Укратко, да би избегли акробације друге врсте, Ваше понашање и став неких од Ваших представника према папи и папизму - бацају истински православну децу Цркве не само у неизрециву жалост, већ, такође, и у страшно духовно искушење.
Ви водите преписку са папом по сваком црквеном питању као да живимо у петом веку по Христу. Излажете се непријатностима дугог путовања да би сте се срели са њим. Размењујете с њим нежне загрљаје и братске пољупце. Називате га "првим епископом хришћанства", а себе другим. Објављујете urbi et orbi да никаквe разлике не деле две цркве". Молитe сe са његовим представницима и понашате прeма њима готово онако како сe понашате према православним eпископима. Уклањате давно постављену (у средњем веку) екскомуникацију која, чак и да је учињена под притиском и као последица моменталних догађаја нечувене оштрине, ипак представља васељенски, саборни ум беспрекорног и богоносног православља и сачињава чисту примену (иако прилично закаснелу) уредбе канонског права Цркве, које налаже искључење из богоосноване заједнице неизлечивих и на смрт оболелих оваца - то јест, јеретика и кваритеља вере.
Ваша Светости,
Које од ових ствари су се догодиле? Да ли се папа придружио православљу или сте Ви папству? Ако је прво, објавите да сви ми можемо радосно да славимо и играмо једни са другима. Ако је друго, реците искрено и отворено, како би могли знати да је заједно са старим и нови Рим пропао и потонуо у јерес. Ако се ништа од овога није догодило, већ оба, Ви и папа остајете сваки у својим оквирима, онда како да објаснимо Ваша дела? Како је могуће да јеретички папа буде први епископ хришћанства а Ви други? Када је уопште наша Црква равнала јеретичке епископе са оним православним? Да ли употребљавате језик догматске и канонске тачности или разорно дипломатско лицемерство? Јесте ли епископ или дипломат? И даље, како је могуће да канонске казне Цркве буду уклоњене када њихов предмет (јерес) не само да наставља постојање, већ се напредујући појачава, постаје већи и ликује у себи? Чак, и да није постојала екскомуникација папства због њихових брзоплетих промена у вери, она би данас требало да буде проглашена заједничком сагласношћу свих православних цркава, у смислу изречених и јасних наредби канона. Како је онда и зашто, с обзиром на постојеће стање, она поништена?
Ваша Светости,
Речено је да чините тако да би, стекавши пријатељство светски моћног Ватикана, могли да се одупрете турским претњама, сјају и снази постигнутим њиховим савезништвима, и тако били у стању да оснажите опасно угрожени и пољуљани трон некада владајућег града. Ако је ово истина, Ви сте преварени и плаћате узалуд. Зар нам Бог није савезник, Ваша Светости, да или не? Ако је да, онда ће "један гонити тисућу и два ће окренути у бег десет тисућа ", онда чак и ако се огромни таласи подигну, морска бура или гнев турских дивљака биће за нас мањи од паучине; "онда ће пустиња Јорданска процветати и обрадоваће се дрвећу и биће радосна", и "хроми ће скакати као јелен и језик мутавога ће говорити јасно", онда "разумите народи и покоравајте се, јер је с нама Бог". Ако не, онда каквог смисла има ''уздати се у кнезове и синове људске у којих нема спасења''? Ваша Светости, речи Пророка се односе на нас: ''Тешко онима који иду у Мисир за помоћ, који се ослањају на коње, и уздају се у кола што их је много, и у коњике што их је велико мноштво, а не гледају на свеца Израиљева и не траже Господа. Али је и он мудар, и навући ће зло, и неће порећи своје ријечи, него ће устати на дом неваљалијех људи и на оне који помажу онима који чине безакоње. А Мисириџ су људи а не Бог, и коњи су њихови тијело а не дух; и за то ће Господ махнути руком својом, те ће пасти помагач, пашће и онај коме помаже, и сви ће заједно погинути"(Ис. 31:1-3).
