ДОСТОЈЕВСКИ, ЕПИСКОП БРАНИЧЕВСКИ ИГЊАТИЈЕ И СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК: ИСТИНА О СУДУ БОЖЈЕМ И ВЕЧНИМ МУКАМА

О ЧЕМУ МИСЛИМО НА ДАНАШЊИ ДАН?

          Данас су Димитровске задушнице. Данас се молимо за наше покојнике, али се сећамо и своје загробне судбине. Данас нам је, ако смо свесни својих грехова, за које смо се пречесто мало или нимало кајали, страшно и због нас, и због загробне судбине наше душе. Данас мислимо и на рај, за којим чезнемо, али мислимо и на пакао, кога се страшимо.   

ДОСТОЈЕВСКИ О ВЕЧНИМ МУКАМА

А шта је пакао? „Бичеви у паклу су бичеви божанске љубави“, говорио је Свети Исаак Сиријски. О томе је сведочио и Достојевсков старац Зосима:“Оци и учитељи, ја мислим: "Шта је пакао?" Судим овако: "Пакао, то је патња и терет кад више не можеш да волиш".Једаред, у бесконачном битисању, које се не може измерити ни временом, ни простором, дана је била неком духовном бићу, кад се појавило на земљи, способност да каже само себи: "Ја јесам и ја волим". Једаред, само једаред, дат му беше тренутак љубави делатне и живе, и уз то земаљски живот, а са њим и времена и рокови.Па шта се десило? то срећно биће одбаци тај неоцењиви дар, не оцени га, не заволи га, погледа га подругљиво и остаде без осећања! И кад је такав отишао са земље, видео је крило Авраамово, и беседио са Авраамом, као што нам је у причи о богаташу и о Лазару казано; рај је посматрао, и ка Господу могао да иде; али се баш тиме и мучио што до Господа оде без љубави, и дође у додир са онима који су волели, а он њихову љубав није прихватио. Тада јасно виде, и сам себи рече: "Сад знање имам, али ма како жудно да волим, у љубави мојој не може бити никаквог подвига, нити каквог пожртвовања, јер је довршен живот земаљски; и неће доћи Авраам да макар капљицом живе воде (то јест, поновним даром земаљског живота, пређашњег и делатног) расхлади пламен моје жудње за љубављу, којом сад горим, а презрео сам је и одбацивао на земљи; нема више живота, нити ће више бити времена! Премда бих сад готов био и живот свој дати за друге, сад већ није могућно, јер је прошао онај живот који се могао у љубави на жртву принети, и сад је бездан међу оним животом и овим бићем".

Говори се о материјалном пакленом пламену: не испитујем тајну ову, бојим се, али мислим: кад би и постојао пламен матери-јални, њему би се збиља обрадовати могли, јер, тако мислим, у мучењу материјалном би макар на један тренутак могли заборавити још страшнију муку духовну. А одузети муку духовну, немогућно је, јер мучење то није спољашње, него је унутрашње. А кад би се и могло одузети, мислим да би мучени постали још несрећнији. Јер, ако би праведници из раја, гледајући муке њихове, опростили им и дозвали их к себи, волећи их неизмерно, тиме би им још повећали муке, јер би још јаче пробудили у њима пламен жудње за предусретљивом делатном и благородном љубави, која је сад за њих већ немогућна У бојазни срца свога мислим ја међутим да би им баш свесност те немогућности напослетку послужила као олакшање; јер, примивши љубав праведних а не могући одазвати се на њу, они би, у покорности тој, и у дејству смирености те, нашли напоследак као неки образац оне делатне љубави коју су занемаршш били на земљи, и као неко дејство њој слично...

Сажаљевам, браћо и другови моји, што не умем да кажем, ово јасно. Али тешко онима који сами себе уништише на земљи, тешко самоубицама! Мислим да од тих нико не може бити несрећнији. Грех је, рећи ће нам се, за такве се Богу молити; и црква њих наизглед одбацује; али ја мислим у тајности душе моје: да би требало, и да се могло помолити Богу и за њих! Та неће се Христос на љубав разљутити! За такве сам се ја у себи целог мог живота молио, а и сад се сваког дана молим.

О, има их који и у паклу остају горди и свирепи, крај свег неоспорног знања и посматрања неотклоњиве и неизбежне истине; има их страшних, који су се сасвим здружили са сатаном и са гордим духом његовим. За њих је пакао нешто добровољно и ненасито; то су добровољни мученици. Јер они су сами себе проклели, проклевши Бога и живот. Злобном се гордошћу својом хране, као кад би гладан у пустињи своју сопствену крв из тела сисати почео. Али, вековечито ненасити, они и опроштење одбацују; Бога који их зове, проклињу, Бога живог без мржње гледати не могу, и захтевају да не буде Бога живота, да Бог уништи Себе и све створење Своје. Они ће горети у огњу гњева свога вечно, жудећи за смрћу и небићем. Али неће добити смрти...“           

ЕПИСКОГ ИГЊАТИЈЕ КРИВОТВОРИ СВЕТОГ МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА

А насупрот овоме имамо лажна учења савремених протестантсвујушчих одевених у православне мантије.

