header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow РЕЧ СВЕТООТАЧКА arrow В. Димитријевић: Вл. Данило, племић Светосавске Цркве
В. Димитријевић: Вл. Данило, племић Светосавске Цркве Штампај Е-пошта
недеља, 29 март 2009

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ВЛАДИКА ДАНИЛО, ПЛЕМИЋ СВЕТОСАВСКЕ ЦРКВЕ

           ПРОПОВЕДНИК ВАПЛОЋЕНОГ СМИСЛА

           Славко Крстић, у монаштву Данило, рођен је 1927. године у Новом Саду, од оца Бранислива и мајке Славне, рођене Пејић. У родном граду је завршио гимназију.

Године 1946. уписао је права у Београду, а затим одлизи на Сорбону, где студира упоредну књижевност. Годину дана проводи на Универзитету у Минхену, да би 1953. прешао на париски институт Св. Сергија, где студира теологију. Дипломирао је код чувеног стручњака за Нови Завет, Владике Касијина (Безобразова), са одличнм успехом.

Године 1958. одлази на теолошки факултет Харвардског универзитета у Бостону (САД), као стипендиста тог Универзитета и епископалаца. Осам година је радио велики истраживачки посао под рукокодством оца Георгија Флоровског и чувеног америчког историчара Џорџа X, Вилијамса: рад је крунисао докторском тезом "Свети Јован Златоусти као теолог Божанског човекољубља".

Замонашен је с благословом патријарха србског Германа, у манастиру Св. Сава у Либертивилу, на Бадње вече 1960, године. Добио је име по Светом Данилу II, архиепископу србском. Служио је у грчком православном манастиру у Бостону и опслуживао једну румунску парохију у околини Бостона.

Септембра 1968. вратио се у Отаџбину и постављен у редакцију "Гласника" СПЦ. Изабран је за викарног епископа марчанског, и хиротонисан на Цвети, 6. априла 1969. године.

Хиротонисали су га патријарх србски Герман, епископ сремски Макарије и епископ зворничко-тузлански Лонгин.

Постао је уредник  "Теолошких погледа", угледног богословског часописа, а уз то, уређивао је и "Гласник". До 1990. стално је живео у Патријаршији, увек спреман да се одазове на позив за духовни сусрет и разговор.

Године 1990. изабран је за епископа будимског. Служио је верно и предано Богу и роду. Протојереј Василије Галић за њега каже ("Будимска епархија", П-12/2002): "Блажене успомене Епископ Данило имао је типичан, дубоко хришћански приступ сваком проблему и ни у једну борбу није улазио без молитве, свестан да "крст носити нама је суђено"...

На сваки изазов одговарао је примером Христоносне љубави, трпељивости и праштања, саосећања и благости".

Упокојио се 20. априла 2002, на Светог Георгија Митилинског, у Сент Андреји. Његов живот је био непрекидно жртвоприношење себе Цркви, то јест Богу и ближњима.

На једној фотографији, коју је објавио часопис "Православни пут" из Ариља, види се (нефотографисана) светлост на његовом гробу. Ко је знао овог светлоносца, неће се томе зачудити.

 

БОГОМИР ТИХИ

Владика будимски Данило у мом сећању

Зашто о њему?

Дуго носим лик покојног владике будимског у својој души. Дуго желим да пишем о њему. Дуго тражим речи које би га описале. Дуго сам усамљен без његове речи, без сусрета са њим...Тражио сам књигу коју ћу написати или приредити а да у њој буде места за овог великог оца Србства православног, за кротког Богомира Тихог (то му је био један од псевдонима - али срећно одабран тако да изражава саму суштину личности његове). И кад сам почео да радим књигу о богомолничком покрету, знао сам да му је у њој место.

По чему?

По томе што је овај Господин ("На Господа личи Господин", говорио је епископ будимски), иако ђак Сорбоне, париског Св. Сергија и Харварда, иако докторант код Флоровског, дубоко волео и поштовао народну побожност србску, и трудио се да је у духу свомне изневери. Зато што је овај полиглота (а знао је много језика, од старогрчког, латинског и санскрита до енглеског, француског, руског) и космополита (као младић, путовао је широм Европе и похађао извођење Вагнерових опера у Бајројту), умео да се спусти до најискренијег разговора са обичиим, полуписменим људима изузетне вере и чистог срца. (Да се спусти? Он је, знам то, веровао да га такви разговори уздижу.) Од када је дошао у Београд, за викарног епископа моравичког, помоћника патријарха Германа, није престајао да општи са богомолницима из престонице и околине (рецимо, са чувеном сестром Чарном из Новог Сада). Састајао се с њима, разговарао, саветовао их и слушао. Веома је поштовао све ваљано у народној побожности. Сећам се, једном је био јесењи Крстовдан. Изашли смо, они нас неколико младића, у Грчку краљицу" да поразговарамо. Он је хтео и да нас части ручком. Том приликом је рекао: "Типик данас разрешава уље, али наш народ пости строго на води. Тако ћемо и ми". И наручио је салату за све.

Другом приликом, нашао се на вечери у кући једног младића који му је организовао предавање у једном србијанском граду. Био је постан дан, и мајка тог младића је пред владику изнела посна јела на уљу и с рибом. Угледавши организатора предавања и његове другове како посте на води (спремали су се за Причешће), владика је тражио да и он једе на води, попут њих: није хтео ни да чује да се у било чему издваја.

Коначно сам знао да је архијереју Божјем Данилу место у овој књизи кад ми је архимандрит Венијамин испричао о случају коме је сам био сведок.

Млади владика Данило се исповедао и духовне савете тражио код оца Евстатија у Преображењу. Једном, око пола ноћи, покуца неко на прозорче кућице у којој су келије имали оци Венијамин и Григорије (отац Григорије се већ одавно подвизава у манастиру Светог Саве Освештаног у Палестини). Отац Венијамин погледа и у поноћном госту препозна - епископа Данила.

- Молим Вас, оче Венијамиме, ако можете да пробудите оца Евстатија. Опростите, касно је, али ја сам хтео да се исповедим. Дошао сам возом, и треба опет да чекам воз за Пожегу, па из Пожега за Београд, да бих у седам изјутра био на радном месту у Патријаршији.

