header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Отац Серафим Роуз: Знаци краја времена
Отац Серафим Роуз: Знаци краја времена Штампај Е-пошта
понедељак, 30 март 2009

 Вечерас* бих желео да говорим о теми која је веома битна за наше време: о крају свету, а посебно о знацима који се испуњују у наше време, а који указују на крај света.

У многим временима у прошлости тема краја света је избијала у средиште пажње. Уствари, сва се та времена могу назвати "апокалиптичким" временима. Сами Апостоли су своје време осећали као "апокалиптичко". На Западу је око 1000. године владало снажно ишчекивање краја. У Русији је у XV веку владало уверење да је крај света близу. И многи људи у нашем времену имају исту свест, да време истиче и да ће се десити нешто заиста велико. То се често повезује са 2000. годином, јер тада долазимо до краја другог миленијума Хришћанства, а миленијум је већ сам по себи велика ствар: две хиљаде година је прошло што неизоставно мора да значи да се приближава некаква страшна криза, и многи људи то осећање изражавају кроз ишчекивање краја света.

2000. година сама по себи, наравно, не значи нужно ништа будући да не знамо ни дан ни час ни годину када ће доћи крај света. Покушаћу, ипак, да уђем мало дубље у то какав би требало да буде наш став према овом ишчекивању краја.

+ + +

Када данас почнете да размишљате о "апокалиптичкој свести" увек прво помислите на протестантске секташе различитих врста, који тврде да знају шта ће се "тачно" догодити на крају времена. Но, данас не само религијски мислиоци, већ и обични секуларни философи врло отворено говоре о крају света.

Даћу вам, један пример, који би требало да нам буде врло близак, јер се ради о једном православном хришћанском писцу - Александру И. Солжењицину. Он је Русију напустио 1974. године, после чега је много писао о животу у Совјетском Савезу, а посебно о страдањима у совјетским концентрационим радним логорима, о злогласном Гулагу. Солжењицин није неко кога бисмо сматрали мистификаторским или апстрактним мислиоцем, нити неко ко хода у облацима. Напротив, он је врло трезвен човек.

Он је, пре три године (1978. године - прим. прев.), поводом почетка универзитетске године, одржао предавање на Харварду, и тада је отворено рекао западним људима да се њихова цивилизација налази у стању колапса и да јој прети пораз од стране комунизма, да је модерни хуманизам исувише плитак да би задовољио жеђ људске душе и да модел модерног хуманизма није модел који би Русија требало да следи када се једнога дана буде ослободила комунизма. А на крају свог обраћања, да би изразио идеју о дубинској кризи која је захватила читав свет, рекао је следеће:

"Ако свет и не дође до свога краја, онда ће сигурно доћи до великог историјског преокрета сличног оном приликом преласка из Средњег Века у Ренесансу".

Солжењицин озбиљно говори о могућности краја света и то на основу запажања да је човеку напросто немогуће да дуго живи без духовне укорењености, а да је човек из својих духовних корена на Истоку искорењен комунизмом а на Западу секуларним хуманизмом.

У другим својим списима, Солжењицин, попут многих трезвених мислилаца данашњице, говори не само о духовним већ и о другим особеним чињеницама на основу којих закључује да се човечанство већ суочава са периодом такве огромне кризе. Солжењицин говори о појавама о којима се готово и не говори у данашњим часописима и озбиљним новинским анализама: о блиском истрошењу свих ресурса Земље уколико исти наставе да се троше са садашњим интензитетом; о катастрофалном загађењу воде и ваздуха, које је много горе у Совјетском Савезу него у Америци; о пренасељености света и катастрофи која ће ускоро наступити због недостатка хране; и, наравно, о застрашујућем развоју оружја за последњих неколико деценија, који је учинио могућим буквално уништење људског живота. Све ово стоји у вези са физичким знацима приближавања велике кризе: краја модерног доба, а можда и краја самог света.

+ + +

Много уочљивији од ових јесу, пак, духовни знаци приближавања краја, који се све више умножавају у наше време. О томе бих углавном и желео да вечерас поразговарамо. Пре свега, желео бих да вам поставим следеће питање: какав би требало да буде став једног православног Хришћанина према идеји краја света и према знацима који упозоравају на крај света? Да ли би све ово требало да одбацимо као какво празноверје, хистерију и томе слично?

Наравно да не би требало. Ми, пре свега, имамо одговор који је дао Сам наш Господ Исус Христос у Светом Јеванћељу. Два дана пре него што ће поћи на Своја Страдања, Господу су дошли ученици на Маслинској гори и, мислећи на разорење јерусалимског храма, упитали Га: "Кажи нам када ће то бити? И какав је знак када ће се све то свршити?" (Мк. 13, 4).

Господ у Свом одговору наглашава неколико главних ствари. Пре свега, да треба бити будан и чувати се обмане и хођења за лажним христосима, да ће се појавити разни знаци као што су ратови, глади, земљотреси, али да све то још неће бити крај, већ тек почетак страдања.

Биће и других знакова: прогона Хришћана, умножења зла и охладњења љубави, које је један од главних показатеља одумирања Хришћанства, зато што је, како Сам Господ говори, главна одлика Хришћанина да има у себи љубави. Још један од знака јесте да ће се Јеванђеље проповедати по целоме свету, после чега ће доћи крај. Један од знака јесте и да ће наступити тешка страдања, чак и страшнија од оних које је Господ већ поменуо (ратови, глади, земљотреси). А "гнусоба опустошења ће стајати на месту светом", што треба разумети сагласно тумачењу које су дали Свети Оци, о чему ћемо говорити нешто касније. Господ, затим, говори о томе да ће се изабраних ради скратити ти дани. Потом, поново, упозорава на лажне христосе и лажне пророке, који ће " показати велика знамења и чудеса да би, ако је могуће, преварили и изабране" (Мк. 13, 22), то јест, упозорава на то да ће се дешавати не само стравични физички догађаји, већ и прелести које ће бити толико суптилне да би, чак, и сами изабрани могли да буду прелешћени.

Потом ће се изненада и са висина, дакле не као приликом Првог доласка Христовог, појавити знак Његовог Другог доласка. Знаци који ће се јавити на самом крају јесу да ће се сунце помрачити и месец изгубити своју светлост, а звезде почети да падају са небеса и тада ће се појавити Сам Христос на Небесима са Знаком Крста.

Господ нам, такође, говори да о томе дану и часу ми не можемо знати ништа, али да, упркос томе, морамо бити будни. Он нас поучава причом о смокви: "Када се већ њене гране подмладе и олистају знате да је близу лето" (Мк. 13, 28). И, према томе, када будемо угледали овакве знаке и видели да такве ствари почињу да се збивају, знаћемо да се навршило време и да се приближио крај.

Стога, ми треба да пазимо не неки одређени дан или доба, већ пре на знаке краја, да бисмо за њега били спремни, а посебно за одољење обмани која ће пратити велике догађаје што ће се збити пред крај света, а та обмана јесте долазак антихриста, о чему ћу укратко поговорити нешто касније.

