Поглед на полемику Владимира Димитријевића и Милоша Симића

Пре него што наши цењени посетиоци почну да читају текст са датим наднасловом, желимо да укажемо на пар битних момената. У нашем тексту „Циркузатски патос српских екумениста“ навели смо један пример пројаве нездраве екуменистичке памети, која је плод криве вере. Текст који следи је пример потпуно супротан првом: то је пример (над примерима) здраве памети, памети једног православног Србина, који држи и ревнује за Веру једанпут предану светима (ср. Јд. 1,3). Аутору текста желимо многаја љета, а његов напис, као ванредно значајан, уврстићемо у рубрику „Препоручујемо“, где ћемо га држати дуго времена.

Уредништво

+ + +

1) «Молитве су се у ранијим вековима читале наглас, то се посебно види у литургији св Василија Великог, дугачке су и набраја се сав Стари завет, а то има за циљ да се поучи народ који слуша.»

Молитве су се тада читале наглас зато што је то био једини начин да народ уопште научи молитве, зато што су књиге тада, 1.000 година пре Гутенберга и штампе, књиге биле преписиване ручно и толико скупе да су биле доступне само властели. Па и да нису, колико је тада било образованих и писмених људи?

Дакле, то је била нужност.

2) Стоји чињеница да се Литургија развијала. У радости свеколиког рода хришћанског због престанка гоњења, појавили су се многи изабраници Божији да Литургију увећају лепотом, и свети Василије Велики и свети Јован Златоуст, и многи други.

3) «Вероватно је и у то време било духовно нездравих који су сматрали да ту не сме ништа да се мења.»

Онај ко помиње духовно здравље, треба да размисли шта је то што је ударило на његово духовно здравље.

Шта то лепо што Литургију уздиже, и што је и самоме Богу онда угодно, доносе данашњи реформатори?

Чиме то надмашују Василија Великог и Златоустог? Апсолутно ничим, ништа од тих промена не мења Литургију на боље.

Да ли онда да им верујемо само због светости њихових живота? Како, кад су везани за бројне скандале, несовместиме са хришћанским заветом, а о монашком и не говорити. Какви су то монаси који толико тртљају, свуда и на свакоме месту, чак воде неважне полемике и заподевају свађе уз увреде, са стомацима на које могу комотно да одложе флашу пива а да се не проспе, који уживају у луксузу својих двора и аутомобила, и свеколике савремене електронике, сребрељубиви до грабежи, који су упетљани у бројне сексуалне афере, притом најизопаченије?

Да ли су и они гоњени као ти светитељи? Да ли су се скривали чак и од чете војнике са специјалним задатком да их по сваку цену улове. Па су ипак измакли? Не. Него изванредно помажу нашим и страним политичарима у мрцварењу народа.

Духовно здравље србскога народа не дозвољава таквима не да ишта мењају, него да ишта пипну - јер је сваком јасно да ће све само запрљати и упропастити.

Зато што сви јасно видимо шта је циљ тих промена:

1. Они спроводе политику запада, баш као и наши политичари.

2. Задато је да се Литургија сведе на образац првих векова хришћанства, када је хришћанство било ограничено на сваки начин, а тиме и Литургија, гоњењем. Тобоже, то нас враћа на јединство Цркве, када смо сви били исти,  тако ћемо се боље ујединити.

3. Али, то је само почетак. Следиће потирање сваког православног доприноса Литургији - значи и Василија Великог (најзад ће га се дочепати ромејски војници) и Златоустог, а у књиге о литургици ућиће нови «светитељи», наравно највише западни новатори и понеки са истока. Да би нестало православне Литургије. Да бисмо заиста постали исти.

4. Отварање олтара? Па то је само обично разголићивање које видимо свуда око себе. Које је довело чак и до разголићивања мале деце на интернету. И још = «Зашто они обични људи, који нису велики грешници, да имају неку своју тајну коју скривају од нас изопачених?» Све смо им узели што смо могли, и живот чак и у породици затровали и уништили, па дај да им отмемо још и то! Снимими да се ту не види да се дешава ишта значајно, па то личи на оно што раде «мајстори кулинарије». Узмимо им и ту наду!»

Основни циљ јесте онај увек исти - разорити православље, зидови су већ урушени, сада већ може и да се руши темељ.

Уместо што мисле више него што треба мислити, уместо да се супротставе политици уништења економије и ужасне беде и незапослености народа, нека се наши реформатори забаве оним много нужнијим - реформом србског друштва. Пошто је свима јасно да тога бити неће никада, онда треба да се ми, народ, првом приликом изборимо за традиционални начин избора владика. Када се већ тежи враћању точка историје уназад - хајде онда да прво - владике бирамо на народно-црквеним саборима! Као што је увек било у србској историји - у немањићка времена, у Цетињској и Карловачкој митрополији!

Штавише, нас, народ побожни, за сада не треба ни да интересује питање Литургије. Наш је најпречи задатак, и то за први следећи сабор Светог Архијерејског Синода - поновно увођење народно-црквених сабора, почевши од испита достојности свих садашњих епископа СПЦ.

Сви смо тога свесни. Па, дајте, проговорите!

Зорбас, инжењер информатике, теолог

Београд