Последњих година се могло уочити да за Кремљ постоји једна тема којом је – у добром смислу – опседнут. „Тема“ због које је спреман да троши билионе рубаља, да се свађа са „страним партнерима“ и да трпи санкције и изолацију.
Да ради ње иде на све – колико коштало да коштало. Реч је о стратешкој безбедности земље. О свему што се тиче времена за које туђе ракете могу достићи нашу територију, способности наше ратне флоте да се одбрани и размештања туђе противракетне одбране. У најкраћем: реч је о Трећем светском рату. То је оно због чега је враћен Крим, пошто би нам „натовски Крим“ осакатио све могућности на европском Југу. Ради тога смо изашли из споразума о класичном наоружању и око Калињинграда постављамо свашта интересантно. Влада може закинути медицину и образовање (да, то је ужасно), али ће се нове подморнице појављивати тачно по плану. Тако је то. Имам јак осећај да се сва постсовјетска конфигурација „суверених држава“ и „општепризнатих граница“ – све западно од линије Ростов-на-Дону-Питер (Санкт-Петербург) може за један једини минут наћи на врелом угљевљу ако Русија процени да је то неопходно због њене безбедности. Али, не само због тога. Другим речим, руска армија ће ући у Кијев, Талин и Кишињев не тада када скакачи (Украјинци) буду подивљало скакали, а „мале поносне демократије“ донесу још сто фашистичких закона. Не тада, него онда када Генералштаб РФ процени да нека натовска ракета није на добром месту јер са њега може разнети Питер или Севастопољ. Е, тада ће одлука бити донета истог часа. Какви зачини ће за то бити коришћени – то чак није ни важно. Важно је што им тада никакав НАТО неће помоћи. |