Одговор Хришћанима, дакле, јесте да бдију и да буду спремни за то време. У 25. глави Јеванћеља по Матеју се у неколиким сликама и причама говори о томе како би требало да пазимо. Једна од прича јесте прича о пет мудрих и пет лудих девојака: мудре девојке, које су узеле уље у посуде са светиљкама својим, јесу сви они Хришћани који су подвигом задобили благодат Духа Светога, који опитно живе хришћански живот за разлику од оних који проучавају хришћанску веру а затим не чине ништа да том вером живе. Друга је прича о талантима...

Време апостолско и први векови Хришћанства били су препуни ишчекивања брзог Христовог поновног доласка. Свети Апостоли су, иако је нама данас то тешко и да замислимо, били преиспуњени таквом ревношћу за Христа да су проповедали Христа до крајњих граница тада познате васелене. Св. апостол Тома је отишао до Индије, а неки кажу, чак, и до Кине. Св. апостол Андреј је отишао на север до Скитије, то јест данашње Русије. Св. апостол Аристовул је са другима отишао до Енглеске. Св. апостол Матеј и други у Абисинију. Апостоли су "покрили" читав цивилизовани свет тога времена, зато што су имали осећање да ће убрзо доћи до краја света и да, због тога, треба да иду по свим крајевима земаљским и проповедају Јеванђеље. Већ у време када су Римљани 70. године порушили Јерусалим, Јеванђеље се проповедало по свецелој тада познатој васелени. Од тога доба Јеванђеље је, у свим земљама у којима је било проповедано и засејано, почело да даје многе плодове.

И, ако погледамо појединачно сваки народ који је прихватио Јеванђеље, видећемо да сваки такав народ већ вековима даје плодове, да даје Свете, да се живот тога народа после примања Хришћанства свецело променио и постао потпуно другачији у односу на време када је тај народ обитавао у паганству. Ако погледате било коју земљу Запада, укључујући ту Француску и Енглеску, или било коју земљу Истока - Византију, Сирију или Русију -видећете да се истоветна ствар догодила.

Има много места у Посланицама где Апостоли говоре о крају света. На пример, Св. апостол Павле у својој посланици Јеврејима (10,37) наводи речи пророка Авакума: "Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај Који треба да дође и неће одоцнити". У посланици Филипљанима (4, 4-5) св. апостол Павле каже: "Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!... Господ је близу". Св. апостол Јован у својој 1. посланици (2, 18) каже: "Децо, последњи је час (и као што чусте Антихрист долази...)", а на крају Откривења Јовановог Сам Христос говори: "Да, доћи ћу ускоро. Амин..." (Откр. 22, 20).

+ + +

Дакле, од самих тих првих времена Цркве сви ревносни Хришћани су увек имали јасну свест о томе да се све брзо приближава свом крају. Од тада је прошло хиљаду и девет стотина година. Да ли то значи да су Апостоли погрешили? Да ли то значи да свако ко има такву свест греши? Да би требало да одустанемо од размишљања о блиском крају света, о томе да Христос ускоро долази? Не, то ни у ком случају не значи тако нешто. То, напротив, значи да морамо ово да разумемо на правилан начин, а једини правилан начин јесте духовни православни начин. Ако сами живимо свесним хришћанским животом, ако водимо невидиву духовну борбу против наше пале природе и против демона који се боре против нас, ми ћемо непрестано очекивати долазак Христов у нашу душу.

Свако од нас ће се, наравно, када умре срести са Христом. За онога ко у својој души носи овакво осећање сасвим је природно да очекује Долазак Христов. Једина опасност јесте да се у томе претера и да човек почне да покушава да докучи сами датум Доласка, да почне да израчунава време када ће се то тачно догодити, да почне да се опчињава неким изузетним догађајима који се дешавају у историји и да их пребрзо смешта у категорије Апокалипсе и да их "проналази" у главама Откривења Јовановог.

На пример, пре неколико година појавила се књига под насловом Крај велике планете Земље. За двадесет година таква књига ће бити потпуно застарела, као и све што је у њој написано. Њен аутор ће морати да пише нову књигу и да је уклапа у контекст нових догађаја. Не исплати се, дакле, претеривати у детаљисању о крају света. Наш приступ мора да буде шири и узвишенији, али сасвим јасан.

Наравно, многи људи који су склони претеривању у детаљима о крају света често чине велику грешку и упадају у јерес хилијазма, то јест очекивања да ће Христос доћи на земљу и на њој царевати хиљаду година. То је тешка јерес која је била веома распрострањена још у раној Цркви и која је осуђена на II Васеленском Сабору. Зато је на том Сабору Символу вере и придодато: "И Царству Његовоме неће бити краја".

Суштина хилијастичке јереси била је у следећем: ако се текст Откривења Јовановог чита буквално и без тумачења, а посебно без упознавања са светоотачким тумачењем истог, онда се - будући да у Откривењу стоји да ће ћаво бити свезан на хиљаду година и да ће Христос доћи и царевати заједно са Својим Светима - може закључити да негде између Првог и Другог доласка Христовог мора доћи такав неки период који ће трајати хиљаду година. То би онда значило да би требало да постоје три суда. Протестанти, уствари, тако и верују: они верују у "Велики Бели Суд" и друге врсте судова. Ово, наравно, помрачује свецелу слику хришћанске есхатологије.

У саборном тумачењу православних Светих Отаца у погледу овога нема никакве мистерије. "Царевање Христово са Светима Његовим" се дешава већ сада и то јесте Црква. Живот у Цркви јесте такав благословени живот. И зато што у Цркви јесмо са Христом, што имамо благодат Његову, што се причешћујемо Телом Његовим и Крвљу Његовом, такав живот јесте сличан Рају. И искључиво то јесте оно што се назива "миленијумом" (хиљадугодишњим царством - прим. прев.): тих "хиљаду година" јесу символ једног заокруженог временског периода. Хиљада је кружни број: " 10 пута 10 пута 10" на символичком језику значи пуноту времена измећу Првог и Другог доласка Христовог. Међутим, онај који ишчекује долазак неког буквално хиљадугодишњег периода постаје неуротично узнемирен због тога и почиње да преувеличава знакове које види, и чим се и најмања ствар догоди он одмах почиње да виче: "То је знак краја!". А најчешће то нема никакве везе са истином. То може бити један од оних знака којих је кроз историју било много, као што су, на пример, били знаци о многим антихристима. Св. Јован Богослов каже да је још у времену у коме је живео било много антихриста. И, према томе, постојање антихриста није знак да се свет управо тада налази на десетак година од свога краја, већ пре да је то један од духовних знака који нас припремају за крај света.

Сам Св. апостол Павле, који је био преиспуњен свешћу о долазећем крају света и Доласку Христовом, упозорава Хришћане свога времена да се не опчињавају паметовањем о крају света. Он каже: "Али вас молимо, браћо, у погледу доласка Господа Исуса нашега Христа и нашег сабрања у Њему. Не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни речју, ни посланииом - тобоже нашом - као да је већ настао Дан Христов. Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најпре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибли..." (2. Сол. 2,1-4). Ово је, дакле, веома значајан знак краја: богоотпадништво или апостазија и долазак човека безакоња, који је антихрист. На ово бих желео да усредсредим нашу пажњу.

