Кенет Рогоф (Кenneth Rogoff), бивши високи функционер Међународног монетарног фонда и америчког Савета за спољне послове, изнео је у свом раду „Трошкови и користи од постепеног укидања папирног новца“, следеће аргументе:

„Папирни новац још увек чини значајан део залиха новца у многим државама. Међутим, он има бројне мане, као што је избегавање пореза и сиву економију, и његово постојање омогућава непостојање каматне стопе. Другим речима новац је извор зла и мора бити уништен јер власти не могу да испрате сваки његов корак“. Бивши високи шпански државни службеник и међународни саветник „Banco Santander“ и „Goldman Sachs“ Гиљермо де ла Дезеха (Guillermo de la Dehesa) , 2007. године написао је ауторски чланак под насловом „Велика предност света без новца“, с образложењем: „Без новца бисмо живели у много безбеднијем и мање насилном свету, пошто би илегалне активности које се покрећу новцем биле избегнуте. С тога новац новац земенити електорнским плаћањем да би се сваки корак могао испратити“. Крис Скинер (Cris Skinner), председавајући Европске мреже форума „Financial Services Club“, аутор књиге „Будућност банкарства и дигиталних банака“, иде корак даље па предлаже да путем уграђеног чипа човечанство обавља трансакције: „Замислите да је у ваш платни механизам уграђен сат који вама је дала банка. Сат поседује RFID ili NFC способност, биометријско препознавање и подржавају га постојеће инфраструктуре за трансакцију. Тако купац може да оде у било коју продавницу, махне сатом и притисне прстом да би исплатио свој рачун. Нема потребе ни за картицом ни за новцем.“ Ови наведени ставови финансијских експерата који су уједно весници Новог светског поретка, дају нам јасне сигнале да се ближи крај папирном новцу. Све више вести долази из Шведске, Грчке, Данске, Мексика или Аустралије, као и десетина других држава, из којих економисти заједно са корпорацијама и политичарима помпезно заговарају нови свет, у којем ће бити могуће у потпуности пратити сваку финанцијску трансакцију.

Влада Француске је од септембра 2015. француским грађанима забранила да ишта скупље од хиљаду евра плаћају готовим новцем. Још од 2007. године Канађани не могу платити порез готовински. У Данској је тек 25% свих малопродајних трансакција готовинско, а влада је задала јасан циљ: 2030. означена је као она година коју су одредили за потпуно укидање папирнатог новца. Анкете говоре како просечни Британац носи у новчанику тек нешто више од 17 фунти и да ће један од четири њих одустати од куповине уколико не може платити картицом. Лондонски аутобуси су 2014. прешли на безготовинско плаћање, а главни економист „Bank of England“ отворено заговара увођење негативних каматних стопа и забрану готовог новца. Шведска је на путу да у потпуности елиминише готовину из свог друштва, иако је прва европска држава која је 1661.године почела користити папирни новац . Данас у Шведској није реткост наћи банку која уопште не обавља готовинске трансакције. Општинска управа транспорта у Стокхолму направила је корак напред: након серије напада на возаче, укинуто је готовинско плаћање карата за превоз. Такође се и у цркви, поред традиционалних тасова, могу наћи читачи картица. Упоредо са најавама забране употребе готовог новца, буди се свест критичара који се противе преласку на електронско плаћање, те се одражавају трибине које имају за циљ упозорити јавност шта се спрема у режији владе у сенци . Један од таквих побуњеника је Михаел Брикнер (Michael Brückner), новинар, публициста и пословни консултант, аутор 60 књига са темама Европа, финансијско улагање и имовина, укључујући бестселере „Сатови као капитална инвенстиција“, Мегаломно тржиште луксуза“, „50 вредносних ствари које могу да спавају мирно“. Пре осамостаљења како сам каже као слободног новинара, био је 10 година уредник „Mainzer Allgemeinen Zeitung“. Од 1988. до 1994. године био је на челу редакције пословног магазина „Еuropa“ у Штутгарту, а након годину и по дана одговорни уредник часописа „Monumente“ и главни текстописац немачке Фондације за заштиту споменика културе са седиштем у Бону. Крајем прошле године изашла је његова најновија књига под насловом „Опрез! Забрана готовог новца!“, у издању познатог немачког антиглобалистичког издача „Kopp“. Књига се чита у једном даху, даје читаоцима упозорење какве ће све последице имати забрана папирног новца, и сазнање шта се све може предузети у одбрану личне слободе.   