Ваша Светости,
Десет хиљада пута је корисније да се историјски трон Константинопоља искорени и пресади на пусто острво морско, или чак потоне у дубине Босфора, него да се и најмање одступи од златног пута Отаца који једногласно вапију: "Нема места компромису у стварима православне вере!" Седам свећњака из Откривења су се угасила одавно због наших грехова. Седам апостолских цркава, цркава које су имале највећу част да приме посланице са неба преко богонадахнутог Видиоца са Патмоса - нестале су са лица земље.**
И тамо где су се некада са страхопоштовањем вршиле Свете тајне, сада вероватно сове хучу или "немани играју тамо". Међутим, невеста Христова није умрла. Црква Божја није нестала. Она наставља своје путовање кроз векове, рањена и крвава као и њен Оснивач, али бесмртна и несавладива, просвећујућа, ширећи топлину и живот, спасавајући душе. Она никада неће умрети, па чак и ако васељенски престо буде премештен или уништен. Ниједан православац се не моли за премештај или уништење васељенског престола. Сачувај Боже! Али опет, ниједан не би жртвовао за њега ни једну јоту из православне вере. Борите се за њега свом својом снагом. Не само да имате на то право, од Вас се захтева да осигурате Ваш трон. Жртвујте за њега било шта: новац, имовину, част, славу, вредне ризнице, ђаконе, свештенике, владике, чак и патријарха Атинагору! Једну ствар само задржите, једну ствар сачувајте, једну ствар поштедите и немојте је жртвовати: православану веру.
Васељенски престо има вредност и сврху само док зрачи на целу земљу слатком и незалазном светлошћу православља. Светионици су потребни ако (и док год) осветљавају пут онима који путују морем - да би избегли гребене. Када њихове светлости нестане, они постају стан сова и слепих мишева, па не само да су неупотребљиви, него и штетни - јер сами постају опасност.
Ваша Светости,
Ви сте већ отишли доста далеко. Загазили сте у Рубикон.*** Стрпљење хиљада побожних душа, свештенства и мирјана, постепено се исцрпљује. За љубав Господњу, вратите се назад! Немојте одлучити да створите расцепе и поделе у Цркви: Ви покушавате да уједините раздвојено, а једино што ћете успети јесте да раставите уједињено и отворите пукотине на тлу које је до данас било солидно и чврсто. Уразумите се и пробудите! Али, авај, Ви сте отишли далеко. Већ "се вече спушта и дан се нагао крају". Како можете да видите зјапеће провалије у које стаза којом путујете ускоро води? Можда ће Онај Који је једном зауставио "Сунце над Гаваоном и Месец над долином Ајалонском" поновити чудо и још једном продужити дан, појачати Своју светлост и отворити Ваше очи да можете видети, разумети и вратити се.
Са најдубљим поштовањем,
"СВ. ТРИ ЈЕРАРХА"
+++
ПИСМО ПАРОХИЈИ СВ. НЕКТАРИЈА
Од архим. Пантејлемона, из манастира Св. Преображења
"Браћо моја љубљена и најжељенија,
радости моја и вијенче мој,
тако стојте у Господу, љубљени!" (Филип. 4:1)
Вољеном свештенству и хришћанима парохије Св. Нектарија у Сијетлу, Вашингтон,
Христос васкрсе!
Радујте се у Господу увек, и опет кажем, радујте се.
Десет година је прошло од оснивања наше вољене Парохије светог Нектарија, десет година сведочења и исповедања наше свете православне вере. Радујмо се овом приликом, и опет, радујмо се и дајмо хвалу нашем Господу и Владики, јер чему другом би се могли радовати и ликовати ми сиромаси и грешни, до ономе што је најдрагоценије у нашем животу, нашој православној вери, и Њему Који је у њој и њоме прослављен, Христу нашем истинитом Богу.
