Помаже Бог,

поставља се питање ко су ови „Светосавци“ који су наводно упутили писмо митрополиту и који подржавају духовне вође, које су јавне присталице и заговроници екуменизма то јест унијаства. Да ли човек може да служи два господара?

 Опште је познато да домаћи и страни унијаши (екуменисти) одлично сарађују. Јесте унијаши, а не унијати, јер унијати су ишли корак даље од њих, па их ови доживљавају као противнике или супарнике у борби за мрве власти, које падају са стола или „несвете столице“.

Нису то Светосавци него вук који се обукао у овчију кожу па шаље поруку јавности да има стадо које му следује и које га гура унапред. Ето видите докле су стигле те духовне вође. Ко високо лети, најниже пада.

 Подсетимо се, да су аријанци некад били заузели све цркве, слично као унијаши данас, па су правоверни морали држати Свете Литургије на пољу под ведрим небом. Сви знамо како се то завршило: аријанци су од Светог Васељенског Сабора осуђени, а правоверни прослављени. Тако ће бити и са унијашима, биће осуђени од стране Васељенског Сабора или од самог Господа Христа при Другом Доласку. Није наше да било коме судимо. Унијаши уосталом нису наши непријатљи, него сами своји.

Кренимо редом:

Српска Православна Црква у Аустрији није призната нити регистрована као (самостална) црква. СПЦ се не налази на листи признатих цркава и верских заједница. На листи се налази између осталих и такозвана „грчко-ориентална (православна) Црква“ којој су законски подчињене Православне Цркве у Аустрији. Тај закон је донесен у време Марије Терезије и још увек се примењује. Та „грчко-ориентална (православна) Црква“ се налази под управом Цариградске Патријаршије.

СПЦ као непризната црква није правни субјекат и обесправљена је, јер је закон као самосталну цркву не познаје. Тако да нема право да склапа (правне) уговоре, то јест нема право да купује нити да продаје. Због тога, уосталом, нема право да држи веронауку по школама без сагласности горе навадне законски признате цркве.

Да би се СПЦ регистровала, потребно је да се сакупи око 20.000 потписа њених чланова. Зашто то до сада није урађено и коме правно припада имовина СПЦ у Аустрији?

Године 1967 уведен је закон по којем се Српско-Православна црквена општина Светог Саве у Бечу изричито признаје као таква и којој се даје право једне јавне установе то јест правног субјекта. Дакле може да склапа уговоре, да купује, продаје итд. Пазите, црквена општина, а не црква.

Да наведемо један пример: Пре пар година је купљен плац, на коме је саграђена црква у граду Салзбургу. Ко је правни власник те цркве? По издатку из земљишног уреда, власник цркве је „Српска-Правослвна Црквена општина Светог Саве“ из Беча. Салзбург је далеко од Беча, па ипак тако. Дакле Српско-Православна црквена општина Светог Саве у Бечу је власник свих објеката и цркава СПЦ на тлу Аустрије, јер је она једина правно призната. Ко управља том црквом он управља и читавом имовином СПЦ на тлу Аустрије.

Године 2011 донесен је још један закон по којем се између осталог могу основати нове (Православне) Епархије на тлу Аустрије и које би тиме добиле право једне јавне установе то јест правног субјекта. Дакле новооснована Епархија би могла да склапа уговоре, да купује, продаје итд. Овим законом се предвиђа и укидање једне такве епархије, уколико се услови промену. Три услова су: најмање 2 постојеће црквене општине те епархије у Аустрији, седиште епархије на тлу Аустрије и сагласност „највише црквене установе“. Поставља се питање у чије власништво прелази имовина такве Епархије, ако се Епархија укине?

Колико нам је познато Епархија Аустријско-Швајцарска СПЦ званично и правно још није призната као таква од стане државе Аустрије, за разлику од Руске-Православне Епархије у Бечу године 2012.

Занимљиво је још поменути, да се тим истим законом године 2011 успоставља и озакоњује Свеправославни сабор (кога заступају по један представник свих Православних цркава у Аустрији), а којом преседује и управља цариградски митрополит (фанарски унијаш). Задатак тог „свеправославног сабора“ у Аустрији је да између осталог уређује наставу веронауке по школама. Тај исти принцип се усваја 5 година касније то јест 2016 године на унијашком скупу на Криту, као да су преписали овај Аустријски закон, што је не само могуће него веома вероватно.

Православни Срби који вековима живе у Аустрији су добили од државе само једну једину законски признату црквену општину и то је све.

 Да се дотакнемо још теме веронауке по школама:

Може да се деси и дешава се, да Српска деца добију Румунског вероучитеља или вероучитељицу, па са настава држи на Немачком језику, не чита се Ћирилица и што је најгоре учи се Симбол Вере на Немачком језику, који је овако преведен „…an die eine heilige, katholische und apostolische Kirche“, што у преводу значи „у једну свету, католичку и апостолску цркву“ (Овај превод се налази и у званичном календару године 2016 Епархије Аустријско-Швајцарске). Јер у Немачком језику се за сабор каже „Konzil“ али немају придев „саборну“ (konzilisch), па користе реч „католичку“. Занимљиво је још, да се титула Цариградског патријарха на Немачком језику каже „Ökumenischer Patriarch“ (екуменски патријарх). Овде су ипак тачнији од нас.

Зашто многи Срби данас неће да чују за Екуменизам то јест унијаство које разара цркву? Је ли унијаш под мантијом пречи од Бога? Је ли лажно Србство прече од Православља? Шта би било Србство без Православља? Ништа.

Христос је рекао да ко има уши да чује нека чује и ко има очи да види нека види. Није речено да окрећемо главу и да затварамо очи. Али кад већ не слушају безгрешног Христа, како онда да слушају нас грешне и прегрешне?

Налијмо што више наде у нашу веру, јер вера без наде и љубави која су јој крила, само гмиже по земљи и никад не може достићи до неба.

 Свако добро од Господа.

Светосавци из прелепог града Салзбурга

Фото у наслову: Српска црква у Салзбргу