Вишедеценијско деловање модернизма у СПЦ довело је до појаве људи чија је теологија сасвим далеко од Светог Предања. Такав је, рецимо, корифеј догматике на Богословском факултету СПЦ, епископ Игњатије Мидић, који се у свом чланку о историји и есхатологији, објављеном у годишњаку „Саборност“ за 2015. усудио да напише:“Све ово говори у прилог томе да Св. Максим мисли како бића која не желе заједницу с Богом у Христу неће ни постојати. Овај закључак може бити исправан једино ако имамо у виду да Св. Максим под Есхатоном подразумева превазилажење и укидање смрти у заједници с Богом Логосом, што је догађај будућности, али и плод слободног пристанка сваког бића понаособ, а не просто Божје жеље. Смрт је за Св. Максима највећи проблем створених бића и она се може превазићи једино у слободној заједници творевине с Богом у Христу, што је догађај који ће се тек збити у Есхатону. У тој заједници је и једино блаженство, које се поистовећује са вечним животом.“

Усудио се епископ Игњатије да своје  учење припише Светом Максиму Исповеднику и да устврди како је овај велики Отац Цркве, тобож, мислио да бића која нису желела заједницу с Христом неће ни постојати у вечности. Дакле, по професору Богословског факултета СПЦ, ђаволи и усташе ће отићи у небитије, што би они, наравно, највише и волели…         

А Свети Максим Исповедник није говорио тако, него сасвим јасно и сасвим православно: непокајаним грешницима Бог ће у Дан Суда васпоставити све моћи познања с којима је човек саздан, али им то неће служити на радост, него на вечну тугу и муку, јер ће видети Кога су изгубили.    

СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК О СТРАШНОМ СУДУ              

Владика Игњатије се чак усудио да каже како Свети Максим „није знао“ шта нас чека на дан Суда. А знао је, знао. И о томе је писао у свом „Подвижничком слову“, који је дат у виду одговора једног старца на питања монаха:

„БРАТ рече: Зашто, оче, ја немам умиљења? Одговори СТАРАЦ: Зато што нема страха Божијега пред очима нашим. Зато што смо постали свратиште сваког зла, и због тога презиремо страшне Божије претње као голе (празне) појмове. А како да се неко не искушава, слушајући Мојсија где говори од лица Божјег грешницима: »Јер се разгоре огањ од гњева мога, и гореће до дубине ада, спалиће земљу и род њезин и попалиће темеље гора. Згрнуће на њих зла, и стреле моје побацаћу на њих« (V Мојс. 32, 22-23). И опет: »Изоштрићу као муњу мач мој, и узеће суд рука моја, и узвратићу освету непријатељима својим, и вратићу онима који ме мрзе« (V Мојс. 32, 41). Или, како виче Исаија: »Ко ће вам објавити да огањ гори? Ко ће вам објавити место вечно« (Ис. 33, 14).И опет: »Идите у светлост огња својега, и у ватру који распалисте« (Ис. 50, 11). И опет:, »Излазиће и гледаће кости људске, оних који су ме преступили, јер црв њихов неће умрети, и огањ њихов неће се угасити, и биће на гледање сваком телу« (Ис. 66, 24). И Јеремију који говори: »Дајте славу Господу Богу вашему пре но што се смркне, и док се нису спотакле ноге ваше по горама мрачним« (Јер. 13, 16). И опет: »Слушајте, народе неразумни и без срца, који имате очи а не видите, имате уши а не чујете, Мене ли се нећете бојати, вели Господ? и од лица мога нећете ли се застидити? (мене) који поставих мору границу од песка, вечном наредбом и неће је преступити?« (Јер. 5, 21-22). И опет: »Отпад твој покараће те и злоћа твоја изоблиће те, и познај и види, да ти је горко то што си ме оставио, вели Господ… Ја насадих виноград родан сав истинит, како си се претворио у горчину, виноград туђи?« (Јер. 2, 19-21). И опет: »Не седих на скупу ругачком, него се бојах од лица руке Твоје, седих усамљен јер се испуних горчином« (Јер. 15, 17). А ко да се не ужасне читајући Језекиља где говори: »Излићу гњев свој на тебе и довршићу љутњу своју на теби, и судићу те по путевима твојим, и даћу на тебе све гадости твоје…и неће жалити око моје нити ћу се смиловати… и тада ћеш познати да сам ја Господ« (Јез. 7, 3 и 9). А ко да се не скруши слушајући Данила, који описује нарочито дан страшнога суда, говорећи: »Ја, Данил гледах, док се преостали поставише и Старац (Ветхиј денми) седе. Одело му беше бело као снег, и коса главе његове као вуна чиста. А престо Његов (беше као) пламен огњени, точкови његови као огањ разгорео. Река огњена тецијаше, излазећи испред Њега. Хиљаде хиљада служаху Му, и десет хиљаде по десет хиљаде стајаху пред Њим Суд седе, и књиге се отворише« (Дан. 7, 9-10), тј. дела свакога. И опет, »Видех у утвари ноћној, и гле, беше као син човечији који иде на облацима небеским, и дође до Старца (Ветхога денми), и к Њему приведе се, и даде му се власт и част и царство. И сви народи, племена и језици служиће Му, и власт је Његова власт вечна, и царство вечно. И уздрхта дух мој у бићу моме, Ја Данил, и утваре главе моје узнемираваху ме« (Дан. 7, 13-15)./…/     