Разлог због кога је наша парохија у Сијетлу основана под омофором Синода епископа Руске заграничне цркве, као и друге наше парохије у Сједињеним Америчким Државама и Канади, јесте тај што је наша мајка, велика Црква Христова - како она себе жели да назива - престо Константинопоља покорен и, авај, од стране свог властитог пастира одведен у ново вавилонско ропство. Ово није први пут у историји тог старог престола, некада достојног поштовања. У време светог Василија Великог и светог Григорија Богослова, био је одведен у Аријеву јерес. Мало затим, његов патријарх Несторије је био творац нове јереси, за којом су следили монофизитски и монотелитски патријарси. Неколико векова доцније, Константинопољ је био у средишту иконоборачке јереси дуже од једног века. Онда је следило латинско ропство под лажним унијама: лионском у тринаестом и флорентинском у петнаестом веку, које су срећом кратко трајале.
Због тога нисмо изненађени, иако смо веома ожалошћени, када смо у овом веку, двадесетих година, видели новаторске тежње ове исте патријаршије, а од тада и њену веридбу и проповедање јереси екуменизма откривене главе. У свим овим случајевима верни су били исмевани, клеветани и прогањани. Свештенство које је остало верно било је прогнано, затворено, мучено, у неким случајевима и убијено, али је вера победила - по обећању нашег Спаситеља.
Одвајајући се од Цркве Константинопоља, ми не чинимо нешто без преседана, већ следимо пример који су нам Оци завештали. Одељујемо се од Константинопоља да би остали православни, јер остати у заједници са њима - значи бити у заједници са јереси.
Наши противници, желећи да оправдају своје отпадништво и утишају своју савест, оптужују нас за шизму. Али, ми чујемо јасан глас Цркве која нас учи:
Они који због неке јереси, осуђени од светих Сабора или Отаца иступе из заједнице са својим поглаваром, то јест, ако он јавно проповеда јерес и откривене главе је учи у Цркви, овакве особе не подлежу законској казни због тога што су се оградиле од заједнице са такозваним епископом пре саборске одлуке, већ ће се сматрати вредним части која им припада међу православнима. Јер, нису епископа, већ лажног епископа и лажног учитеља осудили, и нису нарушили црквено јединство шизмом, већ су се озбиљно трудили да сачувају Цркву од шизме.
15. канон Првог и Другог цариградског сабора
Ми смо се одвојили од "лажних епископа" и "лажних учитеља" који "јавно проповедају јерес и откривене главе је уче у Цркви". Одвојили смо се од Цркве у Константинопољу ни због чега другог, већ због јереси и отпадништва, као што су се наши Оци одвојили од те исте Цркве због христолошких јереси и аријанизма, несторијанизма, монотелитства, монофизитства и, касније, због иконоборства и унијатства. Тако и данас, због еклесијастичке јереси екуменизма и синкретизма, ми смо прекинули све међусобне везе, "оградивши" себе "од заједнице" са истом црквом, као што канони кажу - "пре саборске одлуке". Да Константинопољ "јавно проповеда јерес и откривене главе је учи у цркви" бесрамно, у то нема сумње. Јер, кроз многе различите новотарије, почевши од реформе календара, па кроз поништење анатеме из 1054. године, органско чланство у Светском савету Цркава, синодску потврду светогрдног "Тијатирског исповедања", преко проповедања јереси екуменизма речју и делом, као и чланство у масонским ложама - Константинопољ је заиста и отворено у јереси и отпадништву.
