Поштовано Уредништво, подстакнут писањем господина Мира Рајлића одлучио сам да напишем коју реч. Најпре бих желео да кажем да ме радује његова храброст, али ме збуњују његове дилеме. Јер, у суштини, разградња наше Цркве је и доспела у ову фазу због кукавичлука и неразумевања Православља од стране многих верника. Пуно пута сам, за ове две деценије борбе против новотарија, питао браћу: шта смо ми: ревнитељи или  „бабе“?

Погледајмо лого „Борбе за веру“ - дечанског Христа са мачем.  Шта нам он поручује? „Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт. 10,34). А ево како ове речи Христове тумачи српски Златоусти, Свети Николај Велимировић:  „Тако је рекао Господ. Читај као да је речено: нисам дошао да измирим истину и лаж, мудрост и глупост, добро и зло, правду и насиље, скотство и човечност, невиност и разврат, Бога и мамона; него сам донео мач да расечем и одвојим једно од другога, да се не мешају... А свети Јован гледао је у визији Сина Човјечијега усред седам свијећњака – и из уста његовијих излажаше мач оштар с обје стране. Мач што из уста излази шта може бити друго до реч Божија, реч истине? Тај мач је донео Исус Христос на земљу. Тај мач је за свет спасоносан, а не мир добра са злом... Он даје свој небески мир, као неки небески балсам, онима који искрено верују у Њега. Али Он није дошао да створи мир између синова светлости и синова мрака... И онда и сада и увек заувек.“

На овом месту долазимо до оног што ме је подстакло да се огласим. Господин Рајлић каже: „А тек кад сам видео снимак како митрополит Порфирије, сав сретан и усхићен љуби руку римском папи и клања му се до земље, обузе ме страх и нелагода, како ћу се сагнути и пољубити руку своме владици који ме толико понизи.“ Зашто страх? Зашто дилема како се сагнути и пољубити руку „своме“ владици? Зар се ревнитељ Вере и отачких предања сме поколебати? Папољупцима се рука не љуби, господине и брате Миро! Руке погане се не љубе, већ се на њих пљује, брате Миро! Управо онако како су чиниле руске бабушке, кад су прилазиле руским обновљенцима по благослов: љубиле су крстове у рукама обновљенаца, а на њихове руке су пљувале. Чему клањање и љубљење руке ономе који  се „до земље“ поклонио и руку пољубио архијеретику и вековном српском крвнику римском папи? Зар од неблагословених тражити благослов? „Не вуците у туђем јарму неверника; јер шта има правда с безакоњем? Или какву заједницу има видело с тамом? Како ли се слаже Христос с Велијаром? Или какав удео има верни с неверником? Или како се удара црква Божја с идолима?“ (2.Кор. 6,14-16).

Нити се нешто крупно ваља нити нам српски папофили могу приредити изненађење. Ствар је проста: пошто се Бога не боје (јер су безбожници) и људи не стиде (јер су нечасни), а патрони су им Ватикан и ложе, напустили су пацовске канале и прешли у фазу јавног обарања и гажења крста Христовог. Но, и то је проречено: „Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“ (1.Кор. 11,19). Зато, брате Миро, "...ко чини неправду, нека чини још неправду; и ко је поган, нека се још погани; и ко је праведан, нека још чини правду; и ко је свет нека се још свети. И ево ћу доћи скоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим“  (Откр. 22, 10-12).