header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Књига о Истини која је Љубав Штампај Е-пошта
уторак, 08 новембар 2016

 ЖЕЉКО ПЕРОВИЋ, ПИСМА ИЗ МАЛОГ ЈЕРУСАЛИМА

(ПИ ПРЕС, КЊИГА ЗНАМЕЊЕ, ПИРОТ 2016. ГОДИНЕ)

О ОВОМ ПРЕДГОВОРУ

Намучих се питајући се - како да напишем предговор за књигу на чије ће стране свакако канути многа суза побожног читаоца? Јер,  дело о пиротском Јерусалиму, које је кроз себе ка читаоцима пронео богољубиви и књигољубиви брат Жељко Перовић, не треба приказивати на начине толико уобичајене у нас – брзо и површно.

Уосталом, као све ово написати кад стално добијаш потребу да преписујеш читаве одломке, да их, у самом предговору, стављаш на увид читаоцу, па ти се чини – све ћеш преписати, а то је већ апсурдно, јер не може цела књига да стане у предговор… Тако да ово и није неки предговор. То је, пре свега, одмуцавање оног што се може спознати једино читањем саме књиге, низ  крајња етичних утисака, маргиналија које покушавају да задрже на себи макар тренутак озарености после читања…               

Ако су Срби једно, они су, увек и свагда, једно у Христу и Небеској Србији. На којој год страни су живели (а живели су од Беле Крајине у данашњој Словенији до Солуна и Пелопонеза, и од Будима до Видина, и од Скадра до Темишвара ), они су у Богу и својим светим прецима налазили извор и увор постојања. И сваки крај србски, сваки завичај, тај, по Жарку Видовићу, смислом преображени предео нашег порекла, у свом средишту имао је манастире око којих се народ окупљао да би се освештао, и имао је људе Божје, живе храмове, на којима је почивао. Ова књига говори о једном од таквих завичаја – пиротском.

Заокупљени својим „динарством“, често смо заборављали прекрасни југ Србије, који нам је исцветао многе достојне ученике Светог Саве – од Светог Јустина Ћелијског до владике жичког Василија (Костића). Наши људи са југа били су дубоко побожни у сва времена. У доба страшног турског ропства они су побожношћу одолели да се не потурче и не поарнауте, знајући да нема вредности која је изнад вредности људске душе. Тада су морали да своје цркве, по наредби мухамеданског окупатора, укопавају у земљу, али су их у духу дизали у небо, као и своје заветне молитве. Ови крајеви често су, такође, били и на удару браће – небраће Бугара, али су остали србски, и нису се предали туђину. Није нимало случајно да је „јужњачка“ побожност, какву је Владика Николај срео на Охриду, овога преобразила из генијалног хришћанског философа у смерног, али Богом надахнутог, свеца и богослова, који је умео да цени народну веру и да народом Христовим дише и мисли.                                              

Брат Жељко Перовић кренуо је да пише своју књигу вођен  основним ставом, који није рационалистичка конструкција, него израз истине срца – а то је схватање по коме морамо заштитити оно што је наше у Цркве, морамо одбранити и одстрадати оно што нас чини Христовим Србима, да не бисмо постали бескућници и бескореновићи духовни, који плутају мутним водама „постмодерног православља“ маскираног у причу о „ранохришћанској еклисиологији“.

Сећам се да сам сличну интуицију осетио као повод за рад кад сам, 2004. и 2005, писао књигу о србским духовним оцима, „Без Бога ни преко прага“. На то ме је подстакао један саговорник који је, с пуно озбиљности, истакао да је крајње време да забележимо сведочења о нашем  монаштву, великом Христовом и Николајевом монаштву, јер ће се све заборавити; а Грци, рече шаљиво, напишу житије свакој побожној баби. И онда сам кренуо међу сведоке, да тражим чињенице о тим дивним људима, оцима и пастирима нашим, пред којима су се отварале животворне скривнице  Јагњета Победиоца. То је био пут и брата Жељка Перовића, који није жалио времена и труда да у духу овековечи  пиротски завичај, да се никад не заборави ко смо, шта смо, одакле смо и куда идемо. Јер, Бог памти праведнике, и имена њихова помиње – па ко смо ми да то не чинимо?