Наши противници нам говоре да немамо љубави, како се сами градимо праведницима и да смо горди. Али, каква је то љубав коју они проповедају, одвојивши се од истине? Зато што волимо нашег Спаситеља и нашу веру, зато што не волимо обману и превару, оптужују нас да немамо љубави! Зар није увек тако било: ко год је стајао чврсто за своју веру - назван је гордим и самоправедним и био отпужен да нема довољно љубави и разумевања. Међутим, каква је њихова љубав? - празна, сентиментална, нелогична и телесна. Није то саможртвена љубав нашег Спаситеља, која нас учи "послушности до смрти, смрти Крсне". Њихова љубав је као слепац који каже ономе који види: "Ти ме не волиш. Јер да ме волиш, ти би ископао своје очи и постао као ја. Тако, кад и ти ослепиш као ја, знаћу да ме заиста волиш!" Беда воли друштво, а истинита љубав налаже да човек чува своје очи како би могао да помогне себи и своме ближњем. Због тога волимо и ми нашу веру као зеницу свог ока и сматрајмо је драгоценијом од нашег телесног вида и самог живота.
Свет је пакостан, јер после хиљада година још увек постоје верни који се држе вере која је некада предата светима, правим Израиљцима, који се по вери разликују од незнабожаца. Зато нас свет позива да изневеримо своју веру, заменимо је, тако да би постали једно са незнабошцима и живели без разлика. Они који су морали да буду наши пастири - придружили су се Египту и постали нови фараони, употребљавајући против нас аргументе Великог инквизитора. Прете нам ако их не послушамо. Али, ми одбијамо да се зовемо синовима ових нових фараона, "волећи више да страдамо са народом Божјим него да имамо привремену насладу греха, сматрајући поругу Христову већим богатством од свега блага египатског. Вером остависмо Египат, не побојавши се јарости цареве, јер се чврсто држимо Невидљивога, као да га видимо" (Јевр. 11:25-28).
Оптужују нас да смо јеретици, али ми нисмо ништа ни додали ни одузели из наше вере. За разлику од њих, не показујемо сс као исправљачи вере, већ као њени чувари. Сада нам прете новим "Васељенским сабором", као у дане несрећног Флорентинског сабора, подсећајући нас на казне и канонске осуде изречене од Васељенских сабора онима који се усуђују да не послушају њихова наређења. Међутим, ми одговарамо речима Оца нашега који је међу светима, Марка Ефеског, који је у сличним околностима одговорио:
„Сабори су осудили оне који нису послушали Цркву, него су се држали мишљења супротних њеном учењу. Ја не изражавам своје мишљење, не уводим ништа ново у Цркву, нити браним икакве заблуде. Чврсто чувам учење које је Црква, примивши од Христа нашег Спаса, одувек чувала и чува... Ко ће оклевати или оборити Његово учење? Ако ја стојим чврсто у овом учењу и не желим да га одбацим, ко се усуђује да ми суди као јеретику? Прво морате судити учењу које браним, али како је оно примљено једногласно као свето и православно - како онда да заслужујем осуду“?
Ови нови унијати, лажни епископи и учитељи, су тако отпали од здраве науке у своје латинско и протестантско ропство, па газе под ногама све каноне о јединству и јединствености Цркве и њених Светих тајни, прекоревајући нас као јеретике јер одбацијемо њихова увозна учења и теорије о разним гранама Цркве и о постојању благодати свештенства, светог крштења и евхаристије ван једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Они су до тог степена отпали од православља и доспели до таквог стања потпуне забуне - да бљују отров своје јереси и злих учења научених у школама таме и непобожности, желећи да га представе као православно учење, док здраву и православну науку називају јерес.
Будући да их пече савест што смо се одвојили од њих, кажу нам да смо сами себе екскомуницирали и ставили се под своју анатему, не имајући заједницу са њима. "Ви нисте у заједници са светским православљем", кажу нам. Овај аргумент опет показује њихов недостатак православног менталитета и еклесиолошку заблуду. Заиста, они мисле као и паписти. Ево како побожни мирјанин Цркве пише о овом менталитету:
„Они разумеју саборност Цркве као правну повезаност, као међузависност регулисану неким законима. За њих је Црква организација са законима и уредбама као и националне организације. Епископи, као друштвени радници, подељени су на надређене и подређене: патријархе, архиепископе, митрополите, епископе. За њих једна епархија није нешто потпуно, него само део веће целине: аутокефалне цркве или патријаршије. Елем, и аутокефална црква такође осећа потребу да припада нечему већем...