Отац Евстатије се радо одазвао. Владика се исповедио и отишао.

Био је то кротак човек дечје душе, који се старао о свом спасењу ходећи смерно пред Господом својим. Земаљске почасти и слава га се нису дотицали. Једном ми је рекао:

- Знаш, има епископа којима је драго што су епископи, и имаш оне Друге...

Међу те друге, који нису уживали у земним почастима архијерејског чина, спадао је и он. Видело се, на први поглед, да га земаљске почасти не привлаче.

Овај неуморни делатник на њиви Божјој био је прави син Небеског Оца - по незлобивости и поверењу према Његовој вољи. Једном ми је испричао анегдоту о побожној француској грофици која је купила комплетну Мињеову патрологију - и грчке и латинске Свете Оце.

Питали је пријатељи:

- Грофице, зашто сте купили све ове књиге? Нећете стићи да их прочитате до смрти.

- Нека! Ја ћу разговор са Оцима да, кроз књиге, почнем овде, а наставићу га у Царству Небеском, с њима непосредно.

Ко год је читао огледе владике Данила, ту свештену богословску поезију, или препеве Флоровског, Карташова и других теолога које је он "понашио", види да је он разговарао са Оцима и да је молитвено очекивао наставак тих разговора у Царству Оца Христовог и нашег.

Моја сећања, као сва сећања овог света, бледа су и непотпуна. Али, намера да представи лик племенитог "витеза вере" (Кјеркегор), епископа будимског Данила (Крстића) непорецива је. Нека читалац љубављу својом допуни недостатке прочитаног.

Први сусрет

          Године 1989. сам пришао Цркви. Први пут сам се исповедао и причестио уманастиру Ваведењу у Београду, где сам био на студијама. Постом и исповешћу сам се припремио за Светињу по благослову јеромонаха (сада епископа) Атанасија (Јевтића), који је крстио мог пријатеља из средњошколских дана, док сам ја био кум.

Имао сам двадесет година. Православној вери сам пришао раскидајући са својим средњошколским занимањем за окултизам, у чему ми је веома помогла књига београдског сликара, бившег члана "Медијале" и ревносног католичког мисионара, Мира Главуртића - "Сатана". Кроз њу сам схватио да су многи идоли моје младости – од Виљема Блејка до Карла Густава Јунга- били људи у општењу са светом палих духова, што ми је помогло да се од њих оградим и потражим себе у Цркви својих отаца. Наравно, ништа не знајући, мислио сам да су православно Хришћанство и римокатолицизам - два израза исте вере. Зато сам решио да ступим у везу са Миром Главуртићем, и сазнам од њега све што се могло сазнати на тему хришћанске борбе против окултизма у култури.

Главуртић је тада још живео у Београду (касније ће, верујући да му је, због "буђења србског национализма", живот угрожен, отићи у Хрватску).

Почели смо, два моја друга и ја, да се виђамо с њим. Разбарушен, старији Госпон, пун занимљивих прича (никад нећу заборавити ону о Титу као претечи антихриста, са доказима), био је у некаквом сталном страху, и, кад је ходао улицом, непрестано се освртао, плашећи се да ли га неко прати. Дружећи се с Главуртићем, почео сам да мислим како је средњевековна Инквизиција била неминовност у борби против страшних јереси. Једном речју, био сам у прилично збуњеном стању духа, још увек без пуне свести о томе каквој сам Цркви пришао.

У то време, Главуртић и ја се договоримо да направимо неколико зборника на савремене теме - између осталог, и један зборник о паклу.

Он ће обезбедити римокатоличке текстове, а ја треба-да се потрудим око православних. Већ сам познавао неколико студената Богословског факултета СПЦ, па решим да питам њих - сигурно знају нешто о томе.

Прилику сам улучио кад сам, код Саборне цркве, видео Јована Мићовића (садашњег владику Јоаникија). Висок, витак, у белој кошуљи, с брадом, деловао је као онај који сигурно зна где се такво нешто може наћи. Међутим, он рече да ће ме одвести код правог човека и на право место. У Патријаршији, наиме, живи један владика који је уредник часописа "Теолошки погледи" и који је у истом баш објавио текст о православном поимању вечних мука (познати Каломиросов оглед "Огњена река. Да ли је Бог створио пакао? Да ли је Бог стварно добар?“).

Ушли смо у зграду Патријаршије. У приземљу, лево од знаменитог предратног лифта, налазиле су се просторије епископа будимског Данила-јер то је био владика који може да ми помогне. Јован Мићовић је узео благослов од њега, рекао да ме је довео и - препустио ме терапеуту који ће ме излечити од главуртићевске опседнутости пакленим темама.

Омањи старчић чија је брада деловала као грива неког доброћудног лава из бајке, у црној мантији са беспрекорно белим манжетнама, увео ме је у своју собу, потпуно прожету духом стваралачког нереда. За око рационалисте, ту је био хаос - на све стране књиге и папири, цртежи, свеске, подсетници; али, ипак, на свему је почивао благослов неког унутрашњег поретка, и нисам се осећао нимало непријатно док сам седао у фотељу која ми је понуђена.

Љубазни владикаме послужио, а затим почео да прича о нечему што није имало никакве везе са паклом. Пошто је чуо да сам студент књижевности, почео је да говори о књижевности и језику. У дневнику који сам у то време водио остао је запис о ономе о чему смо разговарали, па ћу га делимично пренети.

Под 16. 01.1990, записао сам и ово:

Господ ме благословио посетом владици будимском Данилу. Тај дивни, природни, благи чикица ме примио одмах и одмах почео да ми прича о нашем језику, о кривљењу екавице које потиче од херцеговачког ијекавског. Не каже се "одељење" него "оделење", од "оделити се"; не каже се "преваплоћење", него "преваплотење"; не каже се "вењење" него "венење". Он белићевце назива њакавцима... Говори о трохеју, јамбу, метричким стопама, Латинима, Грцима... Грчки језик "варварос" наглашава на првом слогу, а "стратегос" на последњем. То је, вели владика, зато што варварин побеђује с почетка, а после губи, док стратег побеђује на крају.