Ова књига је писана озарено, али несентименталним стилом; писана је на начин који изазива гануће лишено патетике. Осећамо и знамо да је њен аутор написано доживео и преживео, било да је радио у архиву, било да се сретао са живим љдима.  Успео је да нам пренесе ликове и гласове оних који су прошли да би заувек остали у нама. Успео је да нам саопшти поруке оних који су још увек међу нама, и уче нас. Тихи гласови србских подвижника у Перовићевој књизи се каткад дигну до громких одговора на изазове савремености, али никад не постају митинагшке пароле. Јер, наши калуђери и калуђерице ( „кало герос“ – „добри, лепи старац“ на грчком, пошто је подвижничко добротољубље, сасвим у складу с древним идеалом калокагатије, увек и лепотољубље и истинољубље) знају да се паролама ништа не постиже, пошто речи уче, а примери привлаче, и пошто не ваља звечати, него лечити.

 Искреност, надахнутост, уверљивост – ето због чега вреди читати овакве књиге, и не жалити дрво посечено за хартију на којој је дело штампано. У мору беспотребних и  бесмислених издања која само умножавају привиде и утваре, и због којих стабла узалуд падају, Паровићево дело је лековито и насушно. Такву књигу смо и очекивали и добили.           

ШТА ЈЕ РЕЛИГИОЗНИ АКТ?                  

Познати руски  философ, Иван Александрович Иљин, у свом делу „Аксиоми религиозног искуства“, бавећи се феноменологијом религијског доживљаја света, уводи у разматрање ове  области низ  појмова и даје им самосвојна тумачења.

По њему, рели­ги­о­зно иску­ство састо­ји  се од пред­ме­та, акта и садр­жа­ја.        

Под пред­ме­том се под­ра­зу­ме­ва Бог онакав каквим јесте, због чега аутентични религиозни доживљај не може да се заснива на маштарској самовољи, него мора бити укорењен у ономе што Бог јесте у Својим пројављивањима у свету и историји.         

Сазирање  Бога јесте осно­ва вере, а љубав пре­ма њему темељ изграђене рели­ги­о­зно­сти. Воља да се сагледа и доживи свештено води ка рели­ги­о­зном иску­ству. Рели­ги­о­зно иску­ство је стални ток душев­них ста­ња и дожи­вља­ја, последица додира са Свештеним; сва­ко душев­но ста­ње и дожи­вљај тог типа Иљин нази­ва рели­ги­о­зним актом ( чином ). У исто вре­ме такво душев­но ста­ње, пошто корени у сусрету са реал­но посто­је­ћим Предметом, то јест Богом, има известан објек­тив­ни садр­жај. Религиозни акт и религиозни садржај се не поклапају, али се налазе у узајамном односу. Акт је личан и субјек­ти­ван, подложан зако­ни­ма пси­хо­ло­ги­је, физи­о­ло­ги­је и пси­хо­па­то­ло­ги­је. Из њега проистичу моли­тва, пока­ја­ње, примање Свете Тајне, љубав пре­ма Богу, захвал­ност њему, религиозно стваралаштво, итд. Рели­ги­о­зни садр­жај  је оно што је  душа верника прима од Вишњег, што се види у љуба­ви пре­ма Богу. То је оно за шта се човек моли и због чега благодари.   

