У жељи да и теологију надоји феминизмом, др Свенка Савић (1940) приредила је зборник „Феминистичка теологија” (1999). У њему се нашао и чланак „Феминистичка теологија: критички осврт на методе и главна питања” Аустријанке хрватског порекла Ане Марије Гринфелдер (Аnna Maria Grünfelder, 1948). То је један од најпретенциознијих чланака. Садржи неколико водећих теза. Размотримо их.

1. Жена грешница

Једна од најљубљенијих феминистичких запажања своди се на идеју да библијска приповетка о првенству Евиног узабрања „забрањеног воћа” води мушкарце ка закључку да мушкарци „морају надзирати жену, бдети над њеним моралом и понашањем, јер је, ето, она слабија, поводљивија и непостојаниjа од њих”.[1] Прича о Адаму и Еви у својој психо-социјалној импликацији заиста сугерише потребу за мушкарчевом бригом за сексуалном верношћу жена. Ана Марија Гринфелдер добро схвата импликације приповетке, али слабо разуме њену биолошку логику. То је последица њеног догматског култур-детерминизма.

Ана Марија Гринфелдер хришћанству импутира мизогију: „Зато феминистичка теологија првенствено анализира идентификацију ’жене’ и ’греха’, и затим је њен циљ ослобађање жене из патријархалног врзиног кола.”[2] Али Библија не идентификује жену и грех наслепо. Она нимало не скрива мушке грехе. Она зна да је грех својствен свим људима. Импутирати Библији мизогинију није праведно.

Али, Ана Марија инсистира на мизогинији хришћанства: „Имајмо у виду да је жена у хришћанској традицији постала ’оличењем греха’, те се може лако замислити да су жене током историје биле жртве догматског хришаћнства.”[3] Међутим, Библија зна да су и жене и мушкарци грешници.

Психологија зна зашто је жена у свим религијама „идентифицирана са грехом”. Реч је о предострожности условљеној разликама у социобилошким последицама сексуалне неверности. Наиме, женин „грех” доноси по мушкарца погубније генетичке последице: мора да отхрањује туђе дете. Његов „грех” пак обично не пада на терет његове жене него другог мушкарца. Наиме, то архаично доба није познавало делотворна контрацептивна средства, па је прељуба обично подразумевала настајање новог потомка. Тада, а и сада, мушкарци се грозе идеје да отхрањују туђе дете. Стога је разумљиво што они „морају надзирати жену, бдети над њеним моралом и понашањем”.[4]

Ни жене не уживају у помисли да су преварене. Али, оне ретко кад морају бринути да ће незнајући отхрањивати туђе дете. Жена готово увек зна да је њено дете њено. Мушкарац тих гаранција нема. Отуда мушкарци „морају надзирати жену, бдети над њеним моралом и понашањем”.[5]

Сваки грех, па и грех прељубе, Библија оштро осуђује. Од њега не аболира ни мушкарце ни жене. Али она као реалистична књига зна да су са социобиолошке тачке гледишта последице женине прељубе погубније. Она то сугерише и причом о Евиној обманутости у Едену.

Ана Марија Гринфелдер не познаје ни библистику ни психологију. Зато она наставља да цвили: „Али хришћанска идентификација жене са грехом, са свим последицама по жену, изазвала је огорченост и ’егзодус’ жена из хришћанства.”[6] Никада није постојао масовни егзодус жена из хришћанства. Таква оцена је сасвим произвољна. Наравно, жене су напуштале хришћанство, али из сасвим других разлога и у склопу савим других друштвено-културних покрета. Оне су долазиле у дотицај са просветитељством, марксизмом, егзистенцијализмом и другим антиклирикалним покретима и напуштале Цркву.

И поред тога, жене су увек, па и данас, оданије вернице него мушкарци. То је стога што је хришћанство увек штитило интересе жена. Хришћанству се не мили идеја да се рађају деца без заштите, односно чији су очеви непознати. Нема религије која је одушевљена том идејом. Изузетак је сатанистичка религија. Али управо због заговарања сексуалне дерегулације сатанистичко учење никада неће постати широко прихваћено. Људи никада неће одлучити да почине масовно самоуништење. Радикални феминизам у својим основним интенцијама иде у том правцу. Али он не може бити опште прихваћен, јер је у људе усађен нагон ка самоодржању.

Супротно сугестији Ане Марије Гринфелдер, хришћанство је на много начина ближе женама, које су природно сексуално инхибиторније. Емпиријска је чињеница да су жене религиозније. Напади ауторке на хришаћнство су неоправдани са аспекта и библистике и психологије.

2. Бог патријарх

Ана Марија Гринфелдер додаје: „Столећима су жене и мушкарци хришћанског Бога ословљавали са ’Оче’, ’Господине’. Маry Dаly је била једна од првих жена које више нису хтеле да прихвате табу ’женског Бога’ (Phyllis Trible, Elisabeth Schuessler-Fiorenza и др.). ’Бог-Она’ за Mary Daly није више само ’мушки Бог’, мајчински нежан и брижан, који у себи уједињује мушке и женске особине, него онај у чијем се лику и жена зрцали.”[7]

Просвећени увидима Мери Дејли теолози феминистичке провенијенције као крунски доказ да су жене у хришћанској религији неправедно потчињене износе чињеницу да се Бог, иако асексуално биће, представља готово увек као особа мушког пола. Бог се црта као старац дуге седе браде, а брада није само симбол Божје дуговечности, заправо вечитост, већ је и секундарно сексуално обележје мушкараца. Теолошке феминисткиње хришћанству нескривено приписују мизогинију. Оне прстом упиру и у граматику у којој је именица „Бог” готово у свим језицима мушкога рода.

