Шта су људи опрости им Боже,
Против Тебе не знају да може,
Да се бори од људи баш нико,
Цар Соломон то је некад вико,

 А у свете још записе стоји,
Човјек треба да се Бога боји,
А не грешна да се шака праха,
Што Божијег у се нема страха,
Подиже да на Тебе хули, 
Сви су људи на планети чули,
Како тешки грешници пролазе,
Јер Анђели људима долазе,
Да Божију јавили би вољу,   

Вукови се са овцама кољу,
Па у своје људи грешно стање,
Дижу се да Твоје руше здање, 
Па ћу писат у Божију славу,
Да би своју ја спасио главу,
Јер сам и сам само грешан чоек,
Ал Божија биће задовијек,    
Па ћу писат да остане слово,
За стравично непочинство ово,
Које људи у Србији урадише,
Тако сами да себе казнише,
Ти пробрани из Србије људи,
Као некад разбојници луди,
Дигоше се да светињу руше,
Те су своје осудили душе, 
Да у сами пакао се муче, 
За зло које учинише јуче, 

Грачаницу свету оборише, 

 Умислише да Бога покорише,
А Господ је Анђеле им слао,
Но разбојник није послушао,
Па су људи који су рушили,
Наочиглед земље завршили,
Све стравичне погибије пише,
Те ти људи нису с нама више,
Онај ко је багером рушио, 
Свој је живот брзо завршио,
Машина је откинула руку, 
Тај је човјек скончао на муку,
Двадес дана после тога дјела,
Сама га је машина појела,
Људи који народ похапсише,
Нису с нама на планети више,
Већина је погинула тако,
Јер уради тада наопако,
Зато људи молим вас ко Бога,
Не дирајте свеца ни једнога,
Не дирајте светиње и цркве,
Јер ће те се бројити у мртве,
Те на Сташном Христовоме суду,
Наћи ће се грешници у чуду,
Јер за гријех тад примиће плату,
Као ови што ови топе у блату,
И језеру цркве и олтаре,
Јер проклете вукоше их паре,
Све не пишем да другоме судим,
Јер би тако могао да полудим,
Нек се нико не зарече живи,
Јер сви људи пред Богом су криви,
Нека пази да другом не суди,
Ал сведочим како ради луди,
Нико није без гријеха човјек,
Али правда живи за довијек,
И људима на планети суди,
Неки људи на земљи су луди,
Свједочанство нек остане за то,
Шта од Бога било нам је дато,
И како су људи поступали,                

И светињу они полупали,
И како су пред Господом прошли,
Кад су на крај свог живота дошли,
Па на суду код живога Бога,
Он им дана више ни једнога,
Не даде да на земљи живе,
Јер Господ их сматраше за криве,
За злодјело противу светиње,
Јер то тако чине аветиње,
Па и људи што папир правише,
И светињу у води давише,
Од рака се распадоше живи,
Јер и они пред Богом су криви,
Па на муке душу испушташе,
Јер људима гријех допушташе,
Да светињу у води задаве,
Те стравично да злодјело праве,
Па и момци који раскопаше,
Сви се редом до једног покопаше,
Убише се као некад Јуда,
Јер немаше сакрити се куда,
Схватили су да су Богу криви,
Зато више нису они живи,
Јер гробове дираше монаха,
Па је клетва из онога праха,
Све те момке тако брзо стигла,
Јер Божија правда ти се дигла,
Зато нека нараштаји знају,
Како људи који поступају,
Наопако пред Господом Богом,
Да под Божјом наћи ће се ногом
И да све ће људе стићи казна,
Ништа нема а да се не сазна,
Зато добро нека људи пазе,
Да светиње Божије не газе.
Бојан Горановић
Никшић