Овакав концепт Цркве води директно у папство. Ако саборност Цркве има овакво значење, онда је православље вредно суза, јер до сада није успело да се дисциплинује под папом.
Међутим, ово није истина ствари... Саборност нема ништа са светском организацијом, како је паписти (и они који су под њиховим утицајем) разумеју.
Наравно, Црква је назначена за (и простире се на) цео свет, независно од земаља, нација, раса или језика. Није грешка ако је неко зове саборном и због тога. Али, као што човечанство постаје једна апстрактна идеја, постоји опасност да се иста ствар деси и Цркви када је видимо као апстрактну, универзалну идеју. Да би неко добро разумео човечанство, довољно је да добро упозна само једног човека, јер је природа тог човека заједничка свим људима у свету.
Слично томе, да би знали шта је саборна Христова Црква, довољно је да добро упознамо једну помесну цркву. Као што је случај и са људима – да их не уједињује потчињеност истој хијерархији, већ заједничка природа тако и помесне цркве нису уједињене папом или папском хијерархијом, већ својом заједничком природом.
Месна Православна црква, без обзира на њену величину или број верника, сама је по себи, независно од других, саборна. Ово је због тога што њој не недостаје ништа од Божанске благодати и дарова. Све помесне цркве на свету заједно немају ништа више Божанске благодати од једне мале цркве са неколико чланова.
Она има свештенике и епископа, има Свете тајне, има Тело и Крв Христову у Светој литургији... Има сву благодат и истину.
Ово је васељенска Црква, нешто конкретно у простору, времену и лицима. Ова конкретна заједница се може понављати у простору и времену а да не престане да буде једна иста.
Њени односи са осталим помесним црквама нису везе правне и јурисдицијске међузависности, него везе љубави и благодати. Једна помесна црква је уједињена са свим осталим православним црквама у свету - везом идентитета. Баш као што је једна Црква Божја, и друга је Црква Божја, а такође и све друге. Њих не деле границе народа нити политичка достигнућа земаља у којима живе: оне чак нису подељене ни чињеницом да једна не мора знати за постојање друге...
Није папа тај (или патријарх, или архиепископ) који уједињује Цркву. Помесна Црква је нешто комплетно, а не део веће целине...
Свим стварима у Цркви се управља љубављу. Свака разлика је благодатна. Оне нису разлике правне природе, већ духовног ауторитета...
Јединство Цркве, због тога, није ствар послушности вишој власти. Није ствар потчињености подређених њиховим претпостављенима... Јединство Цркве је дар заједнице Тела и Крви Христове, заједнице Светога Духа. Оно је литургијско јединство, јединство Светих тајни“.
А. Каломирос, Против лажног јединства, Бостон 1967.
Ако је наш епископ православан и ако смо ми православни у својим парохијама, онда смо уједињени са свим православнима где год они били, у прошлости и будућности - у заједници смо са свим древним и новим часним престолима, уколико су они православни. Али, ако се покажемо да нисмо православни у нашим парохијама, онда немамо заједницу Тела и Крви нашег Спаситеља, онда нам сви православни на свету (или, како кажу - "светско православље") не могу бити од помоћи. Ако смо, пак, сада ми православни, а стари и поштовани престоли и седишта то више нису, као што се десило у време св. Максима Исповедника - онда од какве је користи да будемо у заједници са њима? Ако смо ми православни а они не, онда само по себи следи да више нисмо у заједници са њима, јер би свака заједница са њима довела у опасност наше православље.