Због свих тих „дискриминационих” појава жене би заправо требало бити срећне. У њиховом најбољем интересу је да људи Бога замишљају као мушко биће, јер само такав Бог може да ужива углед у очима смртника. Зрнце луцидности исказује и ауторка када продужава: „Бог/Она је ’слаб субјекат’ и већина мушкараца са слабим субјектом повезује ’слабост’ и, помањкање ауторитета, чак губитак ’мушкости’.”[8] Ово запажање је тачно, иако непотпуно. Не само мушкарци, већ и жене женскост перципирају као „слаб субјекат”. Највећу корист од представљања Бога као мушког ауторитета имају управо жене. На бихевиоралном нивоу, хришћанство веома штите женске интересе, а погађа мушке. Наиме, основно бихевиорално својство мушкараца је агресивност, а хришаћнство управо инсистира на обуздавању сваке страсти. Хришћанство снажно пропагира врлине љубави и смирености, а њима су жене природно склоније. Хришћанство није нимало мизогино, него управо филогино.

3. Бог „Она”

Феминисткиње сматају да би Бога требало ословљавати са „Она”. То је врло леп предлог. Но, зашто не предлажу да се и ђаво ословљава са „она”? Није „равноправно” да буде: она – Богиња, он – Ђаво. Али феминистичка теологија је у својој основној интенцији мизандријска.

4. Божја андроинкарнација

Феминистички теолози се питају: зашто је Бог у особи Исуса Христа постао баш мушкарац? Ана Марија Гринфелдер запажа: „Mary Daly сматра да је идеја утеловљења Бога у мушку особу неподношљива сексистичка провокација, јер оправдава мушкарчево тлачење жене. Зато би жене морале инсистирати на томе да је Jesa Christa, Кћи Божја, откупитељица, и да она треба свргнути Исуса (Јesus) Христа, Сина Божјег.”[9] Овакво размишљање је једнострано. Наиме, феминисткиње сматају да Бог није постао жена због културно-историјских разлога. Пре два миленијума у Палестини је владао патријархат, па би „Божја Ћерка” била мање прихваћена него „Божји Син”. По њима, Бог је постао мушкарац само због људских предрасуда. Не постоји никакав интринзичан разлог зашто се Бог оваплотио баш у мушкарца.

Али разлог Божје андроинкарнације није културолошки. Истина је да би Бог у женском телу у патријархалној Палестини I века био хендикепиран. Али ни у било ком другом друштву било ког времена Бог у облику жене не би био више прихваћен. Разлог Божје андроинкарнације је теолошки. У Библији постоји идеја о мушкарцу као представнику људског рода и његовој функционалној доминацији над женом. То је у складу и са биолошки наметнутим императивом да мушкарац буде заштитиник жене, а она његова помоћница.

5. „Хришћанска идентификација жене с грехом”

Ана Марија Гринфелдер сматра да је „хришћанска идентификација жене с грехом, са свим последицама по жену” изазвала „и огорченост и ’егзодус’ жена из хришћанства”.[10] Али хришћанство је идентификовало једну жену и са светошћу. Ева је прототип прве идеје, а Марија друге. Оне у хришћанству живе у комплементарности.

Интринзична женска грешност је у деловању – посебно рађању – без заштитника и надзиратеља. Ева је прототип тог типа жене. Она је испољила грешну независност. Интринзична женина светост је у деловању – посебно рађању – са заштитником и надзиратељем. Марија је прототип тог типа жене. Богородица је сарађивала у процесу прокреације. Рекла је Архангелу Гаврилу речи сагласности и поверења: „Нека ми буде по ријечи твојој” (Јеванђеље по Луци 1,38). Извор женске грешности и светости је исти: у природно већем значају њене репродукције. У Библији се женина и грешност и светост првенствено мери према томе како руководи својом сексуалношћу и репродукцијом.

Закључак

Чланак „Феминистичка теологија: критички осврт на методе и главна питања” Ане Марије Гринфелдер је писан са намером да се оцрни традиционално хришћанство. Његова намера је да се оно прикаже као мизогино. Али тај покушај је неуспешан. Хришћанство је по жене повољна религија.

Својом једностраношћу и тенденциозношћу чланак је пример који доказује да је „феминистичка теологија” јерес. Он одступа од библијског и патристичког предања. Он је типичан продукт оних феминисткиња које не презају од исправљања Библије и њеног намерно погрешног тумачења. Он је јеретичан и чак бласфемичан.

Библиографија

1.      Grünfelder, Аnna Маria, „Феминистичка теологија: критички осврт на методе и главна питања”, у зборнику: Свенка Савић (ур), „Феминистичка теологија”, Футура публикације, Нови Cад, 1999, стр. 22-38.