Причао ми је колико је величанствено било Адамово именовање живог света: та имена била су дефиниције.

Владика: "Тајна испод неба и небца (малог неба у устима) иста је".

И још: "Реч "мржња" потиче од глагола "мрзнути се". Онај ко мрзи је леден. Бог је Огањ. Не ватра, ватра је створена; Огањ је божански. Онај ко у себи има Божјег огња после смрти ућиће у Њега радосно, јер исто привлачи исто. Али, онај ко не излази из себе, смрзнут јер је мрзео, мучиће се у огњу Божије љубави.

•Ступњеви духа:

- економија;

- естетика (лепа реч, жена, лик);

- ум (наука, философија);

-вера.

Врсте вере:

- атеизам-негативна вера, вера у коначност смрти;

-политеизам-реинкарнационизам, античко многобоштво;

- будизам: неизлазак из сопствене маленкости; умртвење;

•Монотеизам:

-Христос као мађионичар (јудаизам);

- Ислам-Христос као пророк;

И једно и друго, и јудаизам и ислам: УСАМЉЕНИ БОГ.

•Хришћанство:

- Један огањ Божји (суштина);

-Три личности (Отац и Син и Дух Свети);

•Бог је љубав!

- Како волети ако нема вољене личности? Како створити ако се не воли? Усамљени Бог воли само Себе – не би било стварања. Једино Света Тројица јесте Љубав, и зато ствара небо и земљу.

- У рају нема огледала, зато што се свеци огледају један у другоме и један другом се диве. Тамо је усавршавање у љубави непрестано и то је рајска милина. Кад праведан човек оде у рај, он улази у Христа и узима од Њега оно што му највише одговара - јер је Божји Ум бескрајан, и Божја Лепота, и Божја Љубав. И Богородица, иако најсавршенија од свих створења, непрестано се усавршава.

- Христос Својим рођењем побеђује троструки комплекс: комплекс социјалног порекла (рађа се у породици дрводеље), комплекс земаљске мудрости (бира рибаре за апостоле) и страх од смрти (васкрсава).

- Под образом људским Христос чува божански сјај. Није се показивао као Бог зато што човек не може да издржи ни сјај земног сунца, а камоли Његов. Чак и Његова три најспремнија ученика приликом Христовог Преображења у поноћ падају ничице.

- Господ стоји на планини. Калуђер се пење пречицом, узбрдо, као планинар - стаза је опасна, уска, страшна. Ожењен човек вози кола путем до врха - али у колима су му жена и деца. Ако заспи за воланом, не гине само он, него и они. Дакле, калуђер гине сам, а жењен с породицом.

Зато се и монах и брачник диве један другом због храбрости коју свако од њих има.

-Радост свеца је у томе што он ником не завиди, јер само Бог и он знају његово (свечево) тајно име (Отк. 3,12)."

         После овог првог сусрета, у коме ми ни реч није рекао о Миру Главуртићу, престао сам да се занимам за римокатолички приступ паклу и почео да редовно посећујем доброга владику. Тек након дужег времена, дао ми је свој приказ Главуртићеве књиге "Сатана", у којем је показао све слабости застрашујуће (и застрашене) папистичке демонологије.

У првом разговору с њим упознао сам Хришћанина по преимућству, човека који је, док разговара са ближњим, усредсређен само на њега, посвећује му сву пажњу и буди га за вечне, свевечне вредности. Био сам млад, неискусан у вери, малих знања а он се односио према мени као да прича са најученијим и најдуховнијим сабеседником. Увек је било тако приликом наших сусрета.

Много ми је значило што ме је учио да је витешко начело: "Ко зна боље, широко му поље". Ником не завиди, радуј се свачијем успеху у сведочењу Православља, и ради, ради, ради, знајући да ти је Бог дао дарове. Говорио је: "Све што сте добро чули од мене, то је из ризнице Светих Отаца". Кад се појави неко ново име у теологији, неко храбари бодра духа (рецимо, митрополит петроградски Јован или ђакон Андреј Курајев), владика се радовао и препоручивао читање. Поштовао је сваког трудбениика и свачији труд. "И Бог је био Радник", писао је о Христу Дрводељи у једном свом огледу.

Богословље и живот

         Око владике Данила окупљали су се многи интелектуалци - хришћани, који у њему нису гледали само епископа и теолога, него пре свега човека Божјег који је богословски живео. Сећам се с колико љубави му је служио сликар Драган Мојовић, који је сав свој дар позајмио владики за знамениту слику тросунчаног Сјаја окруженог малим сунцима - представу Свете Тројице, нестворених енергија Божјих и процеса човековог обожења. Мојовић, човек великог ума и гвоздене воље, у епископу Данилу је нашао руковођу коме се предавао с пуним поверењем. Владика је био ђак сјајних теолога: Антоније Карташов био му је професор; архимандрит Кипријан Керн такође; Владимир Лоски; владика Касијан (Безобразов)... Касније је одржавао одличне везе с епископатом Руске Заграничне Цркве, а нарочито с владиком Аверкијем, неуморним ревнитељем Светог Предања. И зато је и његово богословље било укотвљено у луци спасења, а његови ставови су природно проистицали један из другог. Као православни епископ, он је знао да је Црква-UNASANCTA, и да је екуменизам, онај женевски, само фарса; као хришћанин, имао је богословску свест о значају православне монархије и двоглавог орла под круном с крстом, који символизује симфонију-сагласје црквене и државне власти. Аскетизам је и познавао и упражњавао као нераздвојив од догматике. Једном ми је говорио о разним ступњевима молитве. Саслушавши га, рекао сам:

- Ваше Преосвештенство, далеко сам ја од тога!

А он ће:

-Да, али треба да знаш бар географију молитве!

То јест, да знаш куда човек иде за Богом и где духовни живот може да га одведе.

У свим савременим проблемима нисам имао бољег учитеља од њега. Он се свим својим бићем укоренио у Предање, и из њега говорио као онај који има власт. У младости је имао добре, старинске учитеље, које је у сласт слушао, и то је оставило златни траг у његовом уму.

