Тући се или не – ето у чему је дилема. Притом, у питању није нека апстрактна дилема, већ врло животна и „горућа“ (врло актуелна) када говоримо о васпитању дечака у хришћанској породици. Да ли дечак треба да се брани у тучи на улици? Да ли православни дечак треба да се потуче? Несумњиво је да је сваки православни родитељ у неком тренутку био принуђен да се замисли над овим проблемом.

Са једне стране – као да је и чудно уопште и говорити о томе: па, наравно да треба. Какав би то, иначе, био дечак? Међутим, са друге стране имамо и Христове речи о томе да, као одговор на ударац, треба окренути други образ. Разуме се да те речи можемо и индиректно протумачити, али ни директан смисао ових речи нико није укинуо.

И сад, маме и тате, пробајте у томе да се снађете – на који начин подизати дечака у хришћанском духу, а да, притом, васпитавате у њему и мушке особине. За мушкарца је способност да заштити себе и своје ближње црта која га дефинише, без које мушкарцем може да се назива само уз велико натезање термина. А, опет, дужни смо да кротко и разложно објаснимо свом сину да, ето, сине мој мили, треба да дозволиш да те туку јер то од нас жели Бог.

За мене се овај проблем појавио у пуној мери када су моји синови кренули у школу која није нека посебна – православна гимназија, већ потпуно просечна школа. Са свим особеностима које припадају оваквом нивоу школских установа. У вртић их нисмо давали, са вршњацима су до тог тренутка били у контакту само у Цркви и у питању су били дечаци који су васпитани у хришћанском духу. Међутим, у школи су се одмах сусрели са огољеном локалном мангупаријом за коју се не може речи да „користи“ псовке у свом речнику – за њих су псовке просто биле језик на коме говоре. А од невербалних средстава комуникације признају само директне и бочне ударце у главу.

И када сам све чешће почео да од својих малишана слушам туробна расуђивања о томе да они „праштају“ дечацима који их туку, јер, ето, они „не знају шта чине“, схватио сам да се ситуација мора променити одмах. Зато што иза ових лепих и правилних речи уопште није стајала хришћанска побожност, већ класичан кукавичлук и малодушност.

Данас бих јако желео да могу да напишем да сам ја све добро тада промислио, да сам нашао универзално средство да у васпитању своје деце спојим хришћанство и храброст. Авај, на жалост, тада нисам могао да нађем такав начин. И зато сам једноставно почео да тренирам своје малишане: учио сам их да буду снажни, да се не боје бола, да сами задају ударце и да се вешто склањају од туђих удараца. Укратко, учио сам их да се туку, бивајући свестан чињенице да то што их учим је у директној супротности са моралним критеријумима које су добили од мене у детињству и директно противречи јеванђелским речима о другом образу који треба да се окрене. Све сам то схватао, али сам морао да бирам између две варијанте. Или да моји синови постану препаднуте ”црне овце” са побожном демагогијом и сломљеним карактером или да уче да, добивши по десном образу, вешто узврате противника ка левом.

Када су постали старији, момци су почели озбиљно да се баве боксом. Клуба у нашем граду није било, једино је у локалној спортској сали била склопљена „теретана“ где су сви ти пробисвети са псовкама набијали себи мишиће, периодично излазећи на улицу да запале цигару.

Зато сам просто купио синовима боксерске вреће, рукавице, кациге за спаринг и осталу спортску опрему. Почели су да тренирају код куће. Добра вест је да смо имали места за то, цело двориште. А када је ученик спреман, као што знамо, појављује се и учитељ. Прво је почео да их тренира комшија, наш парохијан који се као млад озбиљно бавио боксом. Затим су се неочекивано појавили и други учитељи, два момка који су служили у московској Жандармерији са којима су се моји момци упознали током свакодневних трчања. Редовни тренинзи са тренерима, вијача, рад на врећи, спаринг… Након годину и по дана сам већ морао веома озбиљно и подугачко да им објашњавам зашто човек који прими ударац не треба да удари другог човека у главу. Слава Богу, момци су чули моје савете. Када је мог Глеба напао један од локалних „ауторитета“ син му није задао ни један ударац. Међутим, током препирке, мангуп је врло добро схватио да не треба да се туче са Глебом више и да је боље за њега да нађе неки једноставнију „мету“ за самопотврђивање.

На неки необичан начин су малишани себи изградили ауторитет управо у тој истој мангупској средини практично без туча. Могући разлог за то је било и неколико њихових тренинга у спортској сали када су локални пробисвети, удаљивши се од својих справа, могли да гледају њихове спаринге и закључили – какви снажни људи могу настати из ових пријатних и доброћудних момака. Или разлог може бити тај да од људи који су спремни да се побију ако је потребно, зрачи неки талас сигурности у себе, а хулигани имају јако добар њух за такве ствари. Како год било, моје момке више нико из локалне екипе није решио да дира ни на улици, ни у школи.

Никоме не намећем своју тачку гледишта, међутим, чврсто сам уверен: окренути други образ по Заповести, а не из кукавичлука, може само човек који је потпуно у стању да узврати ударцем на ударац. Али, то не ради, због Христове речи.

* Штампано у часопису Поредак

Извор: „Катехон“