У једну малу варошицу дошао је нови пастир. Одмах је одлучио, да у првих пет дана обилази домове и породице, да би се представио варошанима позивајући их на његово прво богослужење које ће одржати у недељу.

Када је недеља дошла, црква је била потпуно празна. Нико није дошао. Онда је пастир одлучио да у локалне новине стави оглас. У огласу је писало: „Због смрти цркве у нашем граду, свако од нас је дужан да присуствује њеној сахрани. Сахрана ће се обавити у недељу, после подне. Пружимо нашој цркви пристојну хришћанску сахрану.“

У недељу после подне велико мноштво знатижељног света окупило се на „сахрани“. Испред проповедаонице у цркви налазио се један затворен мртвачки сандук окружен цвећем. Када је пастир одржао своју малу проповед, уобичајену за овакве прилике, отворио је сандук и позвао заједницу да приђу и одају последњу почаст њиховој преминулој цркви.

Људи су били веома знатижељни да виде шта је у сандуку, тј. како изгледа леш „мртве цркве“, па су почели да устају и у реду прилазили сандуку. Чим је погледао у сандук сваки „ожалошћени“ брзо је одврћао свој поглед и погнуте главе, и са осећајем кривице би одлазио.

Пастир је у сандук поставио велико огледало, у коме је свако могао да види свој лик.