Неки су, каткад, иронисали о владики Данилу због његове приче о спратовима људског духа (пијаца, наука, уметност, религија); или због те слике на којој је била изображена његова проповед о тајни Свете Тројице. Међутим, овај ученик Флоровског је свесно ишао у христолико самоуманење (кенозис), и понављао је неколико основних истина вере једноставним речима да би био сваком доступан (сећам се колико је пута рекао да је за Православље најважније да није имало инквизицију).

Иначе, уз дужно поштовање према великанима богословља у нас, када је било пoтребно, владика је боље од свих умeо да улази у мистичке просторе догматских истина.

Знао је добро и за нечастиве завере против Православља, за "лихварски маљ" који бије Србију, али је знао да Христа нико не може победити. Знао је да су наша времена апокалиптична, али и велику тајну људске слободе у историји - да Бог може послати нове Свете Кирила и Методија у Индију и Кину, и да историја спасења може да се продужи.

Једном смо причали о зацарењу антихриста, и он ми је рекао: - Ја не верујем да ћемо угледати антихриста; јер ће онда бити велико гонење, а ми нисмо достојни да будемо мученици. А о последњим данима је говорио:

- Кад неко умре, то је његов лични крај света. Зато стално треба да будемо спремни да изађемо пред Господа. Јер, какав је данас саобраћај, свакоме то брзо може да се деси.

Христа је доживљавао на себи својствен начин - као старац Зосима у "Браћи Карамазовима" (поглавље "Кана Галилејска", где Зосима показује Аљоши Христа у врху софре и каже: "Видиш ли Њега, видиш ли Сунце наше?"). Објашњавајући зашто се у 50. псалму вели за Господа: "Да се оправдаш у речима Својим и да победиш када Ти суде", владика Данило је говорио да ће Страшни суд бити и суђење Богу од безбожника и богобораца, који ће рећи: "Ко Ти даје право да нам судиш?"

А Господ ће им на то показати прободене руке, ноге и ребра, знамења Своје крсне љубави према човечанству, и том љубављу ће победити кад Му буду судили. Рећиће: "Ево, Ја сам то учинио за вас. А шта сте Ми ви узвратили? "Мени је много значила његова поука да смо крштењем у Христу сви спасени, само треба да делима својим покажемо да ли желимо то спасење, јер Господ никог неће на силу.

О последњим временима и искушењима говорио је озбиљно и просветљено. Власт антихристова неће бити само политичка и економска, него ће имати и своју лажну мистику. Антихрист ће имати своје, специјално трениране, окултисте-јогине, који ће моћи да нањуше ко се причестио у правој Цркви, и да нахушкају полицију да прогони такве.

Изузетно је осећао опасности савременог екуменистичкога догматизма, истичући да су догматика и доксологија, учење и славословље, у Цркви нераскидиво повезани и да одвајање истих представља опасност за црквену свест и савест.

Иако је био неодступан у чувању правоверја, умео је да код инославних цени све што је лепо и древно. Сећам се да је са поштовањем причао о вери Етиопљана и њиховој потпуној везаности за своје храмове и манастире, о дивним литијама младих обучених у бело и блиставих под афричким сунцем.

Скромност овог човека огледала се у његовој свагдашњој спремности да се одазове свима који су гладни и жедни Речи Божје. Колико је пута дошао у Чачак аутобусом, да би се у градском биоскопу обратио младима! А мисионарио је и у аутобусу. Увек је имао неку иконицу или крстић, да би је дао ономе кога сретне.

И лик његов је био својеврсна проповед. Често ме је водио на Зелени венац, да му помогнем приликом куповине (био је, на начин својствен благородним генијима, веома непрактичан, а новац је користио као "нужно зло"). Људи су га гледали са радошћу, и кад заетане крај неке тезге, да пазари, просто су се утркивали у љубазности према Старцу.

Пред његов први одлазак у Мађарску, чекао сам га испред Патријаршије, да се поздравимо. Долазио је са Зеленог венца, носећи нешто робе у кеси. Док је ходао, лако и живо, с друге стране улице, обасјавало га је сунце. На његовом лицу блистао је осмех праведника, детета с брадом. Чини ми се да ту слику нећу заборавити до смрти-као да сам гледао оживелу икону.

По земљи је ходало христолико смирење, и ја сам знао да је победа наша, православна.

О језику

Нисам сачувао завете владике Данила о језику. Нисам довољно усредсређен на правила која чисте језик од свих ликвида, љигавих и њакавих (као пример "њакавизма", владика Данило је наводио хрватско "Уједињење Њемачке"). Знам да није волео израз "богомољци": "То би били неки "Божји мољци"! Боље је рећи "богомолници". То је лепше и јасније. Богомолници се моле Богу". (У овој књизи, бележио сам и овако и онако - пре свега, због Светог Николаја Жичког, који је писао о "богомољцима".) Кад погледаш, заиста је лепше рећи да нешто "прокисава" (као што "кисне"), него да "прокишњава..! 'Поготову је укидање сувишних ликвида потребно да би се језик продуховио, "осушио" у аскетском смислу (чистота, знамо, није исто што и чистоћа). Владика Данило се увек шалио на рачун кроатизама, типа "свећеник". ("То је човек који прави свеће", говорио је.) Као што "мошти" и "моћи" нису исто.

На жалост, нисам посвећивао довољно пажње његовим језичким трагањима. Он је био на прагу стварања читавог једног језичког система, а у томе није имао ко да га следи. Памтио сам неке муњевите доскочице, усмерене против интелектуалистичког бенављења (једном је неко пред њим рекао кроатизам "Дапаче!“, на шта је владика, каламбурски несташно, узвратио: "Да гушче!"). Знам да га је много болело удаљавање од "господског" изговарања речи на задњем слогу. Београђани су, запажао је, почели да говоре као Мађари, са нагласком на првом слогу. "Зар је могуће изговорити Бранкове стихове: "Виногради моји' лета млади'" са нагласком на првом слогу? Онда се то уопште не римује!"

Његов циљ је био уобличавање једног "дворског" језика за све Србе (Србијане, како их је звао).

