Сви знају да је пушење опасно по здравље. А да ли ту постоји и духовна опасност? Зашто се та погубна навика сматра грехом? Па и у православној Грчкој пуше чак и свештеници. За одговоре на ова питања обратили смо се пастирима Руске Цркве.

Игуман Лука (Степанов):

– Свети праведни Јован Кронштатски је писао да тињање дуванске хартије симболизује паклени огањ за оне који се на време не одрекну те штетне навике. Други мудри пастир је говорио да никотински дим, иако се издише, заузима место у људској души и не допушта Божијој благодати да борави у њој. Та два просвећена савета су сасвим довољна да бисмо разумели о чему се ту ради. Мени се лично још од детињства гади тај дим и због тога не могу да схватим жалост оних којима је тешко да се растану од те малигне навике, која им спаљује плућа.

Протојереј Олег Стењајев:

– Да! Сви ми знамо да пушење штети здрављу људи, а у Светом Писму стоји: «Ако поквари ко цркву Божију, поквариће њега Бог: јер је црква Божија света, а то сте ви» (1 Кор. 3: 17).

Протојереј Павел Гумеров:

– Несумњиво је да је пушење грех. Поделићу са Вама једно свештеничко искуство: причешћивао сам људе на самртној постељи, присуствовао сам на сахранама и видео сам да је смрт многих била непосредно везана за пушење. Притом је јако тешко избавити се од те погубне зависности. Једном приликом сам саборовао и причешћивао једну жену, која је била на самрти. Умирала је од рака гркљана, али чак и у том стању није могла да се одрекне пушења. Чак је и пред Причешће повукла пар димова. Али будући да је умирала, нисам могао да је не причестим. А колико тек људи умире од рака плућа, који изазива пушење. Дуван не уништава само дисајне органе, већ и друге.

Погубност те навике, која изазива озбиљну зависност, истиче се још и у томе што многи пушачи не могу да се причесте. Ако устајеш у ситне сате да попушиш једну, па опет и ујутру још по неку, како ћеш моћи да приступиш Причешћу? Чак и ако успеш да истрпиш и причестиш се, шта онда? Чим изађеш из храма, бацићеш се на цигарету? Ето, како то грешно задовољство лишава пушача Свете Тајне.

Мит је прича да је немогуће одрећи се пушења. Лично познајем неколико људи који су дуго година пушили, по 30-40 година, а успели су да престану. Уз Божију помоћ, све је могуће. Ако се човек обрати Богу, Он ће му помоћи да се избави од те грозоте.

Свештеник Валерије Духанин:

– Чак и на кутији цигерата пише да «пушење убија». Како нешто, што убија, штети здрављу, мучи и пушача и његове ближње, може да не буде грех?

Сви наши греси се могу поделити у три групе: на грехе против Бога, против својих ближњих и против самог себе. Јасно је да је пушење грех против себе, путем кога човек свесно скраћује себи живот, тојест разара тај непроцењиви Божји дар, који му је дат за спасење душе. Али, у другом смислу то је такође и грех против ближњих, који су принуђени да удишу дувански дим на јавним местима.

Пушење је зависност. Оно поробљава вољу човека, тера га да изнова и изнова трага за својим задовољством. У принципу, ту видимо све признаке грешне страсти. А страст, као што је познато, само оптерећује душу новим мукама и одузима јој слободу.

Понекад пушачи говоре да им цигарете помажу да се усредсреде и да им враћају душевни мир. Иако је познато да никотин штетно делује на мозак и нервни систем. А та илузија спокоја произилази од тога што никотин успорава рецепторе великог мозга. Нема тог човека коме је пушење помогло на било који начин, и уверен сам да на целом свету нема тог пушача који макар једанпут није зажалио што се навукао на никотин.

У циљу оправдавања пушења често се наводи пример правосалвне Грчке, где кажу да пуше чак и свештеници. Заиста, у Грчкој је највећи број пушача по глави становника. Али то није добро. Могуће је да се тамо пушење популаризовало кроз притисак исламске традиције, јер код њих се на то благонаклоно гледа. Али ако погледамо Свету гору, која је пример сторогог духовног живота за цео православни свет као и за Грчку, видећемо да тамо дувана уопште нема. Преподобни Пајсије Светогорац је чврсто осуђивао пушење, а исто тако и Преподобни старац Силуан Атонски.