Сваки човек има свој религиозни акт- начин на који прима Свештено и како се према њему односи. Али, и народ има свој, од других различит, религиозни акт; и та различитост је благословена, сматра Иљин, у свим областима духа и културе. Ево шта он каже у огледу „О хришћанском национализму“:“Сва­ки народ има инстинкт, који му је дат при­ро­дом (а то зна­чи – и Богом), и даро­ве духа, које у њега изли­ва Тво­рац све­га. Код сва­ког наро­да инстинкт и дух живе на свој начин и ства­ра­ју дра­го­це­ну сво­је­вр­сност. Тако­ђе, сва­ки народ на свој начин сту­па у брак, рађа се, болу­је и уми­ре; по сво­ме лен­ча­ри, тру­ди се, газду­је и одма­ра се; по сво­ме тугу­је, пла­че и оча­ја­ва; по сво­ме се сме­ши, сме­је и раду­је; на свој начин хода и игра, на свој начин пева и ства­ра музи­ку; по сво­ме гово­ри, декла­му­је, пра­ви досет­ке и бесе­ди; по сво­ме посма­тра, сази­ре и сли­ка; по сво­ме истра­жу­је, сазна­је, расу­ђу­је и дока­зу­је, по сво­ме сиро­ту­је, тво­ри мило­сти­њу и при­ма госте; по сво­ме гра­ди домо­ве и хра­мо­ве; по сво­ме се моли и посту­па херој­ски; по сво­ме рату­је... Он се по сво­ме узно­си и не пада духом; по сво­ме орга­ни­зу­је. Сва­ки народ има дру­га­чи­је, соп­стве­но осе­ћа­ње прав­де и пра­вич­но­сти; дру­ги му је карак­тер, дру­га­чи­ја дисци­пли­на; дру­га­чи­ја пред­ста­ва о морал­ном иде­а­лу; дру­га­чи­ји поли­тич­ки сно­ви; дру­га­чи­ји држа­во­твор­ни нагон. Реч­ју: сва­ки народ има друк­чи­је и осо­бе­но душев­но устрој­ство и духов­но-ства­ра­лач­ки акт. И сва­ки народ има наро­чи­ту, наци­о­нал­но-заче­ту, наци­о­нал­но-поро­ђе­ну и наци­о­нал­но-одстра­да­ну кул­ту­ру./…/И то је добро. То је пре­кра­сно. И никад није било осу­ђе­но у Све­том Писму. Раз­ли­чи­те су тра­ве и цве­ће у пољу. Раз­ли­чи­то је дрве­ће, вода и обла­ци. „Дру­га је сла­ву сун­цу, а дру­га месе­цу, а дру­га зве­зда­ма: и зве­зда се од зве­зде раз­ли­ку­је у сна­зи“ (1. Кор. 15, 41). Богат је пре­кра­сан врт Бож­ји; изо­би­лан врста­ма, бли­ста у обли­ци­ма, сија и раду­је нас мно­го­ли­ко­шћу. И сва­ком наро­ду при­ли­чи да посто­ји, и да се укра­ша­ва, и да Бога сла­ви на свој начин. И у самој тој разно­ли­ко­сти – већ се поје и узно­си сла­ва Твор­цу. И тре­ба бити духов­но слеп и глув да се то не би схва­ти­ло“.                  

Књига о пиротским грађанима Небеског Јерусалима управо је о томе – о нашем, србском, религиозном акту, о томе како су Срби служили свом Христу. Колико су били велики људи попут Светог владике Николаја и оца Јустина, толико је био велики, на свој начин, и чобанин Риста Белац, о коме су Перовићу сведочили Голуб Јордановић и Бојан Васић из Дојкинаца:“У новије време, у једној појати над Дојкинцима, живео је деда Риста Белац који никада није силазио у село на зимовање. Са стотинак оваца и пет, шест крава, био је сасвим одсечен од света током читаве године. Сваког Васкр- са, бирао је најлепше јагње из свог тора и доносио као уздарје у Богородичин манастир. Догодило се једног лета да му се у току ноћи запали штала и да сва стока изгори у њој. Пламен би тада прогутао и њега и његовог унука са којим је спавао у оближњој појати да успаничена мачка није почела да скаче по њима и да их гребе по лицу. Из собе пуне дима побегли су у задњем тренутку, ис- кочивиши кроз прозор... Сељани су након тога почели да се подсмевају и њему и његовој побожности. Били су убеђени да се ћутљиви старац и сам разочарао и да више никада неће крочити у манастир. Међутим, на опште изненађење, у први Васкрс по несрећи, деда Риста се појавио у Височку светињу са уобичајеним даром за Пресвету, јагњетом у рукама које је те године купио од других пастира. Ћутке, као праведни Јов, издржао је терет свих невоља и кушања а његово стадо се убрзо, за пар година, обновило и умножило.“          

То је србски религиозни акт, чији се носилац, јововски, није одрицао Христа ни кад је Србину било најтеже.

ЧИМЕ СУ ОДОЛЕЛЕ СРБСКЕ МОНАХИЊЕ?     