Много смо причали и о србском индоевропском наслеђу у језику. Он је изванредно познавао санскрт, и указивао ми да су само Срби, од свих Индоевропљана, сачували слоготворно "р", гласовне групе "рг" и "рњ" (ргати, рњати), а и мноштво речи са измењеним значењима ("Јама", бог смрти, код нас је јама гроба; "тантра" и "мантра" били су саставни делови магијске формуле "тандара - мандара - броћ", а сад означавају брбљање; "сома" је Индрино божанско пиће, а код нас "шома" означава ракију-брљу; "самсара" је кармички точак, а код нас псето-луталица; "Прија" је божанство љубави, а код нас мајка зетова или снахина, итд). Сећам се с каквим сам усхићењем примио тумачење речи ВЕДЕ (знања); ВЕДЕТИ је ЗНАТИ. У речи "медвед" присутно је ВЕДЕТИ - ЗНАТИ. "Медвед је, дакле, МЕДОЗНАЛАЦ, говорио је владика. Полубожанство Србинда помиње се у "Махабхарати", и његово име значи "принц Срба". "То је Србенда", смејао се владика Данило.

Држао је везу са госпођом Олгом Луковић Пјановић, и поштовао њен рад. Посећивао ју је у старачком дому у Београду, где је живела. И ја сам је посетио захваљујући чињеници да сам се с њеним радом суочио после прича владике Данила.

Владика Данило је волео поезију - препевавао је и Светог Романа Слаткопојца, и Осипа Мандељштама (крштеног Јеврејина, који је певао о Евхаристији као "вечном подневу"). Спремао је антологију православне поезије, од Румуније до Русије. У младости је и сам писао стихове, лепе и необичне, као и он што је био.

По Хајдегеру, језик је дом битија. Без познавања онтологије речи, не би требало бавити се ни богословљем. Владика Данило је зато сведочио да србски интелектуалац не може бити потпун ако не зна грчки Новог Завета и црквенословенски (као минимум).

Не сме се заборавити да је етимолошко писање придева "србски" у новијој православној публицистици отпочело захваљујући владики Данилу (који се ослонио на Светог Николаја Жичког и његово завештајно дело, "Србски парод као Теодул"). Србски језик, као мужеван и снажан попут санскрта, нема разлога да тај придев пише "вуковским" начином, поготову затошто већ постоје изузеци у мање битним случајевима какви су речи "председник" и "градски". "Србски" је од "Срб", а то је корен нашег народног имена.

Праву вредност владикину умели су да оцене песници. Нимало случајно! Двојица од њих, са самог врха савремене србске поезије, Миодраг Павловић и Матија Бећковић, били су нањеговом опелу. Знали су да његовим одласком одлази не само велики архијереј и богослов, него и песник, који се трудио да "речима племена да јасније значење" (Маларме).

Смисао за хумор

Као прави православни аристократа, владика Данило је имао редак смисао за хумор. Његове шале и досетке биле су, старински речено - надзидателне. Није их казивао да би засмејао, него да би поучио, да би се нека важна истина, уз радост и осмех, уселила у срце и ум оних који слушају. Чак је учио своје младе саговорнике како да се смеју, говорећи: Господин се не смеје ситно: "Хи, хи, хи, хи!", нити грохотом, простачки: "Хо, хо, хо, хо!", него широко и достојанствено: "Ха, ха, ха, ха!"

Покушаћу да наведем неколико његових шала у контексту у коме их је изговарао, пазећи на циљ тих својих благодатних порука усмерених ка самој сржи онога о чему је реч.

Једном смо причали о Оригену и његовој идеји апокатастазе. Владика Данило рече:

-Ориген је веровао да је, као што каже Платон, најсавршенији облик у космосу сфера. Тврдио је да ћемо сви васкрснути у сферичном облику. Наши дебели попови су оригенисти у пракси они су се већ заокруглили.

Умео је да се нашали и на рачун свог чина, који је у најдубљем смислу созерцавао као Божје делање. Знао је за напетост између идеала епископског служења и стварности владичанске свакодневице. Једном рече да је ово испричао на архијерејском сабору:

- Упокојио се човек, и дошао пред врата раја. Архангел Михаило га испитао о животу, и види да би могао ући унутра. Међутим, у последњем часу, сетисе да га пита:

јеси ли крштен?

- Нажалост, нисам. Може ли да се нешто уради "преко везе"?

- Ево, отићи ћу овамо код нас, да видим има ли који епископ који би могао да те крсти!

Оде, и нема га - сат, два, три, четири... На крају се враћа и, помало разочарано, каже:

- Овде нема ни једног. Изгледа да су сви преко пута.

Другом приликом, помену како му је један римокатолички монах испричао о бискупима и кардиналима (благо се осмехнуо, и додао:

"Може то да се односи и на нас, православне владике"):

- Ако хоћеш да извршиш атентат на бискупа, не вреди да пуцаш у главу: тамо је празно; да пуцашу срце, не вреди ни то - тамо је камен. Пуцај му у бискупску митру - пашће одмах.

О римокатолицима је имао низ шала. Једна од њих:

- Умро православни епископ, и уведен у рај - учтиво, али без помпе. После извесног времена, трубе се чују, поставља се црвени тепих, дочекују неког на највишем нивоу. Он погледа и запањи се: улази кардинал! Помало увређен, каже једном анђелу:

- Ово је за мене изненађење! Ја сам примљен, као православни епископ, јако скромно, а за овог кардинала овако свечан дочек. А анђео ће на то:

-Да, али то је први у последњих хиљаду година!

У његовим шалама није било ни трунке ироније, ни цинизма.

Здрав хумор је жива одлика православља. Православна "опуштеност" је својеврсно играње деце пред лицем Оца Небеског, али не деце безобразне, распојасане, склоне непослушности и раслабљености, него спремне да се у сваком часу одазову на позив Божји. Ћакон Андреј Курајев, руски апологета новијег поколења, доживео је да адвентистички проповедник, који се дуго колебао и разговарао с православним теолозима, реши да се обрати Цркви у једном необичном трену - када је видео да се, у снежној порти Тројице-Сергијеве Лавре, отац Андреј грудвао са неким младим богословима.

