header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow Страшно знамење на новотарској служби поводом јубилеја митрополита Илариона
Страшно знамење на новотарској служби поводом јубилеја митрополита Илариона Штампај Е-пошта
понедељак, 26 септембар 2016
 ОДРАЗ "ЦРНОГ ЧОВЕКА" НА ИКОНИ
 
     Многи читаоци са ужасом су запазили непознату и необичну појаву на стаклу иконе која се налазила поред жртвеника изнетог из олтара, на коме је митрополит Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, вршио проскомидију на дан свог јубилеја (овде:).

Неки црни човек гледа са ове рефлексије... Прави хорор! И владика има уплашен поглед, као да је имао неко виђење. Притом, фотографија је била постављањена на званичном сајту Московске Патријаршије „Патријаршија.ру“, тако да је верзија о фотошопу искључена.

Остаје загонетка: да ли је ово мистика или не, и није ли одраз „црног човека“ поред жртвеника повезан с новотарским експериментом на православном богослужењу у том храму.

Ми не знамо шта је била ова појава. Но, ништа не бива случајно и без допуштења Господњег. Без сумње, чињеница да је управо за време литургијског безакоња у храму „Свих жалосних радост“ у Москви патријаршијски фотограф забележио управо такво „виђење“, сведочи о неком страшном предзнаку за нашу Цркву и за све нас.

Господе, немој нас у јарости Својој покарати, нити нас у гневу Своме наказати!

+ + +

Као одговор на „снисходљива“ оправдавања архијереја и укоревања православних за подозревање, неки пажљиви читаоци су дали кратку, али проницљиву, анализу слике.

„Ви сте рекли: „...На стаклу иконе је највероватније одраз једног од фотографа. Није на корист нас мирјана да расправљамо о духовништву“.

У реду. У том случају размотримо само одраз „црног човека“. Речи црни човек су под наводницима, зато што овај човек није баш црн. На стаклу иконе видимо још два одраза: они су десно и ниже од „црног човека“ и то су – архијереји. „Црни човек“ стоји даље од жртвеника од њих, пошто одраз архијереја делимично заклања одраз „црног човека“. Због тога, по оптичким законима, одрази архијереја морају бити већи него одраз „црног човека“. То јест, глава архијереја у одразу мора бити већа од главе „црног човека“. Међутим, ми видимо супротно – одраз главе „црног човека“ је већи од одраза главе архијереја, иако „црни човек“ стоји даље од иконе. Шта више, „црни човек“ је у одразу за главу виши од архијереја. С обзиром на чињеницу да је „црни човек“ удаљенији од иконе него архијереј, онда је, у реалности, он виши од архијереја не само за главу.   

Закључак: „црни човек“ је веома високог раста. Осим тога, глава овог „црног човека“ је у одразу знатно већа од главе архијереја. То јест, у реалности, с обзиром на удаљеност од иконе, његова глава мора бити још већа. Такође, ми видимо у одразу (лоше, али ипак видимо) боју архијерејевог лица. То је нормалан тен, природних боја. У поређењу са њим, боја лица „црног човека“ има земљано хладну нијансу. Какав би морао бити фотограф? Овај фотограф је далеко виши него за главу од средњег раста и има велику главу. Боја коже му је тамно земљана, потамнела, као код леша, који лежи дуже време. Сложићете се да чак ни код црнаца боја лица, иако тамна, није таква – код црнаца она је жива.   

А сада се запитајмо: да ли је на поменутом новотарском богослужењу присуствовао фотограф са тако необично високим растом и бојом лица? Понављамо да је ретуширање уз помоћ фотошопа искључено. Судећи по фотографији, он је био присутан, али га нико није приметио. Да ли се то могло догодити? Дешава се. На траци је забележен случај када је неки непознати, заобилазећи обезбеђење, пришао председнику Бушу за време празничне церемоније, руковао се са њим и спокојно удаљио, што је готово немогуће урадити. Сво  председниково обезбеђење једноставно га није приметило. У нашем случају је могуће да је митрополит Иларион на тренутак угледао овог „црног човека“. Само на трен. Тиме се објашњава његов израз лица. То је израз лица човека који је видео нешто необично. А онда му се поглед поново вратио у нормалу, он је продужио да врши службу и, могуће, заборавио на то виђење. Но, техника није заказала. Она је све забележила.

Зашто се све ово догодило? Одговор се сам намеће. Бог милостиви дао је митрополиту могућност да се замисли и предомисли“ (односно, на време се покаје и врати са свог богоодступничког и вероиздајничког пута – нап. „Борба за веру“).

По материјалу са сајта: Благодатни Огањ“

Превод и приређивање: „Борба за веру“

 

Повезани текстови:

1.  Владимир Димитријевић: Црни човек у огледалу

Последњи пут ажурирано ( среда, 28 септембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 44 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.