Од наслеђа које су нам оставили Свети Николај Жички и Свети Јустин Ћелијски могли смо, да смо га се пажљиво држали и да смо га неговали, да живимо бар још два столећа. Отац Јустин нам је оставио најчистије христољубље и веру непатворену, суво злато Светог Предања, а Владика Николај нам је даровао велику синтезу свих векова србске духовне прошлости. Он  је својој пастви приступао са најдубљим поштовањем њеног животног искуства, тражећи у свакодневици Срба све што је било христоносно. Тако је учио и своје монаштво, које је долазило из честитих и побожних домаћинских кућа. Своје сестре у манастиру Љубостињи за време Другог светског рата овако је поучавао: „Благо вама, свете кћери моје, и по сто пута благо вама што сте рођене у србском крштеном народу! Благодарите Богу за то, благодарите му у дан и ноћ. Јер сте рођене у једном народу монашком, и у народу свеопште уздржљивости, заиста: у народу испосничком. О, да знате, колико сте ви због тога срећне! И колико сте срећније од оних девојака и жена, које су рођене у јереси или у незнабоштву, где се не зна за пост и уздржљивост. Ви читате Житија Светих, читате их посведневно, и чудите се због чега су неки свети људи и свете жене морали онако тешку борбу водити са демонима, који су их кушали разним јелима и другим телесним сладуњавостима. И како то да код вас, србских монахиња, нема баш онако тешких искушења и тешке борбе? Ево ја ћу вам то данас објаснити. Оно су били људи и жене, што су пошли у манастир из кућа где се није знало за пост и уздржање. Нити за покорност старијима, нити за чедност, нити за молитву. Они су нагло прешли од једне крајности у другу, од неуздрживости у уздрживост, од незајажљивог апетита на пост, од одвратно развратног друштва у друштво Светитеља. Сетите се само Светог Антонија и Свете Марије Египћанке. Како је њима тешко било постити, и од свега уздржавати се! Кад ни за пост ни уздржљивост нису пре тога знали у месту рођења свога. Ваистину, њима је претешко било, као и сад што је некима претешко прећи од мрсних поклада на чисти понедеоник. С тешком борбом они су ипак истрајали и победили и славом се увенчали. А вама то није тешко. И код вас нема онако љуте борбе. И демони су немоћни према вама, србским монахињама. Јер ви сте се од детињства научиле постити многе посте у години и живети у уздржљивости, која је безмало равна уздржљивости по правилима манастирским. Свети Сава, благословени син Светога Немање (Симеона) и Ане (Анастасије), написао је Типик за монахе у Хилендару и у Студеници. Али већи део тога Типика манастирског он је наложио на сав Србски народ од царскога двора до колибе пастирске. И сељачки србски народ одржао је тај Типик до данашњега дана. Нека је слава Богу. Нема праве вере без поста, нема уређенога народа ни друштва без дисциплине духа која се утврђује на  основу вере. Ово су добродетељи монашке, које је Свети Сава наложио на сав Србски народ: пост од јела (воздержаније), уздржљивост језика (молчаније), поштење, чедност (цјеломудрије), покорност старијима (послушаннје), молитва (бденије и трезвеније), покајање (покајаније), причешће (причашченије), милосрђе (милосердије), љубав (богољубије и сестрољубије).

Ви сте скоро све рођене у сељачким кућама, где се овај услов живота и владања Светог оца Саве одржао до данас. По том уставу ви сте живеле од детињства код својих кућа. Када сте ступиле у манастир, виделе сте да манастирски устав за вас није тако тежак, као што се то чинило. Изузев брака и једења масних јела, све друго вама је у манастиру било знано. Само што је она дисциплина духа и тела - коју сте ви код ваше куће већ држале - у манастиру појачана. То вас није изненадило.

Ви које сте живеле у задружној кући на селу лако сте се привикле монашком животу. Задружне куће-задруге код Срба управо су монашка општежића, која се од манастирског општежића разликују благословом на брак и благословом на месо у месне дане. То двоје се забрањује у манастирима, и  све добродетељи које су вам биле познате у задрузи појачавају се. То чини разлику.