Сећам се дела житија Преподобног Силуана у коме је описано како је једном посетио Русију. Путовао је возом у манастир, а прекопута њега је седео трговац који му је понудио цигарету. Старац је то одбио, а трговац је инсистирао говорећи: «Да ли ви оче одбијате цигарету јер сматрате да је то грех? Али пушење често помаже у пословном животу – смањује осећај напетости на послу и пружа одмор на неколико минута. Такође је јако удобно водити пословни разговор уз цигарету или другарски попричати...». Преподобни Силуан му је одговорио на следећи начин: «Сваки пут пре него што запалите цигарету изговорите Оченаш». Трговац је наставио своје: «Не могу да се молим сваки пут пре него што запалим». На крају је Свети Силуан рекао: «Ако се пред неким послом или делом не може спокојно помолити, онда је боље одустати од таквог дела».

Пушење не може оправдати ни тврдња да су неки људи од ауторитета користили дуван, па макар међу њима био и цар Николај II. И знаменити људи имају своје слабости. Али нико неће написати икону цара Николаја са лулом, јер је свима јасно да је тако нешто неспојиво. Процес канонизације цара је званично успоравало то што је за живота пушио. Наш господар Великомученик посвећен је због мука које је претрпео ради Христа, а сваки човек има своје слабости.

Један, мени врло близак, монах испричао ми је како у младости никако није могао да престане да пуши и тек кад се с вером поклонио и дотакао мошти Преподобног Амвросија Оптинског, са лакоћом је престао да робује тој грозној навици, као руком однесено. Из ове приче можемо извући две поуке: прва је да пушење ствара препреке на путу ка Господу и да се притом сама душа осећа нелагодно, јер је приморана да учествује у том греху страсти, а друга поука је да човек понекад нема довољно снаге да се сам избори са слабошћу и да му треба Божија помоћ да је надвлада.

Пушење је засигурно грех, тачније то је грешна зависност. Значи да се на исповести треба кајати због тога. Човек треба да упрегне сву своју снагу како би искоренио ту страст у себи.

Ако неко редовно иде у цркву, учествује у Светим тајнама, али не може престати да пуши, значи да још није начисто сам са собом, има још неких духовних проблема, тако да се пушење само јавља знамењем његовог духовног несклада. У сваком случају, то је признак одсуства жеље за духовним преображајем. На путу ка Христу жеља за дуваном треба сама да отпадне, као нешто што је наметнуто, непотребно и сувишно.

Свештеник Димитрије Шишкин:

– Да ли је пушење грех? Наравно да јесте. Мада се у данашње време у Грчкој то не сматра грехом. Али не морамо да разбијамо главу око тога! Чак и на интуитивном нивоу ми схватамо да је пушење нешто негативно – сав тај дим, непријатан мирис, шкоди здрављу.... А оно што је најгоре – пушење је страст, и ту не може бити никакве сумње. Истине ради, у младости сам пушио. Не превише дуго, једно пет година, али са таквим жаром да само пушио и најјефтиније цигарете. Онај ко зна шта је то, разумеће. Што сам дубље тонуо у ту погубну страст, све више сам схватао да морам да се избавим од ње, иако тада још нисам био крштен. Али моја савест је тако осећала. И тако после пет година пушења, провео сам три године «остављајући» цигарете, али ми то никако није полазило од руке. Јасно памтим своје осећаје. Будио сам се ујутру одлично расположен и решен да више не пушим, али до средине дана то расположење пролази, цео свет излгеда тамније и све се чини пустим и бесмисленим без цигарете. То је први и најбољи пример страсти. Тако ми је долазило после ручка, трудим се да нешто радим, али ми дође мисао на ум: узми само једну! Запалиш са уживањем, «радујеш се животу», а после кратког времена с тугом, мислиш: опет сам посустао. И фактички опет почињеш да пушиш. Дешавало се и следеће: издржим без цигарете недељу, две и већ почињем да мислим да сам «херој», после се нађем са друштвом, опустим се и дозволим себи да помислим: «Једна цигарета не прави неку разлику», испушиш је и опет схватиш: омануо сам. И таман снова почињеш да пушиш и мучиш се јер не можеш да изађеш на крај са том погубном навиком. Штавише, чак и кад сам престао да пушим, следећих неколико година сам сањао да сам опет посустао и осећао сам тај ужас и жалост. То значи да је страст наставила да живи у души. Како неко после тога може да каже да пушење није грех?