+ + +

Апостазија или богоотпадништво јесте главни кључ за разумевање догађаја нашега времена. Питање апостазије је веома сложено и тешко га је обухватити у потпуности. Међутим, укратко говорећи, свако ко, проучавајући историју, баци поглед на протеклих две хиљаде године наше цивилизације, а посебно на Западу, може уочити један непрестани развој богоотпадништва. У досадашњих хиљаду и девет стотина година, можете уочити различита богоотпадничка струјања која су утицала на уобличење наше савремене историје и савремене цивилизације. Данашњу цивилизацију су, дакле, обликовали (богоотпаднички) догађаји и токови прошлости.

И када говори о приближавању велике светске кризе или, чак, о крају света, А. Солжењицин има у виду чињеницу да се историјски ток, који траје последњих хиљаду година, данас приближава своме крају. Нема више где даље да се иде: мора доћи или до драстичне промене или до пропасти човечанства.

Солжењицин корене ове кризе види у Средњем Веку, па чак и још дубље у прошлости. Ако данашњу кризу промислимо на историјски начин, схватићемо да њене праве корене треба тражити у времену када се Римска помесна црква око половине XI века, тачније 1054. године, "отцепила" од Цркве Христове. На Западу се збио велики догађај: Запад је одлучио да даље иде неким својим путем.

Тај раскол почињен од стране Рима био је почетак онога што се може назвати главним током апостазије. Апостазија значи богоотпадништво, макар се радило и о наоко "малом" отпадништву. Ако погледамо Рим у XII веку видећемо да је он тада у значајној мери још увек био близак Православљу. Но, како је време пролазило, Рим се све више својим, извитопереним новим идејама (о папи и томе слично), удаљавао од Цркве.

Једном покренут, покрет апостазије је, корак по корак и неумољиво логично, временом "произвео" наш данашњи свет. Рим се отцепио од Цркве због својих секуларних идеја о црквеној управи, тј. због папства. Рим се одвојио од Цркве и у његов живот су све више продирале такве и сличне идеје све док, током времена, Рим није постао суштински различит од Православља.

Секуларизам је у западном хришћанском свету довео до појаве Ренесансе, а даље отпадање Римокатоличке цркве од изворне хришћанске праксе ране Римске Цркве - у шта су, као најпознатија новотарија, спадале "индулгенције" (опроштајнице греха) које су биле продаване за новац - проузроковале су протестантску Реформацију, која је, заједно са различитим празноверицама и лажним праксама против којих се наводно и побунила, временом прогутала готово све древне хришћанске традиције на Западу.

То је, заузврат произвело реакцију коју знамо као покрет Просветитељства (XVIII век), који је одбацио Хришћанство и покушао да заснује живот на људском или тзв. здравом разуму.

Да Рим у почетку није отпао од Православља и да није тиме започео читав овај процес, историја света би изгледала много другачије, Ако погледамо источне православне земље, попут Грчке и Русије, видећемо да оне нису имале ни Ренесансу, ни Реформацију, нити Просветитељство као што је то био случај на Западу. А то што су данас захваћене истим, секуларним погледом на свет који влада Западом последица је тога што су у последња два века те земље прихватиле све западне идеје и затровале се њима, и тиме постале део света који данас јесте једна цивилизација, то јест западна цивилизација у својој последњој фази, како то Солжењицин с правом запажа.

+ + +

На истом месту, у 2. посланици Солуњанима, где помиње апостазију, Св. апостол Павле овај покрет или процес назива још једним именом. Он апостазију назива "тајном безакоња". Он каже да "тајна безакоња" већ делује, утирући пут антихристу, који је "човек безакоња". Ако погледамо наш XX век видећемо да је "безакоње" или "анархија" његова главна карактеристика.

Овде би било умесно поменути неколико примера. Све те бројне "школе" у модерној уметности ХХ века окончале су у оном што се искључиво може назвати својеврсним безакоњем. Кубизам или футуризам, на пример, завршили су у некаквим нељудским формама на платну. Или узмимо, на пример, оно што је Џексон Полок радио пре неких двадесет и пет година: стојећи насред великог платна, он би у "надахнућу" умакао четку у канту са бојом и бацао је, колико је захватио, на платно. Понекад је то изгледало забавно, са извесним занимљивим облицима, али то никада није била уметност. То се - уколико га упоредимо са уметношћу древних мајстора, са њиховом педантношћу и трудом - не може назвати уметношћу у озбиљном смислу те речи. Уметност древних мајстора је била и уметност и читава наука. За древну уметност се, дакле, може рећи да је права уметност, док је модерна уметност нека врста безакоња, зато што модерни уметници допуштају себи да раде оно што је против свих закона уметности. Зато, данас, можемо видети "ремек-дела" попут тривијалних Кемпбелових конзерви које "вреде" по 20000 долара...

У модерној музици ствари стоје исто. Алберт Франкештајн, историчар модерне музике, написао је Историју западне музике, али када је дошао до XX века стао је и објаснио: "Не могу да пишем о историји музике у XX веку, зато што оно што се збива у XX веку није више музика онаква какву је ја знам". То јест, он признаје да у XX веку постоји "нешто", али каже да се то "нешто" не придржава закона којих се музика придржавала до краја XIX века, те се, према томе, ради о нечем другом и, стога, нека неко други пише о томе. А то је зато што је у музику XX века ушла нека врста "новог принципа", то јест безакоња.

Када се једном оде тако далеко, тада заиста више нема где даље да се иде, ту је онда крај. Ето зашто Солжењицин има осећање да се приближава крај: зато што се више не може ићи даље, зато што не можете као Кембпел сликати конзерве и то, онда, звати уметношћу. Нешто мора да се деси, ако већ не може да се иде даље. Мора доћи до неке експлозије: неки потпуно нови принцип мора ући у историју, као што је у своје време Хришћанство ушло у римску историју и потпуно преобразило римску уметност, претворивши је у потпуно нову уметност. Или, пак, ако се нешто значајно ново не догоди, цела цивилизација једноставно мора пропасти и то ће бити њен крај.

У области морала, лако је запазити, да је, нарочито у последњих двеста година, безакоње у великој мери постало морална норма. Чак и они клирици који се налазе на високим јерархијским положајима у различитим римокатоличким и протестантским деноминацијама често су спремни да оправдају све врсте понашања, које су још у блиској прошлости биле сматране крајње неморалнима. То се данас сматра "новим моралом", "ситуационом етиком" и томе слично.

Солжењицин је, у свом харвардском предавању, посебну пажњу посветио ономе што се 1978. десило у Њујорку када је у граду нестало струје. Он је рекао: "Средиште ваше културе је остало без струје на неколико сати и изненада су масе америчких грађана почеле да иду у пљачке и дошло је до масовног пустошења. Очигледно је да је слој површинске углађености (америчког друштва) веома танак, да је ваш друштвени систем веома нестабилан и нездрав". Када би пре четрдесет година у Америци нестајало струје, људи би помагали једни другима, позајмљивали свеће и томе слично. А у наше време, уместо тога, они разбијају излоге, пљачкају, краду све што пожеле, убијају људе и односе све што могу да понесу. Очигледно је да се за кратко време нешто суштински променило.

Све су ово знаци онога што Св. апостол Павле назива "тајном безакоња", која се назива "тајном" зато што тајна јесте нешто што се не открива потпуно у овом свету, нешто што долази из неке друге стварности. "Тајна праведности" јесте читаво дело спасења које почиње Христовим силаском са Небеса (тј. Оваплоћењем). Тајна безакоња је супротна тајни праведности: она је нека врста тајне која долази из пакла, која улази у овај свет и упропашћује га. Према томе, тајна безакоња или анархије припрема долазак човека безакоња, антихриста.