Отуда ниједној сељанци србској није монашки живот непознат. Она живи монашким животом и не знајући то. Рађајући децу и мучећи се око деце, она тиме узима на себе један тешки крст, тежи од девичанства. А што једе месо, кажите ми када србска сељанка једе месо? Да ли сваки дан као нека богата варошанка? Не, него једва онолико пута у години колико има прста на рукама. Бити уздржљив у јелу, бити опрезан на речи, бити поштен и разуман, бити чедан у девојаштву и веран у супружаству, бити молитвен и покајан, бити чист и милостив, бити послушан према старијем и љубазан према млађем, бити причешћен и увек за смрт приготовљен, свештенике поштовати и Светитеље Божије славити, а највише од њих Пресвету Мајку Богородицу, мртвих се сећати, подушја им давати, гробове им обилазити и у реду одржавати - то је од свих времена типик живота, којега се држи народ у коме сте ви рођене и одрасле. Томе сте се ви од малена училе, и по томе сте се и владале пре него што вас је Дух Божији покренуо да дођете у манастир, те да ту у појачаној мери продужите до краја онај подвижнички живот којим се живело у вашим селима и на који сте се ви већ привикле у својим кућама.

Зато вам опет велим: благодарите Богу што сте рођене у светосавском подвижничком народу. То вам олакшава монашки живот у манстиру. Но не шалите се упустити, да олабавите, да се погордите. Враг људског спасења би једва дочекао, да вас чим станете на клизав пут повуче на ниже у пропаст. Не дајте се; држите се. Будите још боље у манастиру него што сте биле у селу. Слушкиња у царском двору мора бити чистија, уреднија, питомија, светлија и ревноснија, него ли слушкиња код неког малог домаћина. Ви сте овде у кући царској. Ваш манастир зидала је једна царица земаљска и посветила га Царици Небесној. Дакле: двојно царска кућа. По молитви Свете Евгеније царице нека вас заштити од свакога зла Царица Небесна. Амин.“

Из такве, Николајем описане, средине стигле су у наше светиње монахиње описане у овој књизи. Оне су дошле у манастире у најтежим тренуцима наше историје, када су безбожни комунисти завладали Србством, и када је, како рече Владика у „Небеској Литургији“, „бљунуо огањ из адова жвала“. Тада је изгледало да ништа неће моћи да одоли насртају антихришћанства маскираног у причу о прогресу. Монаштво су комунисти нарочито мрзели, јер су знали да је оно претходница свепобедне војске Господње, и да никад не може бити „прогресивно“. Зато у књизи коју држимо у рукама видимо да су монахиње после „ослобођења“ 1944-1945. извођене и на стрељање – безбожни, а сујеверни, Титови измећари су у овим благочестивим невестама Јагњетовим видели лица слабијег пола која су надишла женску природу и постала несавладива препрека за ширење комунодемонске утопије.

Пре но што су безбожници кренули да их киње и злостављају, ове слушкиње Господње већ су биле спремне да се суоче са злом. Биле су спремне, пре свега и изнад свега, својом христоликом љубављу. Ево шта о тој љубави каже, у књизи о побожности пиротског краја, игуманија манастира Темска Евгенија:“Много смо се волели. То нигде више на свету нисам видела. То је била она права Христова љубав, да би дао око за брата. Оне једва чекају да затворе краве и овце да дотрче код нас у њиву. А ми, овако их дочекамо раширених руку. Нигде то више нема. Кад је владика одредио Ангелину да иде у Мрзеницу пошто тамо само две сестре биле а народ много долазио, леле, ми смо кукале тад по дрворишту, литургију не можемо да сачекамо да за- врши. То је кукање у глас било. Какви, да нам сестра отидне из манастира. И матушка каже: Преосвећени, сестре ће да поцркају, ја не знам шта да ви кажем, ја оно не могу да гледам. И он је онда оставио. Исплакале смо тад да Ангелина остане. Много смо се волели, шалили, радовали. Много је било лепо.“          

И ко је могао да победи ту љубав, ту чистосту и чедност којима су, из побожних кућа србских, кренуле ка Господу наше монахиње? Нико и нигде!

