Параолимпијска шампионка из Белгије Марика Вервут саопштила је да намерава да после Игара у Риу прибегне еутаназији. Спортисткиња страда од прогресивног обољења мишића, због чега се, вероватно, више неће моћи бавити спортом. Пошто она спорт сматра јединим смислом свог живота, одлучила је да умре у септембру месецу ове године. У Белгији је то савршено легално – процедура самоубиства уздигнута је у категорију права човека.

На тај начин еутаназија постаје апсолутно доступна људима који не умиру, и уопште не трпе неподношљиве физичке муке, већ просто преживљавају дубоку депресију и изражавају жељу да умру. Лобисти еутаназије се не позивају на бол, већ на европски хуманистички идол права човека, слободу избора и недискриминацију на било којој основи.

Заправо, „право на смрт“ већ прилично глатко прелази у „дужност да се умре“. По речима познатог британског филозофа и саветнице владе за питања етике, баронесе Уорнок, људи који пате од деменције, „дужни су да умру“, зато што „узалудно троше ресурсе својих породица и система здравствене заштите“. Еутаназија није чак ни осмишљења као нешто што се предузима у интересу самог човека (да га спасе од патње), већ као нешто што је у интересу друштва – да би га ослободило терета бриге за болесне.

Појављивање таквог човека – из Белгије – на Олимпијским играма, управо у години када је самоубиство озакоњено у првој европској држави, – још једанпут сведочи о плановима глобалиста да изврше гоницид светске популације.

По материјалу са: „Информ-религија.ру“

Превод и приређивање: „Борба за веру“