Идеја безакоња је ушла, чак, и у област политике и политичке управе, која је потпуно бесмислена без концепта поретка. Погледајте само како је свет данас подељен: готово половина света се налази у комунистичком табору. А комунизам, ако га објективно сагледате, нема никакве везе са политичким и економским поретком и потпуно је бесмислен. На плану политике, комунизам је тиранија, а тврди да се бори управо против тираније. На плану економије, комунизам уопште не функционише, без обзира на то што комунисти тврде да је читав смисао увоћења комунизма његово, наводно, ефикасније функционисање од капитализма.

 Према томе, комунизам је бесмислен и са тачке гледишта оних који су га увели у светску историју, јер не испуњава оно што је требало да испуни, а производи робовску државу о којој Солжењицин пише на изузетно убедљив начин.

Рећи ћу још пар речи о комунизму. Комунизам није само политички и економски систем. Политички гледано, он може да се одржава искључиво терором, Гулагом. И свако ко хоће да схвати шта се данас, заиста, дешава у свету требало би и морао би да прочита Солжењицинов Архипелаг Гулаг. Ова књига тачно показује шта се дешавало у Совјетском Савезу за последњих шездесетак година, односно у другим комунистичким земљама за последњих тридесетак година...

Али, како људи уопште могу да верују у марксистички систем? Свако ко верује у марксизам, мора признати да је то једна крајње чудна философија. Марксизам није обична философија као што су то философије које заступају тезу да је боље да људи демократски гласају или да је боље да људима влада један монарх. Ствари са марксизмом уопште нису тако једноставне. Марксизам више личи на некакав фантазмагорични свет.

Марксизам веома личи на један покрет карактеристичан за XVI век. Био је то анабаптистички покрет: многи су се, у то време, проглашавали за Исуса Христа или пророка Христовог, излазили на тргове и масе би кретале за њима. Такви пророци би изазивали велике немире, побуне сељака, после чега би долазила владарева војска, која би побила устанике и у земљу би се опет враћао мир. Међутим, такви људи би у међувремену заталасали читаву земљу и масе би имале осећање да присуствују дешавању некаквог великог религијског догађаја.

Комунизам је заснован на истој идеји. Ако размислите о комунизму, схватићете да је он, такође, једна хилијастичка идеја о томе да ће на земљи убрзо настати Рај, да Рај само што није дошао. Врло је интересантно читати о почецима комунистичког покрета у XIX веку, зато што су списи раних пророка комунизма, какав је био Фурије у Француској, били заиста бесмислене фантазије. Фурије, на пример, говори о доласку доба светског мира и напретка, када ће из свих фонтана тећи ружичаста лимунада, а месо расти на дрвећу, и томе сличне фантастичне ствари.

Како су људи уопште могли да озбиљно поверују у такве ствари? А људи су заиста поверовали и то је оно што је у почетку покретало идеју комунизма, све док Маркс није, увидевши да су све то бајке, комунистичке идеје поставио на "научну основу" и развио оно што се назива "научним материјализмом". Он је, затим, одредио и којим средствима те идеје треба да се спроведу у стварност, то јест како да се сруши буржоаска власт...

А када буде дошао на власт, шта обећава? Он обећава управо исто оно што су обећавали и први комунистички фантазери. Лењин је, на самима почецима руског комунизма, имао идеју да у свету мора бити подигнута Револуција и да сви краљеви морају бити побијени да би се променило друштво; да средњој класи мора бити одузета сва имовина, а власт предата "радницима", јер су радници они који су најпотлаченији. Власт треба дати "народу", иако, уствари само мали број људи треба да неко време влада "у име народа", јер је народ неспособан сам да влада, да би, после извесног времена, ти такозвани диктатори у име пролетеријата једноставно - нестали. Тада ће људи, наводно, постати мирни, срећни, задовољни и више неће бити никаквих проблема. Неко је, тада, упитао Лењина: " А шта ако се деси да неко настави да и даље заступа религијске идеје, или жели да се врати на стари начин живота? Да ли би можда, ипак, требало да, тога ради, постоји и полиција?". Лењин им је одговорио да тада више неће бити никакве потребе за постојањем полиције, јер ће људи бити толико измењени новим друштвеним условима да ће сами спонтано згњечити као бубу свакога ко буде имао некомунистичке идеје.

Другим речима, људи ће да буду толико срећни у комунизму да ће сами ликвидирати непријатеље комунизма и, стога, неће бити потребе ни за полицијом, ни за војском, нити за ичим сличним. То је једна утопија, и управо је на томе заснована комунистичка идеологија као једна наказна политичка философија. То значи да је комунизам заснован на принципу безакоња. Комунизам је једно безакоње које претендује да је засновано на поретку. Комунизам је, дакле, један од претходница доласка антихристовог.

Разлог тога што се комунизам проширио на велики део света није то што је он много "бољи" од капитализмаили демократије, нити било шта такве врсте. Разлог је то што на Западу влада нека врста духовног вакуума и комунизам напросто умарширава у празан простор и преузима територију за територијом, те је до данас освојио готово половину света.

Комунизам не представља коначни одговор (на западну кризу), јер је сам по себи једна крајње негативна идеологија. Ако погледамо шта се дешава у Совјетском Савезу у последњих десет или двадесет година, видећемо да тамо, у свести људи, све више нараста револт против комунистичког система у целини. Комунистичка диктатура је и даље брутална као и раније, полиција је присутна свугде, а совјетски режим је, нарочито у последње две године (1980-1981. прим. прев.), бацио у тамнице много људи. Но, и поред тога, људи све више подижу главу, не у виду оружане побуне, већ у виду освешћивања и духовног ослобођења, што значи да ће комунистички систем пре или касније пропасти.

Комунизам, дакле, није коначни одговор. Он не може, као што тврди, да освоји читав свет и донесе тобожњи мир и срећу. У међувремену, пак, он је у функцији припреме једне веома битне ствари која ће се догодити пре него што доће крај света: наиме, мора доћи до формирања једне јединствене светске владе (у овој функцији, пре свега, је и идеологија Новог светског поретка, прим. прир) из које ће Хришћани бити искључени. Комунизам на овом плану врши своју функцију.

Да би се обезбедила "духовна" основа за јединствену светску владу, неопходно је да постоји "узвишена" идеја. И ми то видимо у идеји Уједињених Нација, које јесу нека врста "духовног" одговора (на кризу). Уједињене Нације треба да буду основа за будућу једносветску владу, која неће бити заснована на (отвореној) тиранији, нити на комунизму, већ на једној врло магловитој концепцији, која нема никакве везе са Хришћанством.

У згради Уједињених Нација постоји такозвана "Капела за медитацију", око које је, када је била изграђена пре двадесетак година, било великог спора, јер се није могла постићи сагласност у погледу тога шта би требало да буде објект обожавања у тој просторији. Ако би се ставио Крст, то би значило да се фаворизује

Хришћанство, на штету ислама или индуизма. Морало се, дакле, наћи нешто што је "изнад" свих религија. Коначно је било одлучено да се постави некакав мали црни блок. А то подсећа на клањање пред својеврсним идолом. Тај црни блок символише некакву врло магловиту "религиозност", јер свако у себи носи неку "религиозност"....