НЕОСТАВЉИВА СВЕТИЊА

   Наше старо монаштво је последња одбрана Цркве од искушења и зала посветовњачености, која нас, као таласи, са свих страна запљускује. Хтели бисмо, авај, да живимо, а да се не жртвујемо; да нам буде лепо, а да нам није часно и честито. Надамо се хлебу без мотике и задобијању царства „на душеку све дуван пушећи“. С друге стране, у име чистоте вере, многи су заинтересовани за то да побегну у изолацију, и да духу овог света препусте светиње које су нас вековима одржале. Али, у православној духовности нема места за ескапизам. Јер, како је говорио Свеи Амвросије Оптински:“Од себе и од ђавола никуд нећеш побећи. Зато трпи ту где јеси“. Када је старац Клеопа дошао код Светог Јустина Ћелијског и рекао му да не може више да издржи у комунистичкој Румунији, и да би хтео на Свету Гору, отац Јустин му је рекао:“Оче Клеопа,ако Ви одете, ко ће остати?“         

Томе нас је учила и мати Ангелина, која, кад су причали да ће папа 2013. доћи у Ниш, и да ће коначити у манастиру Дивљана, била спремна да својим животом брани православно Предање. Неки су, уплашени, одбегли, а она је остала, и каже:“Куј да бега? Где да бегам? Нека папа бега! Ја сам Бога молила, молила, молила, да они остану. И да отац Николај не изађе, ни Срђан не би изашао. Него, он пре подне, Срђан поподне. А говорила сам му: немој, Срђане, немој. Кажу ми: нећу да чекам папу! А куј ће чека папу? Ко је луд да чека папу? Него, не знају, манастир се не оставља до последње. Ја знам тако. Мене је мати Дарија учила да манастир мора да се брани. Нема бегање. Светиња не сме да се оставља...

Светиња се не сме остављати. Чујте, Срби!

КАКО СЕ ТЕЛО ПРЕТВАРА У МОШТИ?

Конац дело краси. Код наших монаха умирања беху животу једнака. Да ставе златан печат на живу повељу срца.

Како је, рецимо, умирао блажени отац Тимотеј?

Сведочи мати Ангелина: “Тимотеје, Тимотеје... почнем тад да га тихо зовем а он мирно, нит се грца, ништа, мени каже: реци. Опрости ми, рекох, све што нисам знала да те послушам. И положим поклон пред њим. Он мени ту не одговори ништа него рече: ево, стижем, стижем... И само још три пут полако отвори уста и исправи руке. Тада, Жељко, замириса, замириса по соби неки мирис, нека милина, нека лепота! Он се лепо склопи, као да је заспао. И још лепше се наместио него да је заспао. Испружи се. Рекох да идем да тражим пешкир, што вежу њиме да се уста не отворе, ал није требало. Обуче га Серафим у одежде. Мету га у сандук. Лепши је тада био него жив, само је био исушен. Као светац је умро. Нит је закукао, нит да каже: боли ме, а колко је оно боловао. И помало је јео, па се исушио, све саме живе коскице искочиле.

Тако је умирао и отац Сава из Вазнесења под Овчаром: боловао јуначки, мушки, отачки, мало јео, исушио се – и  мирисала му душа, што каже народна песма, као млад босиљак.      

Тако су многи и многи србски калуђери отишли, из којих је зарила нека милина и лепота.

 Ова књига сведочења коју је записао Жељко Перовић сва мирише на ту милину и лепоту.

ЗАБОРАВЉЕНИ ЛЕК

Пола Срба у депресији. Отац Симеон из Рукумије има лек:“Треба да се ради, Србине брате. Треба да се ради. Треба човек физички да ради. Нико не би био депресиван кад би физички радио. Па ако се томе дода још и пост и молитва, па да пазимо на себе, да се благовремено кајемо за своје грехе, да се исповедимо, да се припремамо за причешће и причестимо, ко би ту био у депресији? То је нашем народу непознаница. Ко је раније био депресиван? То је, по мом расуђивању, болест новога датума. Сећам се приче оца Саве Рукумијског, нашег игумана покојног, где он каже: негде пред други светски рат отишли смо у пожаревачку болницу ја и моја два другара да обиђемо једног нашег друга. Отворисмо једна врата - празни кревети, друга врата – празни, трећа – празни, четвра – празни, отворисмо осамнаеста врата – а он сам лежи у једном кревету. А тада је у Кленовнику, отац Сава је рођен тамо, четрдесет и шест кућа било учлањено у Народну хришћанску заједницу, а преко деведесет посто кућа је држало све постове. Народ је радио свој посао. Људи су били сељаци, радили су од јутра до сутра. Имали су радости и нико није био депресиван, врло мало је било болесних, деца су се рађала. Узмите и прочитаје путешествије Јоакима Вујића кад је ишао од Пожаревца до Рукумије овде. Чула се песма на све стране.“ 

А сад, кад човек пева, кажу:“Или је пијан или луд“.

