Зато ме и не чуде столице у дубровачкој Православној цркви или у карловачкој, не оне уз зид за старије, болесне и немоћне него као клупе код римокатолика по средини цркава. Можда желе да сједимо, да  не паднемо кад нам буду саопштили вијест о присаједињењу са Римом... А тек кад сам видео снимак како митрополит Порфирије, сав сретан и усхићен љуби руку римском папи и клања му се до земље, обузе ме страх и нелагода, како ћу се сагнути и пољубити руку своме владици који ме толико понизи. Јер да је тамо отишао приватно, без мантије и не у име СПЦ или епархије у којој и ја живим, некако би ми било лакше, а ово више нису мале ствари, овдје се ваља нешто крупно.

Ја се надам да ће Бог драги дати нам снаге и помоћи и отворити нам очи да у злим намјерама спречимо паписте да нам не приреде изненађење. А прича са посвећењем Алојзија Степинца није готова, бар што се нас Срба тиче, јер ријечи Степинчевог фратра у жупи Стара Ријека који десницом Србе покрштава а лијевицом битла нож коље оне који нису научили Здраво Маријо још одзвањају у нашим ушима...

Миро Рајлић,Ново Место