Због тога, не само да нисмо увређени и заплашени њиховим аргументима како нисмо у заједници са ''светским православљем", већ радије, будући недвосмислено уверени да су Константинопољ и његови истомишљеници у јереси и под самом својом анатемом за коју у својој обмани мисле да су поништили - ми одтоварамо речима које је свети Марко Ефески упутио мало пре свог упокојења ондашњем патријарху Константинопоља:
„Не желим ни на који начин и уопште не прихватам заједницу са њим или са онима који су са њим, ни у овом животу нити после смрти, као што не прихватам ни Унију и латинске догме које су они и његове присталице прихватиле, а због чијег наметања он заузима председавајуће место са циљем да изокрене истините догме Цркве. Потпуно сам убеђен да што сам даље од њега и оних као он - то сам ближи Богу и свим светим; у коликој мери сам одвојен од њих, утолико сам ближи истини, светим Оцима и Богословима Цркве. Такође сам убеђен да они који себе убрајају међу њих - стоје далеко од истине и од блажених Учитеља Цркве. И због тога кажем: као што сам у току свог целог живота био одвојен од њих, тако и у тренутку мог пресељења (да, и после моје смрти) - одричем се свих односа и заједнице са њима, и заветујем и наређујем да нико од њих не приступи мојој сахрани или моме гробу. Исто тако, нико са наше стране нека то не учини, покушавајући да нас споји или саслужује у Божјим службама, јер то би био покушај мешања онога што се не може спојити. Њима приличи да буду потпуно одвојени од нас до времена када Бог подари поправак и мир својој Цркви“!
Зато слушајмо, вољени хришћани, и стојмо чврсто у нашој светој вери. Грешно смо стадо, сви ми; и ми исповедамо да је наш Спаситељ, Син Божји, дошао у свет да спасе грешнике од којих смо први ми, али нисмо подлаци и презиратељи наше вере и Предања. Немамо друге наде на овом узбурканом мору живота, осим пристаништа наше вере у барци спасења којој је пилот и кормилар сам паш Спаситељ. Наши противници хоће да нас збуне и заплаше називајући нас сектом, као што су нас означили један њихов прекоморски епископ и један њихов познати теолог на овим обалама. Али, ми се не бојмо њихових оптужби и назива, већ се сећајмо сличног догађаја из живота св. апостола Павла. Пред крај његовог боравка у телу, био је доведен као затвореник у ланцима последњи пут у Рим. Затражио је да говори старешинама јеврејске заједннце у Риму, којима је рекао:
„Људи браћо, ја ништа не учиних против народа или обичаја отачких, а предан сам из Јерусалима као сужањ у руке Римљанима... Из тога разлога затражих да вас видим и поразговарам; јер због наде Израиљеве окован сам у ове ланце.
А они му рекоше: Ми нити примисмо писма за тебе из Јудеје, нити дође ко од браће да јави или каже нешто зло о теби. Уосталом, желимо да чујемо од тебе шта мислиш; јер нам је познато за ову јерес да се свуда говори против ње“ (Дјел. 28:17-22).
Дај Боже, браћо и сестре, да сада и у онај дан будемо достојни да се убројимо у јерес којој је припадао св. апостол Павле, "против које се свуда говори". А нека наши противници припадају њиховој синагоги елитног, законског "светског православља". Ако је св. ап. Павле, тај анђео у телу, припадајући Христу, нашем Спаситељу, био јеретик - онда је наша радост и част па будемо такви јеретици и припадамо истој секти. Наш свети Отац, Цар и пророк Давид вапи у Псалмима: "Волим бити на прагу дома Божијега него живјети у шаторима безбожничким" (Пс. 84:10).