Песме нема, јер радости нема. А радости нема јер нема свести о победи Васкрслог Христа, Који је, по Светом Јовану Дамаскину, све видљиво и невидљиво, горње и доње, испунио светлошћу, ослобађајући од власти смрти космос, небо и земљу и преисподњу.

ПРАВОСЛАВЉЕ И ПОСЕБНОСТ           

Православно хришћанство обликује људе дивне у својој различитости. Они могу бити подвижници, јуродиви, мученици, свети ратници, али сви су Богу драги управо у тој својој различитости. Једна је била јуродива Велика, која је при храму живела да би сведочила како се не треба мирити са мудрошћу овога света која је лудост пред Богом. Други је био слепи Милче, од детињства Христу посвећен страдањем, пред којим је народ плакао док је певао светониколајевску радостотворну тугованку о слепом Вартимеју. Трећи је био неки чобанин с пиротских планина…А шта рећи  о смерном монаху Тихону, кога је народ звао „деда Таско“? Колико је он био величанствен у својој смерној особености?                           

О њему, који се замонашио после женине смрти, Жељко Перовић пише:“Нико не зна кад је Марушка тачно умрла, нити када је деда Таско походио Свету Гору и Хиландар. Остало је непо- знато и ко је њега замонашио и наденуо ми име Тихон по коме га је мало ко на Старој планини знао и дозивао. Таско је био прост калуђер који није служио литургије, нити вршио крштења и опела. Сам је одлазио на причешће код сеоског свештеника у Рсовце а онима који су притицали у манастир читао је неке обичне, свима доступне молитве. Невољнику би рекао да стане крај њега или да се смести било где у конаку, док би он, на једном маленом ћилимчету, по читаву ноћ клечао пред иконама и плакао за његово оздрављење. Деда Таско је ретко спавао и строго је постио током целе године. Само би на Васкрс прекршио своје уздржање једним тврдо куваним јајетом, „перашком“ офарбаном у луковиње. Његови синови и снаје, бројни унучићи, бринули су и покушавали на све начине да га убеде да бар мало ублажи своје муке и подвиге, да одмори, да се окрепи јачом храном, да не спава на земљаном поду, али је он увак одговарао како мора да измучи душу да би му Бог опростио „грејови“ и затим настављао по своме. А онда се, брзином светлости, и до најзабаченијих старопланинских засеока прочуло да је нека божанска сила слетела у деда Таска и да је он својом пламеном молитвом почео слепима да отвара очи, суманутима да враћа памет, непокретнима да снажи ноге и шири кораке. Болеснике су доводили у манастир на коњу или у запрегама, уплакане мајке доносиле су своју децу увезану у цедила.                      

И тако Бог прослави свог смерног слугу, обичног, обичног, најтишег и најсмернијег…И заувек потврди његову благодатну различитост, у Цркви у којој су сви једно, али нису исто.                                                                                    

   КАКО СУ СЕ ВОЛЕЛИ КЛИР И НАРОД?

Пиротска побожност је увек била побожност узајамне љубави свештенства и народа. Отац Дионисије из Липовца прича о епископу нишком Јовану:“ Владика је волео монаштво и поштовао нас је. Јављао се, питао како смо, да ли имамо неке неприлике. Увек се интересовао. Владика је волео да се нашали. И кад се ми нашалимо, прихватао је шалу. Полако, тихо је расуђивао, сталожено. Није био брзак, да на брзину решава, на пречац, него савесно, одговорно и стрпљиво. Било је међу нама свештеницима и монасима и неких киксева које је требало решавати на брзину, али он није био такав. Он је чекао, чекао...