И то ћемо ми чути, не што смо зло радили, него што смо били немарни у добрим делима, и што нисмо ближње љубили. Ако смо пак и зло чинили, како ћемо поднети дан онај, будући у тако рђавом стању душе? Осим тога знамо шта је било речено старима преко Мојсија: »не чини прељубе, не укради, не убиј и остало« (Мт. 5, 28), но Господ знајући да хришћанину није довољно да се држи само тога да би био савршен, рекао је: »Заиста вам кажем, ако ваша правда не буде већа него код књижевника и фарисеја, нећете ући у царство небеско« (Мт. 5, 20). Због тога је у оба случаја поставио као правило освећење душе, кроз коју се и тело освећује, као и искрену љубав према свим људима, кроз које можемо да стекнемо и љубав према Њему. А образац тога дао нам је (Господ) у Себи самом до смрти, и у ученицима својим, као што је више пута речено.“

То је учио Свети Максим Исповедник: нигде он није написао да ће демони и непокајани грешници отићи у небитије, него да ће у Дан Суда бити послати у огањ вечни, што ће бити последица њихове непокајивости. А професор догматике на Богословском факултету СПЦ учи студенте супротно томе, обмањује их и саблажњава, и ко зна колико је душа прелестио својим кривотворнама…

ИДЕ СУД БОЖЈИ

   Зато, на данашњи свети дан, знајмо: иде Суд Божји, на коме ћемо се сви, на челу са својим духовним вођама, наћи, и на мерилима Господњим бићемо лакши него ништа. Има да нам пуцају и главе и ребра, јер смо презрели Свето Писмо и Свето Предање, и окренули се својим измислицама. На цео свет иде огња гнева љубави Онога Који се за нас распео и васкрсао, и Који је дочекао да се Његове учење, јасно као сунце, одбацује од нових књижевника и фарисеја, маскираних у тобожње „евхаристијске еклисиологе и онтологе“. И мене, који ове редове пишем, а не живим по закону Божјем, исто чека; а ово пишем јер сам ужаснут оним што осећам и знам, иако сам грешан: осећам површно, али осећам; и знам на основу Писма и Предања. Ми, Срби, смо 1941.годином платили 1918.годину, и бесловесно, протоекуменистичко „брат је мио које вере био“; а чиме ћемо платити данашње порицање правоверја оних који би требало да нам буду пастири и учитељи?                  

МОЛИТВА СВЕТОГ МАКСИМА БОГУ

За крај, као утеха, остаде нам молитва Светог Максима Исповедника, из „Подвижничког слова“:“Не превиди молитву нашу, Господе, нити нас остави на крају. Јер се не уздамо у правде наше, него у милост Твоју којом се бринеш за род наш. Преклињемо и молимо Твоју светињу, да нам не буде на суд тајна устројена од Јединородног Сина Твога за наше спасење, и не одбаци нас од лица Твога. Немој се згадити на нашу недостојност, него нас помилуј по великој милости Својој, и по обиљу милосрђа Твога, отпусти грехе наше, да неосуђено дошавши пред лице свете славе Твоје, удостојимо се покрова Твога Јединородног Сина, и да због грехова наших не будемо одбачени као зле слуге. О, Владару, свемогући Господе, чуј мољења наша, јер осим Тебе другога (бога) не знамо, име Твоје именујемо, јер си Ти који чиниш све у свему, и сви од Тебе тражимо помоћ. Погледај, дакле, с неба, Господе, и види из дома свете славе Твоје. Где је ревност Твоја и моћ Твоја? Где је обиље милости Твоје и милосрђа Твога, јер си трпео пад наш? Јер си Ти био Отац наш, јер нас Аврам није знао, и Израиљ (Јаков) није нас познао, него Ти, Господе, Оче, наш избави нас, јер је од почетка Твоје свето име на нама, и Твог Јединородног Сина, и Духа Твога Светога. Што допусти, Господе, да зађемо од пута Твога, не кажњавај нас палицом судова Твојих. Што си отврднуо срца наша, да Те се не боје? Што си нас предао самовољи заблуде? Поврати, Господе, робље Твоје, ради свете Цркве Твоје, и ради свих од века Светитеља Твојих, да некако наследимо Гору Твоју (Сион).“       Молитвама Светог Максима Исповедника, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас!   

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:     

1. Ф. Достојевски, О паклу и пакленом огњу, размишљање мистичко,http://dveriblagoslova.com/fmd_o_paklu.htm

2. Епископ Игњатије: Историја и Есхатон/ Есхатологија и постојање, http://casopis.sabornost.org/files/sabornost_IX_2015_1.pdf      

3. Свети Максим Исповедник: Подвижничко слово у питањима и одговорима, Свети кнез Лазар бр. 1/1993, стр. 63-82, превео епископ рашко-призренски г. Артемије ( Радосављевић )