Драги хришћани, десет година је прошло од како сте пошли нашим примером и примером ревносних отаца на Светој Гори и прекинули заједницу са онима који су одбили да послушају Цркву и тако вам постали "као незнабошци и цариници" (Мт. 18:17). Непрестано захваљујемо нашем заједничком Владики и Господу због вас. Наша апостолска ревност и несебична љубав се показују свима. Заиста, у вама се испунио стих Псалма: "По свој земљи иде казивање њихово и ријечи њихове на крај васиљене" (Пс. 19:4). Вашом верношћу и молитвама, вашом издавачком делатношћу и милосрђем ви сте се посведочили на све четири стране света и постали радост горњем Јерусалиму, мајци свих нас, дому Израиљевом. "Слава и част и мир свакоме који чини добро" (Рим. 2:10). И заиста, ви заслужујете част и славу, јер је мала парохија са мање од четрдесетак породица, због ваше вере, преданости и жртве постигла уз Божју помоћ више него моћни и богати центри оних који су вољно одступили од вере. Опет и опет, у разговору и дописивању са људима, ми смо их питали одакле знају о вери, о збивањима у Цркви, прогонима верних у СССР-у, и увек је стизао одговор: из ваших публикација - "Православно хришћанско сведочанство" и образовних серија. Овде имамо у нашем манастиру неколико њих који су сазнали за нашу свету веру из ваших издања. Један је већ постао монах, а други, који је некада био старокатолички свештеник и служио у англиканској парохији у Њу Јорку, сада је пред завршетком свог искушеништва.
Нека вас наш Господ Бог награди за ваш труд у љубави, за ваш трошак и време које тако несебично и неуморно дајете у Његову славу. Наставите само у свој смирености, љубави и јединству вере свој рад у винограду Господњем, још много година сведочећи једну, свету, саборну и апостолску Цркву у овим злим данима отпадништва и неверја, у којима је "охладнела љубав многих".
Вољена децо Сиона, када мислимо о вама, сећамо се трубе народа, великог Павла, Господњих уста, који се обраћа Филипљанима са "радости моја и вијенче", када им пише: "Зато, браћо моја љубљена и најжељенија, радости моја и вијенче мој, тако стојте у Господу, љубљени " (Фил. 4:1). Због тога "стојмо чврсто и држимо се Предања које примисмо речју или посланицом" од нашег Спаситеља, од Апостола, Пророка, Отаца, браће и свих Праведника. Будимо часни у вери, браћо, и боримо се људски и праведио да би заиста могли бити нашем Спаситељу, Апостолима и један другом - не венац туге и трња, него радости и славе, тако да се на нама испуне речи Апостола који говори: "Јер ко је наша нада или радост или вијенац хвале? Зар нисте то и ви пред Господом нашим Исусом Христом о његову доласку? Јер сте ви наша слава и радост " (1. Сол. 2:19-20). Амин! Нека тако буде!
Опет вас поздрављам у дане овог најсветијег и блиставог Празника над Празницима и Славе над Славама, са радошћу:
Христос васкрсе!
Ваш духовни отац, јеромонах Пантелејмон, са браћом у Христу
О Пасхи, 1978.
Келија светих Апостола
Јорк, Мејн. 102
____________________________
*Ово отворено писмо се појавило у грчком религијском часопису Св. три Јерарха бр. 1228. децембар 1965., као уводни чланак. Написао га је специјално за овај број један од најученијих грчких свештених лица, архимандрит Епифаније Теодоропулос.
** Ово су апостолске цркве у Ефесу, Смирни, Пергаму, Тијатиру, Сарду, Филаделфији и Лаодикији, које су потнуно уништене приликом разарања Мале Азије 1924. године, када су сви хришћани били прогнани или масакрирани.
***Ово се односи на случај из живота Јулија Цезара када је марширао на Помпеју. Река Рубикон је била граница области којом је он управљао. Прешавши Рубикон, Јулије Цезар се одрекао сваке могућности коју је имао да се врати у своју провинцију, и тако је отворено испољио одлуку да нападне Рим у борби за власт.
Извор: Др Александар Каломирос, Против лажног јединства, Хришћанска мисао, књига 10, Београд – Ваљево – Србиње, 1998., стр. 123 – 136.
Приређивач: "Борба за веру"