Али, управо таква магловитост јесте оно у чему ђаво шчепава човека. Јер човек може да заблуди у разне религије, али ако истинским срцем тражи Бога Бог ће га извести из заблуде. Међутим, ако човек нема никакво конкретно религијско уверење и преда се некаквој магловитој религијској идеји тада долазе демони и почињу да га нападају.

+ + +

Други знак краја који се приближава јесте оно што се дешава у Израелу, у граду Јерусалиму. По пророчанствима Светога Писма и Светих Отаца Православне Цркве, Јерусалим ће бити престоница антихристовог царства. Поново ће бити подигнут Соломонов храм у коме ће антихриста обожавати као бога. То је један од догађаја који ће се збити непосредно пред крај света. Веома је важна чињеница да је Јерусалим од 1948. поново у рукама Јевреја. Само место где је некада био Соломонов храм, а где се данас уздиже Омарова џамија, прешао је у руке Јевреја 1967., јер је до тада тај део града био у рукама муслимана.

Ако било кога ко је иоле свеснији у погледу политичких догађања у свету приупитате који би град, ако би једнога дана била формирана светска империја, био идеалан за светску престоницу, сасвим је очигледно какав бисте одговор добили. То не би могао бити Њујорк, зато што је средиште капитализма. То не би могла бити ни Москва, јер је средиште комунизма. То не би могао бити ни Рим, јер је и римокатолицизам у неку руку "ограничена" традиција. Једино логично место јесте Јерусалим, зато што се у њему сустичу три највеће религије и срећу континенти. Јерусалим је најлогичније место за престоницу таквог мира, братства и хармоније; и све то изгледа на први поглед лепо и красно, али ми знамо да све оно што нема чврсте хришћанске темеље није богоугодно, а управо тиме ће се користити антихрист.

Други аспект јеврејског питања јесте чињеница да се многи млади Јевреји све више занимају за Хришћанство, зато што мећу данашњим Јеврејима, такође, има снажног религијског искања, и има Јевреја који прелазе у Хришћанство, а неки, чак, и у само Православље. То је знак који нас подсећа на то да ће се пред крај времена многи Јевреји вратити у Хришћанство...

+ + +

Требало би сада да кажемо и коју реч о самом антихристу. Он неће бити само пуки антихришћански диктатор. Мислим да већина људи, када размишља о антихристу истога замишља као неког попут Хитлера - великог истребитеља људи, или попут Стаљина - прогонитеља Хришћана и борца против Хришћанства. Али, антихрист неће бити само такав, мада ће имати и њихове одлике. "Анти" не значи само "против", већ и "уместо": антрихрист ће бити онај који ће желети да заузме место Христово. Свето Писмо и Свети Оци јасно говоре да ће свет антихриста обожавати као бога у Јерусалимском храму.

Јер нико не би тек тако ишао да обожава неког обичног диктатора, а још мање би то чинио читав свет. Али, антихрист ће доћи као светски владар који, наводно, прихвата Бога, дакле као крајње позитивна личност. Он ће чинити све што је могуће само да би опонашао Христа и заузео Његово место.

Зато Апостоли, у својим упозорењима о крају света, снажно наглашавају обавезу чувања од антихристовске обмане. Св. апостол Павле каже да ће долазак човека безакоња, бити уз помоћ сатане праћен свом силом и знамењима и чињењем чудеса. Бог ће допустити долазак обмане и многи ће поверовати у лаж. То јест, антихристовска обмана ће бити толико страшна да ће Бог скратити те дане због опасности да би чак и многи од изабраних могли бити обманути.

Сам Христос, говорећи о последњим данима, упозорава на то да ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и да ће показивати велике знаке и чинити велика чуда да би "ако је могуће обманули и изабране". А у Откривењу, Св. апостол Јован тврди да ће у последња времена демонски духови чинити чуда. Према томе, један од знака долазећег краја биће и умножење демонских знака и чуда, то јест лажних чуда и томе сличних ствари.

Када кажем сличне ствари посебно мислим на снажење, нарочито у последњих неколико деценија, све отворенијег сатанизма - сатанопоклонства, које је, у последњих двадесетак година постало, чак, и потпуно отворено и уобичајено. Људи су почели себе да отворено називају вештцима и вештицама. Расте интерес за источњачке паганске религије, што је постало изузетно популарно у последње две-три деценије, тако да данас на Западу имамо већ много гуруа и зен-учитеља, који су по роћењу западњаци, Американци, Енглези...

И људи их прихватају озбиљно и клањају се, примера ради, једном Махараџи, који је себе прогласио за бога, што је нешто што би, само пре неких двадесетак или тридесетак година, било потпуно незамисливо. То се дешава међу најобичнијим, идеалистички настројеним Американцима, јер се управо такви људи клањају Махараџи.

У западном Хришћанству, управо због тога што је у њему изгубљен елемент истинског богопоштовања које је Православље до данас сачувало, дошло је до реакције која поприма облик "трагања за знацима". То је јако наглашено у такозваном "Харизматичком покрету." Дешавају се многе спектакуларне ствари: људи "говоре језике", проричу наводна "пророштва", дешавају се некаква "исцељења" и бројне друге зачуђујуће ствари.

Но, ово није сагласно ономе што ми православни Хришћани знамо о духовном животу. У поменутом случају се ради о потпуно погрешном схватању духовног живота, које има за последицу то да људи почињу да трагају за таквим "чудесним" стварима па, чак, и да их "задобијају". Наравно, све то трагање за (унутарњим) "миром", као што је то на пример тзв. "Трансцендентална медитација", пружа човеку мање или више једно овосветско осећање задовољства, које, пак, нема ничег заједничког са истинским духовним стремљењем.

Можемо да споменемо разне врсте окултизма и паранормалних феномена којих има много у нашем времену: у Совјетском Савезу се обављају веома интензивна истраживања у области ЕСП (екстра-сензорске перцепције), која су, чак, и обимнија него она која се спроводе у Америци, а у којима људи који за себе тврде да су атеисти не само да допуштају могућност постојања таквих феномена као што су ментална телепатија, хипнотизам, биоенергетско лечење, видовдњаштво, ауре биљака и људи, фотографије граница између материје и психе, деловање ума на материју, већ се баве и истраживањем истих. Један савремени психо-кинетичар, Ури Гелер, за кога сте чули, наводно је у стању да савија кашичице не додирујући их, а он сам тврди да своју моћ добија од "бића из спољашњег простора".

Неки ће се људи, наравно, насмејати када чују за овакве ствари, мислећи да је веома смешно да се људи показују толико глупавим да верују у такве ствари, међутим феномени који се дешавају јесу стварни. Објашњење тих феномена можемо наћи у Житијима Светих где су сличне појаве одавно већ описане.

То значи, да сви такви феномени о којима говоре људи који тврде да су их отели ванземаљци из НЛО (неидентификованих летећих објеката), ма шта ви мислили о њиховој причи, јесте нешто о чему читамо у Житијима Светих, где се говори о начину на који делују демони. То се односи на способност демона да кроз материју делују на психу, да изненада нестају или се појављују, да се магновено премештају са једног места на друго. Тако демони делују. А исто тако делују и такозвани "ванземаљци". Врло је занимљиво да се демони враћају у модерну историју управо на овај начин (кроз научну фантастику и летеће тањире).