Апостол Павле каже: «Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да шта овлада мноме.» (1 Кор. 6: 12).

Свештеник Игор Сиљченков:

– Наравно да је пушење грех. Као и све што је бесмислено. Какав је смисао у пушењу? Може ли човек добити ишта добро од тога? Ту нема ничег доброг и никаквог смисла. А Господ је све створио премудро и промишљено. «Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома.» (Постање 1: 31). Значи, пушење противречи замислу Божијем о човеку, као и све остало што је бесмислено и непотребно.

Не смемо да заборавимо да пушење на многе начине штети човеку. А све оно што штети, или мучи човека, Богу није по вољи. Сви добро знамо каква је шкодљивост у питању. Пушење доводи до погоршања здравља, које нам је Бог дао како бисмо се трудили на спасењу своје душе. Ту је још и материјална штета, јер траћимо новац на бесмислицу, а могли би да га потрошимо на нешто добро, на пример на милостињу.

Али главна штета од пушења је, наравно духовна. «Дуван слаби душу, умножава и оснажује страсти, мрачи разум и разара здравље спором смрћу. Раздражљивост и јад – то су болести душе, које изазива пушење дувана» – тако нас подучава Преподобни Амвросије Оптински. Поред тога ми постајемо робови тог греха. «Заиста, заиста вам кажем да је сваки који чини грех роб греху» (Јн. 8: 34). А ми смо позвани да нађемо слободу у Христу: «И познаћете истину, и истина ће вас избавити» (Јн. 8: 32). Дар љубави може примити само онај ко је нашао слободу у Христу.

Стога, нека нам Господ помогне да се избавимо од свега што нам штети и што је непотребно, како бисмо живели у радости и љубави, и не мучили се сада и у вечности. И да зависимо једино од Светога Бога, а не од цигарета, грешних задовољстава и на крају, крајева од самог ђавола, који се и крије иза свега тога.

Свештеник Максим Горожанкин:

– Свако од нас отприлике зна како изгледа пакла цигарета. На њој је великим словима написано: «пушење убија». Ето, само из тога већ можемо закључити да ли је грех оно што нас убија. Наравно да јесте.

Људи се често обраћају Господу и моле за здравље. Већина наших молитава, у одређеној мери, тиче се здравља. Људи једни другима желе здравље, чак и кад се поздрављају. Али да ли ми чувамо здравље, које нам је даровао Господ? Да ли се већина нас бави спортом, свако јутро ради вежбе? Мислим да мало нас то ради. Ми једемо пред спавање, иако знамо да то не треба да радимо. Превише се хранимо што доводи до гојазности и здравствених проблема. А ми морамо да чувамо то што нам је дао Господ. Да чувамо своје здравље. Пушење нам у томе не може помоћи, од тога нећемо постати здравији.

Сви ми сасвим добро знамо какви су ризици везани за пушење: то су и разне онколошке болести, болести дигестивног тракта и нарушење мождане активности... У прошлости пушачи нису били свесни како дуван штети њиховом здрављу. Али данас када се зна да пушење штети, ко пуши тај свесно чини грех, јер свесно уништава своје здравље. И ако пушач буде молио Господа: «Господе подари ми здравља!», како ће њега видети Бог? И како можеш да тражиш од Бога здравље, истим тим устима којима си таман пре молитве испушио цигарету? То је права бесмислица. Блатантно противречје. А Господ нас позива ка целовитости, да целовито мислимо. Зашто ми читамо Јеванђеље? Да бисмо мислили јеванђељски, да би наш ум био у Христу.

Тако да је пушење грех. Притом је то страшан грех, који шкоди богомданом здрављу.

Припремио искушеник Никита Попов

С руског Александар Ђокић

Извор: "Православие.ру"