Када су га стигле године и здравље попустило, старац је одлучио да се пресели код сина, снаје и свог драгог четворогодишњег унука. Вид му је ослабио, руке су се тресле а ход постао несигуран.

Синовљева породица је увек заједно ручала, али дрхтаве дедине руке и слаб вид ометали су тај догађај. Грашак из кашике често је завршавао на поду, а млеко из чаше брзо је правило флеке на столњаку.

Цела ситуација је нервирала снају али и сина.

– Под хитно морамо нешто предузети – рече син – Доста ми је више просуте хране, флекавих стољњака и његовог мљацкања.

Заједно су одлучили да у углу собе поставе столић за којим ће старац да обедује сам.

Десило му се да је два пута испустио тањир који се разбио и после тога храну су му сипали у дрвену чинију. Због свега тога, старац је био тужан, а очи су му биле пуне суза. Син и снаја су му се обраћали само кад би опет нешто испустио или просуо.

Четворогодишњи унук је све то посматрао и ћутао. Једне вечери отац га је затекао како се на поду игра са дрвеним штаповима.

– Шта то радиш сине?

– Правим дрвене чиније за тебе и маму, из којих ћете ви јести кад ја порастем – поверљиво одговори малиша.

Ове речи запрепастише родитеље. Немо су се гледали, а сузе су им навирале на очи. И без и једне изговорене речи они су знали шта им је чинити.

Те вечери син је пришао старцу, нежно га ухватио испод руке и довео до стола за којим су сви заједно вечерали. Све остале дане он је јео са својом породицом. Из неког разлога ни син ни снаја нису више бринули што је пала виљушка или што се просуло млеко.

Са руског превела: Јагода Милета

Извор: "Видовдан"