Све ово јесу знаци окултних и наопаких духовности, које у наше време производе феномене који се, пак, не могу другачије описати осим као "чуда", то јест као нешто што се збива мимо нормалног функционисања физичких процеса. А то је оно што ће се нужно догађати у време доласка антихристовог, који ће доћи са великом обманом и демонским чудима и запањујућим феноменима са циљем да обмане људе.

Многи следбеници "Харизматичког покрета", који не верују у окултизам, и који су заправо веома против њега, и поред свега прихватају наопаке "харизматичке" феномене као нешто што, по њима, има везе са Хришћанством. Многи људи верују да оно што виде јесте "изливање Духа Светога". Они то називају "доласком трећег доба - доба Духа Светога" или "новим добом Духа Светога". И они верују да је то знак да ће Христос убрзо доћи.

Међутим, пророштва из Светога Писма а, нарочито, из списа Светих Отаца ране Цркве указују управо на супротно. Сам Господ каже (в. Лк. 18, 8): Али, Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?". То значи да ће истинско стадо Христово на крају бити малобројно, а да ће већина Хришћана, односно оних који себе називају Хришћанима, следити антихриста.

Идеја "Новога Доба Духа Светога" је, такође, хилијастичка идеја, која тежи својеврсном секуларном остварењу Раја. И она представља искушење за западни свет још од XII века, када се први пут појавила код Франциска Асишког.

+ + +

Све ово јесу врло негативни знаци и, наравно, сваки Хришћанин мора да се припреми за најгоре могуће ствари. Упркос томе, требало би да уочавамо и позитивне знаке краја света. Пре свега, један од позитивних знака јесте чињеница да се међу појединим Јеврејима, чини се, збива неко буђење, неки процес повратка Христу који буди наду и представља веома позитивну појаву, јер је то оно што је пророковао Св. апостол Павле, говорећи да би и у паклу био ради спасења народа свога само да се тај народ пробуди и сретне са Христом, Који је дошао управо том народу пре свих осталих народа. И када се Јевреји коначно покају, то ће значити да се приближио сам крај света, јер су сви народи призвани, а Јевреји су последњи који ће се вратити Христу.

Сведоци смо покрета обраћења у Православље који се збива у многим деловима света. У Африци, на пример, за последњих педесетак година постоји величанствени покрет обраћења људи у Православље у Уганди, Кенији, Танзанији, Конгу и другим афричким земљама. Ти обраћеници нам често пишу једноставна врло јеванђелска писма о "радовању у Господу", они имају преведено Свето Писмо, врло су побожни и одани Православљу. Они су управо онакви простосрдачни људи какве Христос и жели. То су људи који данас улазе у Православну Цркву.

Исто се дешава и у другим земљама. Управо овде у Америци видимо да се све више људи духовно буди, да све више људи, често без икаквог очигледног разлога, схвата да је Православље једина стварна и права Црква. То се дешава и у Западној Европи и у другим западним земљама.

Ту су и страдања Русије, што је тема која сама по себи захтева да о њој много тога буде речено. Али, заиста је запањујуће да је ова земља, која већ шездесет година страда под комунизмом и атеизмом, истрајала у вери: по свим комунистичким проценама - по којима је религија само празноверни заостатак прошлости и по којима би требало да су све руске бабушке већ одавно поумирале - у Русији би требало да више нема Хришћанства, али оно и данас, после шездесет година, упркос свему, ипак, у Русији васкрсава јаче него икада.

Нешто, дакле, није у реду са самом идејом комунизма, а то "нешто" јесте то да комунизам пренебрегава чињеницу да душа човекова иште Бога, да не може да живи без Христа. Руски народ је издржао шездесет година под јармом крајње бруталног атеизма и то у друштву које је било потпуно засновано на безбожју. Руски народ је све то поднео, све то одстајао на ногама и данас се поново враћа вери у Бога. Солжењицин овако говори о Русији и другим земљама које су прошле кроз комунизам: "Кроз велико страдање наша земља је дошла до обнове духовности таквог интензитета да нам западни систем у свом садашњем стању духовне опустошености не изгледа нимало привлачан. Чињеница, коју нико не може да оспори јесте да је на Западу дошло до слабљења човека, док је на Истоку човек постао чвршћи и снажнији. Шест деценија ропства нашег народа и три деценија ропства народа Источне Европе! За то време прошли смо кроз духовни подвиг који далеко надилази западно искуство".

Један познати руски свештеник говори сличне ствари и помиње случај када му је једном приликом неко рекао да је много боље живети на Западу, зато што људи тамо имају могућност да у слободи упражњавају своју хришћанску веру. Он је одговорио да људи на Западу имају духовност угодну, док Руси имају духовност страдалну, која је због тога и много дубља. Страдањем и мучеништвом Рускога народа засејано је семе обнове Хришћанства, јер је крв Мученика семе нових Хришћана. Ето зашто се у Руском народу и свима који су страдали под комунизмом дешава дубински препород.

А поред наде што нам долази из Русије, која се враћа својим хришћанским коренима, ми од Руског народа учимо и једну сасвим практичну лекцију: Русија је за протеклих шездесет година прошла кроз искуство живота у катакомбама, прогонима, мучењима и страдањима од демонски рафинираних техника модернога Гулага, а Руски народ је, упркос свему томе, опстао! И постоје сведочанства о томе како су Руси опстали, и знамо како су били мучени и како су прошли кроз све то страдање. Према томе, ако прогони стигну и до Америке, већ имамо нешто на шта можемо да се ослонимо: имамо наду да можемо да издржимо све оно што су руски Хришћани већ издржали.

+ + +

Коначно, свецело православно вићење света јесте афирмативно. Такво је оно било, чак, и у најранијим временима, када је читав римски свет био против Цркве и ловио Хришћане по катакомбама као звери, и мучио их, и убијао. А Хришћани су одлазили у смрт радосно.

Наравно, ми данас, више него икада раније имамо искуство свих претходних векова православних Светитеља, Светих Отаца, Мученика, Подвижника: свих оних који су живели за Христа на све четири стране васелене, и на Западу, и на Истоку, и на Северу и на Југу. То искуство је данас наше, имамо и много тога преве-деног на енглески језик, и то искуство јесте оно што даје суштински одговор на сва савремена питања.

И ми имамо живу везу са Светима свих времена и са онима који данас страдају за Христа, и са многима који су и данас у концентрационим логорима.... Требало би да читате новине Православна Америка. У сваком броју има чланака о људима који стра-дају у концентрационим логорима, и њихово неустрашиво држање усред најразличитијих мучења представља за нас велико охрабрење... Они су, заиста, хришћански јунаци и као такви нама дају храброст и надахнуће. А за нас, који смо у слободи, нема никаквога изговора да своју борбу не приносимо Господу.

То би било оно што сам хтео да вам кажем, а сада бисмо можда могли да покренемо и нека питања, као и да мало дубље поразговарамо о неким стварима.

 

Питања и одговори

Питање: Да ли ће Јевреји срушити Омарову џамију и саградити храм? Да ли ће се вратити Левитској књизи и Закону?