Волео је владика да се нашали и на свој рачун. Једном је испричао како он телевизију доживљава као "визију једног телета". Неком приликом, он је седео и гледао ТВ дневник. Приђе му патријарх Павле и каже:

-Е, Данило, изгледа да си и ти склон тој визији!

Ово је владика радо препричавао.

Милосрђе

Кад год сам са владиком Данилом негде ишао, пролазили бисмо поред многобројних београдских просјака. Једном, пошто је уделио неком сиромаху крај Саборне цркве, он ми рече: "Наш народ каже: "Ко проси, да и круну носи, треба му дати. Запамти то! "Заиста: у њему сам упознао најмилосрдније срце, срце правог, љубећег Хришћанина, који је увек пружао кад му је тражено, али и кад није – налазио је начина да помогне сваком и свима.

Седимо тако у његовом "салону за примање" у Патријаршији (још се није био одселио у Мађарску), и ја чујем како се, упорно и систематично, понавља куцкање у прозор - неко баца каменчиће. Ои устане, дође до прозора и весело узвикне: "А, то је моја Циганка!" Затим узме све што је за Цигу спремио и изађе из зграде да би јој предао. Њу су терали кад се појави на портирници па су зато Владика и она уговорили знак: гађање каменчићима у прозор.

Стално му је долазио неки Црнац (из Уганде, одакле ли?), вечити студент медицине, који је у Србији (претпостављам - под упливом владике Данила) прешао у Православље. Преосвештени му је давао новац и храну, и кад год би се Црнац, помало тужна и забринута лика, појавио, одлазио је снабдевен свим и свачим.

У ово време тешко је наћи сажаљивог и благог, кроткосрдачног и нежношћу Духа обасјаног, човека какав је био он. Никада нисам отишао да га посетим а да ме није нечим угостио. Неки пут је одлазио у патријаршијску трпезарију и на послужавнику ми доносио свешто су епископи имали за ручак; неки пут би доносио бомбоне, кекс, чоколаде; ако ништа - изнесе лепу, румену јабуку. Понекад сам се снебивао – зар мене да послужује један владика? Он је говорио: "Само се служи! Ти си студент, не стижеш редовно да се храниш".

Тиме што сам студент правдао је и то што ми је, од својих скромних прихода, повремено давао и новац на благослов.

Кад сам се оженио, оправдање је било - сада си ожењен, имаш децу. Године 1999, кад сам добио сина, видео сам се с њим у јесен, уочи заседања Сабора. Извадио је 200 марака (велике паре у оно доба, после бомбардовања) и пружио ми, као дар мом сину. Љубио сам његову свету руку - понајмање због новца, а понајвише због те србске, домаћинске пажње, љубави веће од рођачке, због које то давање ниси осећао као нешто "с висине", него као дар срца које с трепетом брине о потребама ближњег, и зна његове радости исто колико и његове туге. (Увек је тако бринуо: знам да је огромне напоре улагао да би помогао једном мени блиском човеку, који је 1992. године, док је владика Данило био члан Синода, имао неких проблема у војсци. Обратио се владика непосредно Милану Панићу, који је био премијер СРЈ, и тражио његову интервенцију.)

Знам, осећам, чврсто сам уверен да Господ МИЛОСТИВИ неће превидети милосрђе свог доброг епископа будимског.

Владика Данило и млади

Једном ми је, са тихом, унутрашњом радошћу, испричао како је кад се вратио из Сент Андреје, у ходнику свог апартмана у Патријаршији, протурено кроз врата, нашао једно цедуљче, на коме је, помало невешто, латиницом, било написано: "Хвала Вам, владико, јер Ви једини бринете да ми млади имамо шта да прочитамо". Било је то после објављивања, у "Теолошким погледима", књиге оца Серафима Роуза "Православље и религија будућности", коју је владика превео под псеудонимом Андреј Протић. Заиста, та књига је била прво дело на србском језику, које се, из православне перспективе, бавило феноменима савременог масовног окултизма - од јоге и медитације до летећих тањира. А та књига је била суштински потребна управо млади мљудима, који су живели "у свету трагања и лутања" (Георгије Флоровски). По начину на који ми је саопштио садржај непотписане поруке, видео сам да му је много значила реч анонимног, и да га је она утврђивала у жељи да и даље налази и преводи текстове и књиге који ће младима бити од помоћи.

Врата су му увек била отворена за младиће и девојке који су хтели да чују реч Божју. Ако не може да те прими онда кад си му дошао, он ти каже када да дођеш поново. И увек више слуша него што прича. Пита: "Шта има ново?" Као склон брбљивости, каткад сам пред владиком имао праве нападе логореје, али он је слушао са осмехом све, исправљао и додавао понешто, уздижући беседника ка небеском. Сећам се како сам плакао када ми је први пут говорио о тајни полности из хришћанске перспективе, о светости чедородних органа, о Христу као Распетом Еросу Који крвари на крсту за Своју Невесту, Цркву, а она му касније узвраћа крвљу мученика... Причао је о четири љубави које човек може имати: божанској (агапе), пријатељској (филиа), братској (сторги) и полној (ерос); "И ми смо некад имали реч за полну љубав - раченије. Од ње је остао само народни израз за удварање петла кокоши - раколитисе. Петао се раколи..." И онда каже: Господ човека воли и као Пријатељ, и као Брат, и као Жених. Али, надасве нас воли Својом божанском љубовију (увео је, ради разликовања од земаљске љубави, старосрбску реч "љубов"). То је као да Христос на руци носи златни прстен (агапе) са три драга камена (филиа, сторги, ерос). Кроз који код драгуљда погледаш, угледаћеш златни прстен: дакле, воли нас као Божански Брат, Божански Пријатељ, Божански Жених..."

Говорио је да су младићка и девојачка лепота таланти, и да такви, лепи, треба да се жене и удају, рађајући лепу децу. Говорио је о чувању чедности и чистоте као одлици високе културе – само примитивци показују све.

