Где је Константинопољска патријаршија - тамо неће бити мирног живота.

Последња два месеца, јуни и јули, дали су нове доказе за ову „теорему“ која лагано почиње да прелази у аксиом.

По завршетку Свеправославног саветовања на Криту, које је одржано од 19. до 26. јуна, и на које су одбиле да дођу делегације Антиохијске, Бугарске, Грузијске и Руске патријаршије, Фанар је предузео низ храбрих и рискантних корака који су дотакли његове „опоненте“ у православном свету и не само у њему.

Главно бојно поље постала је Украјина. Наступајући 22. јула пред учесницима сверуског омладинског образовног форума „Подручје смислености на Кљазми“ у Владимирској области, министар иностраних послова Русије, Сергеј Лавров дао је занимљиву изјаву.

„На последњем Свеправославном сабору који је одржан на Криту није учествовало неколико цркава, укључујући и Руску православну цркву због тога што закључни документи нису били усаглашени“ - рекао је министар.

Али, реалан разлог, додао је Лавров, налази се у нечем другом: „Има много оних изван православног света који желе да унесу раскол пре свега користећи кризу у Украјини и антируску реторику да би нанели штету позицијама РПЦ у Украјини… У међуцрквене послове укључују се политичари, рачунајући председника Порошенка, што је недопустиво“.

Даљи ток развоја догађаја показао је адекватност дијагнозе шефа руског дипломатског ресора.

Уочи почетка рада Свеправославног саветовања, украјински посланици изгласали су резолуцију „Обраћање Врховне раде Украјине Његовој Светости Вартоломеју, архиепископу Константинопоља и Новог Рима, васељенском патријарху ради додељивања аутокефалности Православној цркви у Украјини“.

У суштини, у том документу се говорило о старој идеји о оснивању украјинске помесне цркве, која се у различитим варијантама разматра на политичком простору Украјине још од времена председника Леонида Кучме.

Тим варијантама је заједничко то што Кијев покушава да „наговори“ Фанар да оснује канонску цркву која ће бити потпуно независна од Москве. Препреку за то чине фактори који имају објективна и субјективна својства.

У прве спада подељеност конфесионалног уређења Украјине где се у суседству налазе католичке, унијатске и православне цркве, од којих се последње деле на канонске и неканонске. У друге факторе спада - одсуство жеље Константинопољске патријаршије да улази у конфликт са Московском патријаршијом.

Сада, међутим, изгледа да се Фанар држи процене да прекид са РПЦ за њега носи мање губитака него одржавање „хладног мира“.

У принципу, Константинопољска патријаршија могла би да игнорише обраћање Врховне раде као световне институције која није повезана са црквеним пословима. Ипак, крајем јула је у Кијев стигао специјални емисар константинопољског патријарха Вартоломеја - архиепископ Телмиски Јов. Примио га је председник Украјине Петар Порошенко.

Како је саопштила његова прес-служба, приликом сусрета Порошенко се захвалио Вартоломеју „на пажњи коју Константинопољска православна Црква-мајка посвећује питању јединствене помесне цркве у Украјини“ и посебно нагласио чињеницу да је „патријаршија узела у разматрање обраћање Врховне раде Украјине о давању аутокефалности Православној цркви у Украјини и формирала комисију која је већ почела да проучава то питање.

Порошенко је још изразио наду да комисија неће одуговлачити свој посао.

Како Фанар види своје учешће, архиепископ је ставио до знања током интервјуа Верској информативној служби Украјине. Прво, „Константинопољ је увек сматрао да је територија Украјине канонска територија Константинопољске цркве“, изјавио је владика. Друго, подсетио је како је аутокефалност добијала Пољска православна црква.

По речима епископа, „Пољска држава је имала политички проблем: она није желела да православна црква у Пољској служи интересима туђе државе. Из тог разлога она се обратила Константинопољу да би добила аутокефалност и решила политичко питање… И због тога што се Пољска некад налазила у оквиру Кијевске митрополије, а Кијевска митрополија била је директно канонски потчињена Константинопољу, Константинопољ је дао аутокефалност Пољској цркви 1924. године.

Дакле, ако је 1924. Константинопољ даровао аутокефалност Пољској цркви на основу Кијевске митрополије, зашто данас Константинопољ не би имао право да самој Кијевској митрополији да статус аутокефалности? Ако је то било могуће 1924. - то је могуће и данас“.

Истина, наводећи овај пример владика Јов је изоставио податак да услуге Константинопоља Варшаву нису јефтино коштале.