О. Серафим: Њихов је проблем шта ће урадити са џамијом. Људске намере су једно, а друга ствар како Бог хоће да нешто буде. Јевреји су и раније покушавали да подигну Соломонов храм и нису успели...

А када сам антихрист доће да заседне у Јерусалимском храму, он ће имати идеје које ће хтети да учини прихвативим свима. Тешко је претпоставити какву ће све то тачно форму имати. Али када се све буде испунило, видеће се да ће све бити као што је било и пророковано. Ако људи, пак, покушају да учине нешто пре времена у које Бог жели да то буде учињено, то једноставно неће успети.

Јулијан Апостата је покушао да изгради Јерусалимски храм да би показао да је Христос погрешио када је рекао "да од храма неће остати ни камен на камену". И Јулијан је заповедио Јеврејима да почну да граде храм и они су почели да га граде. И добро документована је историјска чињеница код неколиких црквених историчара да су Јевреји дању градили храм, а да се ноћу све само од себе урушавало и да су многи видели ватрене лопте које су излазиле из земље. Данашњи историчари кажу да се вероватно радило о запаљеним изворима нафте или нечем сличном... Било је очигледно да постоји нешто што спречава изградњу храма и Јевреји су, на крају, морали да одустану. Јулијан је касније настрадао, а читава ствар је заустављена. Другим речима, то се тако догодило јер још се није било испунило време да се то деси. Наравно, данас се време много више приближило свом навршењу.

Постоје два Светитеља у Старом Завету која нису умрла: Енох који је био узнесен и никада више није нађен и Илија који је у огњеним кочијама био узведен на Небо, и њих двојица ће доћи као сведоци Господњи и проповедати против антихриста.

Уствари, постоји и предање о томе да ће се и св. Јован Богослов вратити у последње време. Ту је и пророштво св. Серафима Саровског да ће се вратити у последње време, иако је умро, да ће се вратити као васкрснут. Но, она двојица која се помињу у Откривењу Јовановом јесу Енох и Илија.

Питање: Да ли ће они тада рећи људима - ово је антихрист, а не Христос?

О. Серафим: По Предању, они ће имати две функције. Илија ће проповедати Јеврејима. Каже се у Јеванђељу да су питали Исуса да ли је Илија већ дошао "да измири оце са децом", јер су неки говорили да је Св. Јован Претеча уствари Илија. И Господ је рекао да је Илија, у извесном смислу, већ дошао, то јест, да је дошао у духовном смислу. Но, пошто је већина људи слепа за тај духовни смисао, стварни Илија ће доћи на крају времена да измири оце, тј. Јевреје са синовима, тј. свим осталим народима.

Енох ће, пак, проповедати свим осталим народима. Другим речима, у то време ће бити јасно ко је антихрист и та два пророка ће говорити о њему и разобличавати га као антихриста.

Питање: Ако ће антихрист и тајна безакоња опонашати Христово откривење, онда ће без сумње антихрист имати и своју "цркву", али која ни у ком случају неће бити слична Цркви Христовој. Како видите Екуменистички савет цркава, тј. тај "Савет цркава овога света"? Да ли као део тајне безакоња?

О. Серафим: Екуменистички савет цркава је део припреме за тајну безакоња. Он је религијски еквивалент Уједињеним Нацијама, чији је циљ да покуша да изгради религијско јединство, које није засновано на Христу.

Питање: Реците нам нешто више о том загонетном УН-обелиску, који сте споменули. Видео сам га 1976. То је једна црна стена. Подсећа ме на "најмањи заједнички именилац божанства" који производи екуменизам: сви, наводно, верују у некаквог "Христа", али се не зна какав је то "Христос"?

О. Серафим: Ма, верују чак и ван Христа, јер екуменизам данас широм отвара врата и нехришћанским групама, води дијалог са нехришћанским религијама, укључујући ту сваку врсту религијског веровања... из чега не може да произаће ништа позитивно. Према томе, антихрист ће доћи да понуди неку врсту катализотора који ће да сједини све елементе и сви ће му се поклонити, будући да ће им пружити управо оно што желе.

Руски писац Соловјов, један врло интересантан мада у извесном смислу помало и луд човек, с краја прошлог века, доживео је велику духовну промену у последњим годинама свога живота. Уствари, рекао је да се осећа врло чудно када иде у цркву зато што осећа да се враћа време катакомби... Док се налазио у таквом расположењу, током последње две године свога живота написао је књигу Три разговора о антихристу и крају света, која представља неку врсту романа о доласку антихриста.

Он је причу сместио у XXI век у коме бесни светски рат, из кога излази велики лидер који, најпре, постаје председник Европе, а који, потом, акламацијом бива изабран и за доживотног председника света, а потом и за светског императора, који уједињује свет на основама Римског царства и доноси одлуку да свет мора и религијски да се уједини. Он зато сазива Екуменски Сабор у Јерусалиму и на њему обећава људима да ће им дати све оно што су одувек желели само ако га признају као бога и ако му се поклоне.

Антихрист за протестанте отвара посебну Академију за изучавање Светог Писма са најразличитијих становишта, укључујући и становиште критике Библије. За римокатолике отвара неку врсту папског Института или тако нечег. Православнима нуди обновљену цркву Свете Софије у Константинопољу као музеј свих могућих православних старина, у коме ће бити музејски похрањена свака дивна ствар коју је Православље икада имало. И то би требало да задовољи православне народе.

Према томе, свако ће бити задовољен и поклониће се антихристу и поштоваће га као бога. Наравно, то значи да ће људи бити задовољени управо оним спољашњим стварима, које, са спољашње тачке гледишта, представљају њихову религију. Свако кога к вери привлаче само пуко светлуцање кандила, тамјан и предивне одежде поклониће се антихристу.

Питање: Како видите смисао присуства Православља у Америци?

О. Серафим: Мислите на апокалиптичко значење Православља у Америци? Не мислим да у Америци као таквој има нешто посебно што би било иоле значајније него у било којој другој земљи, Уганди на пример, али мислим да је дефинитивно значајно то што се Американци духовно буде за Православље, и то они Американци који никада никакве везе са Православљем нису имали, који се духовно буде често само зато што су чули неку православну проповед и који почињу да желе Православље, видећи да све оно што се у Америци - која је, наводно, потпуно хришћанска земља - назива Хришћанством уопште није Хришћанство. То би могао бити један од знака краја.

Наравно, постоје различите врсте краја. Обично се уочи пропасти једне земље, као што се то десило са Русијом непосредно пред долазак комунизма, дешава велики духовни препород: јављају се велики Светитељи, као што је Св. Јован Кронштадски, као што су преподобни Оптински Старци, затим многи други свети монаси и епископи, и бројни други ревнитељи тога времена. Али, читаво тадашње руско друштво се кретало у супротном правцу од Хришћанства тако да је постало крајње позападњачено и готово антихришћанско. Тако се окончао и руски духовни препород уочи пропасти.

Ако погледате са овог становишта тадашњу руску ситуацију, видећете да се без сумње радило о духовном препороду уочи пропасти. И што човек више гледа оно што се дешава овде, у Америци, све се више пита: да се можда и нама овде, такоће, не приближава крај. А то би лако могло да стоји у вези са крајем свега, јер догађаји данас као да се убрзавају и у Русији и у Америци, тј. свугде у свету. Чини се као да се крећемо ка некаквим великим догађајима, који ће се десити у непосредној будућности.