Да случај владике нишког Јована није био усамљен, знам или личног искуства. Такав је, рецимо, био владика жички Стефан.Он је веома ценио овчарско-кабларско монаштво. Отац Сава из манастира Вазнесење био је, по “србски”, „антипротиван“, и долазио је каткад у сукоб са владиком Стефаном. Ништа трагично, али сукоб. Једном сам био у Краљеву, када је отац Сава, помало нарогушен, напустио архијерејеву канцеларију. Узео сам благослов од њега и ушао код владике. Прво што ми је жички епископ рекао поводом оца Саве било је: “Јесте ли видели овог човека? То је јако поштен и добар монах”.

Ако је такав био према игуману Сави, онда можемо мислити какав је био свима другима. Причали су ми и како се споречкао и са старом игуманијом манастира Стјеник, мати Јулијаном (монашио ју је још Св. Николај Жички.) Она је, са својом саподвижницом Калиопом, деценијама живела, подносећи велику оскудицу и комунистички притисак, у јеличком манастиру Стјенику. Пред крај живота, разболела се и онемоћала, па је владика Стефан хтео да је смести у неки од манастира Жичке епархије, да је негују. (Тако је мати Калиопа свој земни пут окончала у манастиру Ваведењу крај Чачка.) Мати Јулијана ни да чује. Љутне се владика Стефан на њу, па, кад је дошао да служи службу за Ивањдан, славу Стјеника, седне да прича с мати Јулијаном. Каже јој:

- Да знаш, много се љутим на тебе што ниси хтела да идеш да те негују.

- И ја сам се љутила на Вас што сте хтели да ме отерате из мог манастира.

- Добро, хајде да се помиримо, каже владика Стефан, и све се заврши као у бајци.   

Такве нам беху владике. Држале су се начела Блаженог Августина:“Вама сам епископ, са вама сам хришћанин“.

И калуђери су волели народ свој. Отац Дионисије прича о свом парохијском службовању: “Поштовао сам људе. Нисам се замерао. Било је свакојаких момената, неприлика. Трудио сам да се не замерам ни са ким. Да ли је он комуниста, да ли прима свештеника или не прима, ја сам све поштовао. На улици сам се свима јављао, општио са свима. Није ме вређало ако ме неко не прима у кућу. Ја сам са свима разговарао и све поштовао. Многи су у то време почели да се враћају вери и почели да ме примају у своје домове.              

И свештеници су волели народ свој: “Као своју најрођенију чељад поп Јеркул је доживљавао и своје парохијане, Тијабарце. Када су му једном понудили да се врати у свој завичај, на већу и богатију парохију од пиротске, он се само осмехнуо и рекао: „Ни по коју цену не желим да се одвојим од своје миле духовне деце. Пирот је мој нови завичај и у њему желим да скончам свој земаљски живот.“

И верници су поштовали своје свештенике и свим бићем служили Цркви:“Деда је одувек био везан за цркву. За његовог оца, деда Денка, не памтим да је био толико црквен, мислим да је деда то сам некако стекао. Код нас у кућу одржаван је црквени одбор. Увече се сакупе, на лапму, и причају нешто а мени је то као детету било јако занимљиво. Деда је радио као црквењак и нудили су му паре за ту службу које је он увек одбијао, говорио је да то ради добровољно, од срца. Кад се служи литургија, он у један, у два ноћу крене. Припреми увече дрва, увеже их у цедило и носи доле у цркву да са њима захвати ватру и загреје. Тамо све почисти, упали кандила. Кад дође поп Моша, промрзао од вожње на мотору, деда Мирко му својим топлим шакама загрева руке, дува у њих, приноси му столицу, отвара врата од пећи да га утопли. Много је поштовао свештенике. Он је у цркви био служитељ још у време док је овде боравио отац Дионисије из Липовца, код њега је и научио све те црквене радње. Деда Мирко није много причао, био је тих и никога није убеђивао да буде овакав или онакав. Није се уплитао у рас- праве. Постио је све постове који постоје, среда, петак, Петрови, за Пресвету, за Божић, за Ускрс. Имали смо горе на појату шећер и хлеб који он надроби у топлу воду и то једе/…/“

На тој љубави је почивао србски свет. И ако те љубави нестане, србски свет ће се срушити, што не дао Бог.

Књига Жељка Перовића на то нас снажно подсећа. Зато је то надасве књига љубави. И његов Мали Јерусалим један је одквартова Небеског Јерусалима, наше вечне отаџбине и очевине.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

              

Последњи пут ажурирано ( уторак, 08 новембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.