Уважени господине Брикнер,  поборници укидања готовинског плаћања тврде да је међународни тероризам, прање новца и утаја пореза главни разлог зашто се они залажу за прелазак на електронско плаћање. Да ли се овде ради о привидним аргументима,  да би се прикрили прави мотиви за укидање готовине?

-Уверен сам да је реч о скривеним разлозима, да су ово псеудо аргументи за укидање готовине или увођење барем рестрикције плаћања готовином, иако је у већем делу становништва готовински новац и даље веома популаран. Потпуно је нереално прихватити за чињеницу да терористи не могу доћи у посед оружја, ако само могу да плате 3.000 или 5.000 евра у готовини. Аргументи су бесмислени, јер се оружје може купити у другој валути, у злату или дијаманту. Што се тиче пореза, државе имају на располагању друге методе за решавање овог проблема.

Има ли елемената да размишљамо да је у питању експропријација људи и тотални надзор становништва?

-Међународно поштовани правник, професор Арсен Верникомт (ArséneVernykommt), закључио је, у недавном објављеном извештају, да је неуставна забрана плаћања у готовини, барем у Немачкој, а то је најважнија држава Европске уније. Он даље наводи, да би забрана била атак на општа лична права грађана и право на информационо самоопредељење. Ко плаћа путем банкарског трансфера или са смартфона оставља трагове свуда. На тај начин ми постајемо „транспарентни робови рачуна“. Ви сте у праву, ради се о надзору народа, и у колико буде потребно становништво може такође бити предмет експропријације, тако што ће се, на пример, издати налог за „солидарни допринос“ за спас евра, на уштрб банковних рачуна грађана.

Европска централна банка је најавила да ће постепено укинути све новчанице од 500 евра. Сматрате ли да ће пре забране готовине најпре доћи до ограниченог плаћања у кешу?

-Требало би да се повуче 500 евра новчаница јер је, наводно, највише користе зли момци за своје криминалне радње. Имали смо деценијама у Немачкој 1.000 марака новчаницу и никоме није сметала, а и у Швајцарској постоји новчаница од 1.000 франака која одговара скоро 900 евра. За мене је укидање 500 евра новачнице почетак краја укидања готовине, и убрзо ће бити повучене из оптицаја 200 и 100 евра новчанице. Моја прогноза је да готовински новац, најпре, неће бити  у потпуности укинут, мислим да ће у блиској будућности лимит од 3.000 евра бити уведен у свим земљама еврозоне. Истовремено ће плаћање готовином бити све теже могуће и дискриминисано, као што можемо видети на пример Шведске. Биће све мање у оптицају банковних аутомата, и ко буде код своје банке подизао новац мора платити таксу, и на тај начин ће се новац у готовини направити непривлачан. На крају свега би се увела забрана новца у готовини, али то ће бити други корак. Најпре очекујем рестрикцију кеша, као што је дозвољен лимит новца у готовини.

Које интересне групе раде на укидању готовинског новца?

-Пре свега владе држава које тако желе да контролишу своје грађане до последњег детаља. Централним банкама би забрана готовине дошло погодно, јер би, онда, могли увести и већем обиму негативне каматне стопе, а не би прибојалвали да ће клијенти подизати  веће суме новца са својих рачуна. Такође тзв. ризик „Bank-Run“ (јуриш на банке, то јест масовног подизања готовине) више не би егзистирао. Велики профитери су водеће америчке компаније кредитних картица и корпорације попут „Apple“, „Google & Co“, који су уложили велики новац у развој безготовинског електронског система плаћања. Да не заборавимо маркентишке агенције које би још више шпујунирале понашање потрошача и затим их са пропагандним рекламама засули.

Какве би последице имала забрана употребе готовинског новца за сваког од нас а шта за државе?

