8. фебруара 2018. године упокојио се у Господу архимандрит Нектарије Виталис. Тим поводом наше цењене посетиоце подсећамо на текст који смо о овом чудесном старцу објавили у септембру 2016. године. У то време отац Нектарије је узео слику блаженопочившег патријарха Павла, за кога је говорио да га је видео у сну на Велики петак, принео је срцу и упутио благослов целом српском народу...

Уредништво

+ + +

Несвакидашња животна прича монаха Нектарија Виталиса испуњена чудима којима је помогао многима.

 Варошица Камариза лежи на копну, у залеђу лучког градића Лаврија, на самом врху полуострва Атика, одакле полазе трајекти за егејска острва. Историја је памти као рударску насеобину где се вековима уназад, док га је било, копало сребро. Али Камариза је многима, па и бројним Србима, позната по монаху Нектарију Виталису и свему што се око њега догађа.

Монах Нектарије Виталис стигао је у Камаризу 1966. године. Рођен је у Пиреју 1930. као Василије, у породици оца римокатолика и мајке православне вере, као 15. од 17 деце. Негде око његовог 18. рођендана, у априлу 1948. газда Јанис, берберин код кога је учио занат, повео га је на Егину у манастир Свете Тројице, где почивају мошти Светог Нектарија, чудотворца, духовника, посвећеног спасу немоћних који је умро 1920. године. Његова рука и глава почивају на Егини.

Када је Василије клекао пред мермерну плочу, где почива тело свеца, догодило се прво од многих чуда која ће га пратити у животу. Зачуо је глас који му је отупео чула, али пре него што је изгубио свест јасно је чуо: „Бићеш свештеник и носићеш моје име“.

Истог месеца у манастиру Светог Мелетија у Китерони Василије се замонашио и узео име свог заштитника Нектарија Виталиса. Са 35 постаје старешина храма у Камаризи код Лаврија. Када је, начет болешћу, већ забринуто пребирао мислима где је згрешио, чудотворац чије је име понео, поново му је дошао у сан: „Овде је место где ће бити храм са мојим именом. Почни да градиш, ја ћу ти помоћи“.

Нови храм, по лепоти достојан славе свеца којем је посвећен, градио се на понос верника целе Атике. Све гласније се причало о Нектарију из Камаризе коме у сан долази Чудотворац Егински, штити га и преноси му део својих чудесних моћи. И онда, најпре црвеним словима у верском календару, а онда и свакодневно, почела је да се слива река људи у заборављену рударску варошицу.

Таман када је постала место ходочашћа, Камаризу је преплавила туга. Отац Нектарије је смртно болестан. Оболео је од рака плућа. Лекарска дијагноза је била фатална. Спаса у болници није било, лекарски налази су били неумољиви, па се из ње вратио у своју монашку собу да сконча земаљске дане.

И онда… према причи очевидаца, а најверодостојније сведоче госпође Софија и Елени које су неговале оца Нектарија тих дана, у цркву је у свештеничку одору обучен ушетао старац седе браде, отишао оцу Нектарију у собу и рекао му: „То је искушење, сине мој, оздравићеш и сви ће то сазнати. Заврши посао“.

Два и по месеца после тога отац Нектарије одлази у Атину у онколошку болницу на контролу. Главни лекар болнице Папаконстантину је видевши управо пристигле налазе запањено рекао:

– Здрав си човек. Победио си смрт, оче Нектарије. Овде нема посла за професоре и лекаре, ово је дело Светог Нектарија.

Глас о томе да је Св. Нектарије продужио живот свом имењаку на земљи се незаустављиво ширио. Хиљаде људи, стотине аутобуса, реке аутомобила из свих делова Европе, много и наших људи, хрлило је у Камаризу да чује молитву, додирне мантију, целива руку, буде у близини „геронтаса“ (старца) Нектарија или Папулиса, како га из милоште ословљавају. Међу њима је био освајач многобројних кошаркашких одличја, наш спортиста Дејан Томашевић. Отац Нектарије га је примио и изговорио Дејану да „отвори срце и душу“, јер ће молитве и благослове српском народу слати и преко њега.

ОВОГ септембра 2016. старац Нектарије је прикован за постељу. Ноге га издају, али дух је незаустављив. Неуморан у тражењу утехе и помоћи за оне који му долазе. Дуги су редови на трему омање кућице. Богобојажљиво људи чекају на своје време чуда. Многи од њих су из Србије.

Скучено предворје, па омања соба у којој на кревету, окруженом иконама, у црној мантији лежи отац Нектарије Виталис. Тела готово да нема, али лице зрачи снагом коју је тешко описати.

Подиже главу и Дејану, који му љуби руку, почиње да пева на српском језику.

„Давно сам вам рекао да сам пола Грк, пола Србин.“

Узима слику покојног патријарха Павла, целива је и приноси срцу.

„Пренесите Србима благослове Светог Нектарија. Поново ми је дошао у сан на Велики петак“

Следи прича о томе како је старац на Велики петак, пред више хиљада верника на платоу испред храма, пао у несвест. Ни хитна интервенција лекара није помогла. Записано је у болничким књигама да је према стању притиска и пулса проглашен мртвим.

„За њих је тако било, али ме заштитник не напушта. Кад је моја душа стигла до њега, чуо сам га где каже Исусу Христу, Богу нашем, да имам још много посла…. Махнуо ми је да идем. Пробудио сам се са руком на његовој руци на овој икони, што ми је стално на узглављу.“

Још једним чудом овоземаљски живот архимандрита Нектарија Виталиса је настављен.

Онда је старац на постељи позвао помоћника. Овај му је додао комад црног платна. Био је то аналав – симбол велике схиме, највишег монашког реда.

– Носио сам ово више од пола века. Ускоро ћу напустити овај свет, а ти, сине Дејане, прими ово као залог моје љубави и благослова целом српском народу.

Сунце је увелико зашло. У сенци монументалног храма Светог Нектарија у Камаризи код Лаврија, још доста људи је чекало сусрет са надом и утехом.

КАНДИЛА ЗА ЧУДА

У црквеном наосу, испод масивног лустера, стотине кандила потврђују легенду. Свако кандило је за неко чудо. За спасени живот, за новорођено дете, за исцељење тела, душе, за новооткривени смисао живота, за срећу којом храни душе старац Нектарије.

Извор: "Вечерње новости"