Не могу речима описати колико су ме његове беседе исцељивале од искушења својствених младости. Ако ми је неко помогао да издржим чувајући се од прохтева плоти, био је то владика Данило. Јер, он није деловао на човекову савест другачије до буђењем свести о лепоти чистоте и целомудрија. Говорио је да је то нарочито битно за владара и свештеника: "Ако неко треба да буде узор свом народу, то су Краљ и Поп". (Зато је замерао Александру Обреновићу, због његове лакомислене везе са Драгом Машин, која је довела до мајске трагедије 1903.)

О борби са плотским прохтевима и потреби чувања себе говорио је:

"Хришћанско схватање полног уздржања је отприлике овако: младићима у пустињи вођа каравана подели чутурице са залихама воде за десет дана. Морају да равномерно разделе, по данима, да би им достало. Кад дођу у оазу, пију до миле воље. Кад крену из оазе, опет узимају чутурице. Стање предбрачног уздржавања је – пут до оазе, брак је оаза, а кад си привремено одвојен од жене - опет се уздржавај, не иди код блуднице".

"Монаси се", говорио је, "против телесних искушења боре многим великим метанијама, спавањем на тврдом-један део снаге мора да изађе на зној. Гледај да спаваш на тврдом, на дасци- због исправљања кичме, масирања тела и тврдоће која не изазива утисак мекоте женског тела".

Међутим, био је веома суптилан, кад је поучавао о односима брачника. Међу њима све мора бити по договору, па и уздржање ради поста и молитве. Нико не може да зна боље од самих брачника шта њиховој заједници одговара.

Истицао је да у Православљу нема манихејског односа према плоти, јер и плот треба и мора да се преобрази-Христос Се јавио у плоти, и дао нам Своју Плот и Крв ради вечног живота.

Причао је о једном младом Грку, студенту теологије и каснијем докторанту, који је студирао у Београду, на Богословском факултету, и ту заволео једну србску девојку. Љубав је била узајамна, веома снажна. Када је завршио школовање, требало је да се жени и рукополаже. Али, његова вољена није била девственица. Зато јој је он рекао да мора да оде на Свету Гору и пита свог духовника шта да ради. Духовник му је рекао:

- Сине, она може да постане светица, али не може да буде попадија. Канони су ту изричити!

Кад је то саопштио својој вољеној, она му је рекла:

-Па добро, онда немој примати рукоположење. Остани као професор.

А он јој одговори:

-Драга, допусти ми да Бога волим више од тебе.

Таквим поукама, владика Данило је код младог човека будио жељу за чистотом, не као моралним, него као онтолошким стањем – целосне мудрости богољубља.

Једном ми је рекао:

- Неки ми, чак и међу епископима, замерају што ја младима тако отворено говорим о полности. А ја кажем: боље да им причамо ми, попови, о ономе како је Бог благословио, него да о томе наопако читају из порнографских часописа.

Сам владика је о тајни пола говорио са таквом благодатном пажњом, да се осећало како је његово биће прожето светлошћу "преображеног ероса" (о коме је писао Борис Вишеславцев, чију је књигу "Етика преображеног ероса" истицао као мудру и дубоку студију о хришћанском одговору на изазов фројдизма). Узимао је саговорника за руку, као отац дете, и беседио, медоточно и нежно, као да прича бајку пре спавања.

          Свештеник Павле Флоренски је, с пуним правом, говорио да Православна аскеза не рађа толико добру, колико лепу личност, духовну лепоту која изблистава и кроз човекову плот. Владика Данило је био леп таквом лепотом.

Умео је и да поучно прекори. Једном, кад сам се занео износећи му опште познате богословске чињенице (њему, који је докторирао код Флоровског), рекао ми је:

-Кад причаш неком старијем и ученијем од себе, реченицу увек треба да почнеш са: "Као што знате..."

Никад ту поуку нисам заборавио.

Нарочито је волео да се одазива на позиве за предавања које су му упућивали млади. Године 1992, у току студентског протеста против режима Слободана Милошевића, звали смо га да се обрати студентима затвореним на факултете. Прво је говорио на Филолошком, а затим на Природно-математичком факултету, пред препуним амфитеатрима. Памтим га, после предавања на Филолошком, окруженог радосним лицима студената, који никад нису срели таквог благодатног старца. Питали су га о свему и свачему, а он је одговарао, одговарао, одговарао, без напора, осмехнут, додајући по неку шалу.

Често се сећао себе, као младића који је веровао у левичарске идеје и који је послат да студира на Сорбони да би служио стварности "Нове Југославије", и причао о томе како је угледао плакат са позивом на предавање Владимира Лоског. Плакат је био на француском, и у име француске Православне Цркве. Крајње заинтересован, отишао је на предавње - и заувек се определио за Христа, Вечног Младића и Вечну Младост човека и света.

Одазивао се не само на предавања, него и на сусрете са младима који су желели да га виде у својој средини. Често је походио брата Његоша и његово аикидо друштво, а благосиљао је и обнову вежбања србских борилачких вештина.

Имао је једну велику жељу - да створи заједницу "Витезова кнеза Лазара", младића и девојака који би, попут неког витешког реда, служили Богу и роду у разним областима културе и друштвеног живота. Била би то својеврсна "завера за творење добра". Међутим, ми који смо се нашли у његовој близини када је о томе беседио, нисмо били довољно зрели да идеју прихватимо и ваплотимо је у животу.

Волео је да омогући младима прво објављивање у заиста елитним "Теолошким погледима". У последњим бројевима које је уредио штампао је чланке студената теологије Милана Васиљевића (садашњег владике Максима) и Владимира Вукашиновића, свештеника. Изашао је и мој текст о Карлу Густаву Јунгу, под насловом "Проповедник мртвима". Читао сам му реченицу по реченицу, сатима, а он је исправљао све што је потребно исправити. Касније смо тако радили на мојој књижици "Младост и страсти". И он је, кад нешто преводи и кад му за треба синоним или снажнија реч, питао нас млађе да му помогнемо.