-Државе би имале потпуну контролу над људима. Ко плаћа електронским путем или кредитном картицом, оставља трагове. Сваки државни орган би могао да зна где смо се у одрђеном моменту засутавили, шта смо јели и пили, које смо књиге купили и шта нам од лекова треба. Грађани би тада били потпуно транспарентни, и штавише зависни од банака и других финансијских група.

Препоставља се да се укидање готовине неће догодити преко ноћи и да неће саживети у свим државама. Да ли је опција да се готовинске трансакције изврше у валути страних земаља које немају забрану?

- Да, препоручујем експлицитно, рецимо у швајцарским франкама. У тој земљи народ се референдумом мора изјаснити о забрани готовине, и то сигурно већина не би прихватили. Чак и сингапурски долар изгледа интересантно. Поред тога, препоручујем да се инвенстира у физичко злато, односно баровима или ковани новац.

Зашто нам је потребан новац у готовини? Зар није једноставније плаћати све електронским путем?

-Новац у готовини је један део слободе. То нам омогућава да плаћамо анонимно, не требају нам потпуно транспарентни људи. Постоје ствари у животу које се једноставно не тичу државе и владајуће класе. Између осталог, у последњих неколико месеци дошло у више наврата до озбиљних грешака у функционисању банака. На пример, трансфери су спровођени касно или дупло, и епилог тога је да клијенти банака нису дошли у посед свог новца. Посебно екстремно је било у кризним земљама Грчкој и Кипру . Кад све сагледало правим очима, онда је заиста нелагодан осећај располагати са готовинским резервама у банкама.

Многи грађани широм света све више плаћају своје износе са електронским картицима и кредит картама. Да ли су они, донекле, већ припремљени да без великих протеста прихвате забрану плаћања у готовини?

-Тога се прибојавам, иако ми није намера да дискриминишем одређени систем плаћања. Понекад и сам плаћам са електронском картицом или кредитном, и то углавном на интернету, где углавном не постоји други начин. Али, ја не желим да ми држава и Централна банка диктирају где и како ћу платити. Морамо ове две алтернативе, готовина и безготовиснко плаћање, имати и у будућности.

Друга немачка телевизија ZDF у  фебруару текуће године емитовала је прилог како је могуће у скоријој будућности плаћати RFID чипом рачуне, приказајући гледаоцима пример како то раде Швеђани. Да ли полако, али сигурно, улазимо у фазу успостављења Новог светског поретка и да ли је ова емисија модел за „испирање мозга“ немачког народа, који ће се проширити на остале народе?

-У најмању руку расправа о RFID чиповима показује правац куда ће ићи путовање света. Укидање новца је само први корак. Замислите такав чип који се може трансплантирати испод коже, као што је то случај код појединих Швеђана, који ће одмах бити откривен и очитан, чим својом руком дођемо у близини одговарајућег електронског читача. Да, то би била крајња контрола људи од стране владајуће класе, и било би наивно поверавати да ће оно бити ограничено само на Немачку. Приватност је укинута, транспарентни човек треба да се створи, јер са таквим особама може се лакше манипулисати.

На који начин да се становништво припреми за укидање готовине?

-Као што рекох препоручљиво је да се успостави резерва готовине са валутама изван еврозоне. Међутим, опрез! Не норвешка или шведска круна, пошто је Скандинавија прва у предњачењу новчаним ограничењима. Злато и друге материјалне имовине ми се чине као добро решење за резервну варијанту. Изнас свега би грађани прво требали да користе своја овлашћења да се бори против опасности од новчаног забране. Рецимо, сваку политичку партију која се залаже за забрану не треба бирати.

Шта можемо, у колико се заиста оствари идеја безготовинског система, још очекивати од финанијске и државне елите? Хоћемо ли ускоро доживети сценарио сличан књизи Џорџа Орвела „1984“?

-Мислим да је сада већ горе него у Орвеловој фикцији. Постоји више разлога за забринутост. Један од њих је „фејсбук генерација“, давањем интимности, државним њушкалима чини посао веома лак. Поврх свега у многим држама влада спрега између влада и већи део медија. Као дугогодишњи новинар, ја све ове појаве посматрам са великим неразумевањем.

Разговор водио: Милан Старчевић

Извор: „Геополитика“, број 99, јун – јул 2016.