Одлука патријарха Григорија VII, према којој је он превео низ канонских територија Православне Руске цркве у категорију православне дијаспоре Константинопоља, изазвало је поред осталог појављивање на свет патријарховог томоса од 13. новембра 1924. о признању Пољске православне цркве. Како наводи професор Александар Мазирин, није бесплатно, за тај поступак пољска влада уплатила је 12.000 фунти стерлинга (3 милиона пољских злота).

Амбасадор II Републике није успео за мање да се погоди са Константинопољским патријархом, али се министар иностраних послова Пољске „оправдао“ пред својим премијером тиме што „у таквим случајевима Фанар обично узима више“.

Стога, кад емисар Константинопољске патријаршије јавно објашњава Кијеву да ће његов пут ка аутокефалности проћи према пољском обрасцу, то је, поред осталог, и дискретан предлог свим заинтересованим лицима да уђу у нагодбу - а шта ако противници помесне цркве понуде више?

При том се интереси Фанара протежу не само на православне.

У расуђивању Константинопољске патријаршије, посебно место заузимају украјински унијати.

        На сајту Украјинске грко-католичке цркве се 28. јула појавила вест под насловом „Патријарх Вартоломеј захвалио је поглавару УГКЦ за подршку коју је упутио Свеправославном сабору“. У њој се говорило о томе да је Вартоломеј упутио писмо архиепископу Свајтославу Шевчуку у којем се наводи: „Ваше Блаженство, уверавамо Вас да је наша наклоњеност дијалогу са нашим сродним црквама огромном већином подржана током саборског заседања и званично изражена у закључним документима“.

А 2. августа амерички католички портал Сatholicculture.org обратио је пажњу на следећу нијансу: „Индикативно је да је изјава Константинопоља била упућена ,Патријарху’ Шевчуку, што католичком украјинском лидеру даје титулу коју Москва одбацује и не признаје је чак ни Ватикан“. Нажалост, ми нисмо успели да нађемо потпун и оригиналан текст писма Вартоломеја, које је упутио поглавару УГКЦ.

Нема помињања титуле архиепископа Свјатослава и обраћања са „патријарх“ ни у вестима на руском ни на украјинском, сем јединог изузетка - саопштења на енглеском Верске информативне службе Украјине. Дакле, могуће је да је то само грешка. Или није само?

Оснивање украјинске помесне цркву биће тешко без узимања у обзир Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Њу су многи већ почели да отписују док она није прошлог месеца организовала масовну литију која је спојила две колоне - са Запада и Истока земље. Тај „Крсни ход“ је изазвао љутите коментаре поглавара УГКЦ који је рекао да „заједница“ УПЦ МП „на нивоу многих њених говорника показује себе неспособном за дијалог са друштвом и све више се затвара у себе“ и одмах додао да унијати такође остварују масовна ходочашћа у којима учествује до 140.000 верника.

Према саопштењу прес-службе Одељења за спољне односе Московске патријаршије, његов председник митрополит Иларион је 29. јула у Љубљани приликом сусрета са католичким надбискупом Словеније, архиепископом Станиславом Зоре и митрополитом Загребачко-Љубљанским Порфиријем из Српске православне цркве, још једном „дотакао тему уније истакавши деструктивну позицију руководства Украјинске грко-католичке цркве, које омета дијалог између хришћана Истока и Запада“.

Дакле, ако сем пројекта између Фанара и световних власти Украјине исто такав посебан пројекат постоји између Фанара и Украјинске грко-католичке цркве, онда то може да постане предмет забринутости не само Москве, него и Ватикана. То је прво. Друго. Од 15. до 27. јула Вартоломеј је био на одмору у Словенији и Француској и био у гостима код свог брата Антонија близу Женеве.

При том, боравећи у Словенији патријарх није о томе обавестио (чак ни после одласка) српског православног митрополита Загребачко-Љубљанског, Порфирија, који служи у тој земљи, што представља кршење црквене традиције.

Познато је и друго. Константинопољски патријарх срео се у Швајцарској са групом свештеника у присуству архиепископа Телмиског Јова који се одмах после тога упутио у Украјину и изјавио да Константинопољска патријаршија сматра Украјину неодвојивим делом своје „канонске територије“.

Чини се да је Вартоломеј одлучио да се високо вине у небо, слично Икару. Ипак, његови ставови нису тако нерањиви.

Ужурбано полетање са истанбулског аеродрома ноћу између 15. и 16. јула, када су побуњеници покушали да изврше државни преврат у Турској изазива у Анкари велика питања за патријарха. У вези с тим, неки експерти претпостављају да се у једначину о оснивању украјинске помесне цркве може додати нова променљива која је повезана са развојем билатералних руско-турских односа.

Много тога зависиће од правца којим ће кренути Турска.

Превела:  Ксенија Трајковић

Извор: „Факти“