Био је младог духа. Затицао сам га како увече слуша Трећи програм Радио Београда, и хвата белешке. Занимало га је све добро у новијој интелектуалној продукцији (рецимо, читао је огледе Светислава Басаре). Кад се појавио ђакон Андреј Курајев, одушевљен његовом модерном апологетиком наслоњеном на дела Светих Отаца, узвикнуо је: "Благо Руској Цркви кад још рађа такве теологе!"

Умео је да поставља најтежа, дечја питања. Једном извиканом грчком екуменисти је, сасвим детиње, рекао: "Да ли је истина да је гром гађао у катедралу Светог Петра у Риму кад су папа и патријарх цариградски скупа благосиљали окупљене?" (Било је то 1995.) "Овај ме је само гледао. Ништа ми није рекао", описивао је владика његову реакцију.

Украсио је моју, и не само моју младост. Тешко ми је што више немам тако стрпљивог и мудрог сабеседника, који ће ме руководити ка Христу, који ће кротити наглост моје природе, који ће ме заустављати кад кренем погрешним путем, који ће ме бранити од неразумевања. (Једном ми рече: "Неки ти замерају што преоштро пишеш, а ја им кажем: Шта очекујете од једног младића? Да пише као старац?")

Кад сам био мали, много сам волео роман "Момо" немачког писца Михаила Ендеа. То је била књига о девојчици која је једина имала времена за све и свакога. Кад слуша, слуша свим бићем. Чак и најглупљи људи су добијали сјајне идеје кад их је она слушала. Владика је био као та Момо, умни слушалац, који је тачно знао шта коме треба да каже, коју књигу да му да да прочита, да препоручи каквом молитвом да се моли.

Љубим Ти руке, Владико, те добре руке које су држале Путир са Телом и Крвљу ГОСПОДЊОМ, које су нас благословом миловале и крстом чувале од искушења. Били смо као дете крај мајке пред тобом... Кад смо те селили у Мађарску, колико си нам књига поклонио! Кад си долазио у Београд, увек си нас себи призивао... Причао си нам и о молитви и о здравом животу, о Светом Исаку Сирину и леку који се, зарад богаћења организма јодом, справља од меда и младих ораха и оставља на сунцу...

Благосиљао си наше бракове и нашу децу, и речју Божјом освештавао наше умове, оптерећене претходним, лажним васпитањем...

Опрости сваку неучтивост и непажњу према Теби, све тренутке немара према Твојим поукама, сва очекивања Твоја која смо изневерили... Уверени смо да је Патријарх Павле, кад је беседио на Твом опелу, по надахнућу Свише изговорио: "Моли се Богу за нас!"

Практични савети

Владика Данило је био мајстор практичних савета. Док сам студирао, увек ме је питао: "Како студије? Дајеш ли испите?" И образлагао је то веома једноставно: "Студенту ђаво неда само да студира. Све остало му даје: да чита, пише, путује, стиче познанства. Зато је прва дужност студента да заврши факултет на време". Кад сам дипломирао, редовно ме је питао: "Кад ћеш да се ожениш?" То јест, учио је човека да све животне задатке обавља по реду и поретку, и да није дан не прескаче.

Кад смо говорили о путу женидбе или путу монаштва, упозоравао је:

"Ти си јединац, и за тебе је можда боље да се ожениш. Знаш, и у монаштву човек може да остане себичан-обави своја послушања, затворисе у себе и не мари за надилажење свог егоизма. А у браку је много теже остати себичан."

Био је то искусан монах. Једном, после разговора са својом духовном кћерју, настојатељицом манастира, рекао ми је: "Запамти, од свих црквених послушања, најтеже је бити игуманија, старешина женског манастира".

Своје духовне снаге владика је обнављао на Светој Гори. Његов годишњи одмор био је одлазак у манастир Хиландар. Тамо се молио и крепио за нове подвиге епископског служења.

Често ми је говорио: "Ако ти се деси да ти "случајно" паднем на памет, то није случајно: помоли се Богу за мене! Кад год ти неко дође у мисли, његова душа тражи од тебе молитву!"

Последњи сусрет

Био је снежни фебруар 2002. Кренуо сам, са двојицом пријатеља, у Врњачку Бању. Очекивала нас је радост сусрета с владиком Данилом. Сачекали смо га док је дошао са извора - у холу хотела "Меркур". Као и увек, био је радостан и лепо расположен. Причали смо о разним стварима. Говорио нам је о свом боравку у Москви, на операцији ока, коју му је платио неки богати Рус, побожан човек, из Будимпеште (владика је у Мађарској држао добре везе с Русима, и исповедао се код руског баћушке, кога је хвалио због озбиљне вере). У болници је био смештен у соби поред собе пензионисаног пуковника КГБ-а. Требало је да их оперише један младић, почетник у очној хирургији. КГБ-овац се уплашио, па се определио за неку даму-хирурга, која је важила за веома искусну. Владика Данило, који се шаљиво задиркивао са КГБ-овцем, рекао му је: "Плашиш се, плашиш! Хоћеш да се сакријеш иза женске сукње!"

И смело је отишао на операцију код почетника. Пре почетка операције, дао му је иконицу за благослов, умирио га и утешио да се не брине, јер ће његову руку, као младог лекара, водити сам Бог. И операција је прошла успешно, а младић је био веома благодаран архијереју Божјем.

Пре но што смо се растали, дао ми је превод текста француског православног свештеника Жана Брека: "Читати Писмо као Свети Оци", да га доставим Матеју Арсенијевићу за објављивање у "Црквеном животу". У једном великом тоболцу предао ми је своју "Теолошку слику", оригиналну скицу коју је, као припрему за сликање, урадио Драган Мојовић - да је користим приликом предавања.

Поклонио ми је диван, руски метални крст и послао много воћа, мандарина и смокава, за моју децу.

Бескрајно сам благодаран Богу што сам се удостојио растанка с владиком Данилом, добрим оцем моје рањене душе, добротвором многих и премногих грешника од којих сам први ја.

Бог Милостиви, Кога је он сведочио свим својим бићем, нека га прими у Царство Своје!

Извор: Владимир Димитријевић, Прећутана Србија, Лио, Горњи Милановац, 2008.г., стр. 29-53.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( субота, 04 јул 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 117 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.