Наравно, не би требало да будемо заведени никаквим историјским догађајима, јер Хришћанство, пре свега, треба да спасава душу човекову и, стога, сваки човек треба да открива истину спасења и да управо овде и сада почиње да живи у складу са заповестима Цркве. То је прва ствар коју би увек требало да имамо на уму...

Мислим, ипак, да нема велике разлике у погледу крајњег резултата: циљ Гулага и свега што се догодило у Русији био је да се уништи Хришћанство, и у великој мери се у томе успело, и зато Руски народ данас са великом муком поново открива Хришћанство. Са друге стране, на Западу сва та равнодушност, толеранција, слобода и напредак, такође, доприносе уништењу Хришћанства. Но, крајњи резултат овога је, као што Солжењицин каже, да су на Истоку људи постали снажнији. Из комунизма они ће изаћи снажнији од нас на Западу, који имамо сву слободу. Али, ми морамо да будемо незадовољни због тога што смо ослабили и да, стога, принесемо Богу нашу борбу.

Питање: Да ли бисте нам нешто рекли о идеји да ће у будућности влада користити жиг који ће бити утискиван на десну руку или на чело да би људи могли да набављају храну и остале неопходности? Мислите ли да ће то доћи са једносветском владом?

О. Серафим: То је већ чињено у историји. 1812. када је Наполеон извршио инвазију на Русију, приликом повлачења није више било хране, тако да је свакоме био утискиван број на ручни зглоб и без тога броја нико није могао добити храну. И Адолф Хитлер је, такође, радио нешто слично, мада мислим да се није радило о броју, већ о неком знаку. Дакле, та идеја је већ била практикована. То је, у извесном смислу, "природна" ствар. Ако немате документа или било које средство идентификације, морате имати било какву личну ознаку на челу или руци, или нешто слично томе.

Питање: Да ли бисте могли да нам кажете у каквој вези стоји идеја монашког живота са апокалиптичком визијом?

О. Серафим: На најједноставнијем нивоу, монах је онај који очекује смрт, крај. Према тoме, он озбиљно схвата речи: "Да, доћи ћу ускоро!", и припрема се да буде спреман када Христос дође. У том смислу, монаштво је апокалиптичко.

Наравно, свако би требало да буде такав ако жели да буде истински Хришћанин. Не треба да мислимо да су само монаси одговорни за живљење пуног хришћанског живота. То је погрешна идеја. Монах је попут сваког другог Хришћанина. Свако мора да се духовно пробуди. Ако погледате рану Цркву видећете да су сви овако живели истину и знали да је неодложно живети истину одмах.

Питање: Да ли бисте могли да нам кажете нешто више о научној фантастици, о чему сте и писали у вашој књизи Православље и религија будућности?

О. Серафим: У реду, да ли мислите на нешто конкретно?

Питање: Епископ Игњатије Брјанчанинов пише да модерни човек очекује "сусрет" ове или оне врсте. То срећемо у наслову филма као што је Блиски сусрет треће врсте, чија сте створења у вашој књизи дефинисали као "...камуфлиране демоне". Да ли бисте могли да протумачите тај аспект менталитета, наводно, "атеистичког" модерног човека као један од "знака времена"?

О. Серафим: Сматрам да су ствари попут научне фантастике - која је само један аспект тога - начин на који се потпуно атеизован и обезверен човек враћа религији (али, не оној која спасава његову душу, јер таква захтева покајање његове душе), то јест некаквој мутној "религиозности", која стоји у потпуном сагласју са духом времена, са секуларизмом и, стога, припада антихристу.

Свакоме ко је гледао научнофантастичну серију Звездане стазе јасно је да су радње које изводе та "свемирска створења" уствари обични демонски трикови, о којима се може читати у Житијима Светих. Интересантно је да би вам се људи данас смејали када бисте им читали из Житија Светих, али да вам се зато неће смејати ако им читате научнофантастичне приче. Они не прихватају те приче као нешто што је потпуно озбиљно, но и поред тога, то је начин на који се почиње. С почетка, ви то можда и прихватате као фантазију, али, ако не ви, оно ће већ идућа генерација почети да такве ствари прихвата озбиљно, као нешто што је стварно. На крају, свешћу људи завладава атмосфера у којој такве ствари постају сасвим прихвативе.

Питање: Сведоци смо праве експлозије нехришћанских па чак и антихришћанских идеја и схватања, као и неких појава којих ми можда још нисмо свесни, али су већ ту. Који су практични кораци које православни Хришћани могу да предузму да би постали свеснији свега овога и да би се одупрли свему овоме?

О. Серафим: Требало би што више читати православну литературу, као што су Житија Светих, и то нарочито о практичкој страни хришћанског живота, тако да стекнемо представу о томе које су главне врсте искушења што вребају људе који живе хришћанским животом. То ће нам бити од помоћи и у новим ситуацијама, јер ћемо знати да их препознамо и одредимо у који тип искушења спадају. И што више чинимо тако, то ћемо бити спремнији да се суочимо са искушењима која ће се десити.

Друга ствар јесте трудити се да се на православни критички начин сагледава све што се дешава у свету, то јест да се ствари не прихватају олако, а поготово оне које су у моди. Јер све оно што је икада бивало у моди, будући да су времена увек била зла, увек је због злог разлога долазило у моду. А данас је време горе него икада. Према томе, требало би да човек непрестано има неку врсту критичког неповерења према свакој новој и помодној појави, и да се никада не предаје таквим стварима са потпуним поверењем.

То не значи да човек у погледу свега треба да буде параноичан, већ само треба да буде трезвено опрезан. Као што Св. апостол Павле каже, требало би да ходимо опрезно, искупљујући време, јер су дани зли. Ако је то било истинито за његово време, колико је онда истинитије за наше време у коме је зло толико узнапредовало.

Живимо у цивилизацији која је веома напредовала у обезбеђивању свих врста инстант-угодности и погодности, те човека све више обузима нека врста парализе, нека врста хипнотизма. Морате бити свесни свега што вас пасивизује, као што је, на пример, телевизија: ако превише гледате телевизију то ће у вама произвести осећања пасивног очекивања следеће ствари која ће вам се "десити". А то је духовно гледано веома опасно стање. Мислим да бисмо морали да будемо свесни свега што у нама производи стање пасивности у коме постајемо подложни хипнози и хипнотичким сугестијама. Понашајмо се овако и уз то још живимо истинским хришћанским животом, молимо се из молитвеника, идимо у цркву што чешће можемо, чинимо метаније, поштујмо иконе, то јест чинимо све оно што треба да чине православни Хришћани. Све ово ће нам помоћи у борби против зла које је већ овде.

са енглеског: Матеј Арсенијевић

____________

* О. Серафим Роуз је ово предавање одржао на Светлу Седмицу 1981. пред Православним хришћанским студентским братством Св. Серафима Саровског на Калифорнијском универзитету у Санта Крузу. Текст је првобитно објављен у "Журналу старог саборног храма Пресвете Дјеве 'Свих жалосних радост'", јул / септембар 1994. Текст је преведен са: Hieromonk Seraphim Rose, Signs of The End Times, Orthodox America, Vol. XV, No 2 (134), August 1994.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 04 мај 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 30 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“

 

 

 

 

 

 


 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.