тетоважа и пирсинга и остале паклене естетике?

Не нудим ништа конкретно у условима превелике слободе. Само једно – да размислимо. Мисао није ситница. Мисао преокреће светове. Предлажем да размислимо о томе где треба поставити границу својој самовољи. Где моје «хоћу» треба да избледи на фону општег «не сме се», «није лепо», «срамота је». Живот често бива скотски и несносан управо зато што се не бави свако од нас питањем гушења своје ситне самовоље ради бижњег који се налази поред. Оно се само неће појавити. Треба га васпитавати, учити. Постављамо саобраћајне знаке који упозоравају на то да на путу постоји опасна кривина, да је могућа поледица, да су у току радови на поправци. То нам не изгледа чудно. Не само то, признајемо да је природно и неопходно. Али исто тако неопходне ствари су предвиђене Законом Господњим. Установљени су принципи бриге о ближњем. Заповеђено је да кад приметимо на путу рупу треба да је покријемо каменом или нечим другим да се стока ближњег или сам ближњи не би повредили наишавши на рупу. Заповеђено је да се човек не враћа кад сакупља летину. Зрна грожђа или класје на њиви које не убере домаћин треба да остану за сиротињу. Нека се сиромах храни оним што је измакло српу домаћина. Оваквих заповести има много, а главна ствар у њима јесте идеја бриге о ближњем. Разишљај о другима, а не само о себи. Не живиш само ти на земљи. То је лајтмотив сличних заповести.

Делимично смо скренули с једне теме на другу. Али се обе теме фокусирају у краткој речи: не живиш само ти на земљи. Размишљај о другима. Осоливши свој ум само овом сољу можемо дочекати занимљиве и неочекиване плодове. А мисао није ситница. Мисао покреће светове.

Са руског: Марина Тодић

Извор: "Православие.ру"